Povežite se sa nama

INTERVJU

Dr Vesna Pešić: Sve uloge Aleksandra Vučića

Objavljeno prije

na

MONITOR: Premijer Srbije se još nije izjasnio u vezi sa odlaskom na ceremoniju obilježavanja godišnjice genocida u Srebrenici. Da li je to taktika ili tek pogrešan politički gest?
PEŠIĆ: Zašto Vučić ne zna šta da radi sa Srebrenicom i odlaskom na obeležavanje dvadesete godišnjice genocida, vezano je za njega lično i sadašnju vlast čije poreklo je poznato: SRS i njegove perjanice – Šešelj, Nikolić i Vučuć, pravili su granice Velike Srbije, i mnogo otvorenije od Miloševića. Ta stranka i njeni lideri,učestvovali su kao vojska pod komandom JNA (odnosno srpske vojske), u ratovima u Hrvatskoj i BiH. Podržavali su Miloševićev režim, bili njegova udarna pesnica, podržavali su i Karadžića i Mladića u osvajanju teritorije koja se danas zove Republika Srpska. Za Vučića je ogroman napor da ode u Srebrenicu, jer treba odigrati ulogu kajanja i sućuti, i to zato što to od njega očekuju Brisel i Vašington. Rezolucija koju je u UN podnela Velika Britanija brine vlast bar iz dva razloga. Oni Rezoluciju tumače kao udar na RS, te otvaranje novog pitanja oko koga će krenuti pritisci na Srbiju. Tražiće se da Srbija smanji podršku RS i natera je da prihvati promene koje bi omogućile da BiH postane funkcionalna država. A RS je vrhovni nacionalni interes, ratni plen, pogotovu što je jasno da je Kosovo otišlo. Drugi razlog, izrekao je Predsednik Nikolić: Srbija i Srbi nikako ne smeju da izgube oreol pravednika i pobedničkog naroda, pa oni ovu Rezoluciju vide kao pokušaj da se Srbi upišu u „genocidne narode”. A zna se ko je bio genocidan! Pri tom se ne shvata da nema genocidnih naroda.

MONITOR: Da li ulazimo u period nestabilnosti u odnosima naših država u regionu?
PEŠIĆ: Vučić igra ulogu proevropskog političara, ali to ne čini sasvim iskreno. Verujem da mu je stalo da se otvori neko poglavlje, kako ne bi izgledalo crno na belo da je neuspešan. SNS je obećao Briselu i pre izbora 2012. godine da će voditi proevropsku politiku i zato su tamo pustili niz vodu Tadića. Vučić zarad održavanja na vlasti, deluje preventivno, trudeći se da bude kooperativan sa Briselom. To se najbolje vidi oko Kosova. Dajući ustupke do kojih je EU, SAD i Nemačkoj stalo, obezbeđuje njihovu podršku. To isto se odnosi i na drugi uslov – regiononalnu saradnju i pomirenje. Iako ni hrvatska politika nije bezgrešna, ovaj uslov je za Vučića još teži. Ne samo ideološki, nego zbog njegove agresivne i svađalačke prirode koju redovno iskazuje i kod kuće. On kao da je operisan od diplomatskog takta i umerenosti. Da bi to ublažio, ima nekoliko trbuhozboraca koji se svađaju umesto njega, a on se pravi „mirotvorac”, mada uvek stane iza njih. Iako njemu nije teško da svakodnevno izgovara brda laži, ipak je teško 24 časa igrati i uloge koje mu ne odgovaraju. Otuda njegova stalna ljutnja, ili samosaželjenje, te kukanje da su velike teškoće pred Srbijom, kako mu je jako teško i mora da radi danonoćno.

MONITOR: Albanski lideri nisu poslušali savjet SAD, najvažnijeg pokrovitelja, u vezi sa ustanovljavanjem suda za ratne zločine. Da li moćnih pokrovitelja, ne samo u slučaju Kosova, već i Rusije kada je riječ o Srbiji, gubi na značaju?
PEŠIĆ: Pobednici još teže od ratnih gubitnika podnose međunarodni krivičan sud, to se lepo moglo videti u Hrvatskoj. Kako mogu biti osuđivani ljudi koji su se „samo branili od agresora”, i ja mislim da je tu poziciju zauzela i Priština. Zločini moraju biti kažnjeni, ne može se praviti razlika među žrtvama. Sigurna sam da će kosovska Vlada popustiti i prihvatiti krivični sud za zločine počinjene nad srpskim stanovništvom. I Angela Merkel ih je pritisnula. Teško će tim pritiscima odoleti, jer je Kosovo bilo i ostalo najsiromašnija zemlja u Evropi. Rusija je oduvek bila uticajna na ovim prostorima, posebno u Srbiji u kojoj postoji „ruska hipnoza” kao komponenta srpskog nacionalizma. Tu spektakularan rasplet ne treba očekivati. Vlast u Srbiji smatra da je Rusija njena zaštitnica, čuvar „srpskog Kosova” i tu poziciju neće napustiti.

MONITOR: Koliko je ruska diplomatska akcija u vezi sa britanskim predlogom rezolucije o Srebrenici, podnošenjem ruskog predloga rezolucije, rezultat dogovora sa srpskim državnim vrhom a koliko „osvetnička” solo akcija Vladimira Putina prema zemljama EU i SAD?
PEŠIĆ: Pošto su naše vođe, Vučić, Dačić i Nikolić, krenuli da vrište kao „Damjanov zelenko” zbog britanske rezolucije, a Dodik direktno tražio od Lavrova da Rusija stavi veto na rezoluciju, teško je oteti se utisku da je tu nekog dogovaranja ipak bilo, i da su nam Rusi izašli u susret. To ne znači da pri tom nisu završavali i neke svoje stvari. Veto ne mogu i neće da stave, jer se to retko čini za takve sitne stvari, pa velike sile neće da troše veto na njih. Dovoljno je da se otvoreno iskaže neslaganje sa predlogom rezolucije, ili kao što se desilo, Rusija je predložila svoju rezoluciju. Sada se pravi kompromis, ali će Britanija svoj predlog, u nešto izmenjenoj formi, najverovatnije staviti na glasanje. No, cela nepotrebna uzbuna, ne samo da razotkriva da Srbija nije shvatila svoju lošu prošlost i devedesete godine, nego će ona najverovatnije dvostruko platiti. Rusi ne čine ništa iz ljubavi pa će verovatno tražiti kontra usluge od Srbije, naročito u sadašnjoj situaciji kad je pod teškim ekonomskim i političkim sankcijama. Srbija će platiti i na zapadnoj strani, jer je od razbuktavanja ukrajinske krize, pod sumnjom da je prikriveni ruski igrač koji bi, kao član EU, mogao iznutra rovariti.

MONITOR: U DS, potpredsednik Borislav Stefanović najavljuje program „srpske Sirize”?
PEŠIĆ: Ne verujem da će Stefanović uspeti da sa svojim još nenapisanim programom preobrazi DS i nju postaviti na radikalno levu poziciju. Ta stranka nije tako formatirana. Uverena sam da i on sam to zna. Završiće se tako što će on odvaliti još jedan komad od DS, ili će nekim čudom odustati i sačekati bolji momenat.

Traganje za što „levljom kartom”, je krakteristično za društva u velikoj krizi. Srbija je propala. Našli smo se na repu evropskih zemalja. Setite se da su se socijalističke revolucije desile u zaostalim zemljama, a zaobišle su razvijena društva. Nije ih predvodila Srbija, nego velike zemlje, pa je zato nerealno da će se rušenje ovakvog kapitalizma desiti baš kod nas. Grčka jeste pokrenula rušenje neoliberalizma, i u tome je njen značaj.

MONITOR: Štiglic i Krugman, dobitnici Nobela za ekonomiju, ohrabrili su Grčku da ide ka izlasku iz euro-zone. No ministar finansija Grčke najavljuje borbu protiv eventualnog izbacivanja Grčke iz monetarne unije, pominjući čak i odlazak na sud u Strazburu. Kako to da razumijemo?
PEŠIĆ: Neće biti formalnog izbacivanja iz evrozone, pa ne vidim kako će i koga Siriza tužiti sudu. Glavni je problem što je Grčka već u bankrotu. Kako će u takvoj situaciji sačuvati evro, da li će se vratiti na drahmu, ne znam. Nobelovce ne bih komentarisala. Njima svaka čast, ali oni nisu političari i ne snose odgovornost. Lično bih volela da EU i Grčka nađu dobro rešenje, da se uzme u obzir istorijat i pogrešni lekovi koji su joj prepisani, te da se shvati da ima odgovornosti na strani poverilaca, kao i da se uzme za ozbiljno budućnost EU. EU je godinama otezala da reši krizu, pa su zemlje na Jugu Evrope najviše stradale kao slabije ekonomije dok je SAD odmah upumpala bilione dolara i tako pokrenula ekonomiju i spasla banke, te glavne krivce, od bankrota. Tek ove godine je istu meru primenila Centralna banka EU, kada su stvari otišle dođavala. Za to odgovornost snosi Nemačka, koja je sprečavala takve mere pa, evo, već osam godina traje kriza, što je neizdrživo. Ne vredi Nemačkoj da bude najjača u Evropi, ako bi se od nje napravila pustinja!

Dogovoreno suparništvo

MONITOR: Na godišnjicu sarajevskog atentata, Nikolić i Dodik su, u Beogradu, otkrili spomenik Gavrilu Principu. Vučić je taj dan obilježio otvaranjem investicionog dansko-kineskog pogona i riječima: Ovo su naši „vidovdani”! Vode li se dvije državne politike ili se radi o za javnost priređenom suparništvu?
PEŠIĆ: Ne vode se dve politike, mada Nikolić nije srećan što ga je Vučić toliko skrajnuo, a sigurno povremeno pokušava da proturi po nešto, što ne odgovara Vučiću i njegovom „evropejstvu”. Ali u krajnjoj instanci, reč je o podeli uloga. Vučiću odgovara da ima neku kontru u Nikoliću, na koga može spolja da se požali i vadi, kako eto on ne može sve da učini što bi hteo – jer nema podršku. Ta korumpirana i nesposobna vlast, vodi pilićarsku politiku, iz perspektive radikalskog srpstva, pa im Dodik poklanja spomenik Principu. Hoće da kažu da su i tada, kao u uvek, bili samo pravednici i pobednici, dizali glas protiv „tirana”, a to treba da služi da se preskoče i zamute proklete devedeste godine u kojima ni ovi iz sadašnje vlasti, ni politika Srbije, nisu bili pravednici. Ako nisu bili jedini, jesu bili najveći krivci, za krvavi i ratni raspad Jugoslavije. Oni tako čuvaju i sebe, da njih neko ne bi mnogo propitivao „šta si tata radio u ratu”. Oni i sada forsiraju nacionalizam kao najtežu propagandnu artiljeriju za odbranu vlasti u Srbiji.

Drugo je Grčka

MONITOR: Koliko bi pravac grčke politike i društva mogao da utiče i na društvena gibanja i političke odluke u Srbiji i drugim regionalno bliskim zemljama, ali i u EU?
PEŠIĆ: Naša situacija nema veze s grčkom krizom. Doduše, može je biti u budućnosti, jer Vučić vodi MMF-ovu politiku poverilaca tj. štednje koja se pokazala neuspešnom u Grčkoj. Grčka je pred velikim izazovima, ali je i EU u velikoj opasnosti, jer u njoj sada banke vode politiku, a ne političari, kako je odlično primetio najveći živi filozof – Habermas. Ta kriza razotkrila je kako su se neke države prekomerno zaduživale pod uticajem stvaranja velikog profita finasijskom kapitalu. Još je važnije što lekovi za zaduženost, kao što je rigorozna štednja nisu pravi lekovi, ne rešavaju problem nego ga produbljuju i napravili su katastrofu u Grčkoj. Toliki dugovi koje Grčka ima ne mogu se vratiti. To mora da je svakom jasno. Činjenica je da je Grčka po svojoj strukturi veoma slična drugim balkanskim zemljama, jer se zaglibila u partokratskoj korupciji i tajkunskoj privredi u kojoj bogati ne plaćaju poreze i uživaju privilegije, sudovi ne funkcionišu, birokratija je ogromna i povlašćena…To mora da se menja i meni se čini da to Siriza hoće da sprovede, ali zato traži time out i odlaganje vraćanja duga. Pokazalo se da lekovi MMF-a ne funkcionišu, to je ova zemlja dokazala. Grčka je te lekove primenjivala pet godina. Rezultati su porazni i veoma je neprijatno gledati kako se EU ponaša prema Grčkoj, naročito Nemačka koja tu igru vodi. To je bruka za EU, koja sigurno nije obećavala da će politiku voditi birokrate i banke.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo