Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ne živimo u miru, mi počivamo

Objavljeno prije

na

Ironija je kako se tešimo time da će sve proći, a ne postoji ništa tužnije od prolaznosti. A srce, kao i svaki satić, može stati u bilo kom trenutku. Kad bismo mislili o tome, manje bismo odlagali, manje se vređali i svađali, manje iz inata ćutali

 

Osvanulo je divno prolećno jutro. („Dobro jutro“ je ultimativno podsećanje na ono što bi trebalo da bude. Izgovarati pažljivo!) Ptičice pevaju, drveće pupi, lista i cveta. Na ulici osmehnut narod. Nikad nam nije bilo bolje. Živimo u zemlji blagostanja zahvaljujući predsedniku Vučiću.

Za studio B, Barbara Životić.

Prilog na Studiju B, mlade reporterke Barbare, je surov prikaz aktuelne medijske slike u Srbiji.

Kod nas se za lopove kaže političari, prostitutke su multimedijalne ličnosti, kriminalci su kontroverzni biznismeni, lenštine su neshvaćene duše, jedino je narod ono što jeste: Budala. Ironija je kako se tešimo time da će sve proći, a ne postoji ništa tužnije od prolaznosti. A srce, kao i svaki satić, može stati u bilo kom trenutku. Kad bismo mislili o tome, manje bismo odlagali, manje se vređali i svađali, manje iz inata ćutali.

Naslov: OTKRIVENA TAJNA! Svi se pitaju kako žene sa dugim noktima idu u WC. Evo odgovora! Ok, znamo da idu peške, nego kako brišu dupe, je ispravan naslov. Kad poželim da se dezinformišem, prelistam štampu i saznam sve što se nikada nije dogodilo, niti će. Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste. Naslovi se uglavnom svode na: bivši muž pevačice, ubijeni kum pevačice, šurnjaja pevačicine zaove, bivša učesnica ljubavnica pevača, bivši muž bivše žene i tako sve neki bezimeni bivši i sve bitno i sve jako važno za saznati. Kontekst služi da iz njega svako izvuče šta mu odgovara, uglavnom potpuno pogrešno.

Čitam, gusle upisane u UNESCO kao kulturna baština Srbije. Crnogorci ponovo na strani Albanaca. „Gusle nijesu srpske, nego arapske”. Da se gusle jedu i piju i donose zaradu kao, na primer, ajvar i šljivovica… već bi bile slovenačke. Ovako… pustili zaludne da se kolju…

Spustite zavese, ovaj dan me više ne zanima.

Na šalteru menjačnice nudim ljubav.

„Ne, to ne primamo. Ljubavi su neisplative.“

Želja, ne obaveza. Razum hoće da se razdvojimo, ali sve drugo plače.

Nikada se ne vraćaj sitnicama koje su nekada bile krupan osmeh, jer su one samo đavolja udica koja odvlači u prostor u kojem ne možeš da dišeš. Džaba bežiš od realnosti, to te stigne kad-tad, lupi šamarčinu i pošalje u ćošak. Reč može da bude podgrejana, ali boli i kad je šapneš. Ja ne samo da spustim loptu, ja i igralište napustim… Najviše mrzim kad neko živ mora da umre samo u meni.

Krevet mi je postao razjapljena čeljust, a nekad je bio ljuljaška razapeta između dva stabla u proleće. Velika knjiga Tišine olistava u sred zime… Zacrnila sam mrak.

P.S. Nisam pop, al’ eo trčim

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Pišem o životu kao da znam šta je

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne raduje se sličan sličnom, radujemo se onim ljudima koji imaju hrabosti za sve ono što mi nismo, a potisnuli smo u sebi

 

Stiglo leto. I divlje svinje.. Divlje svinje u Beogradu, kao što smo mogli da vidimo na video zapisu, lagano, tiho, bez guranja, jedna za drugom prelaze ulicu. Domaće svinje riju po beogradskim ulicama, raskopale su ih, isprljale, pobacale pomije, grokćući tokom tog rušilačkog pira. Divlje svinje pružile veći otpor Vesiću nego svi Beograđani zajedno i to je vrlo moćna vest, mogu vam reći. Ne raduje se sličan sličnom, radujemo se onim ljudima koji imaju hrabosti za sve ono što mi nismo, a potisnuli smo u sebi. Zbog svega što nam se dešava trebalo bi bezglavo trčati ulicom i vikati iz sveg glasa, usput cepajući odeću. Bacamo bisere pred svinje, ali zato posle od svinje ne bacamo ništa. Zašto se čudimo ovoj krizi morala? Pa mi smo istinu okarakterisali kao golu, a laž kao čistu.

Voleti svoju zemlju znači truditi se da postane uređenija i bolja, a ne drobiti o tome kako je bila hrabra pre sto i velika pre sedam stotina godina. Uopšte nisam ravnodušna prema našoj himni. Naprotiv, ona sadrži za mene, sve iritirajuće elemente: boga, kuknjavu i vapaj za ‘lebom bez motike. Oni koji sagledavaju stvari iz svakog ugla, pola života provedu u ćošku.

Jedno te isto srce čitavo vreme. A toliko života. Mikrokozmu, luča se ugasila. Nema u meni gorčine. Valjda zato što nikada nisam shvatala tako ozbiljno sebe, da bih verovala da mi je neko išta dužan, i da me je izdao.

Još malo, pa neće imati ko da ustane u gradskom prevozu starijim ljudima. Uglavnom su sve stari ljudi. Volim godine, ne volim brojeve i ne slavim rođendane. Jutro u kom udahnem duboko, jasnih i lepih misli – to su ti neki mali rođendani važniji od onog “pravog“. Kako da budeš srećan: otvori oči, posmatraj svet oko sebe, upijaj ga, primećuj stvari (ovo je isto i kako da budeš tužan). Sreća, nekako, dođe i prođe. Tuga uđe u lavirint i luta. Pipa zidove u mraku, preskače, provlači se, uplete se, umori se. Pa sedne i čeka.

Život je pokušaj da spojimo onaj svet unutra i onaj spolja. I taj vražiji pokušaj, to je otprilike sve. Kada ne mogu više tad znam da moram više, jer ako nisam dobra prema sebi, na njihovoj sam strani… Sve je krivo kad pristanem na nešto što nije po mom. Neverovatnoća postoji i nađeš je na najsvostvenijem od svih delova sveta. Ja nemam žutu minutu, odmah je modro crvena i vide se otisci prstiju. Obožavam u sred rasprave da kažem: „'Ajde da nađemo kompromis“, i kad kaže, „'Ajde“, ja izađem napolje da vidim gde je.

Ako vam “ko zna zašto je to dobro” ne reši problem, “ma važno je da smo mi živi i zdravi””sigurno hoće.

P.S. Pametni okreče u crveno i ubijaju komarce ko ljudi

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

A gdje je meni osmijeh danas

Objavljeno prije

na

Objavio:

Koga je još srećnog zanimalo da li je u pravu ili ne? Hoću da kažem, srećan je odustao od ovozemljaske logike. Valjda je zato i srećan

 

Juče u podne, u jednom restoranu, imali smo pokazivanje osećanja dece, sa, i oko susednog stola i njihovih sasvim bezbrižnih roditelja. Ceo restoran je bio pozornica za njihova uskovitlana osećanja i svima je preselo. Možda je trenutno lakše skloniti se nego suprotstaviti se. Ali, sklanjati se moraš sve češće i sve više, suprotstavljaš se samo jednom. Većina ljudi je u redu, samo imaju loš dan. Nekad ne razmišljaju, život ih pritisne. Jedino što žele je da prežive. “izaberite pravi trenutak za pokazivanje osećanja”. Da navijem sat? Gledamo jeftine i razvratne predstave, žrtve smo i zatočenici nečijih rasprsnuća. U njima nema iskrenih suza, već odjekuje glasan smeh hijena. Gomila reči, par osmeha… Jedan glasan smeh koji pobegne srcu i niz dana obojen maštom. To sam. Glasan, iskren smeh ljudi… koliko spokoja i razigranosti u tom zvuku… Volim radost i smeh od srca. Zarazni su i neću od njih da ga lečim. Koga je još srećnog zanimalo da li je u pravu ili ne? Hoću da kažem, srećan je odustao od ovozemljaske logike. Valjda je zato i srećan. Ljubav za njega.

Ljudi zadovoljni sobom imaju moć da komponuju divnu melodiju – smeh od srca. Najveća greška je testirati inteligenciju, granice i dušu jednog emotivca. Jednom ti nikad neće oprostiti. Mislim na njega čak i kad je pored mene. Izgleda da je ozbiljno. Nije dostojanstvo odglumiti da ti nešto ne smeta. Dostojanstvo je gledati u nešto što ti smeta, na način koji ljudi gledaju u nešto što im je od velike vrednosti. Niko nije siguran da li, zaista, dobro proćerdava svoj život, čini se da uvek može bolje. Zagovornici onoga “samo budi to što jesi”, treba da znaju da to čitaju i budale.

Dok ne počne neko da mi odgovara, kad se ovako lepo ispričam sama u četiri zida, sve je okej. Pada kiša, bogu hvala, već sam se zabrinula što je već par sati nema.Volim kad ljudi ispruže ruku i prose kapi, da vide da li je počela. Odem u jednu krajnost, a druga mi diše za vratom…i ne radim ništa, ali još uvek nisam završila. Ako predugo ćutiš amputiraćeš jezik, nećeš imati čime da ližeš rane, i zubi će ti otpasti od tvrde tišine, nećeš imati čime da glođeš kosti svega što si zakopao u sebe. Japanci posebnim grehom smatraju gledanje osobe koja spava, jer smatraju da se tako može ukrasti duša. Ima nečega u tome. Zaspati kraj nekoga, meni je znak posebnog poverenja, jer u snu smo najranjiviji. To do čega je meni najviše stalo ne opisuje se, nego se ljubi i rečima i usnama, koje i vama želim.

P.S. Ako se smejete, bar zatvorite prozor, ne pitajte kako znam. I da.. pozdravio vas jedan Nikola

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Stigli smo na kraju puta za dođavola

Objavljeno prije

na

Objavio:

Danas je teško objasniti ljudima da ne želiš da ti bude svejedno… da želiš da se boriš za ono što voliš, a ne da se trudiš da preboliš

 

Vučić stigao u Skupštinu Srbije gde će obavestiti javnost o najnovijim dešavanjima. Bože, kakva slučajnost, ON juče pet puta ponavlja da moramo da napravimo kompromis ili će napasti sever Kosova, a ovi jutros uđu na sever. Trebalo bi da igra loto.

Jezik svih snažnih emocija je nemušt. Tako nam neke promaknu, nažalost. U svakom tražim nešto dobro i nađem, šta ću. Svakoga dana sve više ostajemo sami, ali nekad je to za nijansu više. Prepustim se danu i samo postojim u zadatim okolnostima. Obavljam. Ne gubim snagu na opiranje. Posle nekoliko uzastopnih, besanih noći nijedan položaj nije dovoljno horizontalan. Sitnice život arče. Čežnju parkiram, dole, kod podruma, da se ne raznosi po kući, ko će to posle počistiti. Pobegnu mi, tako, neke misli. Traže bolje društvo. Danas je teško objasniti ljudima da ne želiš da ti bude svejedno… da želiš da se boriš za ono što voliš, a ne da se trudiš da preboliš! Ništa te ne otrezni tako, kao kad umoran očekuješ osmeh, a život ti bez upozorenja zvizne šamarčinu..Ništa te iz cipela ne izuje kao šamar sopstvenih iluzija. Najveća zabluda kojom te truju iz bajki dok si mali, da ćete neko spasiti kad si u problemu. Kad odrasteš shvatiš da moraš da se spašavas sam, a srećan si ako moraš da spašavaš samo sebe. To važi za nas koji nismo imali bejbisiterke, nego ti roditelji kažu da zaključaš vrata i ne otvaraš nikome. Naša najveća mana je nestrpljivost. Mi bismo hteli da nam svakih pet stotina godina bude bolje. „Konačno toplije, u četvrtak svežije.“ Što reče Zoran Radmilović ,“upadljivo suv i debeo“. Neki ljudi se obuku jer se to prosto radi pre izlaska iz kuće i to je sve, neki moramo da sednemo i razmislimo o životu i konceptu i razlozima oblačenja.

Čudan je to osećaj potrošiti toliko vremena na jednu želju, na nekoga, a onda jednog dana jednostavno prestaneš da želiš… Postane ti svejedno. Štedeti emocije vam je potpuno isto kao nekada stara devizna štednja. Sve će vam propasti moji vi. Poklanjam pažnju, meni ne treba. Još jedino maštam da uđem u vrt zaboravljenih reči lepog našeg jezika, pa da se sita nauživam i darove drugima donesem.

Vučić upozorio Evropu: „Ako se ROSU ne povuče, Srbija će…” Postoji priča o Staljinu, koji je šetajući kroz Moskvu naišao na musavu decu koja se igraju na ulici. To ga je uznemirilo, i deca su bila prebijena. Sutra dan osvanuo je naslov u novinama: Dobar je Staljin, mogao je da ih ubije, on ih je samo pretukao. Ne znam  zašto sam se ovog danas setila.

 

P.S. Meni ovo sa ratovima, kao bogatoj deci sa igračkama. Kad te previše zatrpavaju njima, ne možeš ni da se obraduješ.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo