Povežite se sa nama

INTERVJU

Dr RASTKO MOČNIK, PROFESOR LJUBLJANSKOG UNIVERZITETA: Evropa gubi moć u svijetu

Objavljeno prije

na

Dok se tandem „Merkozi” suočava sa izazovima svoje strategije fiskalnog disciplinovanja evrozone, na različitim stranama svijeta, a najčešće u zapadnoj, postavlja se pitanje sudbine najnovijih pobuna protiv poretka. Javljaju se razni predlozi, ali i prakse, i o njima smo razgovarali sa dr Rastkom Močnikom, sociologom kulture i komparativistom sa Filozofskog fakulteta Ljubljanskog univerziteta. MONITOR: U Sloveniji pobjednik na izborima nije uspio da formira vladu. Kakva budućnost čeka Sloveniju?
MOČNIK: Budućnost Slovenije ne zavisi od formiranja ove vlade. Svaka vlada, koja će proizaći iz upravo izabranog parlamenta, raditi će prema diktatu EU. Programi parlamentarnih stranaka svi su neoliberalni, razlike su u nijansama. Janša i Virant su brutalni neoliberali: zalažu se za što bržu privatizaciju javnih usluga (mirovinskog sistema, zdravstva, školstva), za prodaju privrede međunarodnom kapitalu, prodaju banaka, povlačenje države iz vlasništva banaka i strateške industrije, za poreski sistem u korist bogatih. Zoran Janković i socijaldemokrate isto su neoliberali – ali su manje radikalni. To su nijanse: ono što bi desnica učinila odmah, bili bi rezultati „leve” politike na dugi rok. Janša i Virant možda su više pod uticajem SAD, a Janković i socijaldemokrate orijentišu se prema Nemačkoj i Francuskoj. Parlamentarna Slovenija tako je kusur u natjecanju nekadašnjih velesila koje gube globalnu konfrontaciju sa novim azijskim divovima Kinom i Indijom.

MONITOR: U Srbiji je posljednja vlada formirana mimo osnovnih kriterija onih koji su glasali za stranke koje su napravile „neprincipijelnu koaliciju” čija su osnova DS i SPS. Sve češće se ispostavlja, a za to je dobar primjer i prethodna velika njemačka koalicija CDU i SPD, da glasači dobiju ono što uopšte ne podržavaju. Je li to ugrađena greška demokratskog sistema kakvog imamo?
MOČNIK: Stranački je parlamentarizam ušao u krizu već kasnih 60-ih godina prošlog veka. Definitivno sa šezdesetosmom. Što je posle toga bilo interesantnih političkih inovacija, do njih je došlo van stranačkog sistema: novi društveni pokreti, „one-issue movements”, ekološki pokreti, feminizam, pacifizam, LGBT … Danas birači ponajviše glasaju „protiv” – i obično glasaju protiv politike trenutačne vlade. Ali alternacija ne donosi ništa: jer su najjače stranke one koje se izmenjuju na vlasti, sve neoliberalne. Razlika je u retorici – a i u brutalnosti izvedbe. Uz to, u našim je zemljama klasna priroda političke „kaste” vrlo uska: politička „elita” kod nas zastupa kompradorsku buržoaziju. To jest onu vladajuću klasu ili klasnu koaliciju koja sama nije produktivna, nego obezbeđuje ugodne uslove za kapitalne investicije: niske nadnice, niske poreze, niske ekološke standarde i tako dalje. Za te svoje usluge dobija rentu. Znači, naše lokalne političke „elite” ne zastupaju „poduzetnički kapital”, nego su same rentijeri u službi kapitala. U sadašnjoj svetskoj situaciji lokalne političke kaste perifernih i poluperifernih zemalja međusobno se takmiče koja će privući više globaliziranog kapitala. U tom takmičenju spremne su praviti velike koncesije na račun vlastitog stanovništva. To se zove „konkurentnost”.To takmičenje u poslednje vreme SAD iskorištavaju u natjecanju sa Evropom: njihove bonitetne kuće dodeljuju loše ocene evropskim zemljama – da za njih kapital postaje skuplji. Ali meni to izgleda kao agonija dva „luzera”: kad se ne mogu takmičiti sa Kinom i Indijom, SAD i Evropa međusobno se uništavaju.

MONITOR: U reakcijama na svjetsku krizu oživjele su i neke anarhističke ideje kao „direktna demokratija”. Da li bi odbacivanje parlamentarne demokratije u korist neke „direktnije” forme riješilo probleme društava koja su razvila liberalni demokratski model?
MOČNIK: Ne znam koliko je direktna demokratija upotrebljiva za državu. Ipak, ne smemo zaboraviti da je jugoslovensko samoupravljanje uvelo delegatski princip i slične inovacije koje su stvorile drugačiji politički prostor nego što je stranačka demokratija u kojoj partije monopolišu političku sferu, ako ne i političke prakse. Od „beogradskog procesa” protiv šestorice organizatora „slobodnog univerziteta” 1984-85 nadalje, političkim borbama u okvirima tadašnjeg sistema postignut je značajan napredak u demokratiji i ljudskim pravima. U Sloveniji, na primer, sloboda izražavanja izborena je već krajem 1984. A bile su realne šanse da se ta dostignuća prošire i na ostalu Jugoslaviju.

Neposrednu su demokratiju nedavno prakticirali studenti i studentice u Hrvatskoj koji su u aprilu i maju 2009. blokirali fakultete. Njihov glavni zahtev je bio: „Besplatno školstvo za sve!” Zahtev nije realiziran, ali su blokade pobudile velike simpatije u javnosti. Taj politički uspeh postignut je odličnom strategijom i taktikom u vođenju bloklade. A o svim su pitanjima raspravljali i odlučivali putem direktne demokratije. Prisustvovao sam tom procesu na zagrebačkom Filosofskom fakultetu. Bilo je fascinantno. Funkcionisalo je odlično. Kada se probudi energija masa, ostvaraju se velike stvari. Na kraju svaki je plenum glasao da li da se blokada produži. Na osnovu iskustva blokade zagrebačke kolege i koleginice napisali su „Blokadnu kuvaricu”: upravo su je preveli na slovenački. Od 23. novembra 2011. u Ljubljani „zauzet” je Filozofski fakultet: i ta blokada radi prema principu neposredne demokratije. Tako funkcioniše i „opsada” ljubljanske berze, gde su manifestanti i manifestantkinje podigli šatore 15. oktobra 2011. – i do sada su izdržali. Neposredna demokratija jak je politički metod: oslobađa energije velikog broja ljudi – a i mobiliše, pošto svako zna da može uticati na politiku pokreta.

MONITOR: Ako je „blerovska” socijaldemokratija pokazala svoj militaristički i neoliberalni potencijal, da li je evropska komunistička ljevica sposobna da danas odgovori na potrebe evropskog društva?
MOČNIK: Evropsku komunističku levicu sada predstavlja stranka Evropska levica. Ipak, to je više leva socijaldemokratija, reformistička stranka, nego komunistička partija u klasičnom smislu. Evropska levica danas odgovara na krizu: brani javne usluge (školstvo, zdravstvo, mirovinske i socijalne sisteme) od privatizacije, univerzitet od bolonjske reforme, zalaže se za kontrolu nad finansijskim sektorom, uključivši banke i narodne banke, za otpis državnih dugova itd. To je solidan program. Problem je u tome što je EU (znači: briselska birokratija i lokalne oligarhije) jedan od glavnih promotora neoliberalne politike u svetu. Ako uspe sadašnja politika gospođe Merkel i gospodina Sarkozija, ona bi pretvorila Nemačku, Francusku i London u neokolonijalnu metropolu, a sve ostalo u „unutrašnje kolonije”. Ali ta politika po mom mišljenju neće uspeti: prvo, jer krizu rešava postupcima koji su ju prouzrokovali (jačanje finansijskog sektora, smanjivanje moći država, podređivanje evropske privrede avanturističkom spekulativnom kapitalu); a drugo, jer Evropa brzo gubi uticaj u svetu i globalnu moć te se preobražava u nekakvu polu-periferiju istočnog Pacifika. Taj je trend za nas veoma opasan: jednom smo već bili „periferija polu-periferije” – kada se kraljevina Jugoslavija vezala za Italiju i Nemačku.

Treba se nadati da evropska radikalna levica ima odgovore na kritička pitanja; u suprotnom ne možemo očekivati ništa dobro. A ako odgovori evropske levice još nisu dovoljno dobri – onda bi bilo najbolje da se što brže uključimo u iznalaženje boljih odgovora i politika.

MONITOR: Vjerujete li da najnovije pobune američkih građana u akcijama „okupiranja” mogu da utiču na neke radikalnije promjene američkog, faktički, dvopartijskog političkog modela?
MOČNIK: Problem SAD je da tamo nema političke sfere. Političku sferu, čak državu u celini tamo je oduvek kontrolisao krupni kapital. Kad je god sindikalni pokret malo ojačao, oni su ga više-manje brutalno uništili. Iznimka je New Deal – ali su veliki pomaci postignuti tek za vreme rata kad je velekapital trebao mobilisati celu naciju i osigurati masovnu podršku. Posle rata bila je konjunktura i u centru kapitalizma radne su mase mnogo toga postigle – no u SAD nikada nisu postigli socijalnu državu evropskog tipa. U SAD put do prave političke sfere još će biti dug.

Sve je lijevo

MONITOR: Desnica dobija izbore u značajnom broju zemalja EU i nije pokazala neku inventivnost u odgovoru na krizu. Da li se varaju oni koji misle da bi od ljevice trebalo očekivati prave odgovore? Ako su u pravu, od kakve ljevice?
MOČNIK: Izgleda da neoliberalna kontraofanziva gubi momenat. Počela je već sredinom 70-ih godina i njezin je bilans katastrofalan. U najopštijim crtama ta je kontraofanziva značila snižavanje nadnica i povećavanje profita. Povećavanje profita bilo je veštački naduvano snižavanjem nadnica, poreza itd. – i nije proizlazilo iz „pravih” preduzetničkih profita. Kapital zato beži u finansijsku sferu – gde se umnožava, no to je fiktivni kapital. Otuda krize: na početku evro-atlantski kapital krize je prebacivao u Aziju, Rusiju – sada su ga dostigle na vlastitom terenu. Zato je među masama leva politika u porastu: ne treba promatrati samo izborne rezultate koji imaju vlastitu logiku – nego opštu političku i ideološku situaciju. Tu su leve vanparlamentarne politike u porastu, a i leva misao: što je sada produktivno u teoriji, sve je levo, čak levo u marksističkom smislu. Mi imamo na tom području snažnu tradiciju. Nadam se da ćemo je aktivirati.

Budućnost kapitalizma

MONITOR: Da li su realna očekivanja onih koji predviđaju da će kapitalistički sistem zapadnog tipa zamijeniti neki novi, pravedniji i manje rizičan društveni sistem?
MOČNIK: Kapitalizam bi mogao preživeti sa privrednom dominacijom Kine i sa vojno-političkom dominacijom SAD. No, SAD već danas liče na Španjolsku pred kraj njezine političke dominacije: više nisu politički hegemon, zemlje sveta u njihovoj dominaciji više ne prepoznavaju svoje koristi, a SAD svoju premoć održavaju samo još vojnom silom. I gube jedan rat za drugim. Tako da možda i nema velikih šansi da kapitalizam preživi. Prema mišljenju kineskog marksiste Minqi Lija planeta uopće ne može podneti da bi Kina u celini ušla u kapitalistički sistem: po njemu to nije ni ekološki ni energetski ostvarljivo. Zbog toga Minqi Li prognozira povratak ka tzv. „maloj robnoj proizvodnji” – u kojoj Kina ima hiljadugodišnju tradiciju. To znači: esnafska organizacija industrije, trgovine i finansija, kontrolisane cene i kamate – a i kontrola kvaliteta i sprečavanje akumulacije kod privatnika. Možda će u tome biti rešenje sadašnjih ekoloških, energetskih i drugih problema. Ali sumnjam da će nam se takav sistem sviđati: možda neće više biti gladi – ali sigurno neće biti demokratije. Samir Amin ukazao je da postoje dva prelaza iz jednog sistema u drugi: revolucijom, što je istorijski ređi slučaj, ili unutrašnjim raspadom, kao što je propalo Zapadno rimsko carstvo. Ako će kapitalizam propasti tim drugim putem, onda se teško nadamo nečemu boljemu. A revolucija ne izgleda baš na dnevnom redu.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo