Povežite se sa nama

INTERVJU

DR ZORAN STOJILJKOVIĆ, PROFESOR POLITIČKE SOCIOLOGIJE Vlast voli poslušne partnere

Objavljeno prije

na

Kad pogledamo političku scenu naših ex-yu država, ali i javnost uopšte, primijetićemo da je u njenoj žiži malo ljudi kojih se sjećamo iz ranih 90-ih, kao onih koji su činili ne tako brojno ali odlučno društvo „prvoboraca”. Njima su se, poslovično, u svojim govorima o lakom pomirenju, često rugali naši ambiciozni političari, sada već i oni koji su vjerno sjedjeli uz Miloševićeve skute. Ipak, jasno je svima, da nije bilo tih ljudi, iz raspadnute i ratom razorene zemlje, ne bi stizao nikakav drugačiji glas. Kako izaći sa tim na kraj, razgovarali smo sa dr Zoranom Stojiljkovićem, profesorom političke sociologije na beogradskom Fakultetu političkih nauka, kojeg bi upravo rado svrstali u to, zašto ne reći, odabrano „prvoboračko” društvo. Stojiljković je nedavno, u izdanju Službenog glasnika, objavio obimnu i sveobuhvatnu studiju Srbija u lavirintima tranzicije. MONITOR: Prošlo je već dvadeset godina od kako je SFRJ počela da se raspada i da se od nje formiraju nezavisne države, te 1991, iz ratnih sukoba. Ali i dalje se domaće i strane javne ličnosti nadmeću u vezi sa odgovorom na pitanje: da li je raspad SFRJ bio neizbježan? Kako Vama to danas izgleda?
STOJILJKOVIĆ: U mojoj mentalnoj mapi prostor eks-Jugoslavije je bio prostor optimalnog – demokratskog i ( multi)nacionalnog redizajniranja i prelaza iz autokratskog u pravno, demokratsko i socijalno odgovorno, evropsko društvo i državu/države. Kriza, strah od promena i dominantna autoritarna i kolektivistička političko-kulturna matrica stanovništva i na kompromise nespremne i nesposobne intelektualne i političke elite raspad su učinile najverovatnijim, ali ne i neizbežni scenarijem, kao i uostalom odsustvo svake ozbiljnije spoljne podrške njenom opstanku. Nacionalističke, rekao bih čak urođeničke igre i proizvedeno ludilo i svest lokalnih političkih piona da mogu, njenim razbijanjem, postati državne i nacionalne vođe, uz pomoć i podršku svojih kamarila koje su spremne da zarađuju i na razaranju i ratu, dovele su konačno do agonije i krvavog raspada.

MONITOR: U Srbiji se postavlja pitanje i novinarske odgovornosti za ratne zločine, ali nema lustracije kao elementarne odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Kao da su političari uspjeli sve da nas prevare?
STOJILJKOVIĆ: Političari su za takvo ponašanje imali svoje individualne razloge, ojačane logikom političkog oportuniteta i koristi, ali ne treba samo njih kriviti. Lustracije, bar one efektivne, nema bez masovne katarze i oslabađanja od iluzija i ostrašćenosti. Pitam se gde su i među onima koji pretenduju da su intelektualci potreba za (mučnim) preispitivanjem i osećaji krivnje, stida i kajanja.

MONITOR: Bili ste, na razne načine, u prvim redovima borbe protiv Miloševićevog režima. Prošlo je i deset godina od tzv. prve demokratske vlade u Srbiji. Kako razmišljate danas: koliko je opozicija Miloševiću bila dorasla velikom zadatku?
STOJILJKOVIĆ: Lično, zaista nemam nekakav prvoborački sindrom, niti sklonost da stvari vidim kroz ličnu prizmu ili ulogu moje (političke, sindikalne i ine) familije u svetskoj (kontra)revoluciji (Bora Ćosić). Smatram to smešnim i kaćipernim ego-tripom, ili pak željom, takođe neprihvatljivom, da se na ovaj ili onaj način, naplate zasluge. Demokratska opozicija Miloševiću imala je, i to je mogao da vidi svako ko je to hteo i smeo, ugrađenu konstrukcionu grešku: bio je to dovoljno širok politički kišobran da se iznudi obaranje režima, ali ne i da se izvedu strukturne promene – mnogi su zapravo hteli tek izmenu postave na vlasti. Sa izuzetkom nekolicine, radilo se i o ličnostima malog formata, slabog integriteta, a velike gladi za vlašću i privilegijama.

MONITOR: Slobodni izbori su bili jedna od vaših preokupacija. Da li je za njih dovoljna samo formalna demokratska procedura i da nema krađe glasove, već i nešto više? Jesu li izbori „slobodniji” tamo gdje su građani bolje obaviješteni o svojim pravima i više znaju o savremenim političkim idejama i programima, kao i o tome šta je zapravo „politički integritet” nego u „mladim demokratijama”?
STOJILJKOVIĆ: Izbori, ravnopravni i neizvesni, u kojima građani znaju i mogu i umeju da procene šta i ko im se nudi na otvorenom a ne monopolisanom političkom tržištu, kao i ko daje pare onima koji čine izbornu ponudu, odnosno da li ima i ko su igrači iza političke pozornice koji ograničavaju i usmeravaju politički izbor, jedino zaslužuju epitet demokratskih izbora. U tom pogledu nisam siguran da su Srbija i zemlje u regionu dosegle i nivo istina još defektnih, ali bar izbornih demokratija.

MONITOR: Kao visoki sindikalni funkcioner „Nezavisnosti” imali ste i iskustvo pokušaja da budete partner sa demokratskim vladama. Ali, to se pokazalo nemogućim?
STOJILJKOVIĆ: Vlasti vole mlađe, poslušne partnere, jer to godi sujeti i daje demokratski i evropski imidž i šmek. Mantra o socijalnom dijalogu i koheziji je suviše politički poželjna da bi se mogla otvoreno ignorisati. No, za više od privida dijaloga neophodna je kakva-takva komplementarnost interesa i ravnoteža moći. To u teškim, tranzicionim i postkonfliktnim društvima sa ogromnim balastom siromaštva i nezaposlenosti nije, naravno na štetu zaposlenih i sindikata, slučaj. Ako tome pribrojimo i nedostajuću tradiciju autonomnih radničkih borbi i disciplinujuće efekte krize, blizu smo tumačenja uzroka frustrirajućeg stanja u kome predugo živimo.

MONITOR: Da li je to i zbog pretežno neoliberalne koncepcije privatizacije koju su forsirale vlade nakon 2000, poslije one Miloševićeve koju smo zvali „burazerskom”?
STOJILJKOVIĆ: Naravno, interesi i prioriteti su bili različiti, čak sukobljeni tako da je motiv lakog bogaćenja – u uslovima neravnoteže ponude i tražnje i političkog lobiranja i korupcije, nadvladao interese za socijalnom pravičnošću, ili bar izdržljivosti privatizacionih promena, ali i dugoročnim, pozitivnim razvojnim efektima. Činjenica da je trećina privatizacija i formalno neuspešna, kao i da nakon decenije imamo gotovo pola miliona radnih mesta manje govori najbolje o učincima i (skrivenim) motivima privatizacije u srpskoj varijanti.

MONITOR: Zanimljivo je da EU traži od srpskih vlasti da naprave kontrolu dvadesetak privatizacija. Kako Vi to tumačite?
STOJILJKOVIĆ: Vidim to, kao i u slučaju preispitivanja (re)izbora u pravosuđu, tek kao zakasneli čin koji odlično pokazuje uspostavljeni odnos moći: nešto grbo možete bar naknadno (i ne preterano uspešno) ispravljati tek ako imate podršku nekog dovoljno moćnog i uticajnog na svoje vlasti – evropskih institucija, recimo. Pitam se šta bi sve trebalo još da učinimo da dođe dan kada će vlasti pisati domaće zadatke i odgovarati na upitnike sopstvenih građana i njihovih asocijacija.

MONITOR: Posebno poglavlje Vaše knjige o ovdašnjoj tranziciji zauzima tema „politika i novac”. Hrvatska vlast je na tome, do sada, najviše „stradala”, morala je da se odrekne premijera Sanadera, ali drugdje na zapadnom Balkanu raščišćavanje te sistemske korupcije ide teško ili ga nema. Jer nema dovoljno spoljašnjeg pritiska i „uslovljavanja”?
STOJILJKOVIĆ: Čini se da će tog pritiska za približavanje EU – integracijama biti sve više. Od zemalja u regiji će se tražiti da slede “hrvatski scenario”. Pitanje je, međutim, ima li dovoljno unutrašnjeg pritiska odozdo, kombinovanog sa oportunom političkom izbornom računicom na vrhu da je cena opstanka na vlasti da se neko od svojih tajkuna i korupcionaša “pusti niz vodu”. Dobar broj političara, bar u budućnosti, može postati “pošten” ako to postane politički isplativo.

MONITOR: Bavili ste se dugo civilnim društvom. Ima mnogo NVO i velikih NVO lidera, a malo zaista aktivnog društva, van političkih organizacija. Čini se da su nam društva u značajnoj mjeri pokorna političkim elitama i njihovim partnerima iz svijeta tranzicionog biznisa?
STOJILJKOVIĆ: Srbijom i regijom vlada politički cinizam i stanje duha u kome je svako na prodaju i ima svoju (zlo)upotrebnu namenu i vrednost. Intelektualci željni medijske pažnje i sinekura manje-više otvoreno nude svoje usluge, pristajući na autocenzuru i lobotomiju. Poučen istraživanjima konflikata i promena mislim da će tome doći kraj kada generacije obrazovanih, koje režim ne uspeva da adekvatno uposli, umesto strategije ,,samo da diplomiram pa da emigriram” odaberu ponovo taktiku građanske neposlušnosti i ponude alternativnih projekata, koji su delom i politički.

MONITOR: Pominjete „evropski socijalni model”. Kada ćemo i mi u ovom regionu početi da ga „kopiramo” i koliko smo spremni danas za to?
STOJILJKOVIĆ: On se već kopira, ali bez aktera i sadržaja originala, na žalost doživljava sudbinu transplantiranog organa u neprijateljskom telesnom okruženju. Do promena će doći kada civilno društvo, uključiv i sindikate i prave poslodavce, definiše svoje interese, umreži se i uđe u ozbiljne pregovore sa akterima politike u stilu i smislu: naši glasovi za vašu podršku zahtevima koje smo definisali. Promene će i ovoga puta biti iznuđene, nema se više kud, i opet socijalno i razvojno preplaćene.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo