Kažu da dok se jedna vrata ne zatvore, druga se ne otvore. U mom slučaju su, bogami, sva vrata otvorena, čak i poneki prozor – znači, promaja

Ustala sam ranije nego obično i posmatrala kako se selo budi… Kako šum koraka i žamor kratkih razmena postaju sve glasniji, a miris kafe i laganog doručka postaje intenzivniji. Neka mi melodija sa radija zaliči na jedan zagrljaj koji nosim iz detinjstva, a da nisam ni znala da ga nosim. Volim da vezujem muziku za situacije, ljude, događaje, osećanja… Čitav život je muzika. Simfonija bola. Rapsodija osmeha. Pa, kome se kako zalomi…

Kažu da dok se jedna vrata ne zatvore, druga se ne otvore. U mom slučaju su, bogami, sva vrata otvorena, čak i poneki prozor – znači, promaja. A promaja na našim prostorima je glavni neprijatelj. Ne zaboravimo i još jednu najmoćniju balkansku osobinu, da se na pitanje: „Kako si? Šta ima?“, odgovara sa: „EVO!“

Evo, šorom prolazi deda Laza, zaprega sa konjima, na dnu slama, poređane dinje i lubenice i ori se: „Evo dinja, evo lubenica, ko med slatke, kore tanke, vreže još sveže…!“ Naravno da ću uzeti dve, jer svi znamo da je lubenica moje omiljeno voće, omiljeno povrće, omiljeni doručak, omiljeni ručak, omiljena večera, omiljeni branč, omiljena užina, omiljeni desert, omiljeni zdrav slatkiš, omiljen nezdrav slatkiš, omiljeno osveženje i omiljena pesma. Mada, volim i šljive. Još sanjam babin šljivik. Sećam se uflekane majice pune zrelih modrih plodova, oko Preobraženja. Sećam se popodneva u dvorištu ispod viševekovnih šimšira, zrikavaca skrivenih u divlje kupine i toplih starih ljudi, koji mašu u znak pozdrava: „’Oćel’ to ćeroo!“ Baba je govorila malo. Nekad vrlo kratko i jasno. Nekad oštro, a ponekad kao slatka vuna sa vašara. Zavisi od čeljadeta, zavisi od auditorijuma, ali ne pamtim da je ikad govorila, a da to slušalac nije mogao da sažme u tri reči i ponese kao pouku ili bar osećaj.

Odlasci iz nekih mesta i rastanci sa nekim ljudima su tako tihi da možeš čuti zvuk duše koja se cepa. Nestanu ljubavi, snovi, prijatelji, voljeni. Toliko toga umre oko nas i u nama, a mi preživimo. I ne znam da li je to snaga ili prokletstvo. Nekad su malo i četiri strane sveta da pobegnemo, da se sakrijemo. Progonjeni mislima. Osećanjima. Uspomenama. Ponekad, učini ti se da tu postoji nešto više. Da je vreme učinilo svoje. Ali nema toga više, samo ono što je i prethodno bilo ponuđeno i preskočeno. Nedostajanja imaju najslađe boje. Na kraju, nisi nikada star za šarenilo jer, kao što Kafka kaže: „Mladost je srećna jer je sposobna da vidi lepotu, a svako ko ima sposobnost da vidi lepotu, ne može da ostari“.

P. S. Gori pod nogama. Svima nama. U svakom smislu.

Nataša ANDRIĆ

Mirno i tiho jutro je neophodno da bi čovjek imao priliku da se oporavi od snova

Jutro. Mir ujutru je čist i neotpakovan. Sve kasnije se ne može poredit sa jutrom. Jutra tišinama vraćaju život. Poželela sam dan od tempere, žut, crven, plav, ali poklonu se u zube ne gleda, pa prihvatam i ovaj tih, razliven poput akvarela, spor i lenj kao ravnica kad je februar stisne butinama za vrat, dok sneg kopni po kanalima. Neko nema dan, mi ga imamo, hej!

Pitam sina kad se sinoć vratio: „Imaš li ti kuću?“ Ne zato što mi nešto smeta što je čitav dan van nje, nego čisto da ne budem generacija koja je pitana, a nije pitala. To što sam sposobna da napravim u sebi crnu rupu u koju trpam emocije i uspomene, ne znači da se nikad ne otvori i ne proguta me. Živim biološkim sistemima vlada zakon opstanka, ali snaga nije uvek u veličini, jer često mali savlada velikog. Prava moć preživljavanja ne leži u sirovoj sili, već u adaptaciji, mimikriji i sposobnosti prilagođavanja. I slobodi.

Ima li svaka sloboda svoje sidro? Sloboda bez sidra retko ostaje čista sloboda. Najčešće neosetno preraste u plutanje, rasipanje energije ili nekakvu bestežinsku prazninu. Sidro u odnosu na slobodu nije lanac koji sputava, već unutrašnja tačka oslonca koja pokretu daje smer i težinu. Bez te fiksne tačke, beskrajne mogućnosti ne donose osećaj širine, već zamor od neprekidnog izbora. Sidro je upravo ono što nam omogućava da otplovimo daleko, znajući da imamo gde da se vratimo.

Čudnovat je melanholija drug. Gurneš je u dno ormara, otrgneš joj se iz plišanih dodira, a onda posežeš za njom, hrliš u poznati miris kedrovine, obojen modro zelenom, kao u sigurno mesto, kao u spas. Svi oni izvori inspiracije: knjige, misli mudraca… su početnički koraci neophodni za rani razvoj ličnosti. Zrelost ipak zahteva građenje sopstvenih vetrenjača kojima ćemo napajati izvore kreativnosti. Najteže klackalica preživimo slušajući instinkt, upravo onaj primarni odjek koji nam je u kostima, a koji surovo ignorišemo tražeći odgovore tamo gde ih nema. Možemo da pročitamo milion knjiga, raščivijati nećemo, jer ono što nas zove je u nama, to u knjigama ne piše.

Mirno i tiho jutro je neophodno da bi čovek imao priliku da se oporavi od snova, a sad nek dan uhvati zalet…

Koliko ste vi prepreka uklonili, krčili ih kao buldožer, dok niste shvatili da problem nisu prepreke, nego nedostatak želje? Ne mogu više da pišem, žurim, moram još da krčim… I prioriteti sa dna liste imaju dušu. Isto nebitni, al’ mora nešto da se dešava.

P.S. Jutro. Ja već ostavila nešto za sutra. Ne budite kao ja.

Nataša ANDRIĆ

Okrznu se misli kao pilići kad ih baba donese u kutiji, smesti ih na hoklicu bliže šporetu, a oni se stisnu jedni uz druge da se greju, onako žuti, mali slatki, paperjasti…

Izađem časkom na terasu, ko u rernu da sam zakoračila, provirim na ulicu – nigde žive duše, samo deda Milivoje sa šeširićem i prekrštenim rukama na leđima, šeta i zagleda levo-desno. Šta ti je stara garda, neuništiva!

Rekli mi moji meštani, kada dođem na selo, da pogledam kako sija Venera na zapadnom nebu posle zalaska sunca, i evo, gledam je, nisu pogrešili. U gradovima ljudi propuste mnogo toga. Kad moji seljani kažu: „Sunce ti kalajisano!“, tu je sve rečeno, nepogrešivo uočavanje prirodnih pojava i poznavanje nebeskih tela, a bogami i znanje iz obrade metala. Jednu ružnu reč da nisam čula o tim ljudima!

Neke bih reči mogla da stavim u puščanu cev. Mnoge su mi misli glineni golubovi. Dogoreva svet, a nigde vetra da nam pepeo raznese. To večito, prokleto izvinjenje, koje svima nama visi u vazduhu kad ode onaj koji je bio sav naš život i sav naš svet… Uvek ostaje nedorečenost, da nas grize, nagriza, jede i izjeda… Život se sastoji od pogodaka i propusta, ali mi pamtimo samo propuste… Čovek, pa proklet. Tuga je kao neka suspregnuta emocija koju je čovek silom nabio u sebi i ne dozvoljava joj da se raspline kao maslačci u polju u proleće, nego svesno gura u sebe blokade, kao krpu u odžak, pa se čudi što dimi i čadi na sve strane, dok naposletku ne izgori. A šteta.

Okrznu se misli kao pilići kad ih baba donese u kutiji, smesti ih na hoklicu bliže šporetu, a oni se stisnu jedni uz druge da se greju, onako žuti, mali slatki, paperjasti…

Kad se mnogo sakriješ od sebe, razmišljaš neočekivano i sanjaš svašta. Sadašnjost je most između prošlosti i budućnosti. Iz prošlosti bi trebala da ponese ono što nas uči, a prema budućnosti da nosi ono što nam daje nadu. Ali ne smemo je toliko opteretiti ni jednim ni drugim, pa da zaboravimo da živimo danas. Zato sam neke lepe dogovore sklopila sa sobom. Milina jedna. I dala sebi razumne rokove i visok stepen tolerancije, i malo ljubavi, i svašta. Mala tiha obećanja sebi, kao trajni podsetnik.

Polako ispijam kafu uz tihu muziku i misli koje još pomalo lutaju između odmora i svakodnevice. Hvala nebesima na svim blagodatima. Čekam onaj lep osećaj, kada noći postanu sveže, pa kad se čovek naspava i ustane redostan kao dete.

P.S. Mole se građani da zapamte ove vrućine! Da ne bude opet dogodine – nezapamćene.

Nataša ANDRIĆ