Povežite se sa nama

INTERVJU

DR JOVO BAKIĆ, FILOZOFSKI FAKULTET U BEOGRADU: Cane persona gratissima

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kad je uhapšen Mišković rekli ste da je jadna zemlja u kojoj hapšenje jednog čoveka može toliko da podigne rejting neke stranke i političara. Agencije za ispitivanje javnog mnjenja ovih dana izvještavaju da je velika Vučićeva popularnost. Vlada je donijela niz nepopularnih mjera, stanje medijskih sloboda je vrlo nisko, a evo su tri ministra učestvovala u promociji teze vlasnika jednog tabloida da Srbiji prijeti državni udar. Ima li tu logike?
BAKIĆ: Osiromašeno građanstvo želi da veruje da čovek na vrhu države radi u interesu svih građana. Kada se Mišković našao u zatvoru, pomislili su da je došlo vreme za demokratiju, a nisu shvatili da je zadržan oligarhijski sistem, tj. vladavina najbogatijih, ali sada pod vrhovnom vlašću jednog čoveka. Drugim rečima, oligarhijski sistem u kojem su Mišković, Beko, Kostić i dr, odlučivali u dogovoru s velikim silama ko će i kako vladati Srbijom, zamenjen je autoritarno-oligarhijskim sistemom u kojem gospodar Vučić sluša vrhovnog komandanta Angelu Merkel i komanduje domaćom oligarhijom. Otuda su sve televizije s nacionalnom pokrivenošću u službi autoritarno-oligarhijskog sistema i namernog zaglupljivanja građana.

MONITOR: Jednom ste pohvalili Vučića kao pasioniranog čitaoca literature važne za političko obrazovanje. Kritikovali ste one koji su mu se podsmijavali što često citira Maksa Vebra i rekli da je Vučić i zbog toga „opasan”. Zašto opasan?
BAKIĆ: Vučić radi na sebi, čita, i to ga odvaja od velike većine ovdašnjih političara koji ništa ne čitaju, jer misle da su pametni i bez toga, a pamet mere bogatstvom koje su stekli blagodareći političkoj delatnosti. Veber je smatrao da demokratskom sistemu treba autoritarni vođ koji će održavati vatru politike u baruštini birokratizovane države i jalovog parlamentarnog nadgornjavanja. Vučić je to nekritički usvojio, baš kao i tezu o protestantskoj etici i duhu kapitalizma. Zbog toga sada pridikuje Srbima kako su lenji, pa bi trebalo da promene svoju svest, da se „protestantizuju” i prihvate kapitalistički duh, tj. marljivost i štedljivost, što bi Srbiji pomoglo da se razvije. Problem je u tome što retki ljudi koji imaju posla u Srbiji neretko vrednije rade no što je slučaj na „protestantskom” Zapadu, ali periferijski položaj u kapitalističkom svetskom sistemu ne dozvoljava da se pozitivne posledice tog rada odraze na njihov životni standard i društveni razvoj.

MONITOR: Stalno se govori o zategnutosti pa i raskolu između „oca i sina” Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. I vi ste taj odnos tumačili kao vrlo loš ali za sada obostrano koristan. Šta se među njima zbiva?
BAKIĆ: Nikolić i Vučić su Šešeljevi sinovi. Jedini istinski moćan čovek u Srbiji jeste Vučić, i nevažno je ko je predsednik. Zato Nikoliću preostaje da gunđajući čeka svoj trenutak

MONITOR: Stanko Subotić Cane i srpsko pravosuđe, završili su ,,dramu” pravosnažnom oslobađajućom presudom . Kako gledate na komentare i spekulacije u vezi sa jakim uticajem izvršne vlasti na sudsku, u ovom slučaju?
BAKIĆ: Mučno je to i odvratno. Subotić je u Srbiji bio persona non grata godinama, a sada je persona gratissima, baš kao što je u Crnoj Gori uvek bio. Činjenica da nije osuđen zbog toga što je krivično delo za koje je optužen, a koje se odnosi na milione evra za koje je oštećen budžet Republike Srbije, zastarelo, dovoljno govori o sumnjivosti celog sudskog postupka. Naročito je to slučaj kada se ima u vidu da se u jednom od Subotićevih stanova u Beogradu smestila jedna pseudo-novinarska redakcija koja blati protivnike autoritarnog režima gospodara Vučića. Naravno, čelnik ove redakcije, Petar Luković, rado je viđen gost i u sredstvima masovnog opštenja bliskim gospodaru Đukanoviću.

MONITOR: Crnogorski zvaničnici i srpski predsjednik Tomislav Nikolić ovih dana su vodili žustru prepirku izjavama i saopštenjima. Da li je iz njih progovorila nesmotrena iskrenost ili su njihove izjave „pisale” neke velike sile?
BAKIĆ: Iskreno, ne znam. Nikolić je, bez obzira na visoku funkciju, relativno nebitan politički delatnik, a sve što kaže u funkciji je pokušaja da postane važniji no što jeste. Može se samo nagađati o ulozi Rusije.

MONITOR: Crna Gora je dobila poziv za članstvo u NATO. Gotovo sve zemlje ex-yu sfere, ali i još poneka balkanska, kao svoj glavni motiv stavljaju pitanje regionalne bezbjednosti, a većina njih navodi Srbiju i navodni jak ruski uticaj preko nje, kao svoj najvažniji razlog ?
BAKIĆ: To su besmislice oligarhija nastalih razbijanjem Jugoslavije. Neizmeran je, istovremeno, nacionalistički i sluganski potencijal na ovim prostorima (ne izostavljam ni Srbiju, čije je klanjanje pred Nemačkom groteskno).

MONITOR: Lijevi Podemos je dobio značajan broj mjesta u novom sazivu španskog parlamenta, ali je u Francuskoj ojačao Nacionalni front. Evropske partijske scene se radikalnije polarizuju?
BAKIĆ: Ne mogu se izjednačavati Podemos i Nacionalni front, jer se radi o suštinski suprotstavljenim odgovorima na krizu kapitalizma. Podemos je pokret nade poniženih i uvređenih; on nikoga ne ugrožava, tu nema mržnje prema drugačijima, radilo se o muslimanima, Jevrejima, ili LGBT osobama. On se zalaže za društvenu pravdu, jednakost, i pravednije međunarodne odnose. Radi se o antikapitalističkom, antinacionalističkom i antiimperijalističkom pokretu. Nasuprot tome, Nacionalni front ima idejno i organizaciono poreklo u krajnje desničarskim, nacionalističkim, pa i fašističkim grupama u Francuskoj, čijem je nekadašnjem vođi Žanu Mariju Le Penu otrovni antisemitizam bio zaštitni znak. Njegova kćer ga je stoga, zajedno s drugim antisemitima, isterala iz stranke, ali je zato pojačala islamofobičnu retoriku. Ako bi ona pobedila u Francuskoj, ne može se isključiti neka nova ,,noć dugih noževa” koja bi ovog puta odnela živote muslimana. Francuski islamofobični nacionalizam i imperijalizam, te kapitalistička usmerenost zaštitni su znaci Nacionalnog fronta.

MONITOR: Da li ste možda i vi, svojevremeno, vidjeli u pojavi i izbornim rezultatima grčke Sirize model za autentičnu srpsku ljevicu? Kako danas gledate na Ciprasa i Varufakisa?
BAKIĆ: Kada god vidim nekoga kao što je Siriza u Grčkoj, Džejms Korbin u Velikoj Britaniji, ili Podemos u Španiji, ponadam se da nije sve izgubljeno. Svetski kapitalistički sistem je duboko nepravedan, naročito za nas, građane banana-država na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Siriza je izgubila bitku, jer nije mogla sama. Potrebno je da levica ojača i solidarno sarađuje širom Evrope i sveta.

MONITOR: Svojevremeno ste se zalagali za to da eventualne frakcije u DS-u kao ona koja se stvarala oko Borka Stefanovića ne bi trebalo da cijepaju ovu stranku, bar ne prije pokrajinskih izbora. Stefanović je, međutim, već napustio DS i ima svoje političke planove. Kako ocjenjujete njegov potez?
BAKIĆ: Za stvaranje ozbiljnog levičarskog pokreta potrebno je vreme. Treba sabrati mesne pokrete koji spontano nastaju u varošima Srbije, obrazovati mlade levičare, i napraviti istinski demokratski levičarski pokret. No, Borko Stefanović je video da mu je manevarski prostor u Demokratskoj stranci, kako je vreme odmicalo, sve uži. Shvatio je da stranka, čiji je potpredsednik, idejno luta, što je naročito došlo do izražaja kada je istoričar dr Bojan Dimitrijević, nosilac liste DS-a na predstojećim lokalnim izborima na beogradskoj opštini Čukarica, stao na čelo istorijskih revizionista koji bi da rehabilituju đenerala Milana Nedića, najistaknutijeg srbijanskog kvislinga. Stefanović je shvatio da se ne radi samo o njegovoj ličnoj marginalizaciji u stranci, već i o dubljoj i dalekosežnijoj dezorijentaciji demokrata. Zato ga ne krivim što je stranku napustio pre izbora, iako sam ga od toga odvraćao.

MONITOR: Poslije iskustva koje ste do sada stekli kao ,,saputnik u politici”, hoćete li se otvoreno politički angažovati u Levici Srbije koju osniva Borko Stefanović? I vidite li mogućnosti i dobre razloge da se opozicija udruži prije izbora?
BAKIĆ: Sarađujem u njenom osnivanju, a da li ću se i u kojoj meri angažovati zavisi od mnogih činilaca. Protiv sam udruživanja opozicije, jer ukaljani će i vas uprljati.

MONITOR: Tokom jedne noći uhapšeno je 79 ljudi, a kako je saopštio ministar Nebojša Stefanović očekuje se podnošenje krivičnih prijava za još 30-ak. Među uhapšenima je najzvučnije bivši ministar u dva mandata iz DS-a, Slobodan Milosavljević. Da li je tajming i način sprovođenja akcije štimovan prema interesima vlasti i predstojeće trke za glasove?
BAKIĆ: Osnovana je sumnja da se radi o političkim hapšenjima, upravo stoga što su verovatni izbori na svim nivoima na proleće 2016. Utoliko je i ona ,,ružičasta predstava” o ,,državnom udaru”, kao i ova policijska predstava o borbi protiv kriminala i korupcije u funkciji predizborne kampanje. Naprednjaci delaju po civilizacijski nedopustivom i suštinski kriminalnom obrascu. Pa ipak, demokratima sam već neko vreme ukazivao da treba da se ograde od ljudi za koje veliki deo javnosti sumnja da su se bavili nedozvoljenim radnjama (među ostalima, pominjao sam i Milosavljevića), ako žele da unaprede položaj DS-a.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo