Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ne živimo u miru, mi počivamo

Objavljeno prije

na

Ironija je kako se tešimo time da će sve proći, a ne postoji ništa tužnije od prolaznosti. A srce, kao i svaki satić, može stati u bilo kom trenutku. Kad bismo mislili o tome, manje bismo odlagali, manje se vređali i svađali, manje iz inata ćutali

 

Osvanulo je divno prolećno jutro. („Dobro jutro“ je ultimativno podsećanje na ono što bi trebalo da bude. Izgovarati pažljivo!) Ptičice pevaju, drveće pupi, lista i cveta. Na ulici osmehnut narod. Nikad nam nije bilo bolje. Živimo u zemlji blagostanja zahvaljujući predsedniku Vučiću.

Za studio B, Barbara Životić.

Prilog na Studiju B, mlade reporterke Barbare, je surov prikaz aktuelne medijske slike u Srbiji.

Kod nas se za lopove kaže političari, prostitutke su multimedijalne ličnosti, kriminalci su kontroverzni biznismeni, lenštine su neshvaćene duše, jedino je narod ono što jeste: Budala. Ironija je kako se tešimo time da će sve proći, a ne postoji ništa tužnije od prolaznosti. A srce, kao i svaki satić, može stati u bilo kom trenutku. Kad bismo mislili o tome, manje bismo odlagali, manje se vređali i svađali, manje iz inata ćutali.

Naslov: OTKRIVENA TAJNA! Svi se pitaju kako žene sa dugim noktima idu u WC. Evo odgovora! Ok, znamo da idu peške, nego kako brišu dupe, je ispravan naslov. Kad poželim da se dezinformišem, prelistam štampu i saznam sve što se nikada nije dogodilo, niti će. Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste. Naslovi se uglavnom svode na: bivši muž pevačice, ubijeni kum pevačice, šurnjaja pevačicine zaove, bivša učesnica ljubavnica pevača, bivši muž bivše žene i tako sve neki bezimeni bivši i sve bitno i sve jako važno za saznati. Kontekst služi da iz njega svako izvuče šta mu odgovara, uglavnom potpuno pogrešno.

Čitam, gusle upisane u UNESCO kao kulturna baština Srbije. Crnogorci ponovo na strani Albanaca. „Gusle nijesu srpske, nego arapske”. Da se gusle jedu i piju i donose zaradu kao, na primer, ajvar i šljivovica… već bi bile slovenačke. Ovako… pustili zaludne da se kolju…

Spustite zavese, ovaj dan me više ne zanima.

Na šalteru menjačnice nudim ljubav.

„Ne, to ne primamo. Ljubavi su neisplative.“

Želja, ne obaveza. Razum hoće da se razdvojimo, ali sve drugo plače.

Nikada se ne vraćaj sitnicama koje su nekada bile krupan osmeh, jer su one samo đavolja udica koja odvlači u prostor u kojem ne možeš da dišeš. Džaba bežiš od realnosti, to te stigne kad-tad, lupi šamarčinu i pošalje u ćošak. Reč može da bude podgrejana, ali boli i kad je šapneš. Ja ne samo da spustim loptu, ja i igralište napustim… Najviše mrzim kad neko živ mora da umre samo u meni.

Krevet mi je postao razjapljena čeljust, a nekad je bio ljuljaška razapeta između dva stabla u proleće. Velika knjiga Tišine olistava u sred zime… Zacrnila sam mrak.

P.S. Nisam pop, al’ eo trčim

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Duševni mol

Objavljeno prije

na

Objavio:

Spokoj je kada ti bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, onda kada obuče odijelo, mirno sjedi u tišini i čeka

 

Sve je bilo normalno i odjednom ratluk uz kafu, godine ili šta već. Pa kaže: „Uživajte u jutarnjoj tišini!“ Kakva crna tišina, pa nismo mi neka tunjava porodica koja nema oko čega da se posvađa ranom zorom. Da li je toalet u ovoj kući ikad slobodan!? Ti u tome nećes izaći van!! Ne odgovaraj tako, nesrećo!! Šta fali ovoj košulji, dva dana je samo nosim?… Brod u Sueckom kanalu je ništa naspram ovog kako se, upravo, jedna od mojih kćeri zaglavila u XS bluzi, bukvalno u zidove udara, nema šanse da se oslobodi dok joj neko ne pomogne, ruke gore, a bluza je spljoštila ko smrdibubu, majko mila.

Stalno me pritiska slutnja da se točak evolutivnog procesa okrenuo unatrag. Ponekad kao da mogu da vidim ljude kako se grozničavo probijaju kroz duge povorke svojih predaka, hitajući u suprotnom smeru, sve do onog raskršća na evolutivnom putu na kom su ovi krenuli na, očigledno, pogrešno skretanje, i kako onda odatle gamižu na drugu stranu. Što bi rekla mala Tara dok je uspavljujem: „Nemoj da pevaš tu pesmu, zaspaću!“ Rajsko doba života, detinjstvo kad počne da se koristi reč Ja, ali bez samosvesti, pa neposredni doživljaj stvarnosti ne potamnjuje senka smrti, niti je čist boravak u sadašnjosti nagrizen osećanjem vremenitosti. Gde zla nema, a nemoguće nije ništa.

Skoncentrišem se i intenzivno razmišljam o nečemu i to počne da se dešava. U mislima. Nekada se te misli i otelotvore. Ali lepše bude u mislima. Gledam kroz ključaonicu tišinu. Tišina priča sama sa sobom. Priča istim jezikom kao čekić koji tuče šnicle. Takvu tišinu imam i u sebi i stalno priča sama sa sobom. Kopam sve dublji noćni ambis i ispod noktiju još imam zvezde koje sam gasila jer nikad nije dovoljno mračno za sve što želim da odsanjam. Spokoj je kada ti bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, onda kada obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Ova introspekcija uveče, dok zurim nagnuta nad ambisom sudopere ispirajući sudove mlakom vodom, je moja seansa kod najskupljeg psihoterapeuta.

U međuvremenu nije se dešavalo ništa posebno, ali to je tek duga priča. Vremenski paradoks postoji i sastoji se u tome da ako se baš zainatim, završiću nešto za dva dana, ali ako odlučim da radim natenane, trajaće večno. Kad dođeš do granice bez povratka, dovoljan je i maleni korak da je pređeš, koji će ti pri tom izgledati sasvim beznačajan.

Ništa njišti kao prazna ljuljaška na vetru. Ništa njišti kad nema gde, uđe u uspomenu i zaspi. Dug, prašnjavi put i mogućnost izbora sve kraća, bez nemira i panike hodamo noseći par srećnih trenutaka pod miškom i sunce u džepu s nadom da ćemo jednom njime osvetliti svet… ko zna da li bi trebalo?

 

P. S. Od skrivenih talenata imam to da mogu da oberem zelen bostan u bilo koje doba godine…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život zna kad je ceo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost, sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe

 

Svanuo je jedan od onih dana kada se ne probudiš, već samo izroniš na površinu… Čujem neku gužvu po sobama, rekoh, ostaću u kuhinji dok se ne raziđu… čekala, čekala, ne vredi, izgleda da žive tu. Iz sobe čujem dečiji glas: „Ne idi na mene. Ja imam za odbranu cvetni pancir i mač, rascvetaću te!“  Podseti me na dane kad su bili sasvim mali. Tijana se pravi da jede nešto. „Šta to jedeš?“ „Kolač.“ „Odakle ti kolač“ „Naparila.“ „Od čega si napravila?“ „Od jagode i krastavca.“ „A šta još ima u kolaču?“ „Gombic!“ Umela je u svojoj kuhinji da pravi i klinc i pečeni nuh. Detinjstvo je doba kada smo verovali da će nam život biti večito proleće.

A nađosmo se u svetu gde postoje ljudi koji pitaju: „Znaš li ti ko sam ja?“, pa sad svi znamo.  Strah je osećanje toliko hitro u svom ispoljavanju da ponekad emociji koja mu prethodi ne dozvoli da se povuče na vreme i ustupi mu mesto. To je očigledno u onom jezovitom prizoru lica čiji je osmeh i dalje tu, samo zato što ga je nalet straha zaledio. Ne znam kako kod vas u kraju, ali ovde su žensko dete tretirali kao višak, gajiš ga da ga daš u tuđu kuću, da ga skineš sebi s grbače. Daš mu nešto malo imovine, neku njivicu, ili se ono samo odrekne u korist braće. Tako odvajkada, tako i sad, da se ne lažemo. Nije lako biti žena u ovoj Srbijici. Može da priča ko šta hoće, ali tako je. Kad dobije nasledstvo svi se iščuđavaju, kako to, sram je bilo što otima od brata. Nikad nisu bili niti će biti isti aršini kad su muška i ženska deca u pitanju. U većini slučajeva, čast izuzecima. U ovoj Srbiji niko neće ni mače ako je žensko. Mika, Leka… samo neka ide redom. Sve nešto čekam dokaz ili potvrdu da živimo neki Trumanov šou. Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost,sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe.

Takvi neki dani došli… Inače, moj univerzalni savet za sve vam je: Uzmi radi nešto.

Noć mi prepričava sećanja, uspavam li se u sred priče, probudiću se u drugom svetu. Čačkam svoje nepostojanje. Duša mi se zalepila za telo kao mraz za prozor. A onda dođe Proleće i otvori prozor. Pusti bezbroj ptica unutra. I ponovo me uči da pričam. Srce kuca. Kopa tunel do druge strane. Reč je slavuj u rudniku.

Danas kraj crkve ugledam ženu. Sedi na hladnom betonu. Ne traži ništa. Pogledam je i sretnu nam se pogledi. „E, velika te sreća čeka!“ Zove me da priđem, posmatra me kao da pogađa sudbinu: „A imala si neku veliku muku…“ „Nisam!“ Kad me prođe ova kamena pustinja u kojoj duva strašni vetar, napisaću jednu priču o oklopu koji nije imao viteza.

P.S. Mislim da me treba odvesti na more. Poželjno već danas.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

S bremena na breme

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život jednako prolazi i onda kada zaostalim plamičkom vjere tražiš trag smisla u beznađu i kad zaslijepljen željom srljaš, život nije briga…

 

OGLAS – Rasprodaja u toku. Prodajem, ispod svake cene, slogove, reči i stihove koji su se vratili natrag pošiljaocu. Adresa ih nije prepoznala. Postoje situacije i ljudi za koje, ne da vam nije potreban zdrav razum, nego naprotiv, poželjno je odsustvo istog. Do sudara dva porušena sveta došlo je kada su se uhvatili za ruke, a prsti im se isprepletali u očajni stisak. Dva izmorena pogleda u poslednji smiraj sunca i tlo koje se podvajalo pod nogama, opravdali su život na samom kraju. I bili su tu, zajedno, da jedno drugom oduzmu dah.

Mir se ne nalazi. Mir se pravi, sa sobom, za sebe. Ne deli se, samo se ponekad pomene, isto kao bol, isto kao očaj. Volela bih da prestane sve što je bezrazložno trajalo, da nestane kao da ga nije ni bilo, sa rečima kojima se čovek uzalud raduje i prođe s vremenom, u jutru bez sunca, bez tople iluzije da postoji neko ko veruje. Gledam kroz prozor još uvek ogolelu lipu i razmišljam na koju granu da se okačim. Sa radija javljaju da je danas prvi dan posta i setim se kako moja baba lepo kaže: „Kakvo je vreme prvog dana posta, takvo će biti do poslednjeg“. Progutala sam reč i ispljunula košpicu i izraslo je drvo koje šumi i kad nema vetra, prepuno je pčela i raznorodnog voća i znam ako se popnem tamo, nikada neću sići.

Neko je na društvenoj mreži objavio sliku papira sa arapskim slovima, nađenu u boci u Dunavu. Ispostavilo se da je to hodžin zapis i to mi je fascinantno iz gomile razloga. Kaže jedan: „Jeste hodžin zapis. Obično Ajet iz Kurana, vezan za problem. Poliješ se vodom i baciš u reku. Brza voda, brzo problem ide – spora, sporije“. Šta sam danas naučila! Rešenja problema u 21. veku, gradacijski: oslanjanje na zakon i Ustav, recept koji zahteva oko daždevnjaka i izmet poljskog miša, i na kraju – hodžin zapis kao sam vrh truda i mogućnosti. Mir se ne nalazi. Život jednako prolazi i onda kada zaostalim plamičkom vere tražiš trag smisla u beznađu i kad zaslepljen željom srljaš, život nije briga…

A jednom mi je rekao: „Ne obraćaj pažnju na mene, i ako me neko spomene reci da sam ostao u onom neprolaznom danu, da sam sunce iz tvog oka postao, i pogledaj u dlan, kao zaceljenu ranu davnu“. Sa tugom ne možeš da se boriš, ona ne napada, ona obuzima. Ništa pažljivije ne popuni svaku poru nezadovoljstvu kao nemoć. Ništa brižnije ne neguje ljudsku izdržljivost kao moć.

Klube od meseca i restlovi od dana su taman da se napravi jedan divan san po meri. Previše jave u jednom danu rađa žudnju za snom koji će trajati duže od noći.

P.S. Tata mi se od jutros javio tri puta. I svaki put, kao da je prrrrviiii..

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo