Ako su te ljudi prešli, nije to što si naivan, već je to što si most

Jutro nek je dobro svima. Svoje upijam kako umem ali i oblikujem kako želim. Ono što u njemu “moram“ ima najmanji uticaj na tok. Odlazi leto. Nakrivilo je šešir i stavilo šeretski osmeh na lice. U zdravlju i da se vidimo dogodine.. Kako sam raspalila nerad danas, level narodni poslanik.

Pomislim da nema ništa gore od mog ljubavnog života a onda se setim da postoji obrazovni sistem Srbije. Jeste li primetili da se “obrazovni sistem“ sada zove “školski sistem“, a “stručni kadrovi“, sada su “ljudski resursi“. Slučajno? Uveli smo u obrazovni sistem zvanje “diplomirani di-džej“ da ne bi stotine gradonačelnika i direktora bili najgori s onim, preko noći i u poznim godinama stečenim, “diplomirani menadžer“.

Srpski obrazovni sistem je ustrojen tako da, između ostalog, deca ne razumeju, ne vole i zaziru od umetnosti. Likovno se svede na odgovarajući pribor i popunjavanje lista, a ako nije svaka tačkica obojena, dobija se ocena niže. Muzičko je da duvaju svi istu pesmicu u blok flautu, koja je neprijatna kao instrument. Ne sviraju zajedno. Ne sviraju različite instrumente. Posle drugog razreda ni ne pevaju. Drame, naravno, nema. Dramske umetnosti u školi ne postoje. Zato nam deca nikad ne nauče da govore kako treba, da izgovaraju pravilno, da stanu pred ljude. Drama je osnovna ljudska potreba, postoji prirodno u igri svakog deteta i čim krenu u školu, ekspresno im je oduzmemo. Rezultat su odrasli ljudi koji ne umeju da govore, ne razumeju muziku, ne razumeju vizuelne umetnosti, nemaju naviku da idu u pozorište i ne razumeju ga. Ti ljudi su kao deca gledali Srećne ljude i to za ceo život ostaje njihova mera drame, vizuelnog i muzike. Ponekad mi se čini da šamar služi da bi se obraz vratio na svoje mesto.

Prema popisu iz 2011. godine, oko 2.100.000 građana Srbije nema nikakvo obrazovanje, delimično osnovnu ili samo osnovnu školu. Koliko ono koalicija oko Vučića i on sam, beše, skupi glasača?

Mat u četiri poteza:

1. osiromaše vas da bi se obogatili
2. devastiraju obrazovanje i estradizuju kulturu
3. njihovoj deci vrhunske strane škole, vašoj dualno obrazovanje
4. njihova deca se vrate da vladaju vašom jer, zaista, više znaju, obrazovaniji su i moguće čak i kulturniji.

Ako su te ljudi prešli, nije to što si naivan, već je to što si most. U prvoj polovini života imaš očekivanja od ljudi, u drugoj polovini od života, a onda shvatiš da si glup. Sreća se skuplja u grudima, bol u duši, tuga u grlu. Suština mira leži u selektivnom sećanju. Vrlo često, najslabije karike ne popuste, znajući da su slabe štitimo ih od tereta. Popuste one za koje smo bili ubeđeni da mogu povući sve, čak i ono što se nije moralo vući.

Dragi moji, UVEK se setite reči jednog od najblistavijih umova čovečanstva. Mark Tven se zvao, to mu nije bilo pravo ime. On je govorio: „Nikada nisam dozvolio da škola utiče na moje obrazovanje.“

E, tako i vi! Učite gde god stignete! To je važno.

Sa kog perona odlazi leto ? Hoću da mu mašem.

P.S. Prosto je dirljivo koliko čovek voli sebe, uprkos svemu što o sebi zna. Za prezir drugih potrebno mu je mnogo manje podataka.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek

Naslov “Kako da mirišete sveže i lepo tamo dole”. Tamo dole? Na Kosovu? Veliki, prazan prostor stvara tup zvuk koji je veoma specifičan, posebno kad se čukne u nečiju lobanju unutar koje duva promaja. Istoriju nisu pisali ljudi koji su sedeli i kukali kako je svet nepravedan, već oni koji su stali na noge i učinili ga još nepravednijim. To vam je vrsta jednog organskog dima, bezobraznog naziva. Džaba se ložimo da smo narod. Mi smo ono što je od njega ostalo kad se kukolj odvojio od žita, pa student žito zapalio.

Vlada korumpirana, mediji se bave nepismenim uličarkama, mlade generacije sve gluplje, država u ruinama, ali hej, bar imamo dobrog tenisera! Ako se ne slažeš sa ovim svetom ne možeš da uhvatiš koren u njemu…

Hodajmo svi unatraške, sve dok se ne sretnemo mi koji smo se propustili. Premotavanjem do druge šanse. A šta ćemo sledeće da ne damo, sad kad završimo sa nedavanjem Kosova? Neki hendikepi bi mogli spadati u kategoriju baksuzluka, kao npr. Onaj, kad vam “glas razuma“ izgubi glas. Mudrost, poklon života kad ti više ne treba. Zaborav je pokretna traka na koju sve brže padaju stvari. Gotovo ni u šta ne verujem kao u činjenicu da se, u jednom trenutku, mora odbaciti sve ono u šta veruješ i znaš, da bi mogao da živiš. Da bi nešto dobio neophodno je da se nečega odrekneš. Vrlo često, ni ono što si izabrao, niti ono što si žrtvovao nije bio tvoj izbor, a život te pusti da misliš da jeste.

Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali. Nemojte da se plašite nailaska smaka sveta, on odavde izlazi.

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju). Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?“ Da je Klara Cetkin imala pametnija posla, danas bi žene uživale. Ali ne, ona je morala da se trpa gde joj mesto nije. Žena.

Dvadeset sudenata blokiralo Rektorat i zaustavilo rad profesora. Dva miliona Beograđana ne može da blokira grad i zaustavi Vesića. Sedam miliona građana ne može da blokira državu i zaustavi Vučića. Ukratko, ako se neko pita zašto smo tu gde jesmo. Niko nam nije kriv. Do nas je.                               I

Od izlazaka najviše volim kad izađem na kraj.

P.S. Pomerila sam ponedeljak za juče, danas neka bude četvrtak, a sutra mi treba mali povratak u budućnost.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Treba istrpiti koju gusjenicu ako želiš videti leptira. A od gusjenica bežimo, za leptirima trčimo. Ista duša, druga manifestacija

Uvek sam volela septembar, tu stanuje svaki početak koji drži do sebe. Zakuvalo se opasno u Srbiji. Miriše na vruć ajvar. Doduše, nespokojna sam i kad pomislim da će za mesec dana početi da lože po kućama, pa će smrad uglja i čađ da zahvate ceo grad, kao viktorijanski London, pre sto pedeset godina. Najlepši mirisi se šire iz, politički korektne, cigan male gde su Silvana i Gara udali treću ćerku Refiku. Živeli mladenci! Politički korektno, to je ono kad nemaš pravo da skreneš pažnju na nečiju glupost onako kako bi to trebalo. Forsira se da bi ljudi držali jezik za zubima. Moja politička korektnost je na istorijskom minimumu. Nije išlo dok su nas vukli u propast. Sad su počeli da nas guraju.

Putokazi i znakovi nalaze se samo pored puteva koji vode ka poznatim, sigurnim i dosadnim ciljevima. Zaborav je moje jedino rešenje. Malo lek, a malo otrov. Ali mora svakodnevno. U odmerenim dozama. Dobra stvar je što je zaborav univerzalan. Sve se može zaboraviti. Ljudi, događaji, mesta. Na kraju, možeš i sam sebe zaboraviti. Nirvana. Istočnjačka i balkanska filozofija su se ozbiljno približile. I jedna i druga uče čoveka da shvati kako on nije gladan nego mu se samo čini. Moje odluke često nisu bile moji izbori, više snaga da prihvatim stvarnost onaku kakva jeste, i to je ono što me teši i razdire istovremeno.

Treba istrpiti koju gusenicu ako želiš videti leptira. A od gusenica bežimo, za leptirima trčimo. Ista duša, druga manifestacija. “Sve” je užasno ništaznačeća reč koja traži nemoguć prostor. Ostanimo kod “nešto” koje nešto znači, a malo traži. Ima ljudi kojima je odlazak ugraviran u očima. I nema načina da ih zadržite. Bolje je da na vreme shvatite da ste precenili nekoga i odete, nego da ostanete dovoljno dugo, pa da i njega ubedite da stvarno toliko vredi. E onda će on zaboraviti vas i od toga se teško oporavlja. Zagrlim tako nemoć i hodamo ulicom opstanka. Nemo, svako sa svojim mislima. Poželim ponekad, doduše nakratko, da ljudi umeju da oslušnu ljude oko sebe, pa onda shvatim da im je prevelik teret da osluškuju i sami sebe. Imam kolekciju besanih noći. I zbirku grešaka i promašaja. U jednoj kutiji čuvam sve razloge za i protiv, besmislene izgovore i omote od potrošenih snova. Svilenom trakom su vezane namirisane želje. Ima tu i unikata i duplikata. Hoćete da se menjamo?

Ljudi su ili omiljena mesta u koja odlazimo da odmorimo dušu, ili nužna boravišta u koja se vraćamo da odrobijamo život. Oni koji čekaju i kad niko ne bi, isto tako i odu.

Ko je u životu imao bar jednu besanu noć, taj se uverio da jutro nije ništa pametnije od večeri. Kada si s njim, da li vas je dvoje ili si i ti sa njim na celom svetu sama? Kad umor dobije ruke pa te spusti na krevet, pomiluje po kosi, kaže ti da ne brineš, da će sve biti u redu.

Obrazi anatomski sedaju u dlanove, čelo zatražilo ruku više. Naslagala sam slova za zimu. Vreme je da se založi reč.

P.S. Pametnija posla se ne rade, već se samo imaju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari