Nekada su vijesti putovale danima, stizale sporo, ostavljajući prostora da se saberemo i povučemo u neku drugu perspektivu, posmatrajući vlastitu kreaturu iz prikrajka

Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dete, sedi u ćošku i plače. I žao mi je zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila. Volela sam nekad ovakve dane, kad te trag mirisa podseti na sve ono što si nekad bio, na ono što danas jesi, pa te čvrsto zagrli ona misao, na sve što želiš postati. Danas je neušuškan, svestan da je na otvorenom polju i da najmanje zavisi od tebe. Dan koji je teško voleti… Zaborav je lep, kažu to svi. Svi, koji nisu grčevito grlili boju glasa, koja je surovo tonula u šapat. Ne ljubi zaborav, nikom nije dobro doneo, osim onoj lenštini od srca, koje je kucalo na silu. Jedva.

Najveće moje bogatstvo i imetak su sati koje sam provela ništa ne radeći. Oni su me najviše oblikovali i obrazovali i dali autentičan pečat mom unutrašnjem Ja. Onaj ko razume razliku između dosade i dokolice, razume o čemu ja ovde slovim. Oni drugi, i nisu mi baš toliko važni. Um je čovekov kvarljiva i potkupljiva igračka. Selektivno pamtimo, čak i ono što je um odlučio da zapamti, razum oblikuje onako kako mu je prihvatljivo. Mnogo je uspomena koje izgledaju bajkovito, šareno, kao staklići kaleidoskopa. Ali ako sećanju skinemo dioptriju, to više nije to. Uvek sam bila podozriva prema srećnom ishodu stvari. Naš unutrašnji nesklad malo toga uspe da pobedi. Kada se ruši, ruši se jednim potezom, bez obzira da li si gradio dugo i polako ili sklepao na brzinu. I nije važna veličina onoga što je sagrađeno, važnija je preciznost udarca u slabu tačku. Desilo vam se sigurno da naprasno nešto shvatite i da se onda lupite po čelu u neverici pitajući se kako se toga ranije niste dosetili. E pa niste, jer nije bilo vreme. I ne pitajte se više kako, nego zašto sada i šta treba da učinite sa tim saznanjem. Jer svako saznanje je putokaz. Na kraju, uvek možeš da odeš na kafu, sam. Zapališ cigaretu, prelistaš štampu, gledaš prolaznike, ćutiš i pustiš malo sebe na miru. Nekada su vesti putovale danima, stizale sporo, ostavljajući prostora da se saberemo i povučemo u neku drugu perspektivu, posmatrajući vlastitu kreaturu iz prikrajka.

Čitam, a i svedočila sam kako su uspeli neki novi principi u borbi protiv režima. Demonstracije zamenili litijama, spoljašne sukobe unutrašnjim sabranjem, revolucionarnu energiju strpljenjem, a sile destrukcije ustavili manifestacijama etosa. I onda više nisu bili izbori već moralno opredeljenje. Još samo da i mi u Srbiji uzmemo to za uzor, pa da kolektivno povratimo poverenje u svoju sudbinu.

„Viđi posla cara naopakoga, koga đavo o svačemu uči: Crnu Goru pokorit ne mogu ma nikako da je sasvim moja; s njima treba ovako raditi (…) Pa im poče demonski mesija lažne vjere pružat poslastice.“ Sve je znao vladika Rade.

Noć je bez vetra, bez snova, bez suštine. Bilo bi dobro rasejati misli da ih jutro ne zatekne na delu. Da mi ne diraju glasne žice. Da ne postanu novi otkucaj, da ne lupetaju po olucima umesto kiše. Da se ne povrede opet, idioti.

P.S. Imam napad entuzijazma, moram da prilegnem dok me ne prođe.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Kad god sam zalutala, uvijek sam se vraćala na polaznu tačku, sebi. I ne iz straha da ću ponovo zalutati, već iz potrebe da pogledam tu budalu ponovo u oči

Prišunjalo se ono doba noći kada ja na pustim raskršćima obasjanim velikim, okruglim mesecom, osluškujem šta to šapuću naši preci… Pa svako svoje… Nasleđe. Sve dok živi u nama, prošlost nije prošlost, već sadašnjost koju vodimo i u buduće dane. Svi mi imamo ta neka poglavlja naših biografija, koja se nikad ne čitaju naglas. Ponekad, ukoliko se učini da je možda ipak moguće, ponekad ih nekome, ispod glasa, tiše od šapata, na samo uho izgovorimo; ili ih zauvek ostavljamo zaključana. Nema nikakvih garancija u međuljudskim odnosima, ma kakvi oni bili, i ma kakve mi očekujemo. Kao što negde već rekoh, ako hoćeš garanciju, kupi usisivač ili mašinu za veš. U protivnom, moraćeš da se pomiriš sa unapred poznatim i neočekivanim ishodom.

Oni koji su pola života proveli u raznim „situacijama“ znaju da je najopasnije kad sve prođe. Moj deda je, kada je konačno prošao agoniju i maltretiranja politike i države jednog Zagorca, prvog dana svoje sopstvene duhovne, duševne pa i materijalne slobode, dobio infarkt. Prvog dana! Srce se opustilo, zbacilo teret i – posustalo. Nije prepoznalo slobodu. Za srce je, u stvari, najopasniji taj prvi gutljaj slobode…

Spotakoh se o nešto; sagnem se, podignem ga, na dlan ga nežno stavim. Tačno sam osetila taj momenat, jer ruka mi postade odjednom utrnula – to je izdahnuo na mojim dlanovima još jedan nedosanjani, nedostižni san. Postadoh teža za još jednu tugu. A mi… Sreli smo se negde između svetova, u tom malom prolazu gde se ukrštaju sudbine, u tački u kojoj svemir potpuno utihne. Utihne, da se šapati duša mogu razaznati. I prepoznati. Kad streseš s ramena normalnost i okove tuđih normi, zakoračiš u svoje ludilo, pronađeš sebe i vratiš radost svojoj duši. Da ako dan krene loše, to ne znači da ne može da se popravi, jer postoje majstori koji rade te popravke besplatno. Kad god sam zalutala, uvek sam se vraćala na polaznu tačku, sebi. I ne iz straha da ću ponovo zalutati, već iz potrebe da pogledam tu budalu ponovo u oči.

Volela bih da imam brvnaru na nekoj planini, a ja ću joj lako dodati pucketanje drveta u ozidanom kaminu i trofejnu pušku iznad vrata. Ogrnuću se vunenim ćebetom i sesti pod trem. Evo, već sam zagledana u daljinu, usporenim pokretima nogu lagano ljuljam stolicu. Škripa nogara povremeno narušava tišinu… Vrelina izbija iz zidova šolje, osećam je u dlanovima. Miris kafe nošen isparenjem, stapa se sa izmaglicom… Još par toplotnih udara pa nam dolazi vreme za kafu ispod ćebenceta. Naiđem na ostavljen utisak, pa ga vratim vlasniku.

Svima koji danas kreću u školu, u ovom neizvesnom i čudnom vremenu, želim srećne i bezbrižne školske dane. Da se deca vrate deci, a normalno detinjstvo u njihove živote.

P.S. U Srbiji i dalje sunčano. Padavine ni u najavi.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Telefon je zazvonio, podigla sam staru kutiju cigareta i rekla halo. Bio je to poziv koji sam dugo očekivala

Oblaci su jutros široki u ramenima. Ljudi se više plaše opasnosti koja će možda doći, nego one koja ih već snalazi. Ja skupljala tu neku hrabrost i evo, skroz se skupila i napravila ni na šta. Spavam kratko, pričam sa životinjama i čekam da mi se javi potencijal Nikole Tesle, čuj mene Tesle, Bobe Đuderije, isto vam je to. Dobra volja uopšte nije loša stvar, naročito ako je čovek ima u izobilju. Izašli mi neki potisnuti događaju u šetnju. Od svih srećnih trenutaka najviše volim one koji imaju delić mora, čašu dobrog vina i tišinu koju povremeno prekida zvuk talasa. Gledam je slučajno i znam da postoji, gleda me. Ne govori, ne traži pomoć… strpljiva je dok gori na suncu, dok čeka kiše i ko zna šta već… i kao da bi se skrila da može – slomljena želja.

Sklupčani smo po uglovima, a prostor tesan od sunovrata uzima nam vazduh, određuje dozu sunca i neba, zatvara nam radoznale oči. I nije baš ugodno popodne, pre svega previše je toplo da biste se pokrili ćebetom preko glave i pokušali da zanemarite sve što se nalazi sa one tamo strane. Popela bih se na neku trešnju ili smokvu u ambicioznom pokušaju da dosegnem visine na kojima mir i ljubav stanuju. Podižem dlanove, užasnutog lica gledam kako niz njih curi vazduh i gotovo jecajući, tiho ponavljam: „Šta si uradila? Šta?!” A onda se namrštim, zamišljeno kažem: „Pa ništa nisam uradila!” Da, pa u tome i jeste stvar. Telefon je zazvonio, podigla sam staru kutiju cigareta i rekla halo. Bio je to poziv koji sam dugo očekivala. Dok kontrolišem deo emocija, i to su najčešće one pozitivne i lepe, jer ih je najlakše savladati, drugi deo nekontrolisano divlja i teško ga je obuzdati, iako mi se isprva čini da su to tek incidenti koji će već sutra nestati. Ali ne nestaju jer nešto slobodno, mora da postoji.

Inače, čitav jučerašnji ručak su odmah smazali, pa moram da razvijam pitu, ovako pogođena oblačnošću. U stvari, oduvek sam bila imuna na onu boljku „must have“. Ništa se ne mora. Osim, kako kažu neki, da se umre. A ni to ne važi za sve podjednako. Neko umre manje, neko više. Neko besmrtan. Ako si verujući stvari su jednostavne, a ako nisi još jednostavnije.

Ne volim što prolazi leto. Kada prođe leto, stigne te sve ono od čega si bežao pod sunčanim danom i sruči se na tebe jedne noći kiša metaka i tuče te dok ne zaspiš. Ima dana u kojima te ćutanje guta, a misli ti jure u neke mračne dubine. Ruka spasa je tada razgovor. O bilo čemu, o kamenčićima, pticama i sitnicama. Telepatski komuniciram sa psima koji mi dolaze u susret. Razmenimo pogled: „Ma gde lako, druže!“ Sve je dobro dok duša nije prazna i dok se na srce ne nakupi prašina. Kovači mojih snova su umorni ali ne prestaju sa radom.

P.S. Ide mi se u penziju, a onda bih na more…

Nataša ANDRIĆ

Komentari