Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Smeta vam što se groblje širi? Prestanite da umirete

Objavljeno prije

na

Ovom prilikom bih želela srdačno da se zahvalim izumitelju ćoška. Ako se lepo leđima nabijete u ćošak, drastično smanjujete broj potencijalnih pravaca napada

 

Sedmo je nebo, kaže mi predsednik komisije za nadogradnju oblaka, nelegalno izgrađeno odmah iznad drugog. Srušiše ga.

Ovom prilikom bih želela srdačno da se zahvalim izumitelju ćoška. Ako se lepo leđima nabijete u ćošak, drastično smanjujete broj potencijalnih pravaca napada. Kad ljubav prestane, skuvajte dobar pasulj. Tja, sve što kažem nije ono što sam rekla, nego ono što je neko razumeo. Bolje da ne znam šta ste razumeli. A tako lepo umem da ćutim, toliko jako umem da ćutim da mi je život modar.

Kad kažem nekom da sam iz Srbije pa momentalno osetim da lažem jer Srbija nije dovoljno relevantna za nečije mesto nastanka. Tajna se čuva u mračnom i hladnom.

„Iz Srbije sam, ali zapravo istočna Evropa, tačnije preci su mi iz Crne Gore, ovaj, znaš šta je Jugoslavija.. ne, nemamo more, nego odakle si ti?“

Začuje se portugalski i odatle zasija sunce.

A mi, čekamo pred gubilištem. Masa se ređa i negoduje. Žurno dolazi još jedan dželat i viče:

„Možete preći i na susednu giljotinu. Pokažite svoje pravo lice.“

„Evo.“

„Nije to. To ste kupili na rasprodaji, na vašaru na Svetog Iliju.“

„Nemamo drugo.“

„Onda platite ekološku taksu pa “pustite goluba”.“

Ulazim u autobus.

„Jednu kartu“, kažem, „za nigde.“

„Uzmi dve dok su na akciji.“

„A jesu li povratne?“

„Ne, ne znaju da se vrate.“

Teško je do prve suze, a onda shvatiš da si prokleti izvor i uliješ se u more… U životu mi je samo bitno da nikom ne smetam. Sklonim se sama. Da mogu da biram šta da nemam, nemala bih pojma. Našla sam alvu koju sam sakrila od sebe. Malo je užegla, al’ šta, kao da ja nisam.

Ljudi jedu boje, a izbacuju uvek istu (ima malo beznačajnog nijansiranja). Mene to sad baš muči

Prosuh prazninu po iznajmljenom danu. Noć je gospodar i sluga raskovanih duša, koje se na pučini sna sastavljaju od ostataka koje razvlače košmari. Ljubav je kada znaš da ima boljih, ali te je baš briga. Ako se smanji u očima možda prestane i da žulja misli.

Ja bih da se zaboravim pa se sebe prisetim. Da budem sećanje. Da, kako to biva sa sećanjima, sasvim slučajno deo sebe izgubim. Znam i koji.

Nama je za igru bila dovoljna samo lopta. A ova današnja deca… Samo smo loptu i imali, zato nam je i bila dovoljna. I da.. ovi što razgovaraju pogledima da ne lažu jer, evo, bečim se po kući danima da neko uradi nešto umesto mene i niko me ne razume. Nekada davno je bilo i tih noći kada me ipak obasja neko svetlo. Iz frižidera.

Eto, sad imam i teniski lakat, a tenis nikada igrala nisam. Što me nije strefio neki dobitak na lutriji kad već ne igram. Najbliže sam prišla tom sportu kad sam Tari, kad je bila mala, dupe servirala varjačom. Što se sreće tiče, i ptičije govno padne pored mene…

P.S. Uvek nas zezne ta dežurna suza u grlu, koja se otima i krene kad ona hoće.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Opstala sam bez teksta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije smrt ono najgore. Najgore je kada umreš, a sutradan moraš opet među ljude.

 

Provincija. Tako grubo naherena reč za one zvonike malih mestašaca, gde ljudi već do šest obave pola nečijeg urbanog života. Izraz “prosta većina” me oduševljava od malena. Kad god poželiš da se probudiš kao neko drugi, shvatiš koliko si postao pogrešan i nemoćan, jer svaka tvoja želja koju je trebalo da živiš, svela se samo na način kako da pobegneš. Srbija vam stavi omču oko vrata i postavi stolicu, ali čeka da je sami izmaknete. Znate šta obožavam? Kada se iz gomile govana izvuče neki mučenik kome glava viri slučajno, a nama se kaže: „E vidite kako ipak može?“ Kažu, na zapadu je skupa stanarina, skupe nekretnine, preskup vrtić, skupo meso. Roditelji retko finansijski pomažu decu da reše stambeno pitanje. A ovde je jeftina pa zato pola Srbije živi u šezdeset kvadrata sa ženom, dvoje dece, mamom, tatom, babom, razvedenom sestrom, njenom decom, tetkom i njene tri mačke. Pitate se kako smo se navikli na blokirane ulice, haos u saobraćaju, medijski mrak i izborne manipulacije? Pa, mi smo se posle nedelju dana navikli na bombardovanje, a nakon mesec dana sirenama tepali Šizela i Smirela. Mislite da je ovo slučajno?

Ako ništa nije slučajno, nije ni prolaznik. Mi što nismo bili na nekim lepim mestima, imamo tu sreću da ne moramo da se vraćamo ovde. Ima nekih situacija u životu kad više nije važno da li će im kraj biti tužan ili srećan. Važno je samo da dođe. Da završi. Da prestane.

Jedno jutro se samo probudiš i vidiš da su sva skretanja prošla. Ostaje samo nepregledno ravno ali hej, nikad lepši horizont. Širok i dug osmeh. Vidite, veličina je bitna.

Neki dani su jazz. Ako ste srećnici, onda je kvartet sa trubom i klavirom. Za dvoje. Za poneti. I dodir spada u osnovne ljudske potrebe. Od rođenja dodir smiruje, teši, ohrabruje. Bez dodira čovek ne postaje i ne ostaje kompletna ličnost. Slično je i sa razgovorom.

A šta se to može dokazati pred ravnodušnima? Oči moraju biti ili gladne ili prepune da bi videle.

Ovo je neka noć sa rasprodaje u kojoj nisam sasvim prisutna. Skinula sam sve sa sebe osim godina i uspomena. Laka je noć na meni, kosti mi pucaju. Utvrdila sam je, podigla bedeme, iskopala rovove i zapalila vatru oko njih. Nije smrt ono najgore. Najgore je kada umreš, a sutradan moraš opet među ljude.

Amerikanci imaju slatke snove… Nama su noći lake. I zemlja nam je laka. I sve to nekako lako ide kod nas…

Sva sreća što ne napišem polovinu gluposti koja mi padne na pamet, a za ovu drugu, praštajte. U sekundi mogu da odlučim da li da progovorim ili da prećutim. Al pusto žensko…

 

P.S. Niko nije toliko lud da nekom ne može biti zbunjen.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život je lak, čim može da visi o koncu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna

 

U Srbiji danas znatno prijatnije, nažalost reč je samo o temperaturi vazduha. Čim čovek stavi prst na čelo odmah mu dođe da dva gurne u usta. A nekada davno smo krenuli od nule, šalili se na svoj račun i evo nas sad u nedozvoljenom minusu. O promašenim životima se peva i piše. Ovi ispunjeni su totalna praznina.

Razmišljam o nepoznatom pravcu. Neke stvari te muče više od dvadeset godina, a ljudi su u stanju da te pitaju “šta ti je odjednom”. Da, odjednom. Sedmo je nebo, kaže mi predsednik, nelegalno izgrađeno odmah iznad drugog. Srušiše ga. Ako ima muškaraca koji žive po svom, trebalo bi da ima žena koje žive po svojoj. Ovom prilikom bih želela srdačno da se zahvalim izumitelju ćoška. Ako se lepo leđima nabijete u ćošak, drastično smanjujete broj potencijalnih pravaca napada. Kad ljubav prestane, skuvajte dobar pasulj. Tja, sve što kažem nije ono što sam rekla, nego ono što je neko razumeo. Bolje da ne znam šta ste razumeli. A tako lepo umem da ćutim, toliko jako umem da ćutim da mi je život modar. Teško je do prve suze, a onda shvatiš da si … (ovde sad treba jedna reč na bezobrazno slovo j, pozdrav za Esada) izvor i uliješ se u more… Zagrcnuli su se naši stari kad su zagrljaju davali ime. Onaj ko ne plače, ne zarasta. Odoh u krajnost. Vidimo se tamo, ako nam je suđeno. Kad god. U principu, i nema neke razlike između prerano i prekasno. Kao da se to nešto dogodilo nekom drugom ti. Nezrelom ili prezrelom, svejedno.

Volim kad mi ciganka koja gleda u dlan pogodi da imam smeđe oči i kosu. Ja bih ubila za takav dar od Boga. Sve ono što pomislimo i poželimo drugima, bilo da je dobro ili loše, najpre prođe kroz našu dušu. Ne ubije čoveka svejedno, i odatle može da se vrati sebi. Put bez povratka je jedino osećaj bespotrebnosti. Jednom sam prišla sreći strašno blizu. Opekla me je kao Sunce.

Nekada su se tuge delile. Sada ih svako od nas ima toliko, da uglavnom nema prostora za druge. Da su nam bar i sreće takve. Ponekad naiđe neki sasvim nebitan, tužan trenutak pa isplačeš, neke sasvim bitne stvari.

Uvek kroz život koračajte sa osmehom. To i nema nekog efekta, izuzev što će svi misliti da ste čvaknuti u glavu i sklanjaće se. Nikoga nećete štititi snažnije, od nekog ko vam zaliči na vas, onda kada ste bili budala… I na kraju, sve se svede na ljude kojima prvim javiš lepe vesti.

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna.

P.S. Treću noć sanjam pokojnike. Ako bi neko nekog da pozdravi, nek se upiše da prenesem, pa da bude neke vajde od ovoga.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ko može da se popne, neka radi na sebi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja Baba je imala neke kristalne čaše u vitrini, nije dala nikome da pije iz njih. „Ne diraj, možda dođe Tito, pa da se ne obrukamo“. Inat je kada zaboravljeni čovjek drži glavu gore, iako sjutrašnjca nije stvorena za njega

 

Zapevali i ovi što zlo misle. Pre svih drugih krađa ukrali su nam vreme. A nešto smo i sami proćerdali. Važno je razmišljati, ali tako da misao ne vlada tobom. Važno je da misao možeš zaustaviti kada ti je, na primer, potreban trenutak za nerazmišljanje. Proći će. Vreme će se postarati da reči izblede. Vrisak će postati šapat. Stisak ruke zaličiće na slučajan dodir. Zaboraviće se razlog. Samo će lice imati boru više. I dan manje. Pregazilo nas je vreme. Pa ostavilo na mestu nesreće.

Sećam se tih dana koji su počinjali njenim pozivom i uvek istim pitanjem: „Šta radite? Kako si?“ Sećam se i svog odgovora: „Mamaaa, svi smo dobro, pa čule smo se sinoć, dosadna si!“ Danas uzalud priželjkujem taj zvuk zvona i njen glas. Telefon ćuti, a misli ponavljaju: „Majko, oprosti mi”. Da uvek imam mirnu savest, ja bih proverila imam li uopšte savest.

Neki delovi života ostaju duboko urezani u nama, čuvajući svu težinu tih nekih trenutaka… nikad ispričanih. I svi smo bar jednom prisustvovali istorijskoj bici srca i razuma. U nekom svom malom, privatnom, ličnom ratu. Kad neko ispadne kreten, danas sa sigurnošću mogu da mu kažem: „Pomeri se da ti ja pokažem kako se to radi“.

Ugrize te jedan pas i bojiš se svih pasa celi život. Isto je i kad te ugrize čovek. Jer iz svake naše rane prvo počne da ističe poverenje. Jedini savet koji mogu bilo kome da dam, a bez trunke kajanja je: SLUŠAJTE MUZIKU! Sve je u muzici. Ponekad izmislim sadašnjost da imam gde da prenoćim. Žmurim i režiram i toliko to dobro radim, da mislim da biste neke scene i sami premotavali. Muškarci idu do neba da skidaju zvezde, jer da idu žene potrajalo bi kao šoping . Te nije to ta boja, pa oblik, pa kako mi stoji, hoće li mu se svideti baš ova… Goli živote, navuci gaće!

Moja Baba je imala neke kristalne čaše u vitrini, nije dala nikome da pije iz njih. „Ne diraj, možda dođe Tito, pa da se ne obrukamo“. Inat je kada zaboravljeni čovek drži glavu gore, iako sutrašnjca nije stvorena za njega.

Nije važno da li vam nedostaje nešto što ste izgubili ili što nikada nije bilo vaše, da li je realno ili apstraktno. Nedostajanje ne zna za te nijanse, svejedno mu je da li se dogodilo ili ne, jedino mu je važno da vam sedne na grudi i konstantno pojačava pritisak. Hodam po kući i isključujem mogućnosti. Da bi mogao da se povučeš u sebe, moraš da budeš prazan. Na kraju shvatiš da je sasvim u redu da živiš život koji drugi ne razumeju.

 

P.S. Nemamo tri čiste, nemamo tri blage, al boli nas uvo, imamo tri prsta i tri materine (da prosti Esad).

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo