Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Bez reflektora, molim, ovog puta glumimo ono što jesmo. Mrak

Objavljeno prije

na

Ljudi ulivaju nepoverenje jedni drugima i ispijaju naiskap, svako iz svojih krvnih sudova. Uvukli se u ličnu maglu sa odavno raspakovanim brigama, problemima i ćute tako

 

Ovo mi je jedna od najtežih godina u životu, i jedva čekanje da prođe. Od nove ne očekujem ništa, samo da me pusti da dišem i živim. A nekada davno sam krenula od nule, šalila se na svoj račun i evo me sad u nedozvoljenom minusu. Trenutak u kom se postidiš zbog nečeg što si bio, nije poraz, već pobeda.

Ko peva ne misli ništa. Ni dobro ni zlo. Mislim dakle postojim je zapravo bilo upereno protiv raspevanog čoveka. Čekam taj obećani pljusak. Da zapevam. Da pokisnem do gole kože. Ko je pokisnuo do gole kože, zna sve o tihoj radosti drveća od koje i nebesa prolazi jeza u slabinama. Tako… Puste reči.. kap u moru komunikacije čoveka sa svetom, i ko živi laži, a govori istine zlatouste, biva okačen mačku o rep bez puno ceremonije. Neko se popišao u fontanu večne mladosti.. he, od muve pravim slona, jer slon je onako impozantnija, baš slonovska figura. Međutim, valja mrcinu i nahraniti. Dobiće šipak! Hm, zašto li narod ničemu tepa da je šipak?

Ljudi ulivaju nepoverenje jedni drugima i ispijaju naiskap, svako iz svojih krvnih sudova.Uvukli se u ličnu maglu sa odavno raspakovanim brigama, problemima i ćute tako. Ima onih samih koji nikad nisu usamljeni. Sa njima je uvek neko, ko i ne zna koliko ga ima tamo gde nije. Nikad čovek ne može znati šta ga sve čeka u životu. Život je nedovršen posao.

To je dobro. Jer bi se unapred ili predao ili slavio pobede koje još nije dobio. Jer od svih teško vidljivih stvari na svetu, najteže je videti sebe.. Puno snage i hrabrosti treba da mirno posmatraš smak svog sveta. Tamo gde nikada neću biti, e tamo sam želela da ostanem do kraja…

Moram vam reći, posle pola veka ovozemaljskog života, da je sve džaba ako nemate SREĆE. Sednem tako, isplačem nebesa, oca, majku, babu, gladnu decu ma gde na svetu, uličnog psa, one žute cipele sa crvenom mašnom, simpatiju iz vrtića… Olakšam dušu, pa među ljude izađem kao jaka, sposobna i samouverena žena.

Grumen mraka još tinja u peći. Imala sam svica za te krizne noći, tamne baš poput ove. Čuvar noći nas zaustavlja u blizini Meseca i traži nam na uvid (ne starije od šest meseci) dozvole za sanjanje. Gravitacija nas siluje, ne pita gde smo pošli. Pripadanje je jedan sasvim ozbiljan vid padanja. Sami birate svoju nesanicu, ne krivite mrak za to. Eto, ekrani su sve osetljiviji na dodir, a ja iste zaboravljam. Jednom ću razbiti ogledalo i biti drugi čovek.

Brojali smo zvezde i nemo padali na zemlju. Uhvatio me je za ruku, baš kad sam planula. Bilo je lepo.

On je sav od ptica i vozova, od osmeha i čokolade, od sreće i mira, od oblaka i talasa, i drugih stvari koje ne umeju da ostanu.

Jutro se slilo u oko, a sa njim i pogrešan sunčev zrak.

P.S. Nešto mislim, mora da sam povukla neki gen od nekog Turčina koji je vazda sedeo na basamaku pušio, odmahivao rukom i vikao: „Sikter!“.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Duševni vir

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ja sam generacija koja je odrastala u ubjeđenju da su svi ratovi svijeta završeni, da su sve bolesti skoro iskorijenjene. Ja sam generacija onih koje je život na najgrublji način demantovao

 

Čini mi se da već sedmi dan ne sviće, kao krene dan i onda se predomisli pa pusti mrak da padne… Pada veče kad mu vreme nije. I dan nam je okrenuo leđa. Stvari koje su isprva bile čudnovate i neretko predmet zgražavanja ili osude, brzo postanu normalne i uobičajene i više im ne pridajemo mnogo pažnje, a zamene ih opet neke nove neobičnosti koje su čekale u redu da postanu obične. Ostalo mi je još malo komunikacije za danas, šteta da se baci. Jutro sam provela gledajući u šraf i zamišljala kako bi se sve raspalo kad bih ga odvrnula. Slabije se primeti mrzovoljnost kad pada kiša i oklizneš se na list na trotoaru, padneš na leđa i brzo se pridigneš srećan što život i dalje teče i izbegava da bude postiđen takvom trivijalnošću.

Ja sam generacija koja je odrastala u ubeđenju da su svi ratovi sveta završeni, da su sve bolesti skoro iskorenjene. Ja sam generacija onih koje je život na najgrublji način demantovao. Morala sam da naučim da ne slušam sebe u svakoj situaciji. To onda dovodi do pitanja ko je taj koji će razlučiti koga poslušati i kada. Sve sam to i dalje ja, koja odlučuje kada ću se ponašati protivno sebi. To sam ja koja je ostala u prošlosti, da pazi na ovu mene koja živi sada. Ostaviću i noćas svoje telo bez nadzora. Kuda će sve skitati, slutim, dok mislim da ono, klonulo, mirno spava. Posle ću vam pričati otkud zemlja na mojim stopalima, a iz kreveta nisam mrdnula. Noću me opet može raniti sve što ima vrh da zenicu zapara, oblik da senku napravi. Noću… otvorena sam za prelome. Treba mi neko da mi pridži nebo. Mislim da je pomalo nepristojno posmatrati usnulu osobu, osim ukoliko nam nije izuzetno bliska. Posmatrati čoveka dok spava je nekako, kao da čitamo pismo koje nije adresirano na nas.

Nije ni svaka suza ista. Neka te izlomi iznutra, iako je potekla. A neka te oslobodi. Moje je telo peščani sat, koji kad ga zagrle voljene ruke, pokazuje večnost. Eh, kad bi to moglo tako, koliko imaš uma il’ bezumlja, toliko imaš sreće il’ nesreće (o jednoumlju, ovog puta, neću sloviti). Ali čudni su putevi Gospodnji, pa nikad ne možemo znati. Ako nebo ipak zna za miljenike, jesmo li to mi ili nismo? Obično, kad saznamo, bude već prekasno.

Pretvaranje poraza u pobedu je vrhunski čin opstanka kulture. Mi Srbi to dobro znamo. To nije kukavičko žmurenje pred propašću, već izazivačko gledanje u oči aždahi koja je zinula da te proždere. Iskonski poriv za životom, ludačka rešenost da se opstane kad je sve izgubljeno. Podsetnik od veka za vekove: „Ja nisam od ića, od kolenovića što bez straha ležu, ustaju veseli. Ja sam od crnih nikovića što su krv pljuvali i mnogo voleli“.

Noć me je ponovo uzela za taoca. Neće pregovarati o predaji, dok ne vidi jutro.Vama nek je dobra noć. Sačuvajte malo sebe i za ovo svetlo koje će neminovno, uz zoru i košavu, stići pod naše prozore. S novim jutrom, novi izazovi. Nek vam dan bude onakav kakav priželjkujete.

P.S. Od sunca, za danas, imam pečeni, narandžasti dulek.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

JEDNOM SE ŽIVI, A TO JE BILO BAŠ DAVNO

Objavljeno prije

na

Objavio:

Na nekoga se krivica svali, na nekoga sruči, a na nekog jednostavno padne. I mada pod istim balastom, čovjek sasvim drugačije podnosi taj teret

 

Lagano teku dani miholjskog leta, prijatnog i pitomog. Siva mrena je prekrila nebo. Dan je tako – da li da se ušuškam ili da se šćućurim. Evo, jesen je dala sve od sebe, mogli bismo i mi: neka nam ovi dani budu prijatni onoliko koliko ih mi drugima učinimo takvima… Pošteno. Ti neki neuhvatljivi trenuci jeseni dok grad odiše sveobuhvatnom prazninom kosmičkog vakuuma i kada naleti svežine najavljuju žestok pljusak koji će jednom zauvek sprati svu tugu sveta sa ulica i sva g, naravno.

U vrtlozima intelekta postoji izvestan red, za kojim biste uzaludno tragali u vrtlozima srca. Elegantno nespokojstvo razuma i haos prevrtljivih emocija. Ako je ikako moguće, ne bih se nijednog odrekla. Biće to sloboda kojoj trebaju nove boje i novi svet. Gruba prema usiljenim nežnostima, lažnom smehu i preglasnim otkucajima. Prepoznaćeš je kao odmerenu damu, dok ti prilazi sigurnog koraka, u trenu kada svojom voljom postaneš prošlost, svim svojim prošlostima. Argumenti se tuku, grebu, čupaju. Nasrću jedan na drugog i poražavaju prirodu suštine. Vode ciklične rasprave bez početka i kraja. Bez smisla. Sve za pobedu i aplauz. Istina u tišini odraza u ogledalu i u mraku iza trepavica čeka. Na nekoga se krivica svali, na nekoga sruči, a na nekog jednostavno padne. I mada pod istim balastom, čovek sasvim drugačije podnosi taj teret. Isuviše sam naivna i nepotkovana da bih tragala za istinom. Ali puna iskustva koje mi govori da je čovek tanano, nestalno i lomljivo biće, te tako istina ima mnogo, skoro pa za svakoga od nas po jedna. Odrasli sve više nalikuju na nešto što su deca pravila na času tehničkog. Svi hropću i isijavaju nezadovoljstvo dok čekaju na semaforu, niko da pruži zagrljaj utehe slučajnom prolazniku. Generalno se premalo brige vodi o slučajnim prolaznicima. Shvatiš da nisi dobro i vratiš se kući najtišom ulicom.

Uzdahnemo duboko, naizgled bez razloga. To naša duša pamti, a telo ne može da izdrži teret tolikog pamćenja, pa iz dubine izbaci uzdah. Ne volim uzdahe. Uzdah me asocira na gušenje, nemanje vazduha, na nemanje nekog koga smo imali. Na sve što je nemanje. Uzrok mog ovakvog mentalnog zdravlja je prokletstvo što pamtim sve što sam ikada pročitala i videla makar i na stoti deo sekunde i što je to stalno prisutno kao sveže sećanje Ako ideš ka cilju koji je suprotan tvojoj prirodi, suprotan tvojoj tananoj unutrašnjosti i osećajnosti tvoje duše, čak i ako uspeš da do tog cilja stigneš – ugasićeš se, bolno i prerano, na bilo koji od mnogih, od života ponuđenih, načina. Nije tuga za svakoga, otmeno je to osećanje. Ako nikada ne budem videla svog boga, biće da je tata lagao. Nikako da shvatim da ono što ne čekam, ne može da se vrati, može samo da dođe.

Umrevši, i čekajući u redu gde se biraju sudbine budućih života, prevalivši u prošlom životu trista čuda, mudri Odisej odabrao je najtiši i najpovučeniji mogući život. U ludim vremenima najveći izazov je voditi normalan, umeren život i biti jednostavan čovek.

P.S. Bezimeni gavran već satima samotno kisne na ogoljenoj grani čovek prosto zna da uživa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nijesam nikad i opet ću

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nešto me je vuklo za rukav i onda sam ga pokidala i ostavila na mjestu gdje je pao, sada se krećem dosta slobodnije, i kad prođem pored njega i vidim ga na zemlji, kao krpu – neprivlačnog, podsjetim se šta me je nekad privlačilo kao strast, a sad je opomena

 

Evo jedno Dobro jutro pre nego što razvežem jezik. Za danas izdvajam: „Pojedini mediji su izabrali da dehumanizuju i kriminalizuju Aleksandra Vučića i njegovu porodicu. Ako treba da posvetim više vremena borbi protiv toga, nego radu na rezultatima, posvetiću. Jer bez Vučića Srbija ne može biti jaka.” – Ana Brnabić. Sledi oglas u novinama: „Sa zadovoljstvom vam najavljujem da nam uskoro stiže laser za uklanjanje obrva tetovaža…“ Sav besmisao čovečanstva – laser za uklanjanje obrva (?!?) koje ste prvo imali pa uklonili, pa tetovirali, pa vam se nije dopalo i sada možete da ih uklonite da biste mogli opet da ih nacrtate. Vidim, prođe i Mirdita u Beogradu, a baš dok je trajala, na Kosovu u centru Gračanice, izboden Srbin nožem. Ti neki ljudi, tihi i neprimetni. Oni su pristojni i stameni u svim segmentima življenja: i u sopstvenoj zloj sudbini, čak i u sopstvenoj nesreći. Nema kod njih one, dobro poznate, elokventne ozlojeđenosti. Tiho i neprimetno, skrajnuti daleko od očiju sveta, ti ljudi nose svoj krst… Što se mene tiče, kad Srbin gleda uvis, vidi nebo i osim neba – Kosovo. Kosovo stoga i nije zemlja koju vraćaš, nego zemlja za koju se opredeljuješ, pa je otuda i imaš, ne dokle ti je neko ne otme, već dokle god se ka njoj uspinješ.

Nešto me je vuklo za rukav i onda sam ga pokidala i ostavila na mestu gde je pao, sada se krećem dosta slobodnije, i kad prođem pored njega i vidim ga na zemlji, kao krpu – neprivlačnog, podsetim se šta me je nekad privlačilo kao strast, a sad je opomena. Razmišljala sam malo o tome. Mislim da te sudbina dovede do nepremostivog zida i onda ti da mogućnost da biraš. Bazičnost celovitog našeg Ja, uzidana je duboko u našim temeljima. Možemo da se koprcamo, koristimo skup materijal, firmiranu farbu za spoljašnost. Slaba vajda. Koren. Temelj. Koren i na njemu temelj. To je sve. Okreneš li glavu na jedan dan, propustićeš danas mnogo više nego što bi 1920, mnogo, mnogo više nego 1820. itd. To se zove tempo života koji nam, takozvanim napretkom, sve manje dopušta da se pozabavimo sobom.

Čekaš. I u redu je čekati. Neka dođe tebi. I doći će, nenajavljeno. Ali, ipak, moraš ustati i prošetati se do vrata, da vidiš da li si ih ostavio otključana. Neće pokucati. Neće pozvoniti. Ako ne može da stigne neometano i pojavi se pred tobom, ustuknuće. I nećeš je više videti. Čovek zaključanih brava, bez ijednog ključa koje je podelio onima koji mu nedostaju. Razboliš se od nemanja nekog i kunjaš, ćutiš, samuješ i, prođe… sve u životu prolazi, proći ćemo i mi. Govorimo Molitvu:

Oče naš, sin je Tvoj bedniji

Od bilja, strasniji nego cvet,

Nestalniji nego vetar zore,

Sumorniji nego more, i sam,

Sasvim sam.

Miloš Crnjanski

P.S. Ova godina mi je pružila nikad duži subjektivni „samo razgledam“ osećaj.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo