Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Bez reflektora, molim, ovog puta glumimo ono što jesmo. Mrak

Objavljeno prije

na

Ljudi ulivaju nepoverenje jedni drugima i ispijaju naiskap, svako iz svojih krvnih sudova. Uvukli se u ličnu maglu sa odavno raspakovanim brigama, problemima i ćute tako

 

Ovo mi je jedna od najtežih godina u životu, i jedva čekanje da prođe. Od nove ne očekujem ništa, samo da me pusti da dišem i živim. A nekada davno sam krenula od nule, šalila se na svoj račun i evo me sad u nedozvoljenom minusu. Trenutak u kom se postidiš zbog nečeg što si bio, nije poraz, već pobeda.

Ko peva ne misli ništa. Ni dobro ni zlo. Mislim dakle postojim je zapravo bilo upereno protiv raspevanog čoveka. Čekam taj obećani pljusak. Da zapevam. Da pokisnem do gole kože. Ko je pokisnuo do gole kože, zna sve o tihoj radosti drveća od koje i nebesa prolazi jeza u slabinama. Tako… Puste reči.. kap u moru komunikacije čoveka sa svetom, i ko živi laži, a govori istine zlatouste, biva okačen mačku o rep bez puno ceremonije. Neko se popišao u fontanu večne mladosti.. he, od muve pravim slona, jer slon je onako impozantnija, baš slonovska figura. Međutim, valja mrcinu i nahraniti. Dobiće šipak! Hm, zašto li narod ničemu tepa da je šipak?

Ljudi ulivaju nepoverenje jedni drugima i ispijaju naiskap, svako iz svojih krvnih sudova.Uvukli se u ličnu maglu sa odavno raspakovanim brigama, problemima i ćute tako. Ima onih samih koji nikad nisu usamljeni. Sa njima je uvek neko, ko i ne zna koliko ga ima tamo gde nije. Nikad čovek ne može znati šta ga sve čeka u životu. Život je nedovršen posao.

To je dobro. Jer bi se unapred ili predao ili slavio pobede koje još nije dobio. Jer od svih teško vidljivih stvari na svetu, najteže je videti sebe.. Puno snage i hrabrosti treba da mirno posmatraš smak svog sveta. Tamo gde nikada neću biti, e tamo sam želela da ostanem do kraja…

Moram vam reći, posle pola veka ovozemaljskog života, da je sve džaba ako nemate SREĆE. Sednem tako, isplačem nebesa, oca, majku, babu, gladnu decu ma gde na svetu, uličnog psa, one žute cipele sa crvenom mašnom, simpatiju iz vrtića… Olakšam dušu, pa među ljude izađem kao jaka, sposobna i samouverena žena.

Grumen mraka još tinja u peći. Imala sam svica za te krizne noći, tamne baš poput ove. Čuvar noći nas zaustavlja u blizini Meseca i traži nam na uvid (ne starije od šest meseci) dozvole za sanjanje. Gravitacija nas siluje, ne pita gde smo pošli. Pripadanje je jedan sasvim ozbiljan vid padanja. Sami birate svoju nesanicu, ne krivite mrak za to. Eto, ekrani su sve osetljiviji na dodir, a ja iste zaboravljam. Jednom ću razbiti ogledalo i biti drugi čovek.

Brojali smo zvezde i nemo padali na zemlju. Uhvatio me je za ruku, baš kad sam planula. Bilo je lepo.

On je sav od ptica i vozova, od osmeha i čokolade, od sreće i mira, od oblaka i talasa, i drugih stvari koje ne umeju da ostanu.

Jutro se slilo u oko, a sa njim i pogrešan sunčev zrak.

P.S. Nešto mislim, mora da sam povukla neki gen od nekog Turčina koji je vazda sedeo na basamaku pušio, odmahivao rukom i vikao: „Sikter!“.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Priznala sam kišu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Često sve to prati nizak pritisak, to je ono kada bi te Gospod uzeo sebi, ali ga mrzi

 

Vrata ka trpezariji u manastiru Alkobaka u Portugalu namerno su napravljena ultra uska da bi svaki monah koji ne može da prođe odmah morao da krene na post. Mudra strategija. Svaki čovek nastoji da preživi u svom svetu i vremenu, a to podrazumeva da se neprestano prilagođavamo i odgovaramo na izazove koji se nameću.

Pročitah juče, u novinama, da dobar seks sagoreva 2000 kalorija. Znači, manite se tih priča da ste debeli jer mnogo jedete! Nazovite stvar pravim imenom! Svako od nas jednom zaluta u nepriliku zvanu nemoć. Pa bude isti onaj dobar čovek, koji je počinio zločin ne čineći ništa. Baš ništa. Moja pokojna baba je imala jednu pametnu (čuj jednu!): „Slatkim rečima najbolje se soli pamet“. E, sad što ja nisam na babu, to je druga priča. Petlja je najmanja jedinica odvažnosti da nešto započnete.

To što mi deca polude, s vremena na vreme, baš onako kvalitetno, to im je od mene, oca im dede (mog oca), mog brata i od jednog strica Rista. Neverovatno koliko svi mislimo da najbolje odgajamo svoju decu i da su nas isto tako odgajali najbolji roditelji. Ko je onda ovaj narod što ovako glasa, postupa i živi? Ko poltroniše, opanjkava, prlja, smrdi, krade, laže? Bugari? Više je to pitanje iz matematike nego iz etike .Oduzmeš, podeliš, sabereš, pomnožiš. Godine, ljude, novce, površine…

Moje odluke često nisu bile moji izbori, više snaga da prihvatim stvarnost onaku kava jeste, i to je ono što me teši i razdire istovremeno. Često sve to prati nizak pritisak, to je ono kada bi te Gospod uzeo sebi, ali ga mrzi. Bude i dana u kojima te ćutanje guta, a misli ti jure u neke mračne dubine. Ruka spasa je tada razgovor. O bilo čemu, o kamenčićima, pticama i sitnicama. Samo da se kotrlja. Dan su mi, ipak, ulepšale laste koje su danas prvi put napustile gnezdo i poletele. Skoro nisam videla toliko radosti, cike i nadletanja po dvorištu, a onda su se umorile i vratile na sigurno.

„A šta radiš dok žmuri dan i noć ne čuje ništa? I znaš li da vetar, nikad iste oblake ne spušta na mrak?“ Misliću o tome, baš često, kako me čekaš u parku na klupi na kojoj se nikada nismo sreli. Onaj sićušni trenutak, nalik večnosti. O njemu ne svedoče ni fotografije, ni pisma, niti pesme. A postoji, znam da znaš. Puls odjekuje, kamen puca nad nemirnim svodom. Noć je pouzdani okov. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Nema ništa između nas, tako da nas ništa i niko ne može rastaviti.

P.S. Menjam mir koji nema cenu za nemir koji ima vrednost.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čarobni beg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe ljepote i mladosti u srcu i duši

 

„Pakleno i danas. Srbija u crvenom…“ Smešio mi se dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku, zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkašku loptu. Podsetilo me na jedno leto pre cirka dvadeset godina… Krenemo u šetnju, mala Tara i ja, obavezno prođemo pored niza radnjica da Tara s vrata mahne i kaže: „Dobarrrr dan!“ krojačici, frizerki, cvećarki… , a one radosno odgovore. Naše svakodnevne, malene epizode komšijske srdačnosti i vedrine, protiv sve teskobnijeg distanciranja. Kad stignem s posla, Tara se obraduje, zagrli me i kaže: O mama kozo, mislila sam na tebe!“

Retko kome se desi da ga pri povratku kući podigne drvo i da ga onda čitav drvored golica. A možda se i desi, ali kako o tome pričati ikom?! Od ovoliko svega, teško čoveku da ne levitira. Povlačim se u sebe, ali ne mogu da stanem tamo. Čovek uvek ima te dileme i uvek ima pitanja, da li je to pravi put, zato što vrlo često ono što smo izabrali ne liči na ono o čemu smo sanjali. Violeta i ja smo jednom prilikom pile ‘ladno pivo u Pevcu. Dan vreo, avgustovski. „Slušajte me dobro“, obrati nam se konobar, te davne 86. „Pažljivo birajte šta želite, jer kad vam se želja ostvari, sreća iscuri“. Pipi nam je pokazala da sasvim OK biti drugačiji i živeti van ustaljenih normi. Odrastajući, nekako smo to zaboravili i zatvorili srce pred svim što se ne uklapa u kalup prosečnosti. Život je pun nekih čudnih pukotina pa ih popunjavaš smehom, ljubavlju, zagrljajima, poljupcima, kako se ko snađe i dokle god se snalaziš to je znak da si živ. Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe lepote i mladosti u srcu i duši.

Negde u sebi, potiskujući ono što ne postoji – granice, ljude i beskraj, čuvamo sebe strahom… u tom svetu van domašaja nekog drugog, nekog već viđenog, nekog sebi sličnog… vreme nas izdiše, a svet živi i bez nas… dok maštamo o običnoj, skromno skrojenoj slobodi…

Ima tako nekih mesta na kojima nam se jače desi život, i onda kada životarimo, opet mu u mislima odemo, da živimo. Tako mi se jednom slomio pogled i pao na zemlju. Došao je i vratio ga u prazne oči koje tada dobiše sjaj. Neki odlasci bez reči imaju eho za ceo život. Samo da niko nikoga ne izgubi kao što sam ja njega. Samo da niko nikoga ne izgubi. Nikad. Osim vremena, ništa prošlo nije. Pukotina je kroz koju gledam svet. A svet se svlači.

Neki unutrašnji strahovi vas probude u ponoć, sednu sa vama za sto, parališu vas i drže sat vremena u tišini. Gde je sad moja baba da mi kaže: „Ćuti si, će da pomine“?

P.S. Više ne razgovaram sama sa sobom. Sad samo ćutimo.

 

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sreli smo se prekrasno

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moderan svijet traži od nas da budemo prepredeni. Kreativnost nije više u službi radosti i igre, nego lične koristi i opstanka

 

Napolju je nepodnošljivo vruće. Zatvorila sam se u sebe, tamo gde je hlad. Stiglo me je ludilo i uhvatilo za ruku. „Ti si mene zaboravila“, šapnu. Tu i tamo proleti neka muva. U naizgled nasumičnom načinu kako muve presecaju vazduh svojim letom, iskusno oko nazire konture skrivenih dijagrama, šematskih prikaza neke drevne kosmologije, sve stvari oko nas su neraskidivo uvezane u celinu. Možda je muva zunzara, možda glas savesti, nisam sigurna, ali nastaviću da udaram tucimuvačem dok ne prestane da zuji. Moram da nabavim efikasan insekticid dok još nije kasno. Nevolje se uvek zakače za dušu tom lepljivom tugom, često do samog izdisaja. U najtežem trenutku svog života, ključ je da ne zaboravite svoju snagu. Ako nekad na tren izgubite dah, setite se kako predivno umete da dišete.

Otvorila sam članak „Stručnjaci savetuju kako spavati po velikim vrućinama“, jer sam baš ugrožena kategorija, piše na kraju, „… Ili jednostavno pođite u podrum i tamo spavajte“, pa stručnjače, mislim stvarno…

Ne možeš sačuvati dete u sebi, a da ne ostaneš malo naivan. Zato je to veliki izazov, a nekima nemoguća misija. Moderan svet traži od nas da budemo prepredeni. Kreativnost nije više u službi radosti i igre, nego lične koristi i opstanka. Čak su i deca uskraćena za detinjstvo. Sve je u obrazovanju. Bez funkcionalne pismenosti i kritičkog mišljenja, ne može se ići napred, može samo unazad. Nekad se to ipak razvijalo i oni koji su kaskali, bar su znali da nisu dovoljno stručni za neke teme. Sad sve znaju! I to je globalni problem, možda nešto izraženiji kod nas. Otuđeni od naroda, partije su stvorile generacije karijerista kojima je jedina motivacija novac i status. Ovde se trideset godina neguje sistem(at)ski funkcionalna nepismenost, da bi se kroz medije lako upravljalo hordama idiota… i sada se to obija o glavu i onima koji su u toj praksi videli prednost i korist. Novinar može da bude ko god želi, nikakvo formalno obrazovanje za to nje neophodno. Može biti i nepismen, nema veze. Praksa je pokazala… Uzmeš diktafon, mikrofon, lupaš po tastaturi i toeto… „Obrazovanje je jedan od najvećih prioriteta vlade“, reče Brnabićeva dok joj iza leđa stoje: konobar iz Surdulice, Jorgovankin šofer i čitač vodomera, svi obrazovani u jednom danu. „Nula na prijemnom ispitu dovoljna da upišete srpski jezik i književnost“. Sad kad likovi koji su jedva skrpili nula bodova, upišu srpski jezik i književnost, pa za godinu-dve konačno stignu do slova Š, pa krenu da sklapaju slova u reči, reči u rečenice, ijaaaoooo! Nebo je granica.

„Virus zapadnog Nila u Srbiji.” Ne kažu, uložićemo sredstva i znanje da suzbijemo pošast komaraca, već kažu, stavite komarnike i ne izlazite posle 19 h. Leto 2021.

Sva ta tuga mogla bi da se smesti u ogromnu jastučnicu, umesto perja.

P.S. Vruće je pa životinjama napolju ostavite vode, ali ne samo vode, ostavite im i hranu jer ni one ne mogu da kuvaju po ovoj vrućini!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo