Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Fašizam

Objavljeno prije

na

I „fašizam“ Mila Đukanovića

U svakom udžbeniku, pa i antologiji, najboljih primeraka vladajućih ideologija, posebno onog njihovog mehanizma okretanja stvari naglavce, ona, danas već „slavna“ izjava crnogorskog Vrhovnika, Mila Đukanovića, o navodnom „fašizmu“ vlasnika i novinara Vijesti, zauzela bi jedno od najistaknutijih mesta. Podsetimo, 11. aprila 2018., ovaj je svoju tešku optužbu na račun pomenutih, obrazložio njihovom navodnom diskriminacijom, usmerenom protiv biznisa njegovog sina, samo zbog toga što je ovaj njegov sin. I kategorički poentirao, kako se sa ovakvim „fašizmom“ ne mogu praviti kompromisi.

Nakon ove izjave, ponovio se i onaj stari obrazac. Za manje od mesec, 8. maja 2018., izvršen je drugi po redu napad, ovoga puta, čaki po kvalifikaciji tužilaštva, pokušaj ubistva novinarke Vijesti, Olivere Lakić. U jednoj od prethodnih kolumni ove serije Altervizije, pisali smo o stvarnom značenju ovog napada i njegovog obrasca, pre svega o stvarnoj nekažnjivosti našeg oligarha, jer ovaj u policiju i tužilaštvo, nije pozvan čak ni na takozvani informativni razgovor, da nadležni procene, da li je i u ovom slučaju, zaista,reč bila samo o žaru političke retorike, kako je uveren i Jens Stoltenberg, Generalni sekretar NATO, koju je, retoriku, onda neko zloupotrebio, ili je ovaj napad, bio, ipak, samo izvršenje Vrhovnikovog, čak i ne previše šifriranog naloga.

Ovde se ovim otvorenim kriminalnim i krivično-pravnimpitanjem više nećemo baviti. Umesto toga, zumiraćemo jedno drugo, ne manje intrigantno i značajno pitanje. Pitanje šireg i dubljeg,društvenog značenja ove izjave. Posebno u svetlu notorne odnosno svima, pa i našem Vrhovniku, poznate činjenice, da je, tokom 1990-ih, pa i u vreme izvršenja genocida u Srebrenici, jula 1995., upravo on bio ne samo jedan od najznačajnijih lidera vladajuće koalicije na saveznom nivou, nego i jedan od najvažnijih delova vrha takozvane SRJ, odgovornog za genocid i druge ratne zločine toga vremena, da je, dakle, upravo on bio jedan od najgorljivijih vođa, jedne prave i razjarene, fašističke prakse i politike.

Umesto da o ovome temeljito ćuti, kao što to i najčešće čini uostalom, u proleće 2018., on je, evo, ne samo odlučio drugačije, nego je i okrenuo stvari naglavce, pa je za fašizam počeo da optužuje, upravo one, koji su celo vreme bili, i ostali, njegovi najveći, i najpostojaniji, antifašistički protivnici. Zbog čega? To je pravo pitanje.

Ni odgovor na ovo pitanje, međutim, nije lak. Objektivno, i ovaj odgovor, još uvek je više otvoren, nego izvestan. I to na obe strane, i kada je reč o našem Vrhovniku, i kada je reč o društvu, pa i onom njegovom opozicionom i alternativnom delu. Zbog toga, umesto kategoričkih tvrdnji, sledi samo kratki popis, više ili manje verovatnih odgovora.

Najpre, kada je o našem Vrhovniku reč, ovakva njegova strmoglava izjava, može da znači, da je on, žargonski rečeno, potpuno „odlepio“ od stvarnosti, ništa novo, ljudima koji su predugo na vlasti, to se dešava. Ali, ovakva njegova izjava, može da znači, da on baš i nije „odlepio“, nego da samo procenjuje, da je njegova trenutna moć već tolika, da sebi može da dozvoli i to, da se svojim političkim protivnicima, i otvoreno naruga. Gorepomenuto tumačenje Genseka NATO, u tome mu samo pomaže.

Slično je i sa reakcijama na Vrhovnikovu izjavu, od strane društva, opozicije i alternative. Kojih, reakcija, gotovo da i nije bilo, ne makar približno srazmernih samoj izjavi. Ali i ovde odsustvo dosta govori. Mada i ovde više multivarijantno nego jednoznačno. Moguće je da je reč o zatišju pred buru, kako se to obično kaže. Ali je, na žalost, moguće, i da je reč, o simptomu potpune potrošenosti svakog delotvornog društvenog otpora i alternative, i početku otvorene diktature, kao nove, Vrhovnikove i naše političke putanje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

ALTERVIZIJA

ALTERVIZIJA: Prvi korak

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dva zakona, o lustraciji i o oduzimanju nezakonito stečene imovine

 

Vlada konstituisana nakon prve mirne smene vlasti, najavila je i prve slobodne izbore u novijoj, tridesetogodišnjoj, pa i u celokupnoj crnogorskoj istoriji, kao svoj glavni politički cilj, ishod i mandat. Ali je do ostvarivanja ovog cilja, dug i težak put od sedam milja. Znamo, slobodnih izbora ne može biti bez minimuma vladavine prava, a kako sa ovom stvar stoji u Crnoj Gori, to isto tako dobro znamo. Da je i jedna jedina prepreka na ovom putu, sama mračna ostavština tridesetogodišnje crnogorske mafiokratije, bila bi dovoljna. Ali nije. Svoj mandat nova vlada započinje u ekstremno teškim uslovima najmanje tri povezane katastrofe. Katastrofe pandemije KOVID-19 koja plamti, padajuće ekonomije, koja ovu prati, i jedne vrste nedovoljno primećenog, ali potencijalno opasnog, zapravo najopasnijeg, produženog političkog dvovlašća, između tek konstituisane nove vlasti i razvlašćene ali još uvek netaknute ekonomske i političke moći stare oligarhije.

U ovakvim uslovima, redosled stvari i poteza nove vlasti, nije manje značajan, od samih ovih stvari i poteza, posmatranih onako odvojeno, izolovano i samostalno. Naravno da slobodnih izbora u Crnoj Gori ne može biti dok su mafiokratski DPS i Vrhovnik na slobodi, ali se ni mafiokratski DPS ne može zabraniti (iako to članovi 55 i 149 Ustava Crne Gore od Ustavnog suda Crne Gore izričito traže), niti se Vrhovnik i njegovi mogu krivično-pravno procesuirati (na osnovu brojnih članova Krivičnog zakonika Crne Gore), sve dok je pravosuđe u Crnoj Gori ovoliko, to jest potpuno, ili skoro potpuno zarobljeno. Svaki preuranjeni pokušaj u tom smeru bio bi nepotrebno gubljenje energije i vremena, ako ne i sigurno političko samoubistvo. Zbog toga prvi korak na ovom dugom putu od sedam milja mora biti donošenje zakona o lustraciji i zakona o oduzimanju nezakonito stečene imovine. I uporedo sa ovim – oslobađanje pravosuđa. Tek nakon toga moguće je i sve ostalo.

Za donošenje dva navedena zakona dovoljna je prosta parlamentarna većina. A prilikom pripreme i izrade, preporučljiva, čak veoma preporučljiva, maksimalno moguća međunarodna i unutrašnja ekspertska i nevladina pomoć. I, što je isto tako značajno, najumerenija varijanta. Zbog toga što su (ne)dela našeg Vrhovnika i njegove tridesetogodišnje oligarhije toliko velika, brojna i notorna, da ih bez odgovarajuće lustracione i imovinske sankcije ne mogu ostaviti čak ni najumerenije varijante ova dva zakona. Takođe, treba ići na najnespornija, najintegrativnija i najjednostavnija rešenja. I to ne samo zbog izuzetne ideološke i političke heterogenosti nove parlamentarne većine, nego i zbog isto takve pa i veće ideološke i političke heterogenosti celokupnog crnogorskog društva. Ni jednog momenta, ne sme da se smetne sa uma, reč je o prvom koraku i novom početku za čitavo društvo, a ne samo za novu parlamentarnu većinu, vladu i vlast.

U tom smislu, umesto podrobnijeg rasvetljavanja određenih nerazumevanja, nedoumica i konfuzija, koje su se, u vezi sa ova dva zakona, već pojavile u javnosti, u nastavku sledi samo jedan sumaran, ali konkretan pozitivni predlog. Kada je o zakonu o lustraciji reč, to je, pre svega, izbor optimalnog perioda i fokusa, po našem mišljenju to su postjugoslovenski ratovi i ratni zločini 1991– 1999, a zatim, to je i izbor odgovarajuće lustracione sankcije, zabrane vršenja javnih funkcija do kraja života, za sve one koji su u rečenom periodu 1991– 1999. bili na najvišim državnim funkcijama, osim za one za koje je notorno poznato da su bili antiratno angažovani, ministri u koalicionoj vladi Crne Gore 1990-ih iz redova LS i SDP, kao i vanstranački ministar inostranih poslova Miodrag Lekić, na primer. Sankcija o kojoj je reč je za objektivnu političku, a ne za subjektivnu i individualnu krivičnopravnu odgovornost, jer će ovu drugu moći da utvrdi samo oslobođeno pravosuđe. A kada je o zakonu o oduzimanju nezakonito stečene imovine reč, tu, za početak, treba istaći samo jednu stvar, naime da se materija ovog zakona u velikoj meri preklapa sa materijom zakona o lustraciji, jer je nezakonito sticanje imovine u našem slučaju započelo upravo sa ratovima i ratnim zločinima 1990-ih, kao našom odnosno njihovom, oligarhijskom „prvobitnom akumulacijom kapitala“.

Do sada u ovom tekstu namerno nije bilo reči o tromesečnoj tranziciji nove parlamentarne većine, vlasti i vlade. I same one tri katastrofe s početka ovog teksta bile su više nego depresivne. Ali se sada nešto ipak mora reći i o ovoj tromesečnoj tranziciji. Koja je po mnogo čemu bila izuzetna. U stvari, čudo neviđeno. Period od 30. avgusta do 4. decembra 2020. Crna Gora je (is)pratila bez daha. Septembar jeste bio neočekivano pozitivan, ali su zato oktobar i novembar bili neočekivano negativni. Zapravo, šokantni. Pre svega, zbog dela nove parlamentarne većine, koji je objavio rat ne samo uobičajenoj politici, nego i elementarnoj logici, optužujući najpre svog sopstvenog lidera i mandatara za sastav nove vlade, da je čovek Mila Đukanovića i DPS-a i tome slično i još grđe i gore, a onda glasajući za njega i njegovu vladu u parlamentu. A zatim, i zbog dela same vlade, koji je u bliskoj prošlosti, bio onako intenzivno identitetski odnosno anti-„ustaški“ angažovan.

Očekivanje premijera da će ovaj anti-„ustaški“ angažman, i sve ostalo, ostati u prošlosti, jeste benevolentno, poželjno i legitimno, ali je razložan, razumljiv i legitiman i strah da baš i neće biti tako, nego da će se sve to, u najnegativnijem obliku i u najnepovoljnijem momentu, vratiti iz prošlosti u sadašnjost. A znamo, naš Vrhovni, i svi njegovi, u poslednjih trideset godina, do neba su usavršili, upravo proizvodnju, upotrebu i zloupotrebu identitetskih pitanja, trauma i strahova. To je njihov privilegovan teren. U tome im nema ravnih. Na planeti Zemlji a ne samo u Crnoj Gori. Slično je i sa onom, malo je reći, iznenađujućom antipolitikom i antilogikom dela nove parlamentarne većine. I ovde smo u produženoj i nelagodnoj zoni između nade i straha. Nade da je rečena antipolitika odnosno antilogika samo veliki tranzicioni šum koji će ubrzo proći. I straha da se iza ove dve zapravo kriju politika i logika stare-nove partitokratije. I priprema za skore vanredne izbore.

Na kraju, i jedna vrsta najkraćeg mogućeg rezimea. I isto takvog objašnjenja. Autor ove kolumne ne može da se seti da je u poslednjih tri, četiri decenije, ne samo u Crnoj Gori, nego i šire, mnogo šire, pa i u celom svetu, uopšte bilo vlade koja je imala ovoliko složen, težak i zahtevan mandat, uz istovremeno ovoliko slabu, protivrečnu i neiskrenu podršku, kao što je to slučaj sa aktuelnom odnosno četrdeset drugom vladom Crne Gore. Te, čije šanse da uspešno dočeka kraj svog četvorogodišnjeg mandata, zbog toga, i nisu posebno velike. Objašnjenje se tiče razloga zbog kojeg je ova vlada, uprkos tome, pa i uprkos svim njenim brojnim problemima, nedostacima i manama, o kojim je bilo reči i u ovom tekstu, ipak, ono najbolje, najvrednije i najviše što Crna Gora danas ima. Taj razlog je u nekoj vrsti surove ali tačne matematike i psihologije. U odnosu na nulu, to znamo iz ove matematike i psihologije, svaka, pa i najmanja veličina, porast ili šansa, beskonačno je velika. Ili, da to prevedemo na naš crnogorski teren, u odnosu na doskorašnju tridesetogodišnju nesmenjivu oligarhijsku vlast DPS i Mila Đukanovića, nova, četrdeset druga vlada Crne Gore, njena agenda i njena, odnosno naša šansa, beskonačno je velika. To je ta naša surova ali tačna matematika i psihologija.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Normalizacija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Iskustvo Gregora Samse

 

Normalizacija iz naslova ovog teksta, normalizacija je nenormalnog. Oksimoron, kontradikcija, ironija. Ali i realnost. Šokantno iskustvo Gregora Samse, glavnog junaka Preobražaja Franca Kafke. Koji se jednog jutra budi kao velika crna bubašvaba.

Normalizacija nenormalnog ima dva različita ali povezana aspekta. Prvije kvantitativni, statistički, matematički, drugikvalitativni, politički, moralni. Velika sistemska promena, istorijska i glokalna, dakle istovremeno globalna i lokalna, ono je što ova dva aspekta povezuje. O ovoj promeni,nešto više, na kraju ovog teksta.

O normalizaciji nenormalnog, u postjugoslovenskim zemljama, još krajem 1990-ih, odmah nakon prestanka onih strašnih ratova, prvi jepisao slovenački sociolog Rastko Močnik. Paradoksalno ali tačno, gubljenje svesti o nenormalnom, sastavni je deo procesa ove „very special“ normalizacije. To je ono što nas je bilo preplavilo i držalo u nesvesti u protekle dve decenije. Da bi se svest o nenormalnosti vratila tokom i krajem prošle, 2019. U svim postjugoslovenskim zemljama (pa i u onim koje su u međuvremenu postale punopravne članice EU).

U Crnoj Gori, sve ovo, bilo je, ipak, najintezivnije. Najkontradiktornije i najnestabilnije. Najpre,početkom, pa sve do kraja 2019, eksplozija nenormalnosti, koverte i ostalihmračnih afera vladajuće oligarhije. Koje našu malu, jedinu i najvoljeniju, i bukvalno zatrpavaju, i pretvaraju uveliku divlju deponiju. Zatim, početkom februara, eksplozija normalnosti. Zadivljujući otpor građana. I vrh toga otpora tridesetog marta. Ali, umesto pada, ili makar početka pada, imperija uzvraća udarac. Najpre, od aprila pa dalje, indirektno, (samo)raspadanjem opozicije. A zatim, krajem 2019, početkom 2020, direktno, pokretanjem takozvanog crkvenog pitanja. Kojim vladajuća oligarhija pokušavaCrnu Goru da vrati u nultu i mračnu 1991.

Na vrhu velikih građanskih protesta, krajem marta 2019, šanse za jedinu moguću pozitivnu opciju, demokratsku smenu vlasti, i početak dugotrajne društvene obnove, bile su sasvim solidne, najmanje pedeset prema pedeset. Danas, skoro godinu kasnije, početkom februara 2020, ove šanse su mnogo manje, deset prema devedeset, ili, u najboljem slučaju, trideset prema sedamdeset. A šanse da se jednog jutra probudimo kao ona velika crna buba, u otvorenoj diktaturi, građanskom ratu, ili muku bez otpora, mnogo veće. Od ovog potonjeg može nas spasiti samo obnovljeni i prošireni tridesetomartovski sporazum. Građanska sinergija, antioligarhijska orijentacija i antiafašistička solidarnost. U kojoj su, naravno, i vernici, svih vera, kao i ateisti, panteisti, i svi ostali – jednakopravni građani.

Pri svemu ovome, ne smemo da zaboravimo, ni onu veliku sistemskupromenu, koja je gore najavljena. Umesto elaboracije, sledi samo kratka, zapravo najkraća moguća skica. Najpre, to je ono poluhaotično stanje koje je daleko od ravnoteže, postnjutnovska fizika i efekat leptirovih krila Ilje Prigožina, pa strukturna kriza, opadanje i kraj kapitalizma kao istorijskog sistema Imanuela Volerstina, najzad i treća velika pozna epoha, iluzija bel epoka i kritika dogme progresa autora ovog teksta. Zatim, to su sve brojniji simptomi, koji veliku sistemsku promenu, poremećaj i patologiju, a unutar ove i našu aktuelnu normalizaciju nenormalnog, svakodnevno potvrđuju, čak i u do skoro najprosperitetnijim centrima svetskog sistema. (Ovo je možda i najveća novost poslednjih nekoliko godina.) Na kraju, to je i neumorna kapitalistička apokalipsa. Sve opasnija nuklearno-ekološka pretnja. Danas australijska, i američko-iranska, sutra sveopšta. Poslednje zaveštanje apokaliptičkog kapitalizma.

A u odnosu na ovo zaveštanje, čak i ona velika crna bubašvaba, s početka ovog teksta, potpuno je benigna, nevina i bezopasna. Za razliku od velikog crnog kukca, koji je označio kraj samo jednog čoveka, naime, apokalipsa iz našeg potonjeg zaveštanja, označila bi kraj čitavog čovečanstva.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Meka okupacija

Objavljeno prije

na

Objavio:

NATO pakt (i Putinova Rusija) u Crnoj Gori

 

Krajem upravo istekle, 2019, Crna Gora je doživela, dve vrste, ne baš biblijskih, ali svakako velikih poplava. Poplave usled dugotrajnih i obilnih padavina. I poplave „meke moći“ (soft power) Rusije. O ovim drugim posebno intenzivno su nas obaveštavali crnogorski prorežimski ali i anglosaksonski pronatovski mediji. Zahvaljujući ovima, ovde i danas, svi, pa i najmlađi crnogorski oligarsi-početnici, znaju sve, o mekoj moći i „hibridnom ratu“ Rusije. I o svemu ostalom, što se tiče velike, posebno svetske politike.

Ali, u redu sada meka moć Rusije, u Crnoj Gori i šire. Autoru ovog teksta, pažnju je privukao jedan drugi, još markantniji fenomen. Izrazita asimetrija u tretmanu, istovremeno i realno sukobljenih mekih moći, ne samo jedne, Rusije, nego najmanje dve, na našem tlu, tradicionalno rivalske sile, Rusije i SAD/NATO. Jer, naravno, ove dve sile, ne mogu da žive jedna bez druge. I tako, dok nas vladajući režim, ali i deo pronatovski zaslepljene opozicije, svakoga dana, u svakom pogledu, zatrpavaju, truju i plaše, nepodnošljivim količinama kulturno-rasističke rusofobije, naime, o mekoj moći druge velesile, posebno o mekoj, ali bogami i tvrdoj, pa i najtvrđoj moći NATO, u Crnoj Gori i šire, malo je reći, sistematski ćute.„Prave se mrtvi“, kako se to u poslednje vreme žargonski kaže. A, najmanje tri krupne, zapravo najkrupnije činjenice, govore o tome, da je meka moć NATO pakta u Crnoj Gori, već postala toliko velika, da je već prerasla i u neku vrstu – meke okupacije.

Prva takva činjenica jeste samo izbegavanje referenduma, prilikom odlučivanja vladajuće oligarhije, da naša mala, jedina i najvoljenija, postane članica NATO. Izbegavanje, zbog toga što je ne jedno, nego svako od nekoliko istraživanja javnog mnjenja, godinu-dve uoči odlučivanja o članstvu, potvrđivalo većinsku volju građana, protiv ovog članstva. Druga takva činjenica, još je frapantnija i uverljivija od prve. Reč je o onim vatrometnim pohvalama,super-kompromitovanoj prvostepenoj presudi u Slučaju državni udar, bez i jednog jedinog validnog dokaza, koje su došle ne samo iz Ambasade SAD u Podgorici, i Stejt departmenta u Vašingtonu, nego i iz samog vrha odnosno Glavnog štaba NATO u Briselu. I treća takva činjenica, najfrapantnija, najbolnija i najuverljivija od svih, jeste svakodnevna i neskrivena podrška Zapada, NATO pakta posebno, najkorumpiranijoj od svih oligarhija, i najkorumpiranijem od svih oligarha u ovom delu sveta.

A Putinova Rusija? Bez veštačke simetrije, naravno, i ona je ovde. Ali ne u nekakvom „novom hladnom ratu“, kako to pogrešno tvrde brojni dvorski takozvani analitičari i eksperti, jednako u Vašingtonu, Moskvi i Podgorici, nego u jednom novom, divljem, sve manje regulisanom, i apokaliptički opasnom međunarodnom multipolarizmu (kojeg je onaj tobožnji„novi hladni rat“ samo jedan, varljivi deo). U ovom podivljalom kolopletu, NATO je, ipak,dominantan. Iako na samrti. „U stanju moždane smrti“ (Emanuel Makron). „Prevaziđen“ ali i „opasan za svetski mir“ (Imanuel Volerstin).

Ne samo maloj i nejakoj Crnoj Gori, nego i velikom, moćnom Zapadu, i celokupnom svetu, umesto ove podivljale, na smrt ranjene i opasne multipolarne nemani, danas je neophodna jedna nova međunarodna politička i bezbednosna alternativa. Za početak, jedan novi, ali sve više demokratski regulisani međunarodni multipolarizam.

Ali, do ove alternative valja preživeti. Opstajanje Crne Gore, čak i u ovim i ovakvim, apokaliptički opasnim uslovima, samo je još jedan dokaz, da je naša mala, jedina i najvoljenija, zaista, rođena, i da još uvek živi, pod srećnom zvezdom. Samo srećna zvezda, naime, može da objasni, da je jedan ovako mali, šizmatičan i ranjiv entitet, preživeo, i da još uvek preživljava, uprkos ovako nesrećnim mekim i inim moćima velikih sila, i ovako nezasitim apetitima, pljačkama, manipulacijama i nasiljima domaćih vlasti i oligarha.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo