Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Bez reflektora, molim, ovog puta glumimo ono što jesmo. Mrak

Objavljeno prije

na

Ljudi ulivaju nepoverenje jedni drugima i ispijaju naiskap, svako iz svojih krvnih sudova. Uvukli se u ličnu maglu sa odavno raspakovanim brigama, problemima i ćute tako

 

Ovo mi je jedna od najtežih godina u životu, i jedva čekanje da prođe. Od nove ne očekujem ništa, samo da me pusti da dišem i živim. A nekada davno sam krenula od nule, šalila se na svoj račun i evo me sad u nedozvoljenom minusu. Trenutak u kom se postidiš zbog nečeg što si bio, nije poraz, već pobeda.

Ko peva ne misli ništa. Ni dobro ni zlo. Mislim dakle postojim je zapravo bilo upereno protiv raspevanog čoveka. Čekam taj obećani pljusak. Da zapevam. Da pokisnem do gole kože. Ko je pokisnuo do gole kože, zna sve o tihoj radosti drveća od koje i nebesa prolazi jeza u slabinama. Tako… Puste reči.. kap u moru komunikacije čoveka sa svetom, i ko živi laži, a govori istine zlatouste, biva okačen mačku o rep bez puno ceremonije. Neko se popišao u fontanu večne mladosti.. he, od muve pravim slona, jer slon je onako impozantnija, baš slonovska figura. Međutim, valja mrcinu i nahraniti. Dobiće šipak! Hm, zašto li narod ničemu tepa da je šipak?

Ljudi ulivaju nepoverenje jedni drugima i ispijaju naiskap, svako iz svojih krvnih sudova.Uvukli se u ličnu maglu sa odavno raspakovanim brigama, problemima i ćute tako. Ima onih samih koji nikad nisu usamljeni. Sa njima je uvek neko, ko i ne zna koliko ga ima tamo gde nije. Nikad čovek ne može znati šta ga sve čeka u životu. Život je nedovršen posao.

To je dobro. Jer bi se unapred ili predao ili slavio pobede koje još nije dobio. Jer od svih teško vidljivih stvari na svetu, najteže je videti sebe.. Puno snage i hrabrosti treba da mirno posmatraš smak svog sveta. Tamo gde nikada neću biti, e tamo sam želela da ostanem do kraja…

Moram vam reći, posle pola veka ovozemaljskog života, da je sve džaba ako nemate SREĆE. Sednem tako, isplačem nebesa, oca, majku, babu, gladnu decu ma gde na svetu, uličnog psa, one žute cipele sa crvenom mašnom, simpatiju iz vrtića… Olakšam dušu, pa među ljude izađem kao jaka, sposobna i samouverena žena.

Grumen mraka još tinja u peći. Imala sam svica za te krizne noći, tamne baš poput ove. Čuvar noći nas zaustavlja u blizini Meseca i traži nam na uvid (ne starije od šest meseci) dozvole za sanjanje. Gravitacija nas siluje, ne pita gde smo pošli. Pripadanje je jedan sasvim ozbiljan vid padanja. Sami birate svoju nesanicu, ne krivite mrak za to. Eto, ekrani su sve osetljiviji na dodir, a ja iste zaboravljam. Jednom ću razbiti ogledalo i biti drugi čovek.

Brojali smo zvezde i nemo padali na zemlju. Uhvatio me je za ruku, baš kad sam planula. Bilo je lepo.

On je sav od ptica i vozova, od osmeha i čokolade, od sreće i mira, od oblaka i talasa, i drugih stvari koje ne umeju da ostanu.

Jutro se slilo u oko, a sa njim i pogrešan sunčev zrak.

P.S. Nešto mislim, mora da sam povukla neki gen od nekog Turčina koji je vazda sedeo na basamaku pušio, odmahivao rukom i vikao: „Sikter!“.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Smijeh i druga kidanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvijek imamo jos jedan svijet u džepu

 

Nešto razmišljam, kaže se ,,ubijati vreme”, ,,ubiti dan”. Kakvi smo mi to ljudi! A posle nam đavo kriv kad shvatimo koliko ga je malo ostalo. Kad bi se desilo nešto lepo, ali neko kolektivno pročišćenje, ne ovi mikrosvetovi koji se već nekako drže, nego čuješ vest, stane ti dah, ptice polete iz krošnje. Vest: Stari šeširdžija i kapadžija otvorio radnju. Sve se razvedri kad pročitaš: „Pravimo cilindre, polucilindre, žirado šešire! Ručni rad, od filca i zečije dlake“.

U mojoj glavi čuče nenapisane knjige i plaše se da preseku pupčanu vrpcu kojom su vezane za koru mozga i iscure kroz nos i prste. Reči su transkribovane misli. Rečenica ima svoj slovni kostur u kome su povezane reči kao  nukleinske baze u DNK. Život rečenice je njen smisao. Živi kao i čovek, dokle god je vidljiva ili dok je se neko seća. Neću te ja rečima. Ja ću te zamišljenim susretima ispod sunca, onim osećajem kad se okreneš kao da si nešto zaboravio, onim dodirom kada prstima dodirneš umorno čelo, kad zatvoriš oči očekujući čudo ispod trepavica. Neću te rečima, jer si ti mnogo pre njih. Nekad mi dođe taj suicidan nagon i samo bih se grlila, grlila, grlila… Ljubav je kad u nestašici mozga daš srce. Preživiš, zakopaš svaku nadu i onda ti je neko ili nešto nanovo probudi. Nema goreg. Da se ljutim? Na koga? Ja dramu režirala, radila kasting, scenario, montažu. I sad bih krivca što su i glumci, i uloge, i radnja, i tekst loši? Ništa suze sad. Gotovo. Najteže je ubiti snove, nadu, želje. Naročito ako su teško ostvarivi i nemogući. Takvi žive koliko i mi. Neka iskustva nas uče da ih je nekada najbolje nemati… Rekao je Dostojevski da u svakom životu ima dana koje treba izdržati i to je sve što o životu treba da znamo.

Dok penzioneri mile lagano ulicama, omladina na prozorima lupa u šerpe. Sasvim normalan dan… Policijski čas je ukinut i za ekipu iz vlasti i za ekipu iz opozicije, samo glupi građani, na čijim grbačama žive i jedni i drugi, poslušno poštuju zakone ove jadne države koju nije, da ‘prosti Esad, samo onaj ko je žurio na autobus. Zamislite državu koja ne može da uhapsi lopove, nego im dolazi pod prozore i pušta pesmice s porukama da su lopovi. Dajte narodu provokacija, naseda mu se.

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvek imamo još jedan svet u džepu. Nekako mi je najveći uspeh u životu kad pogledaš oko sebe i shvatiš da se ni sa kim ne bi menjao.

U peščanom satu živi pesak. Proždire vreme. Vrpolji se u satu. Privilegija onih koji imaju peščani sat je u tome što kad je tiho, a sluh u pregnuću, mogu umesto banalnog mehaničkog tik-takanja časovnika, stvarno čuti šum vremena. Ne bih da dižem paniku, ali ističe nam.

P.S. Ništa više neće biti isto, biće istije.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Iz krajnosti u stvarnost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Otkako je Željko Mitrović počeo sa ozoniranjem, situacija se rapidno popravila i otud ublažavanje mjera. Zar ne treba vjerovati čovjeku koji je preležao virus Miloševića i viruse nakon petog oktobra, i koji ima sve predispozicije da preleži i ovaj virus i postane još imućniji, pardon imuniji i na buduće zaraze

 

Htela sam danas čitav dan da provedem u pidžami, ali sam ‘ladno zaboravila jutros da je obučem kad sam ustala… Kakav dan! Od danas i penzioneri mogu da izađu u šetnju, na šest stotina metara od kuće… Otkako je Željko Mitrović počeo sa ozoniranjem, situacija se rapidno popravila i otud ovo ublažavanje mera. Zar ne treba verovati čoveku koji je preležao virus Miloševića i viruse nakon petog oktobra, i koji ima sve predispozicije da preleži i ovaj sadašnji virus i opet nakon toga postane još imućniji, pardon imuniji i na buduće zaraze koji ovu zemlju pogađaju decenijama?! Šta sam sve danas čula i videla, tačno zavidim Filipu Višnjiću. Samo treba imati zdrav razum moje komšinice (90 godina) koja, kad počnu vesti na televiziji, uzme da rešava ukrštene reči. Kao da životni udes, guslarski talenat i markantan izgled nisu bili dovoljno upečatljivi, sudbina je Filipu Višnjiću dodelila i to da mu žena nosi ime čija je lepota takva da pobuđuje jezu – Bijela iz sela Mrtvice… ne znam što ovo sad rekoh.

Dođu praznici pa tek onda uvidiš koliko imaš i nemaš. Da bi se ono što je veliko moglo sagledati u celini, neophodno je uputiti pogled izdaleka. Da bi se razumela veličina u svojoj celovitosti, nužno je udubiti se. Ali kako se udubiti ako je daleko? I kako sagledati ako je preblizu? Jedan od upečatljivijih jevanđeljskih stihova je: „Verujem, Gospode! Pomozi mom neverju!”, jer veru i sumnju ne otkriva kao energije koje večni međusobni antagonizam čini nespojivim, već kao nerazdvojne sile na čijem uzajamnom treperenju počinje paradoksalna dinamika duhovnog života.

Sećam se kad me je moja trogodišnja ćerka pitala: „Zasto se glava zove glava?“

„Kada o tome razmišljamo neophodno je prvo podsetiti se Platonovog dijaloga Kratil, kojim se začinje filozofija jezika i utemeljuju neke od ideja iz kojih će se kasnije razviti gramatika. Takođe, valja poznavati strukturaliste, De Sosirovo razlikovanje oznake i označenog, motivisanih i nemotivisanih reči, akustičke slike i prirode pojma…“

Trogodišnjakinja pažljivo sluša, povremeno trepne, pa kaže: „Znaci ne znas“.

Suočila sam se sa neznanjem, ali kosmička nepravda me skameni:

Preminuo je dr Miodrag Lazić (65), čuveni niški hirurg, od posledica zaraze virusom COVID-19. Pitate se zašto niste znali za dr Lazića pre njegovog stradanja? Zašto nije bio uzor našoj deci i primer koji društvo treba da ceni? I ako se niste pitali, pitajte se sad. Nadam se da ste sad shvatili da imamo ljude, ali ih bitange decenijama sklanjaju od naših očiju. Večeras Srbijom i Republikom Srpskom odjekuje Marš na Drinu, a smrt se opet obrukala. Dr Miodrag Lazić je uspeo ono što je u životu najteže i što ujedno najveće ljude čini najvećim – ispunio je vlastitu sudbinu.

P.S. Sva shvatanja uredno posložena, skoro pa po boji.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

BESKRAJNI POLICIJSKI ČAS, U NJEMU VIKEND

Objavljeno prije

na

Objavio:

Često se sjetim svoje babe. Jednom je, sa karakterističnom južnjačkom prostosrdačnošću i ne sluteći dubinu naravoučenija, pričala kako je pala čuvajući sama stoku, pa zaključila: „Htedo’ da plačem, al’ manu, nema koj da me čuje…

 

Vremenska prognoza za dane u kojima traje policijski čas je kao reklama za porodični odmor u sirotištu. Sunce se sva tri policijska dana baškarilo na nebu, a sada ga nema. Kao da nam kaže: „Od sada sijam samo kad ste u kućama, kreteni!“

Sledeće dve nedelje su presudne! E, tako i ja u životu poslednjih petnaest godina. Još dve-tri nedelje pa Nova godina. Poverenje je aktivnost visokog rizika. U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput, ako ga na zidu dočekuje već zakucani ekser – Pekić. Ne znam što ne organiziju izbore dok još traje policijski čas. Bila bi manja gužva na biralištima, glasali bi samo oni koji su od nadležnih dobili pravo izlaska iz kuće, ne bi bilo gužve na biralištima tako da bi širenje virusa bilo gotovo nemoguće… I sad, a i u svakoj drugoj situaciji je dobro setiti se najbolje dijagnoze naših naroda koju je postavio Njegoš, a ona glasi: Pučina je stoka jedna grdna, dobre duše kad joj rebra puču.

Stanje svesti: Ujutru ustanem, stavim džezvu za kafu, uključim respirator. Hitno potrebna jedna lepa, radosna vest! Nije važno da li je istinita, može i polovna. Tuga je pripitomljavanje bola. Osim koronom, javnost je zaražena i podjednako odvratnim izrazima: tema se kandiduje, stvari se perpetuiraju, reaguje se promptno, a ljudi i veze su toksični. Jezički imunitet im je nisko pao. Imam pukotinu u usamljenosti kroz koju prolazi nostalgija sveta koji više ne postoji. Kuda ćemo kad i samo vreme lišimo smisla? Ja sam jednom pobegla od kuće, sklonila se iza nekih cevi ispred zgrade, pojela hleb što sam ponela da imam u divljini i vratila se kući.

Inače, dva puta dnevno izađem na terasu, održim govor na zamišljenom mitingu, pred zamišljenim ljudima, svi skandiraju i ja im mahnem onako zamišljeno… Da otopli, da ozeleni, livada da poraste. Da uživamo u pesmi cvrčka. Kada kažem cvrčak, mislim na popca, ne na zrikavca. Zrikavci su nešto drugo, mada i oni isto guslaju iz trave. Misli koje pošaljem ne moraju da se vrate, samo neka pomognu. Nekad je čovek zadovoljan i spokojem, ni ne razmišlja da li je srećan. Sa iskustvom dugogodišnjeg trpljenja mogu reći: Ni ovo neće proći dok ne postane nepodnošljivo.

Još nešto me je dotaklo. Uhvatili su prstenovanu vranu iz Srbije u Namibiji. Prosečna vrana vidi sveta i proživi ono što čovek ne može za tri života. I to ne bilo kakva vrana, već modrovrana.

Često se setim svoje babe. Jednom je, sa karakterističnom južnjačkom prostosrdačnošću i ne sluteći dubinu nenametljivog naravoučenija, pričala kako je onomad pala čuvajući sama stoku, pa zaključila: „Htedo’ da plačem, al’  manu, nema koj da me čuje…“

P.S. Konačno nisam asocijalna nego disciplinovana.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo