Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Bez reflektora, molim, ovog puta glumimo ono što jesmo. Mrak

Objavljeno prije

na

Ljudi ulivaju nepoverenje jedni drugima i ispijaju naiskap, svako iz svojih krvnih sudova. Uvukli se u ličnu maglu sa odavno raspakovanim brigama, problemima i ćute tako

 

Ovo mi je jedna od najtežih godina u životu, i jedva čekanje da prođe. Od nove ne očekujem ništa, samo da me pusti da dišem i živim. A nekada davno sam krenula od nule, šalila se na svoj račun i evo me sad u nedozvoljenom minusu. Trenutak u kom se postidiš zbog nečeg što si bio, nije poraz, već pobeda.

Ko peva ne misli ništa. Ni dobro ni zlo. Mislim dakle postojim je zapravo bilo upereno protiv raspevanog čoveka. Čekam taj obećani pljusak. Da zapevam. Da pokisnem do gole kože. Ko je pokisnuo do gole kože, zna sve o tihoj radosti drveća od koje i nebesa prolazi jeza u slabinama. Tako… Puste reči.. kap u moru komunikacije čoveka sa svetom, i ko živi laži, a govori istine zlatouste, biva okačen mačku o rep bez puno ceremonije. Neko se popišao u fontanu večne mladosti.. he, od muve pravim slona, jer slon je onako impozantnija, baš slonovska figura. Međutim, valja mrcinu i nahraniti. Dobiće šipak! Hm, zašto li narod ničemu tepa da je šipak?

Ljudi ulivaju nepoverenje jedni drugima i ispijaju naiskap, svako iz svojih krvnih sudova.Uvukli se u ličnu maglu sa odavno raspakovanim brigama, problemima i ćute tako. Ima onih samih koji nikad nisu usamljeni. Sa njima je uvek neko, ko i ne zna koliko ga ima tamo gde nije. Nikad čovek ne može znati šta ga sve čeka u životu. Život je nedovršen posao.

To je dobro. Jer bi se unapred ili predao ili slavio pobede koje još nije dobio. Jer od svih teško vidljivih stvari na svetu, najteže je videti sebe.. Puno snage i hrabrosti treba da mirno posmatraš smak svog sveta. Tamo gde nikada neću biti, e tamo sam želela da ostanem do kraja…

Moram vam reći, posle pola veka ovozemaljskog života, da je sve džaba ako nemate SREĆE. Sednem tako, isplačem nebesa, oca, majku, babu, gladnu decu ma gde na svetu, uličnog psa, one žute cipele sa crvenom mašnom, simpatiju iz vrtića… Olakšam dušu, pa među ljude izađem kao jaka, sposobna i samouverena žena.

Grumen mraka još tinja u peći. Imala sam svica za te krizne noći, tamne baš poput ove. Čuvar noći nas zaustavlja u blizini Meseca i traži nam na uvid (ne starije od šest meseci) dozvole za sanjanje. Gravitacija nas siluje, ne pita gde smo pošli. Pripadanje je jedan sasvim ozbiljan vid padanja. Sami birate svoju nesanicu, ne krivite mrak za to. Eto, ekrani su sve osetljiviji na dodir, a ja iste zaboravljam. Jednom ću razbiti ogledalo i biti drugi čovek.

Brojali smo zvezde i nemo padali na zemlju. Uhvatio me je za ruku, baš kad sam planula. Bilo je lepo.

On je sav od ptica i vozova, od osmeha i čokolade, od sreće i mira, od oblaka i talasa, i drugih stvari koje ne umeju da ostanu.

Jutro se slilo u oko, a sa njim i pogrešan sunčev zrak.

P.S. Nešto mislim, mora da sam povukla neki gen od nekog Turčina koji je vazda sedeo na basamaku pušio, odmahivao rukom i vikao: „Sikter!“.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Boje svitanja – akvarel nade

Objavljeno prije

na

Objavio:

Samo da preživim ovaj dan, kažeš sebi. I tako dan po dan dok jednog dana ne shvatiš da nisi živio, nego preživio život. Vraćam se nekim mjestima, kao što se ubica vraća na mjesto zločina. Tražim dokaze. Iz kog oružja je ubijen i da li je pristojno sahranjen moj nekadašnji osmijeh

 

Ko preživi ove paklene godine u Srbiji, ova ludila od medija, politike, laži, virusa, bolesti, pandemija, protesta, političara, a ostane mentalno i fizički zdrav, taj je ozbiljan heroj. Nije izazov ni lagati tamo gde je laž ustoličena. U zdravom telu zdrav duh je loš prevod duha žednog preko vode. Budimo ludi, šamarajmo istinama zbog kojih se gine. Ravnodušnost je duševna zaostalost koja je prvobitno nastala iz preterane aktivnosti. Kao što je sparina zaostalost savršenog letnjeg jutra.

Samo da preživim ovaj dan, kažeš sebi. I tako dan po dan dok jednog dana ne shvatiš da nisi živeo, nego preživeo život. Vraćam se tako nekim mestima, kao što se ubica vraća na mesto zločina. Tražim dokaze. Iz kog oružja je ubijen i da li je pristojno sahranjen moj nekadašnji osmeh? Ponadam se, možda je ipak preživeo. Tražim dokaz, mesto. Ne pronalazim, što me na neki čudan način ispunjava spokojem. Pao mi je mrak na noći. Nema prave ljubavi dok traje leto. Ljubav u koju se ne sumnja je u jesen. Proleće su hormoni, leto je znoj, a zimi svaka toplota izgleda kao prava. Jesen je ili ljubav ili usamljenost… Čekajte jesen za te stvari. Ironija je da malo šta ide od ruke onda kad ide od srca. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu.

Misli koje najviše razaraju, ponekad je dovoljno samo reći naglas, bez sagovornika, pa da izgube onu predimenzioniranost na kojoj je i počivao njihov unutrašnji intenzitet. Al’ čik ih izgovori! Znam da negde, pod suncem, zriju krupne lubenice. I to me čini mirnom. Čudo su i četinari i cvrčci. More neću ni da pominjem, ono je više od čuda. Potpunu sliku o sebi predstaviš samo onome ko će znati da je urami.

Ja svoje tajne pričam naglas. Paradoksalno, ali onda niko i ne sluti da su to moje najskrivanije i najčuvanije tajne. Tako nikada neće moći da ih oda drugome. Niko i ne pomisli da će neko ono što treba da sakrije nositi otvoreno i sigurno na lavirintima svojih dlanova. Za neke stvari sam se pokajala i pre nego što sam na njih pomislila, i pre nego što su se u glavi oformile kao misao, odluka ili čin. A ipak sam ih na kraju krajeva učinila. Šta ti je narav… I svakako, genetsko nasleđe… Najveći strah je ostao: da pogledam čoveka u oči i da tamo ne vidim nikog. Važi li kurata sreća za muškarce ili žene?

Gledam ovaj svet oko sebe i imam onaj osećaj ,,hoću kući”. I kad vodiš bitke sa samim sobom gledaj da pobedi onaj bolji deo tebe. Moralniji i pravedniji. Da se sutra pobede ne stidiš. Setih se primera (valjda iz Bergsonove knjige Materija i pamćenje) kako je u blizini jednog francuskog vojnika pala bomba i on je poslednjom snagom rekao doktoru: ,,Kako je ovo glupo”. To se setih pred spavanje.

Lep srpski običaj iz crnogorskih krajeva: gostima kad odlaze, umesto pozdrava, reći: „Praštajte”.

P.S. Na svako ,,ko zna zašto je to dobro”, imam predlog čime bi bilo dobro da obogatite jelovnik.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Otići – od glagola ne vraćati se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nijesu meni mrak i tama isto. Mrak podrazumijeva svjetlo. Tama je konačna i neopoziva

 

Noć je toliko prazna da ja, koja i inače noću ne spavam, sad ne mogu ni da ne spavam. Nisu meni mrak i tama isto. Mrak je logičan i prirodan, tama u meni budu slutnju, strepnju. Mrak podrazumeva svetlo. Tama je konačna i neopoziva. Uleti jutro onda u život, razmaše se krilima očiglednog i polupa optimizam. Struka kaže da je manje zaraženih, ali se virus vraća jer se povećao broj zaraženih, virus je dosta blaži, mada jak kao i do sada i sada se o virusu mnogo zna, ali je on i dalje nepoznanica. Vaš stručni štab. Ponovna zabrana kretanja bi bila poslednja nada da nam se prolepša vreme. Tačno će nam ponovo uvesti pranje ruku.

Najveća vrednost dobrog pamćenja je to što omogućava da se živi od lepih momenata iz prošlosti kad su sadašnjost i perspektiva uništeni. Oni poseduju sadašnjost, što je tužno, ali neosporno. Mi, mi smo morali da se potrudimo da osvojimo budućnost…

Kukamo kad je loše vreme. A ne kukamo kad nam je loš život, to lepo doteramo i upakujemo za društvene mreže. I što reče neko: „Jedini nam je izlaz da se kompletna opozicija učlani u SNS i da ih rasturi ko sebe same“. Uvek ima vremena. I to više vrsta: domaće, iz uvoza, tuđe, preostalo, naknadno, neočekivano, dovoljno, intermeco i vreme čuda. Ubi nas inercija malog Muje. Ja nikada nisam donosila velike odluke, uvek su one donosile mene, u momentima kada su moje telo i moj duh bili spremni da ih sopstvenom snagom prepoznaju. Čim čovek prestane sebe da shvata previše ozbiljno, život mu bude upola lakši. A ako samom sebi od srca ume da se podsmehne, i to čini dovoljno često, život će mu češće biti okrenut lepšom stranom lica. Osmeh je imenica kojoj se lepo vidi da je imala nešto sa glagolom smeti.

Ako su različitost i sloboda mišljenja pozitivne vrednosti, zašto se onda kuka kako je društvo puno podela. Svako odstupanje od načela da su ljudska prava za sve ljude, dovodi nas do fašizma na kraju, gde će neko da odlučuje koja prava su za koje ljude ili ko se ima smatrati čovekom, a ko ne. Nemam pojma i  neću da ga steknem. Kako se lako mržnja ovde prima. Kada bi se dobrota bar upola tako dobro ,,lepila“, gde bi nam bio kraj… Idite negde da vam pogledaju tu mržnju, nije to zdravo. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu. I čitajte. Kad čitate dok ste sasvim mladi, to je uzbudljivo jer je otkrivanje. Kad čitate u poznijim godinama, to je potresno jer je prepoznavanje. U nekoj knjizi, pesmi ili čak pojedinačnom stihu, možete se dubinski prepoznati u tolikoj meri da vam se učini da vas u tom tekstu ima više nego bilo gde drugde, i da biste iz  tih reči, kad vas na ovom svetu više ne bude bilo, mogli vaskrsnuti. Ili se samo iskradite iz sveta i idite na bilo koje groblje i neprimetno se priključite neprolaznom polilogu ćutanja.

Kiša ne prestaje, nešto bi da spere. Verovatno nas.

P.S. Nego, recite mi, jeste li sadevali sijeno u plašće ili balirate?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Dobro, da volje ne može biti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ima ljudi predivno živih. A ima i onih koji su živi iz pristojnosti prema onima koji ih vole, a to već nije život, to je tegoba i tjeskoba

 

Dan je nepristojno lep. Sve me sramota što ga načeh. Po kalendaru Prirode, kada je Dan ovako ludo lep, ne radi se. Crveno slovo. Glava mi u oblacima nestala, još se nije vratila. Kako ću sad ovako obezglavljena. A noć samo čeka da podvuče crtu danu. Kad sabereš, da znaš koliko si sebi ostao dužan. Oduvek sam bila na ratnoj nozi sa snom. Nikako nisam umela da prihvatim stanja u kojima smo živi, a nismo živi. Oduvek sam verovala da nam se sve što prespavamo neće ni dogoditi. Osim smrti. Nju ne možemo da prespavamo. Zato i ne volim stanje sna. To mi je nekako smrt na rate.

Ima ljudi predivno živih. A ima i onih koji su živi iz pristojnosti prema onima koji ih vole, a to već nije život, to je tegoba i teskoba. Opet me obuzima taj osećaj za koji nemam adekvatan izraz. Samo znam da je težak kao kamen oko vrata, ponekad vodenični kamen i vuče na dno, ponekad brilijant. Ali uvek nekako miriše na usamljenost, na nerazumevanje. Ako bih ga predstavljala bojom, bio bi ljubičast. Kao modrica. Toliko su nam se oči navikle na mrak, da više ne primećujemo da uopšte nema svetla.

Uvek me je fasciniralo koliko stvari možeš saznati samo ako si dovoljno nezainteresovan. Srbija je toliko NAPREDNA da kod nas velike stogodišnje poplave dolaze svakih pet godina. Prvorođeni prešao igricu. Pričao sa robotom. Kakva veštačka neinteligencija! Ovo vreme vapi za JEDNOM MOTKOM, a ruke nikad mlitavije. Ipak, Srbija je zemlja izobilja. Oskudevamo samo u kapi koja je prelila čašu. Ma zašto su …. uglavnom Marjanova? I ko je taj Marjan?! Rešićemo. Izgovaranje ove reči je idealan način da na neodređeno vreme odložiš rešavanje nekog problema. Često sa predikcijom budućih događaja koji se nikada neće desiti.

Nikad ne čuh psovku poput, „'bem ti đavola“. Ipak je čovečanstvo arhetipski, kopitarski, obazrivije prema čudotvorcu no prema tvorcu. Imam tu neku tugu koja se skamenila u meni i ne da se isplakati. I džabe joj okrećem leđa, strpljivo me čeka. Kao smrt. Volela bih da mi neko drži ruke dok odustajem. Ono kad te niko ne šiša… jer ne ume.  Sudbina onih stvari koje čoveka u jednom trenutku zadive često je takva da se, nakon što mine prvobitna draž čuđenja, srozaju u red stvari koje su običnije od običnih, da bi potom iz doživljaja nepovratno iščezle. Samo da me ne napusti moć radovanja malim stvarima i uživanja u onome što imam.

Grmljavina sve bliža… Opet nevreme. Gledam u nebo i ugledam moju babu…Gleda u oblake i moli se bogu. Pomislim, ima li šta teže od gledanja u nebo, sa svešću da je dovoljno da padne grad, pa da sve što mukotrpnim radom gajiš i od čega živiš bude uništeno?

Ništa nema više strpljenja od neizbežnog.

P.S. Ne treba niko da ugasi svetlo kad krene iz Srbije. Ovde neko treba da pusti vodu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo