Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Fašizam

Objavljeno prije

na

I „fašizam“ Mila Đukanovića

U svakom udžbeniku, pa i antologiji, najboljih primeraka vladajućih ideologija, posebno onog njihovog mehanizma okretanja stvari naglavce, ona, danas već „slavna“ izjava crnogorskog Vrhovnika, Mila Đukanovića, o navodnom „fašizmu“ vlasnika i novinara Vijesti, zauzela bi jedno od najistaknutijih mesta. Podsetimo, 11. aprila 2018., ovaj je svoju tešku optužbu na račun pomenutih, obrazložio njihovom navodnom diskriminacijom, usmerenom protiv biznisa njegovog sina, samo zbog toga što je ovaj njegov sin. I kategorički poentirao, kako se sa ovakvim „fašizmom“ ne mogu praviti kompromisi.

Nakon ove izjave, ponovio se i onaj stari obrazac. Za manje od mesec, 8. maja 2018., izvršen je drugi po redu napad, ovoga puta, čaki po kvalifikaciji tužilaštva, pokušaj ubistva novinarke Vijesti, Olivere Lakić. U jednoj od prethodnih kolumni ove serije Altervizije, pisali smo o stvarnom značenju ovog napada i njegovog obrasca, pre svega o stvarnoj nekažnjivosti našeg oligarha, jer ovaj u policiju i tužilaštvo, nije pozvan čak ni na takozvani informativni razgovor, da nadležni procene, da li je i u ovom slučaju, zaista,reč bila samo o žaru političke retorike, kako je uveren i Jens Stoltenberg, Generalni sekretar NATO, koju je, retoriku, onda neko zloupotrebio, ili je ovaj napad, bio, ipak, samo izvršenje Vrhovnikovog, čak i ne previše šifriranog naloga.

Ovde se ovim otvorenim kriminalnim i krivično-pravnimpitanjem više nećemo baviti. Umesto toga, zumiraćemo jedno drugo, ne manje intrigantno i značajno pitanje. Pitanje šireg i dubljeg,društvenog značenja ove izjave. Posebno u svetlu notorne odnosno svima, pa i našem Vrhovniku, poznate činjenice, da je, tokom 1990-ih, pa i u vreme izvršenja genocida u Srebrenici, jula 1995., upravo on bio ne samo jedan od najznačajnijih lidera vladajuće koalicije na saveznom nivou, nego i jedan od najvažnijih delova vrha takozvane SRJ, odgovornog za genocid i druge ratne zločine toga vremena, da je, dakle, upravo on bio jedan od najgorljivijih vođa, jedne prave i razjarene, fašističke prakse i politike.

Umesto da o ovome temeljito ćuti, kao što to i najčešće čini uostalom, u proleće 2018., on je, evo, ne samo odlučio drugačije, nego je i okrenuo stvari naglavce, pa je za fašizam počeo da optužuje, upravo one, koji su celo vreme bili, i ostali, njegovi najveći, i najpostojaniji, antifašistički protivnici. Zbog čega? To je pravo pitanje.

Ni odgovor na ovo pitanje, međutim, nije lak. Objektivno, i ovaj odgovor, još uvek je više otvoren, nego izvestan. I to na obe strane, i kada je reč o našem Vrhovniku, i kada je reč o društvu, pa i onom njegovom opozicionom i alternativnom delu. Zbog toga, umesto kategoričkih tvrdnji, sledi samo kratki popis, više ili manje verovatnih odgovora.

Najpre, kada je o našem Vrhovniku reč, ovakva njegova strmoglava izjava, može da znači, da je on, žargonski rečeno, potpuno „odlepio“ od stvarnosti, ništa novo, ljudima koji su predugo na vlasti, to se dešava. Ali, ovakva njegova izjava, može da znači, da on baš i nije „odlepio“, nego da samo procenjuje, da je njegova trenutna moć već tolika, da sebi može da dozvoli i to, da se svojim političkim protivnicima, i otvoreno naruga. Gorepomenuto tumačenje Genseka NATO, u tome mu samo pomaže.

Slično je i sa reakcijama na Vrhovnikovu izjavu, od strane društva, opozicije i alternative. Kojih, reakcija, gotovo da i nije bilo, ne makar približno srazmernih samoj izjavi. Ali i ovde odsustvo dosta govori. Mada i ovde više multivarijantno nego jednoznačno. Moguće je da je reč o zatišju pred buru, kako se to obično kaže. Ali je, na žalost, moguće, i da je reč, o simptomu potpune potrošenosti svakog delotvornog društvenog otpora i alternative, i početku otvorene diktature, kao nove, Vrhovnikove i naše političke putanje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

ALTERVIZIJA

Integralni igrači

Objavljeno prije

na

Objavio:

Administracije SAD i EU i crnogorska mafiokratija

 

Tačno pre deset godina, u majsko-junskom dvobroju Foreign Affairs-a za 2012, Moizes Naim objavio je tekst „Mafia States“ (Mafijaške države). Već u momentu objavljivanja, ovaj tekst ocenjen je kao jedan od najznačajnijih u svojoj oblasti. S razlogom. Distanca od deset godina, ovu ocenu samo je potvrdila.

Glavna ideja u ovom tekstu bila je (i ostala) ideja „integralnog igrača“. Koja označava istorijsku inovaciju. Na prigovore nekih kritičara da je uticaja vrhova organizovanog kriminala na vrhove vlasti oduvek bilo, sam Moizes Naim je promptno i ispravno odgovorio da uticaja jeste bilo oduvek, ali da je sama „integracija“ ipak nešto više od običnog uticaja, i da je kao takva, ipak, ekskluzivnost i inovacija našeg vremena.

I u tekstu objavljenom pre deset godina, među nekoliko eklatantnih primera za ovu inovaciju, nevedena je i naša mala i jedina, ali je konačnu, najveću i najuverljiviju potvrdu za ovu inovaciju, Moizes Naim dobio u dokumentaciji Europola za Crnu Goru, čije objavljivanje bez daha pratimo evo već nekoliko poslednjih sedmica. Pa ipak, glavni razlog za ovu našu kolumnu, nije zaslužena pohvala rečenom tekstu Moizesa Naima, nego jedna njegova važna i nužna dopuna.

Dopuna se odnosi na glavnu jedinicu analize. To više nije „state“ odnosno država, u singularu ili pluralu svejedno, kao u naslovu teksta Moizesa Naima, nego je to sve više glokalna, dakle istovremeno globalna i lokalna jedinica. To posebno uverljivo potvrđuje i slučaj naše male i jedine, iz Europolove dokumentacije i inače.

Zaista, da li je iz našeg crnogorskog „integralnog igrača“ moguće isključiti, one delove takozvane međunarodne zajednice, posebno one delove administracija SAD i EU, koji već trideset godina, zbog njihove ograničene realpolitike i geopolitike, pomažu našem dvostrukom i integralnom Vrhovniku, da izbegne pravdu? Naravno da nije. A da li onda i sami ovi delovi administracija SAD i EU postaju moizesnaimovski „integralni igrači“? Naravno da da. Zbog toga više nije dovoljna „state“ odnosno država. Ali onda sa ovime dolazimo i do još najmanje dva važna nivoa ili aspekta našeg problema.

Prvi je međunarodno krivično pravo, a drugi kulturni rasizam Zapada ali i Istoka i ostatka sveta. Međunarodno krivično pravo ima toliko deficita da mnogi ovome poriču čak i sami karakter prava. Ne bez razloga. Sila i pravo ostaju u tesnoj vezi. Pravo bez monopola legitimne fizičke prinude nije pravo. A to je upravo slučaj međunarodnog krivičnog prava. To se najbolje vidi u našem slučaju. Delovi administracija SAD i EU, koji su „integralni igrači“ crnogorske mafiokratije, zbog toga što toliko dugo i nažalost uspešno pomažu našem Vrhovniku da izbegne pravdu, čine to tako lako i elegantno, jer znaju da zbog tog svog „integralnog“ doprinosa ni oni neće trpeti pravdu. Zbog toga što njihove moćne, najmoćnije države, SAD otvoreno, a EU de fakto, ne prihvataju nadležnost Stalnog međunarodnog krivičnog suda u Hagu, i druge slične instance koje bi mogle da ih ugroze. Pa se onda i Putinova Rusija, kao i druge velike sile, kojima to može biti, na ove samo ugledaju. Isti se istom raduje.

Funkcija onog drugog, kulturnog rasizma Zapada ali i Istoka i ostatka sveta, jeste upravo to, da ovu istost i njenu neprihvatljivost sakrije. Na Zapadu pa i u našoj maloj i jedinoj, to je deklarativna priča o vladavini prava i drugim vrednostima Zapada, koje se u stvarnosti nemilosrdno gaze i izneveravaju. Na Istoku pa i u Putinovoj Rusiji, to je fantazija o obnovi srednjevekovnog carstva, koja je u stvarnosti samo lažna kompenzacija za potpuno odsustvo slobode i pravde.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Kulturni rasizam Zapada

Objavljeno prije

na

Objavio:

I lumpenrasizam u našoj maloj i jedinoj kao njegov najvulgarniji oblik

 

Opravdavajuće, mrzilačke i ubilačke ideologije postoje od kada je čoveka i čovekovog sveta a to je unazad sto do dvesta hiljada godina. (U tom pogledu više nam govori odličan film Apokalipto Mela Gibsona nego sve naivne utopije našeg vremena.) Ipak, svaka od ovih ideologija, uvek je konkretno istorijski oblikovana, konkretnim istorijskim sistemom kojem pripada. Tako i moderni rasizam. U njemu sigurno ima recikliranih komponenti iz predmodernih vremena i sistema, ali je njegov glavni izvor, snaga i funkcija, kapitalizam kao moderni polumilenijumski istorijski sistem. I Zapad kao njegov polumilenijumski, globalni i geopolitički domen.

Istorijska, strukturalna i funkcionalna sraslost modernog kapitalizma, rasizma i Zapada, ubrzano se razgolićuje u poslednjih sto godina, u kojima ovaj istorijski sistem prolazi svoju istorijsku krizu, opadanje i kraj. Po Imanuelu Volerstinu, ocu teorije svetskog sistema, to je period od početka Prvog svetskog rata početkom dvadesetog veka do sredine dvadeset prvog veka. To jasno pokazuje i ubrzana mutacija i smenjivanje rasističkih patogena ovog sistema. Tako, samo u ovih oko sto potonjih godina, ovaj patogen promenio je najmanje tri svoja glavna ubilačka soja.

Prvi je bio onaj stari, prastari, biološki rasizam ili soj, koji je, udružen sa najnaprednijim tehnologijama prve polovine dvadesetog veka, kulminirao u obliku starog fašizma. Nakon teškog poraza i kompromitacije, biološki rasizam je zamenjen drugim, socijalnim rasizmom takozvane neoliberalne ekonomije i kapitalizma u poslednjih četrdeset godina. Iako i on već prilično kompromitovan, ovaj patogen je među nama i dalje. To je ono naizgled benigno, „pobednici“ i „gubitnici“, ili, u našoj lokalnoj varijanti, „oni koji su se snašli“ i „oni koji se nisu snašli“ u takozvanoj tranziciji, što permanentno opravdava odnosno nastoji da opravda, opasno rastuću nepravednu ekonomsku i klasnu polarizaciju.

Treći je kulturni rasizam Zapada. Dok socijalni rasizam vlada kao vladajuća ideologija unutar zapadnih ali i ostalih pojedinačnih društava savremenog sveta, kulturni rasizam Zapada je vladajuća ideologija u globalnim razmerama. Opravdavajuća a kada zatreba i ubilačka funkcija socijalnog i kulturnog rasizma, to je ono što je ovim dvema vrstama rasizma zajedničko. Što, naravno, ne znači da su ova dva današnja patogena, ekskluzivni patogeni Zapada. Autor ove kolumne dugo je imao neku vrstu pozitivne predrasude o Istoku a posebno budizmu. Posle etničkih progona i nasilja nad muslimanskom manjinom Rohinja u Mijanmaru pre pet godina, neretko predvođenih i od strane lokalnih budističkih sveštenika, postao je oprezniji.

Kako god, poenta je u tome da ono što važi za Zapad, važi i za sve druge istorijske i globalne entitete, pa i za čoveka kao vrstu u celini. A to je njihova izrazita dvostrukost, ambivalencija i kontradikcija. Čovek, Zapad, Istok, to su vrhovi svetlosti i ponori tame. Pravi džekilihajdovski potencijal. I realizacija koju pokazuje i dokazuje celokupna čovekova istorija. Koja je uvek i do kraja multifaktorska i neizvesna.

Tek nakon ove uvodne, opšte i istorijske konceptualizacije, moguće je razumeti i današnju dramu Ukrajine, Evrope i sveta. Koja je i sama samo najava moguće nuklearne apokalipse čitavog sveta. Pri čemu najviše zabrinjava nedovoljna svest o samoj ovoj mogućnosti. U glavi poluludog Putina i njegovih sledbenika u Rusiji i šire, pa i u Crnoj Gori, plamti fantazija o obnovi Ruskog sveta, srednjovekovnog carstva i cara, kao alternative mrskom Zapadu. U realnosti, Putinova Rusija je nezadovoljna i usplamtela državnokapitalistička poluperiferija jednog jedinstvenog svetskog kapitalističkog sistema. To najbolje znaju sami ruski oligarsi i silnici. Imena dovoljno govore. Ekonomska i svaka druga zavisnost od Zapada još više. Zbog toga su NATO i Putinova Rusija deo jednog jedinstvenog smrtonosnog međunarodnog političkog mehanizma. Koji funkcioniše kao negativna hemija. U kojoj dva neprijatelja podižu i hrane jedan drugog.

Odgovornost Putinove Rusije za rat i ratne zločine u Ukrajini danas je najveća i najočiglednija, ali ne treba zaboraviti ni odgovarajući doprinos i odgovornost Zapada, posebno SAD, za ovakav razvoj u Ukrajini i drugim delovima sveta, u poslednjih trideset, a posebno u poslednjih deset godina. A posebno ne treba dopustiti kulturnim rasistima na obe strane da svoje zločine opravdavaju zločinima druge strane. I to je, nedavno, odmah nakon napada Putinove Rusije na Ukrajinu, najbolje sažeo Noam Čomski, inače poreklom Jevrej iz Ukrajine, kada je ponovio i aktualizovao ono o čemu je pisao i govorio decenijama, naime da su ratovi i ratni zločini vladajućeg Zapada u poslednjih nekoliko decenija i vekova poznati, nesporni, i, najvećim delom, nažalost, nekažnjeni, ali da oni nikako ne mogu da opravdaju isto takve ratove i ratne zločine Putinove Rusije danas u Ukrajini.

A sve prethodno, opet, bilo je samo približavanje stanju naše teme, kulturnog rasizma i kapitalizma, u našoj maloj i jedinoj. Crna Gora jeste samo jedna mala tačka na (polu)periferiji svetskog kapitalističkog sistema, ali se aktuelna ukrajinska drama tog sistema, i njoj odnosno nama, veoma približila. Pa se zbog toga i naša tema, u našoj maloj i jedinoj, baš rasplamsala. U ovoj kolumni, o ovom našem plamu, još samo dva kratka komentara.

Prvi od ova dva komentara prosto primećuje kako kulturni rasizam Zapada, u Crnoj Gori ovih dana, ima najogoljeniji oblik ispoljavanja. Kao još jedan, treći oblik onog lumpenstva, o kojem je u relevantnoj literaturi već dosta pisano. Prvi oblik ovog lumpenstva bio je „lumpenproletarijat“ Karla Marksa i drugih marksista još pre oko sto pedeset godina. Drugi je bila „lumpenburžoazija“ Andre Gunder Franka, koju je ovaj razvio na odgovarajućem iskustvu Južne Amerike druge polovine dvadesetog veka. Treći je ovaj naš, u poslednjih trideset godina. „Lumpenrasizam“, da ga ovde tako nazovemo. Zaista, asocijacija odnosno analogija je neizbežna i jaka. Kada čujete naše (bez)brojne mafiokrate, od vrhovnika do poslednjeg oligarha, o mladim partijskim kadrovima i bojovnicima da i ne govorimo, kako, u vezi sa aktuelnom ukrajinskom tragedijom, patetično i lažljivo liju suze, i govore o „vrednostima Zapada“, sve vam je jasno. Da to nisu nikakve vrednosti, ni Zapada, ni bilo koga, ni bilo čega drugog, nego samo njihove beskonačne oligarhijske maske. Propagande, narativi i alati. Putem kojih oni samo skrivaju stvarno stanje stvari.

Naš drugi kratki komentar baca nešto jaču svetlost upravo na ovo stvarno stanje stvari (i ono njegovo najogoljenije ispoljavanje). To je kapitalizam, realkapitalizam, svetski kapitalistički sistem. U njegovoj poznoj, veoma poznoj, ultramonopolističkoj, oligarhijskoj i apokaliptičkoj fazi. I to na njegovoj uvek, a posebno danas, usplamteloj (polu)periferiji, na kojoj se, oduvek, pa i danas, najogoljenije, pa onda i najvidljivije, ispoljavaju sve njegove glavne patogene karakteristike. Posebno dve takve. Njegovo ekstremno nasilje, „permanentna prvobitna akumulacija kapitala“, kako je ovu, u jednoj od najinteligentnijih parafraza našeg vremena, nazvao Samir Amin. I njegova ekstremna, opravdavajuća, a kada zatreba i ubilačka ideologija kulturnog rasizma Zapada, kako je ova ideologija nazvana u ovom kratkom tekstu.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Venecijanska komisija

Objavljeno prije

na

Objavio:

I crnogorska mafiokratija

 

Već dva meseca, Crna Gora je na samoj ivici građanskog rata. Ka ovoj ivici, i preko nje, gura je crnogorska mafiokratija. U stvari, dve mafiokratije koje deluju u Crnoj Gori, ona Mila Đukanovića, i ona Aleksandra Vučića. Prvoj je glavni alat ekstremni velikocrnogorski nacionalizam DPS-a i satelita, drugoj ekstremni velikosrpski nacionalizam dela nove parlamentarne većine, koji svoju lojalnost mafiokratiji Aleksandra Vučića čak i ne skriva.

Za nastanak i opstanak crnogorske mafiokratije, uloga tužilaštva je ključna. Posebno uloga GSDT-a. Zbog toga je mafiokratija ovoga ustoličila u nesmenjivog dužnosnika. A ovaj ne samo da ne radi svoj posao, kako nedovoljno kritički konstatuje najveći deo analitičara, nego je i deo, i to deo najužeg kruga crnogorske mafiokratije. Na to ukazuje sve veći broj indicija, osnova sumnje, posrednih dokaza, ali i neposrednih dokaza najveće dokazne snage, koje nema ko da procesura. Pa se zbog toga cela Crna Gora i dalje nalazi u začaranom krugu iz koga nema izlaza.

Ko je za ovaj opasni bezizlaz odgovoran? Odgovor nije u jednini. I nije sasvim jednostavan. Ironično, najtransparentnije je ponašanje same mafiokratije, njenog vrhovništva i vrhovnika. U aprilu 2021. delirijum svih sredstava. U septembru 2021. ponašanje progonjene zveri. Koja tako sve više postaje i najveća opasnost za pad sa one ivice. Ali, svoj deo odgovornosti za opasnu nesmenjivost GSDT-a imaju još najmanje dva značajna subjekta.

Prvi je unutrašnji, i njegova odgovornost je veća. Reč je o delu nove vlasti, posebno nove parlamentarne većine, koji već godinu blokira proces reforme tužilaštva, i smenu aktuelnog GSDT-a. Pre nekoliko meseci, pokušajem reforme, koji je bio toliko nezgrapan, posebno u ignorisanju međunarodnih partnera, da je na kraju proizveo samo jedan veliki kontraefekat. I pre samo par meseci, kada je otpočela nova blokada, ovoga puta blokada izbora novog Tužilačkog saveta, čijim bi konačnim izborom mogao da otpočne i proces smene nesmenjivog.

Drugi je vanjski. Njegova odgovornost jeste manja od odgovornosti naših domaćih subjekata, ali daleko od toga da je bez značaja. Uz to, odgovornost ovog subjekta za aktuelnu blokadu reforme tužilaštva i potencijalno sve opasniju nesmenjivost GSDT-a u Crnoj Gori, mnogo je manje poznata, i zbog toga mnogo više enigmatična. Reč je o Venecijanskoj komisiji, savetodavnom ali veoma cenjenom i autoritativnom telu Saveta Evrope u oblasti ustavnog prava i demokratije, preciznije o preporukama ovog tela za reformu tužilaštva i GSDT-a u Crnoj Gori u dva navrata, najpre 2015, a zatim i 2021. U nastavku ovog teksta, najpre sledi jedno sumarno upoznavanje sa sadržinom ovih preporuka, a zatim i jedno njihovo kritičko tumačenje i rasvetljavanje.

Jedno od osnovnih pravila tumačenja i primene prava jeste ono koje kaže i nalaže da pravo treba uvek tumačiti i primenjivati u konkretnom vremenu i prostoru a ne onako loše apstraktno dakle izvan konkretnog vremena i prostora. Upravo ovo pravilo Venecijanska komisija je prekršila u slučaju izbora i trajanja aktuelnog GSDT-a u Crnoj Gori. Ali ne 2015, nego 2021. U svom prvom angažovanju u Crnoj Gori 2015. ova komisija je ovo pravilo primenila na dobar i konstruktivan način. Dve kvalifikovane većine za izbor GSDT-a tada su bile u funkciji konstruktivnog pritiska na tada vladajući DPS da sa tadašnjom opozicijom napravi neophodni kompromis. Insistiranje Venecijanske komisije na zadržavanju ovog ili sličnog rešenja, u potpuno promenjenim okonostima, međutim, na kraju je dovelo do toga da su one iste dve kvalifikovane većine, ovde i danas, postale zlatni ključ vladajuće crnogorske mafiokratije. Garant nesmenjivosti njenog GSDT-a.

Pri tome je Venecijanska komisija demonstrirala dosta visok stepen ignorisanja kompleksne i kontradiktorne realnosti u Crnoj Gori. Koja ni 2021. nije nudila, odnosno ne nudi izbor između dobrog i lošeg nego izbor između manje lošeg i lošijeg pa i najlošijeg rešenja. Pa je slavna komisija na taj način de fakto podržala ono najlošije. Lošu beskonačnost crnogorske mafiokratije i njenog glavnog specijalnog. Istini za volju, u stavovima i preporukama ove komisije za reformu tužilaštva u Crnoj Gori iz 2021. bilo je i izvesne fleksibilnosti. Ipak, nedovoljno, sasvim nedovoljno.

Kako se moglo dogoditi da slavna Venecijanska komisija tako postane čuvar GSDT-a odnosno zlatnog ključa crnogorske mafiokratije? Odgovor koji sledi samo je prvi korak ili predlog za razmišljanje. Koji je holistički, kompleksan i multifaktorski, a ne juristički, jednodimenzionalan i monofaktorski. I probabilistički, a ne deterministički. U svakom slučaju, potpuno izvan i protiv svake opsesije zavere. Ili, u obliku četiri glavna faktora, izložena redosledom od (naj)manjeg do (naj)većeg stepena verovatnoće, to su: neznanje, idealizam, nemar i korupcija.

Najpre, neznanje. Ovo je najmanje verovatan razlog, koji slobodno može i da se isključi. Članovi Venecijanske komisije, njih više od šezdeset, vrhunski su pravni stručnjaci, uglavnom profesori ustavnog prava, pa je njihovo znanje u ovoj oblasti nesporno.

Drugi faktor je već moguć, pa i ne malo verovatan. Reč je o jednoj vrsti znanja koje je jednostrano. Koje nije holističko i multi/inter/transdisciplinarno, kakvo mora da bude znanje danas, nego je monodisciplinarno, isključivo pravno, jurističko, moguće pa i verovatno u obliku među pravnicima dosta raširenog hanskelzenovskog pravnog idealizma odnosno normativizma. Koji je kao takav u našoj stvari apsolutno neadekvatan.

Treći faktor takođe je moguć i verovatan. I to ne kao obični nego kao veliki sistemski nemar. Koji je u centrima svetskog kapitalističkog sistema, naravno i u Evropi, već decenijama i vekovima raširen, u obliku onog pristrasnog, delom i kulturno-rasističkog zapadnocentrizma odnosno evropocentrizma, koji periferiju i poluperiferiju tog sistema, pa i ovu našu, crnogorsku i balkansku periferiju i poluperiferiju, zakonito zanemaruje i potcenjuje.

I na kraju, četvrti faktor gore opisane velike venecijanske enigme, najsloženiji je, ali i najverovatniji. Ali ne toliko u obliku one najpoznatije, finansijske, koliko u obliku jedne manje poznate, ali jednako štetne, ako ne i mnogo štetnije, geopolitičke korupcije. Već skoro dve decenije, Zapad, SAD i EU, našeg vrhovnika i njegovu mafiokratiju, koriste kao svoj glavni geopolitički, posebno NATO alat. Pa je zbog toga veoma verovatno da je i onaj blagonakloni stav Venecijanske komisije iz ove to jest 2021. prema našem vrhovniku i njegovoj mafiokratiji, samo deo ove opskurne geopolitike.

Od prijema Crne Gore u NATO 2017, međutim, sve je više znakova, da i ovoj opskurnoj geopolitici, konačno dolazi kraj. Poslednji takav znak, bio je onaj više nego eksplicitni poziv EU/EK, nadležnim vlastima u Crnoj Gori, da ispitaju sve individualne navode iz Pandorinih papira, objavljenih 3. oktobra 2021. Poziv koji je bio i ostao na samoj ivici diplomatije. Energičniji zaokret Venecijanske komisije protiv crnogorske mafiokratije, i njenog tužilaštva, i njenog tužioca, u tom pravcu, bio bi značajan, ako ne i najznačajniji doprinos, oslobađanju Crne Gore od najgore i najopasnije pošasti u celokupnoj istoriji.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo