Povežite se sa nama

INTERVJU

DR MIROSLAV RUŽICA, SOCIOLOG I KONSULTANT: Nije dovoljno kritikovati kapitalizam

Objavljeno prije

na

Nevolje globalne ekonomije koje su pogodile i unazadile „države blagostanja”, unijele su novu živost u stare i napravile nove teorijske podjele. Jedan od učesnika u ovom dinamizmu je i dr Miroslav Ružica, koji radi na obimnom projektu Budućnost evropske socijaldemokratije, u okviru Panevropske debate 2009-2011. Dr Ružica je godinama bio „senior social scientist” (nešto kao kod nas viši naučni saradnik) u Svetskoj banci u Vašingtonu, a od 1992-1999. predavao je socijalnu politiku na Univerzitetu Indijane u SAD. MONITOR: Prije dvije godine je obilježena 20-ta godišnjica pada Berlinskog zida i jednog tipa „tvrdog” komunizma, a ove godine će se poneko sjetiti da prolazi već 20-ta godina otkako je počeo rat u SFRJ i kraj jednog „mekog” komunizma. Kako se desilo da dva srodna ali i različita jednopartijska sistema završe tako različito?
RUŽICA:Slomio ih je jači i dinamičniji sistem, posebno u trci za naoružanjem. Neefikasni i tehnološki inferioran ekonomski sistem, autoritarna i sve-prisutna država, kao i stalna pretnja nasiljem doveli su do ekonomskog zaostajanja, kao i erozije legitimiteta. Model se urušio. S druge strane, glavni rezultat 1989. je izgleda stvaranje novih nacionalnih država, a ne novi tip društva i ekonomije. Kod nas na Balkanu, to se dogodilo na ekstreman način. Uzajamna proizvodnja straha, radikalni nacionalizam, državotvorstvo i populizam doveli su ne samo do ratova, već da i danas dominiraju ove kategorije… To u velikoj meri objašnjava zašto je 20-ta godišnjica obnove kapitalizma ostala uglavnom neprimećena. Mnogi kod nas još kao da vode ratove, šire teritorije svojih nacionalnih država, grade čiste etničke zajednice i u populizmu vide jedinu važnu agendu. Tu za raspravu o temeljima na kojima počiva društvo, o setu ključnih vrednosti, odgovornosti elita i građana, budućnosti ili pravcima promena nema interesa, pravih istraživanja, javne rasprave i/ili različitih platformi koje nude razni mobilizatori i akteri.

MONITOR: Da li je kapitalizam, nakon neoliberalizma i kraha čitavih zapadnih ekonomija, prevaziđen sistem?
RUŽICA: Ne može se govoriti o krahu ili prevaziđenosti kapitalizma, pa i neoliberalizma. To je stara teza radikalnih levičara. Upravo je kapitalizam pokazao neverovatnu sposobnost prilagođavanja. Ono što se vidi ja zovem ,,bumerang globalizacije” jer se ova otela kontroli i kao bumerang vraća Evropi i Americi. Drugo, pojavljuju se ozbiljni rivali na svetskoj sceni –trgovina, energija, kontrola resursa, koji polažu pravo na usmeravanje globalizacije. Budući konflikti biće oko nafte, energije, hrane, ekologije, kontrole svetskog saobraćaja… Venecuela i Bolivija su nevažni, a Brazil je samo deo paketa novih igrača. Pitanje je kakvu će viziju ,,dobrog društva” imati novi globalni rivali na svetskoj sceni kao svoj predznak i platformu. Plaši me da to ne bude samo sebični i/ili korporativni interes.

MONITOR: Sa finansijsko-ekonomskom krizom i sa arapskim pobunama, svakodnevno slušamo istupe sve brojnijih „salonskih” ljevičara. Koliko je ono što se danas smatra filozofskom ljevicom, kao Badju, Žižek, uticajno u politici i šire u društvu?
RUŽICA: Pojedinci su uvek važni, a naročito u artikulisanju ideja, paradigmi i programa kao okvira orijentacije. Svet u kome živimo se, međutim, promenio i postao složen i neproziran. Ne pratim više sistematski korpus nazvan marksizmom, strukturalizmom ili levim radikalizmom… Lepo i zanimljivo pišu, njihova kritika često pogađa suštinu kapitalizma, ali sem zavodljive retorike, ne vidim vizije i paradigme koje se zasnivaju na realnim procesima i agentima promene, kao što ne vidim ni brojne sledbenike koji u njih veruju i dalje ih dopunjuju i udahnjuju novu energiju. A pre svega, ne vidim utopijski potencijal da se zamisli alternativno društvo i temeljna matrica na kojoj bi se gradilo.

MONITOR: Zanimljiva su vaši navodi o rezultatima istraživanja o savremenoj radničkoj klasi. Šta ona ima slično a po čemu je nešto drugo u odnosu na 19. i dobar dio 20. vijeka?
RUŽICA: Klasična industrijska radnička klasa danas je marginalna u Evropi, kao i njeni sindikati. Čini ispod 20 odsto svih zaposlenih u većini razvijenih zemalja. Na jednoj strani imate rastući precariat, dakle one bez dovoljno kvalifikacija, koji rade na nisko plaćenim i nezahtevnim poslovima u servisnoj ekonomiji, a žive izolovani i marginalni na periferijama velikih evropskih gradova, skloni populizmu i nacionalizmu. S druge strane, imate brzi i razgranati rast srednje klase koja je višeslojna i čiji delovi različito učestvuju u prihodima, uticaju i životnim šansama. Malo se zna o oba ova segmenta nove socijalne strukture, pa je i otvoreno pitanje kako, za koga i s kim praviti savezništva, koalicije i programe. Socijalna demokratija nema odgovora na ova pitanja i zato je vidljiva njena marginalizacije nakon 2000. Konzervativci i desnica nude populizam, ksenofobiju i strah od migranata, anti-islamizam i suprotstavljanje levici. Na tome se verovatno dobijaju izbori, ali dugoročno zapada u ozbiljne probleme.

MONITOR: Još se priča o skandinavskom modelu. O socijalnoj državi koju je, smatra se, donijela socijademokratija. Ali, tamo na vlast danas dolaze konzervativci, a socijalna država trpi ozbiljna oštećenja?
RUŽICA: Država blagostanja nije više monopol socijal-demokratije. Ona je deo tradicije i kulturne baštine u Skandinaviji, kao i Evrope kao celine. I politička matrica konzervativaca gradi se na državi blagostanja. Ni dominacija neoliberalizma nije razgradila državu blagostanja i ova se održala. S druge strane, uprkos visokih socijalnih troškova i moćne birokratske države, ceo region je veoma konkurentan u globalnim razmerama i rast njegove ekonomije je izuzetan. Bez socijal-demokratije i naglašene uloge države ne može se razumeti trajnost i uspešnost ovoga modela. To isto važi i za skandinavsku kulturnu baštinu, a pre svega za kvalitet javne uprave i valjanost institucija. Socijal-demokratija se nadogradila na takvu matricu, ali ju je i očuvala, podupirala i pomno dalje razvijala.

Potraga za alternativom

MONITOR: Danas je čak i Marksov ,,Kapital” jedna od najčitanijih knjiga. Koliko je socijalizam „intelektualno” zaista bio pobjeđen?
RUŽICA: Ako to pitanje stavimo u zapadno-evropski kontekst, teško mi je da zamislim oživljavanje klasičnog modela Sovjetskog Saveza. On je izgubio ne samo atraktivnost, već i legitimitet. Uprkos uočenog interesa za Marksov Kapital, ta knjiga ostaje relevantna zbog svojih analitičkih kvaliteta, a ne kao okvir za političku mobilizaciju. Već duže u Evropi nemamo projekat budućnosti, dakle alternativu današnjim ekonomskim i političkim aranžmanima. Radikalne grupe na levici nude žestoku retoriku i kritiku kapitalizma, ali ne nude nešto drugo i alternativno, već poznato i potrošeno. Tu bih uvrstio i eksperimente u Venecueli ili Boliviji. Zato mi je zanimljiva pan-evropska debata o budućnosti evropske socijal-demokratije (2009-2011). Pratim je već dve godine i upravo završavam studiju o njoj. Ovde je pokrenuto čitav niz ključnih tema našeg doba i pokušava se njihova konceptualizacija na drugačiji način (globalizacija, kapitalistička ekonomija, EU, uloga države, značaj srednje klase, stvaranje nove socijalne strukture, socijalna jednakost…). Zbog svojih inherentnih granica, možda sama evropska socijalna demokratija i ne porodi alternativnu viziju i drugačiju platformu, nego to učine ,,novi klinci” i druge političke opcije. U svakom slučaju, nije dobro živeti u svetu bez alternative, vizije budućnosti, kao i ideje ,,dobrog društva–.

Za kakvu socijaldemokratiju

MONITOR: Kakva bi to socijaldemokratija ili demokratska, građanska ljevica bila djelotvornija a da ne ugrozi demokratski okvir i pravo da se ne bude na toj strani?
RUŽICA: Upravo ova velika pan-evropska debata o budućnosti evropske socijal-demokratije pokreće i konceptualizuje niz fundamentalnih pitanja. Evo nekih od njih. Da li se suprotstavljati globalizaciji ili kako je usmeravati i kontrolisati? Da li je primacy of politics i ključna uloga države u ekonomiji odgovor na probleme kapitalizma? Kako vratiti temu jednakosti iz geta levice u ključnu agendu? Da li je EU samo ekonomski projekat ili Social Europe mora postati ključni okvir delovanja? Da li je internacionalizam samo dug prošlosti ili nema socijal-demokratije bez globalne vizije i globalne institucionalne arhitekture? Kako do nove vizije o ,,dobrom društvu” i osnovnim društvenim vrednostima? Koja je osnovna matrica naše civilizacije? Samo homo economicus, dakle jedinka koja sebe svodi na trku za posedovanjem ili je njena motivacija mnogo složenija i uključuje potrebu za priznanjem, pravednu raspodelu, uzajamnost, solidarnost, kulturne vrednosti, kooperaciju, grupne i kolektivne ciljeve u jednoj drugačijoj konfiguraciji ekonomije.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo