Povežite se sa nama

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, ANALITIČAR GEOPOLITIKE: DPS je udbaška i kriminalna organizacija

Objavljeno prije

na

MONITOR: Šta je pokazao Sedmi kongres DPS-a, šta se dešava u toj partiji?
GRAHOVAC: Samo nekoliko dana prije svrgavanja Nikolaja Čaušeskua, pri tajnom glasanju u parlamentu o povjerenju njegovoj politici, od 398 poslanika protiv njegove politike su bila smo dva glasa. Vođa DPS-a stoji znatno bolje. Protiv nije bio ni jedan glas. U isto vrijeme većina članstva DPS-a prema vođstvu te partije ima izražen prezir. Njihovu dosadašnju homogenost držao je njihov interes, sadašnju uglavnom drži strah od vođe, a već sjutra neka mu je sami bog u pomoć.

MONITOR: Šta znači izbor Duška Markovića za zamjenika DPS-a i da li je to dokaz da je mojkovački klan apsolutno pobjednički?
GRAHOVAC: To znači da je DPS bio, da je sada, i da će zauvijek biti udbaška, ne partija, nego organizacija. Godinama ističem da je to kriminalna, zločinačka i neofašistička organizacija. Đukanović će uvijek favorizovati onaj klan koji bunkerski štiti njegovo svevlašće.

MONITOR: Đukanović je praktično penzionisao Svetozara Marovića, Filipa Vujanovića i Igora Lukšića. Vaš komentar.
GRAHOVAC: Siguran sam da Đukanović o svima njima ima negativnije mišljenje nego sve zajedno što sam o njima kritički napisao. Marović je vrlo kompaktna ličnost u nagonu za novcem i vlašću. Prodaće i najrođenijeg samo da se domogne cilja. Vujanović je raspolućena ličnost. Ima daleko veće ambicije nego što bi se na prvi pogled moglo zaključiti. Ima i savjesti koja je ugrađena u njegovu vidljivo građansku pristojnost. On vidi šta sve DPS radi, pa ima strah od krajnjeg ishoda. Kao dugogodišnji advokat, on supozicijski logicira, pa mu je i taj ishod jasan. Najkraće rečeno – Vujanović je na golemim mukama. Lukšić je daleko ambiciozniji nego što na prvi pogled liči. Svjestan je da je svaka budućnost sa DPS-om veoma rizična.

Đukanoviću je sve ovo dobro poznato. On u njih više nema povjerenja. I njima je sve ovo potpuno jasno, pa svi zajedno žive u ravnoteži straha jedni od drugih.

MONITOR: Nedavno ste izjavili da je stvarni predsjednik Vlade Srbije Milo Đukanović. Šta Vam to znači?
GRAHOVAC: To nije teza, nego je tragična zbilja. Naime, Jugoslavija je razbijena iz geopolitičkih razloga pod dirigentskom palicom KGB-a. KGB je formirao mrežu banditosa koja je bila sastavljena od vojnih i državnih službi, kriminogenih struktura, te od mladih političara gladnih vlasti i novca. Banditosi su operativno dirigovali ratom i mirom, pljačkaškom privatizacijom i tehnologijama političke, ekonomske i društvene tranzicije.

Đukanović je ubjedljivo najosposobljeniji tehnolog takvog vladanja u regionu, pa i šire. Pošto je Srbija decenijama poligon ruske mitomanije i crnogorske mafije, tehnolozi vladanja na Balkanu Srbiju nikome neće lako prepustiti. Banditosi i dalje vladaju ex-yu državama koje nisu u EU. Vučić iskreno pokušava da Srbiju izvuče iz te mreže, ali potpuno pogrešnom fascinacijom – Milom Đukanovićem. Vučić ozbiljno može biti ugrožen od nečije ,,crne ruke”.

MONITOR: Kako komentarišete Đukanovićevu poruku da više neće trpjeti da SDP bude istovremeno i vlast i opozicija?
GRAHOVAC: Različitost i drugost apsolutistima nisu svojstveni, iako se baš oni busaju demokratijom. Ukoliko se taj drugi usudi biti i neposlušan, ne gine mu DPS politički streljački stroj. I ne samo politički. DPS, kao samozvani lider u regionu svega i svačega, tako radi punih 26 godina.

MONITOR: Ranko Krivokapić je uspio da ostane lider SDP-a. Mogu li se očekivati neke promjene u SDP-u, pa i napuštanje koalicije sa DPS-om?
GRAHOVAC: U posljednjih deset godina više puta sam savjetovao Ranku Krivokapiću da uhapse Vujicu Lazovića. Njegovo hapšenje bi bilo potpuno jasno i građanima, a i samom Lazoviću. Iako je Lazović po svemu tipičan DPS-ovac, ne bih se iznenadio da ga uhapsi baš Đukanović, čime bi on zadao smrtni udarac SDP-u. Briljantan je on tehnolog svevlašća. Svaki dan iščekivanja da SDP nešto preduzme, deset je dana njihovog kraćeg političkog života. Trenutno napuštanje koalicije sa DPS-om jedini je način za opstanak SDP-a. To je za Crnu Goru strateški daleko važnije od izgovora da to ne bi bilo dobro zbog ulaska Crne Gore u NATO.

MONITOR: Razjedinjena i posvađana opozicija priprema proteste za jesen, da bi se, kako najavljuju, stvorili uslovi za formiranje prelazne vlade. Šta opozicija time može postići?
GRAHOVAC: Malo šta. Formula za pravilno detektovanje političke situacije u Crnoj Gori glasi: ,,Ko god je za bilo kakav savez sa DPS-om, direktno je odgovoran za nepostojanje demokratije i vladavine prava”. Manjinske partije, zbog šićardžijskog interesa njihovih rukovodstava, svojim narodima trajno nabacuju hipoteku krivca. Evidentno je da neke opozicione partije u svojim redovima imaju DPS udbaške diverzante. Kako ih prepoznati? To su one partije koje prihvate bilo kakvu saradnju sa ovakvim DPS-om. Kako prepoznati drugačiji DPS? Biće drugačiji onda kad iz državno-političke hijerarhije budu sklonjeni svi oni koji su od sadašnjeg DPS-a birani ili imenovani za dužnosti.

MONITOR: Premijer se na kongresu hvalio uspjesima Crne Gore. Kako biste Vi opisali stanje u ovoj državi po pitanju kriminala, korupcije i vladavine prava?
GRAHOVAC: Ritual u kongresnoj sali je više ličio na ritual u konclogoru, nego u kongresnoj sali. Od upravnika konclogora zarobljenik ima strah, čak i onda kada izađe iz zatvora. Međutim, perverziju i morbidnost tog skupa najbolje je odslikavao vozni park ispred kongresne sale. Bio je luksuzniji od VIP parkinga ispred Pentagona. Vidio sam to svojim očima. Naspram toga, većinska Crna Gora jeca i grca od oskudica svih vrsta. Sluti da se iznenada može desiti svenarodni antifašistički ustanak.

MONITOR: Šta se nakon smjene Bora Vučinića dešava u ANB-u?
GRAHOVAC: Marširaju u više kolona: Đukanovićevoj, Marković-Veljovićevoj, Roćenovoj, Grandovskoj, Natovskoj i Kagebeovskoj. Ali, vrlo marljivo prate sa kim se sve sastaje general Grahovac. Nikako da otkriju ko generalu piše sve ove tekstove, jer izražavaju sumnju da te tekstove piše jedan čovjek.

MONITOR: Prije četiri godine ste izjavili da Vojska Crne Gore predstavlja neodrživ sistem. Da li se u međuvremenu u VCG nešto promijenilo?
GRAHOVAC: Ostajem pri ranije iznesenim ocjenama, a promijenilo se to što su odnosi u vojsci danas zatrovani do stepena maligniteta.

MONITOR: Da li je ugrožen mir na Balkanu, dižu se tenzije u BiH, Makedoniji, Kosovu…?
GRAHOVAC: Balkan je od postkonfliktnog ponovo postao predkonfliktni region. Sve to odrađuju oni isti banditosi iz istih geopolitičkih razloga, a za potrebe istog centra. Bojim se da će vašingtonsko-briselska birokratija opet biti nadmudrena. Provjerićemo to po tome da li će opet neko od njih proglasiti Đukanovića faktorom stabilnosti u regionu.

MONITOR: Stalno se gata kada će Crna Gora ući u NATO. Kada će se to desiti?
GRAHOVAC: Desiće se vrlo brzo ne zbog toga što je Crna Gora spremna za NATO, nego što je to geopolitička potreba. Kada vašingtonsko-briselska administracija shvati da je do sada više puta bila geopolitički nadmudrena na Balkanu, onda će preduzeti mjere da građanima ex-yu država pomognu da uklone banditose iz državno-političke hijerarhije, čime će Balkan prestati da bude sredstvo geopolitičkih igara. Balkan mora biti tamo gdje geografski i civilizacijski pripada, a to je Evropa. Najdalje za godinu, Crna Gora će dobiti poziv za NATO.

MONITOR: Da li baš ovakva EU?
GRAHOVAC: EU će se uskoro početi reformisati i za očekivati je da će ona biti ili troslojna ili troprstenasta. Za planetu je sudbonosno da se uspostavi američko-evropsko-rusko partnerstvo na novim osnovama, što će se uskoro i desiti. Formula svih uspjeha je u čestim promjenama vlasti, što je jedina garancija za demokratiju i vladavinu prava. Do zarobljenih građana Crne Gore to još ne dopire.

MONITOR: Švercuje li se i dalje oružje preko Crne Gore?
GRAHOVAC: Stara je formula da, kada se u medijima ekskluzivno javlja o švercu oružja, najčešće je to dimna zavjesa iza koje neko drugi stvarno švercuje oružje. Za promet naoružanja i vojne opreme treba pribaviti mnogo državnih i međunarodnih dozvola i sve su to javna dokumenta. Često se dešava da se medijski inkriminišu baš takvi poslovi, a da iza toga neko drugi zaista vrši inkriminišuću radnju. Baš ti drugi nasankaju lakovjerne novinare. Treba biti oprezan.

MONITOR: Zbog Vaše knjige ,,Glasovi iz gluve sobe” izloženi ste velikim napadima u Srbiji. Zašto?
GRAHOVAC: Upravo zbog toga što knjiga otkriva zašto i kako je razbijena Jugoslavija. Kao praćka su reagovali banditosi i lica sa potjernica. Iako u Srbiji ima najviše srdžbe, ipak se dirigentski štap nalazi u Crnoj Gori, a idejni pokretač akcije je na Istoku. Sve im je uzalud, jer su građani Srbije knjigu dočekali kao melem na ranu, pa se knjiga i dalje nalazi na top listi najtraženijih. Izašlo je i drugo izdanje, a ovih dana izlazi i elektronska knjiga. Očigledno je, knjiga se traži na mnogim meridijanima.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo