Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Država

Objavljeno prije

na

„Država, to sam ja“, ova rečenica pripisuje se Luju XIV, jednom od potonjih apsolutista francuskog poznog feudalizma. „Država je sve, čovek ništa“, izgovorio jeBenito Musolini, italijanski fašistički diktator, na početku poznog kapitalizma. I Državu to sam ja, i Državu koja je sve a čovek ništa, i niz sličnih, državotvornih kvintesenci, živimo svakog dana, u izvedbi crnogorskog Vrhovnika, Mila Đukanovića, na kraju njegovog i našeg poznog kapitalizma.

I u jednom, i u drugom, i u trećem slučaju, međutim, umesto tvorbe, čak bogotvorenja, na delu imamo suštinsku i svakodnevnu negaciju države. I ovde, dakle, okretanje stvari naglavce. Zbog toga je bogotvorenje države, jedna od najraširenijih ideologija našeg vremena. Istorija dovoljno objašnjava, ili makar nagoveštava, pozni feudalizam i pozni kapitalizam, na njegovom početku i njegovom kraju.

Ipak, tek rigorozna konceptualizacija objašnjava stvari do kraja. Zbog čega ni Luj XIV, ni Benito Musolini, ni Milo Đukanović, uprkos svom bogotvorenju, nemaju, i ne mogu imati državu, a na žalost, sa njima, nemaju i ne mogu je imati, ni njihovi podanici? Pa jednostavno zbog toga što je država, po strogoj ali nužnoj definiciji, opšta odnosno javna institucija parekselans. Istina je, doduše, i država kao takva, uvek je više u interesu bogatih i moćnih, nego u interesu onih drugih, ali je izvestan minimum opštosti, javnosti, i odvojenosti od svih lujeva, benita i mila ovog sveta, neophodan, da bi uopšte bila država. A ni u jednom od tri navedena slučaja, ovog minimuma nema.

Ali šta onda, umesto države, imamo? Latifundiju. Veliki zemljišni posed. Političku tvorevinu koja je mnogo bliža predmodernom feudalizmu nego modernom kapitalizmu. U slučaju prve dvojice, Luja XIV i Benita Musolinija, to je već i istorijski poznato. Ali je tako i u slučaju našeg Vrhovnika. I njegove male, nezavisne i međunarodno priznate Latifundije. Odsustvo opštosti, javnosti i odvojenosti Poseda, od Vrhovnikove familije, biološke i one druge, glavna je karakteristika ove tvorevine.

Pri tome, posebno treba naglasiti, dijagnoza latifundije, nije samo, pa čak ni uopšte, obični jezički gaf. Da nije reč o gafu, uverljivo govore, i empirija, i teorija. Empirija je opštepoznata. Danas već skoro zaboravljeni šverc duvana, pa nešto mlađi KAP i Železara Nikšić, pa još mlađi Telekom, i najmlađa Limenka, pa genocid i drugi ratni zločini iz postjugoslovenskih ratova 1990-ih, pa nekažnjivost za sve prethodno, pa, dakle, status i moć izvan i iznad ustava i zakona. Baš kao Luj XIV. I Benito Musolini. Samo uz jednu važnu razliku i dodatak. Luj XIV i Benito Musolini, sve ovo su i javno deklarisali, naš Vrhovnik sve ovo krije iza fasade liberalne demokratije.

Razlog za ovu razliku, dolazi više iz sveta, nego iz same latifundije. Da bi ovu i ovakvu latifundiju podržali, i instrumentalizovali, naravno za svoje, a ne za naše svrhe, naime, Brisel i Vašington, ponekad i Moskva, imaju potrebu za legitimacijom. A ova se legitimacija danas zove liberalna demokratija.

Teorija ovo potonje dodatno rasvetljava. Posebno rasprava o pravoj prirodi južnoameričkih latifundija, vođena između samih vrhova tadašnje društvene nauke, početkom druge polovine dvadesetog veka.Dok su ortodoksni marksisti tvrdili da je reč o pukom zaostatku feudalizma, dependisti su odgovarali da su ove latifundije samo po spoljašnjem izgledu zaostatak, ali da je velika razlika i novost, činjenica da one više ne funkcionišu kao jedinice autonomnog feudalnog sistema, nego su, kao formacije (polu)perifernog kapitalizma, snažno i nepovratno instrumentalizovane, za potrebe centralnog, uglavnom zapadnog, evropskog i severnoameričkog kapitalizma. Kako tada južnoameričke, tako danas zapadnobalkanske latifundije. Koga ova značajna teorijska debata zanima, nek pogleda radove Raula Prebiša, Andre Gunder Franka, Samira Amina i Imanuela Volerstina.

MIlan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati
Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

ALTERVIZIJA

Totalni bojkot

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najbolji put

Najpre ostavke vrhovnika i ostalih, najnovijim snimcima uhvaćenih na delu, u vršenju najtežih krivičnih dela protiv slobodne volje građana, ustava i države, zatim formiranje vlade građanskog jedinstva, zadužene za organizovanje prvih slobodnih izbora, najzad i totalni bojkot svih budućih izbora koji bi bili organizovani bez ostvarenja prethodnih uslova, ovako u najkraćem izgleda Mapa puta Sporazuma za budućnost od 30. marta 2019. Kako poopisanoj sadržini, tako i po najširoj prihvaćenosti, od strane slobodnih građana i celokupne opozicije, ovaj sporazum svakako predstavlja prvi takav akt u novijoj pa i ukupnoj istoriji Crne Gore. Uz jedno dužno podsećanje. Da su ovaj akt, u poslednjih trideset godina,u izvesnoj meri, ipak, najavila i pripremila, tri slična akta, Narodna sloga LSCG i NSCG 1996, Protesti MANS-a 2012, i Demokratski front 2012, te Protesti DF-a i Građana 2015.

Ima li se na umu celokupna violentna istorija, tradicija i kultura Crne Gore, međutim, i tridesetmartovski sporazum, i sva tri njegova prethodnika, figurativno rečeno, polaze od „praznog papira“. Ali je u tome i njihova najveća veličina. Lako je vladajućoj oligarhiji da vlada, sve oslanjajući se na „gravitaciju“violentnog dinarskog mentaliteta. Teško je ovu gravitaciju savladati. Napraviti„levitaciju“. To može samo nova, tridesetmartovska alternativa. A to, čak i da nema oligarhijske, korumpirane i kriminalne hobotnice navlasti, nije ni malo lako. Za čitavo društvo, pa i za celokupnu alternativu, totalni bojkot, i sve u vezi sa njim, u najvećoj meri je izuzetna novost. Lako je reći, da bojkot mora biti aktivan, svakodnevan i diverzifikovan, te da mu je krajnji cilj generalni štrajk, koji hobotnicu šalje u istoriju, što znamo iz komparativnog iskustva, ali je teško, čak veoma teško, rečeno i realizovati.

Pa ipak, zaključno sa tridesetmartovskim sporazumom, akteri ovog sporazuma, već su realizovali odnosno prešli,možda i dve trećine od ukupnog puta. Tačno je da je trećina puta koja je preostala,možda i najteža, ali je već pređeni deo puta, impresivan i ohrabrujući. Zbog toga, istaknimo i podsetimo još jednom. Kap koja je prelila čašu, okidač je bila Afera koverat, jedna od prvih spontanih reakcija bila je inicijativa nekoliko građanskih aktivista sa borbenim pozivom „Odupri se“, zatim je usledio za sve pa i za same inicijatore neočekivano velik i brz porast odziva i učešća, od nekoliko stotina i hiljada, do par desetina hiljadagrađana, na kraju došlo je i do nečega što je do ovih sedmica i meseci bilo nemoguća misija, da se oko ovih protesta, najpre samo logistički i tehnički, a sa sporazumom i politički i programski, okupila i ujedinila celokupna crnogorska opozicija.

Nakon svega, realni izgledi za mirnu smenu vlasti u Crnoj Gori 2019-2020, jesu pedeset prema pedeset. Da na cunamiju građanskog bunta u februaru i martu 2019. nije podignut i usvojen tridesetmartovski sporazum, sa snažnim utemeljenjem u nenasilnom građanskom otporu, ti izgledi bili bi mnogo manji, devedeset prema deset, za nasilno ostajanje hobotnice na vlasti, ništa čudno kriminalna i nasilnička vlast najbolje se snalazi upravo u nasilju. Nužna odbrana legitimna je i u krivičnom pravu, ona to ostaje i u istoriji i politici, ali slobodni i razumni ljudi ovoj pribegavaju samo kada su na to zaista prinuđeni. I to ne samo zbog apstraktnog humanizma, kako se to ponekad prezrivo kaže, nego ne manje i zbog konkretnogpragmatizma. Zbog onih realnih izgleda za konačnu demokratsku smenu nedemokratske vlasti. Zbog toga, a ne zbog neke doktrinarne šeme ili dogme, totalni bojkot jeste najbolji put.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Nova knjiga Momira Markovića

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro, 2019.

 

Nova knjiga Momira Markovića, Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro, koja uskoro izlazi iz štampe, zbornik je oko trideset aktuelnih političkih tekstova, analiza, komentara i beseda, najvećim delom prvobitno objavljenih u Monitoru, i to nakon obnove nezavisnosti Crne Gore 2006. Ko želi da sazna, kako jedan od nespornih prvaka crnogorskog indipendizma 1991-2006, danas gleda na brojne sporne teme ostvarene crnogorske nezavisnosti, ovu knjigu, mora da pročita.

Crnogorskoj i široj javnosti, dve dimenzije Momira Markovića, dobro su poznate, njegova trećadimenzija, do danas je ostala manje poznata. Njegova prva dimenzija, u kojoj je on jedan od najznačajnijih crnogorskih pesnika kraja XX i početka XXI veka, te izuzetan dramski pisac, pored ostalih i kultnih drama o Vukašinu Markoviću i Krstu Popoviću, ovoj javnosti je najpoznatija. Isto se može reći i za njegovu drugu dimenziju, u kojoj je on jedan od najznačajnijih intelektualaca-boraca za obnovu nezavisnosti Crne Gore 1991-2006, pored ostalog i osnivač i prvi urednik časopisa Doclea, te osnivač i član DANU. Treća dimenzija Momira Markovića, u kojoj je on visokoobrazovani ekonomista i pravnik, javnosti je manje poznata, ali nije manje značajna, i to kako za valjano razumevanje njegovog celokupnog dela, posebno njegovog kapitalnog Crnogorskog rata, tako i knjige koja je pred nama.

Nova knjiga Momira Markovića ubedljivo demonstrira svu intelektualnu superiornost jednog izrazito multidimenzionalnog, otvorenog i kritičkog uma, u odnosu na svakodnevnu, staru-novu jednodimenzionalnost, ideologiju i propagandu, jedne od najdugovekijih, najopakijih i najkriminalnijih oligarhija u ovom delu sveta. Posebna vrednost ove knjige, jeste činjenica, da je njen autor, jedan od retkih indipendista 1990-ih, koji posle obnove nezavisnosti 2006, nije ni prebegao na dvor, ni potonuo u nihilizam. Nego je ostao na nogama, u produženoj intelektualnoj i političkoj borbi, protiv zarobljene oligarhijske države. Iz ove borbe proistekla je i glavna vrlina ove knjige. Njena izrazita alternativnost i atipičnost. Koja se najjasnije vidi u rasvetljavanju i razumevanju dve krucijalne teme. Identiteta i države.

Panta rei, sve teče, sve se menja (Heraklit). Važi i za identitet. Identitet jeste dugotrajan ali nije statičan i „večan“. Od vladajuće crnogorske oligarhije, a posebno od njenog vrhovnog oligarha, i njegove familije, biološke i one druge, znamo kako se „večnost“ zloupotrebljava za sasvim suprotne svrhe. A od Momira Markovića, kako ni najveća ljubav, ne mora biti slepa. Dramu jednog identiteta, u večnoj meni,nastajanju i nestajanju, najsažetije, on je izrazio u samom naslovu svoje nove knjige, Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro.

Još nemilosrdniji Momir Marković je prema oligarhizaciji države. Da je država samo prazna kutija ili okvir, koji se može popuniti na najrazličitije, pa i suprotne načine, mnogi kažu, ali samo retki, kao Momir Marković, to jasno pokazuju. Borba za nezavisnu državu 1990-ih, obavezala ga je, da se bori protiv oligarhizacije države 2000-ih. Ova kombinacija nije uopšte kontradikcija. Samo u odnosu na stare depeesove kameleone i nove indipendistove prebege, ona je alternativna, atipična i usamljena.

Zbog svega što je gore istaknuto, nova knjiga Momira Markovića je izuzetna, u najboljem smislu ove reči. Neka nova i kredibilna, intelektualna i politička istorija Crne Gore, poslednje decenije XX i prve dve decenije XXI veka, bez ove knjige, neće biti moguća. U tome je, to se već sada može reći, njena najveća vrednost.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Kao, kao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedni bi, kao, da se prošire, a drugi bi, kao,  da pristupe”. (Norbert Mapes-Nidik, u tekstu Mustafe Canke, Monitor, 25. maj 2018). Ovako je, povodom poslednjih samita i dokumenata, posvećenih evropskim integracijama, ponašanje vladajućih EU, i vladajućih zapadnobalkanskih, među njima i vladajućih crnogorskih aktera, opisao jedan od vodećih nemačkih novinara i poznavalaca našeg regiona. O dubinskoj konvergenciji između interesa zapadnoevropske desnice i ultradesnice u usponu, i zapadnobalkanske, odnosno crnogorske oligarhije u dugom trajanju, u kritički orijentisanim krugovima, bilo je reči i ranije, ali je citirana dijagnoza Norberta Mapes-Nidika, zaslužila da se izdvoji, zbog najmanje dva dobra razloga. Prvo, zbog njene izuzetne jezičke efektnosti. I drugo, zbog njene izuzetne kompleksnosti, posebno zbog njenog odličnog povezivanja vladajućih politika i ideologija.

Ovo potonje je i glavni razlog, što smo upravo ovoj dijagnozi, dali počasno mesto, u izboru četiri odabrana primera ideologije, ove naše serije Altervizije, posvećene „mračnoj komori”. Ali, pre nego ovo dalje razvijemo, još samo jedno, odnosno dva podsećanja, koja idu u istom smeru. Prvo je ono iz 1991, onog regruta JNA, sa spoljnje granice Slovenije i SFRJ, sa samog početka postjugoslovenskog raspada, gotovo istim rečima: „Oni bi, kao, da se otcepe, a mi bi, kao, da ih u tome sprečimo”. Drugo je Dejvida Ovena, britanskog diplomate i pregovarača EU u rečenom raspadu 1992- 1995, po profesiji, inače, neuropsihijatra, koji je ovako opisao Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana, i ostale postjugoslovenske vođe u usponu: „Ja ih gledam pravo u oči, i vidim da me lažu, oni me takođe gledaju pravo u oči, i vidim da znaju da i ja znam da me lažu, ali svejedno lažu i dalje”.

Norbert Mapes-Nidik. Anonimni Regrut. Dejvid Oven. Tri veoma slična slučaja, u različitim vremenima i kontekstima. Ponavljanje istog obrasca odnosno mehanizma ne može biti slučajno. Dok mi se ovo urezuje u glavu, sećam se stava Noama Čomskog, takođe povodom prave prirode i mehanizma vladajućih ideologija, da je „kognitivni nesklad”, to jest da se jedno misli, a drugo govori, sasvim izuzetan, da je zbog toga, u vladajućim ideologijama, mnogo više samoobmana, nego obmana. Ovaj stav Noama Čomskog i sam sam dugo prihvatao. Zbog tri gornja slučaja, sada se kolebam. Za Noama Čomskog, vodećeg američkog lingvistu i socijalnog aktivistu, humanistu i anarho-socijalistu, i dalje mislim, da je jedan od najvećih, ako ne i najveći živi um na planeti, a ne samo u SAD-a, ali to ne znači da se sa njim moram složiti baš u svemu.

Na stranu sada i ova moja najnovija i, moram priznati, neočekivana profesionalna dilema, jedno je sigurno. Slučajevi Norberta Mapes-Nidika, Anonimnog Regruta, i Dejvida Ovena, pripadaju jednom te istom ideološkom obrascu odnosno mehanizmu. Kojeg sam ja sažeo i stavio u naslov ovog teksta. Kao „kao-kao” ideološki obrazac i mehanizam. U razvijanju i preciziranju ovog obrasca i mehanizma, kao i one moje neočekivane profesionalne dileme, dolazimo, možda, i do najznačajnijeg momenta. Do još jedne, samo sada već značajno osnažene pretpostavke, naime, do hipoteze, da se bujanje ovog obrasca, u različitim vremenima i kontekstima, posebno u poslednjih trideset godina, dešava zbog toga, što je čitav svet, a ne samo naša mala i jedina, zaista, na samoj ivici. I to u najmanje dva smisla. Prvo, u smislu postkapitalizma. I drugo, u smislu nasilja. A što u ovom tekstu, pred sam kraj ove serije Altervizije, ima više otvorenih, nego zatvorenih pitanja, mene mnogo ne brine. Dobro pitanje vodi ka dobrom odgovoru. Ili, to može da se formuliše i ovako, bolje je dobro pitanje, nego loš odgovor. A da živimo u vremenu loših odgovora, to ovde i danas, valjda nikoga dovoljno inteligentnog i moralnog, ne treba posebno uveravati.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo