Povežite se sa nama

INTERVJU

PROF. DR JANJA BEČ-NOJMAN: Diktatura  oligarhija sa dna

Objavljeno prije

na

Na ovim prostorima na  djelu je stravična degradacija profesionalizma u svim profesijama, na djelu je  najdublji antiintelektualizam

Janja Beč-Nojman rođena je u Zemunu. Rodom i odgojem je   Vojvođanka. Inženjerka je tehnologije i sociolog. Istraživač je ratnih zločina i genocida  počinjenih u bivšoj Jugoslaviji. Autorka je sedam knjiga. Nominovana je 2005. godine za Nobelovu nagradu za mir. Počasna  je građanka opštine Ključ, BiH.

Jedan od povoda  za razgovor  sa Janjom Beč Nojman  je  70. godišnjica  usvajanja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina  genocida. Pošto se ona fokusira na istraživanje ratnih zločina i genocida počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije, razgovor  smo počeli pitanjem  kakvi su rezultati kad je riječ o suočavanju sa prošlošću i kažnjavanju onih koji su počinili ratne zločine?
BEČ NOJMAN: Jako je važno da Monitor nije zaboravio da je  sedamdeset godina od usvajanja Konvencije, koja je bila revolucija u međunarodnom krivičnom pravu. Jednako je važno i sprečavanje i kažnjavanje zločina. Stvaranje svesti o ratnim zločinima i genocidu  u  ratovima  1991-1999   u   Jugoslaviji je preduslov, u okruženju ćutanja i negiranja, za očuvanje ljudske supstance, odnosno čovečnosti. To je rečenica  Milana Popovića, profesora  Univerziteta u Podgorici  i mog prijatelja. On je to kao pravnik,  kao i Raphael  Lemkin, kao Richard Goldstone, imao  briljantan pravni, politički i ljudski instinkt i to je  rekao pre osnivanja Međunarodng krivičnog tribunala u Hagu. On je tada precizno rekao da ćemo morati da stvorimo i očuvamo  svest o ratnim zločinima i genocidu.  Nama  u  narednih stotinu godina sledi da stvaramo i čuvamo svest o tome šta se desilo. U tom smislu vrlo je značajno bilo osnivaje Tribunala pošto, „državice i njeni sirotani“ (tako je nas zvao Dimitrije Tucović  u knjizi „Srbija i Arbanija, 1913“),  nastale raspadom Jugoslavije nisu bile u stanju da  sude o počinjenim zločinima. Doprinos  Tribunala ničim ne može da se izbriše.

MONITOR: Šta znači za Srbiju to što je osuđeni ratni zločinac  Vojislav Šešelj  poslanik ?
BEČ NOJMAN: Na to bih odgovorila pitanjem. Kako je moguće  da on bude demokratski  izabran, kakvi smo to mi građani i građanke? Srpska napredna stranka, našminkana Radikalna stranka, make up Evropa , u parlamentu  ima dve trećine poslanika i ogromnu podršku biračkog tela, oni drže sve resurse Srbije.  Šešelj  je  politički otac onih koji su na vlasti i toliko godina. Kako su moguće takve vođe, šta se to desilo sa narodom da bira takve? To nije bio vojni puč, to nije bilo nasilno, to je bilo voljom naroda, hajde da kažemo demokratskom. Odgovor  je meni dao i ja ga delim sa vama čuveni  borac za mir i borac protiv nacističkog režima u  Nemačkoj, sveštenik  Dietrich Bonhofer,  u tekstu  O glupavosti:  „Zločinačke vođe najlakše manipulišu glupim ljudima. Glupost je nedostatak ljudskosti, a ne intelekta… Opasnija je glupavost od zla, pošto zlo u sebi nosi klicu samouništenja“.  Ako potpredsednica Skupštine Vjerica Radeta, pravnica po obrazovanju,  na vest o smrti Hatidže  Mehmedović, predsednice  Udruženja Majke Srebrenice,  cinično  javno pita a ko će da  sahrani  Hatidžu Mehmedović ovog jula 2018…   Hatidžu koja  je u ratu izgubila decu, muža, brata, oca .. Ostala sama na svetu. Onda je  taj nedostatak  ljudskosti o kojoj piše  Bonhofer.

MONITOR:   Šešeljevo političko dijete Aleksandar  Vučić  postao je predsjednik  Srbije…
BEČ NOJMAN: Šešelj  je  Vučićev politički otac  u svemu, samo  su sada malo obučene  civlizacijske fantomke. Neko ko je bio vođa  huligana i javno u Parlamentu  jula 1995. podsticao na genocid, što je kažnjivo prema Genocid  konvenciji,  ne može da  bude  predsednik države. Onda to nije država. Ali mase su klicale i Hitleru, i Musoloniju, i Miloševiću, milioni su padali ničice pred njima kao pred božanstvima,  pa su na kraju skupo  plaćene  zablude. Dođe račun na naplatu.

MONITOR: Mnogi  analitičari tvrde da su danas  na vlasti mahom polupismeni i nesposobni?
BEČ NOJMAN: Svi na ovim prostorima, a posebno u Vojvodini, živimo pod diktaturom, kako se to u Nemačkoj u kojoj ja zivim od 1991., kaže za naše državne  sisteme ovde, oligarhije sa dna. Ovo je diktatura oligarhije sa dna. Na delu je stravična degradacija profesionalizma   najdublji antiintelektualizam, ponižavanje prve brojnije profesionalne elite stvorene u procesu modernizacije od 1945. do 1991. godine, kada smo imali pristojno školovane lekare, inženjere, pekare, konobare, profesore.. Sada imamo akindžijsku elitu na vlasti. Akindžirije su bile paramilitarne trupe u graničnim delovima Otomanske imperije koje su vekovima živele od rata, od pljačke i ubijanja, a posle ratova od prodaje opljačkanog i prodaje roblja. Ta mentalna matrica je aktivna i danas, samo su se oblici ispoljavanja promenili. Imamo kontinuitet  akindžijskih vojno-policijskih elita, paravojnih i parapolitičkih, i finansijskih i parafinansijskih. To što oni rade do sada je neviđeno, ti oblici pljačke onoga što su stvarale bar četiri generacije. Oni ljudima  hleb sa stola otimaju .

MONITOR:  Gdje se i kome se u Srbiji najviše krše ljudska prava?
BEČ NOJMAN: Mislim da se trideset godina od Jogurt revolucije u Novom Sadu,  5. oktobra 1988, kada su zapravo ratovi i počeli, trenutno  ljudska  prava najviše krše preko pljačke. Ono što se zvalo državna ili društvena  imovina sada je skoro potpuno  opljačkano. Tu imovinu sada legalno ima  određeni  broj određenih ljudi. Imam  radikalnu tezu, možda je pogrešna, da je rat vođen, da je bio fantomka na licu nacionalizama, da bi se opljačkala imovina koju su stvarale četiri generacije u posljednjih stotinu godina, a posebno od 1945. To se dešavalo tokom rata, a od završetka ratova 1991-1999 na delu je  preusmeravanje  agresije. Ona u Srbiji posle vojnih  poraza i gubitka teritorija ide prema  slabima. Projekat Velike Srbije uvek se usmeravao na slabe, a ne na jake prema kojima je vrlo  pokoran i ponizan. U Srbiji su danas slabi  pre svega stari i penzioneri. Podgrupa starih ljudi, su stare, same  žene. Lice bede  u Srbiji, na celom postratnom i postgenocidnom prostoru  duboko deformisanom  vladavinom terora, je lice stare, same žene. Penzioni fondovi su potrošeni za rat i za pljačku.

Druga  grupa su mladi kojima se uništava i pomisao na budućnost u Srbiji koja bi se mogla ostvariti na osnovu rada znanja, posvećenosti. Treća grupa su nezaposleni, stariji muškarci koji su ratovali. Sve te grupe se preko siromaštva dehumanizuju. Zato što su siromašni nisu vredni ljudske brige, pažnje, zaštite i ljubavi, nisu vredni ni da žive.  Mislim da se to radi namerno.

MONITOR: Jesu li mogući sukobi u Vojvodini?
BEČ NOJMAN: A ko bi ratovao u Vojvodini? Partizani i četnici? Nema više partizana. Mađari? Ne verujem u to, Mađari su otišli iz Vojvodine, stotine hiljada od 1918.  A od 1991 do 2011, prema ta dva popisa, 134.220 Mađara je otišlo. Od popisa 2011. odlaze još više. Pre dve godine u decembru 2016. je u Konzulatu Republike Mađarske u Subotici, izdat 100.000. pasoš ne samo Mađarima iz Vojvodine, nego Srbima, Hrvatima, Slovacima, Rumunima, Rusinima, svima koji su mogli da dokažu da imaju direktne pretke koji su rođeni u Austrougarskoj , znači ne princip nacije kao etniciteta nego politički princip nacije kao državljana. Promenila se Vojvodina.

Vojvodina je bila, posle Slovenije, najrazvijenija kao jedna od osam federalnih jedinica SFRJ  i deo  Republike Srbije. Ona je danas  jedini ratni plen Srbije u smislu teritorije i bogatstva. Od 1918. do danas bila  je unutrašnja kolonija Srbije za naseljavanje siromašnih Srba u procesu istorijskog pomeranja Srba sa juga na sever, preko Dunava, kod Prečana u Vojvodinu. Za poslednjih stotinu godina potpuno se promenila demografska struktura Vojvodine. Od modela po 30 odsto Nemaca, Mađara i Srba u Austrougarskoj imperiji danas su Srbi  prema popisu iz 2011. prvi put većina sa  66,76 procenata. Na popisu  iz 1910. Srba je bilo 32,4 odsto. Danas Nemaca nema, Mađari su 12 posto stanovnika.   Neće biti ratovanja, ali ta agresija može da se preusmeri  prema manjinama kojih još ima preko 30 odsto.

MONITOR: Znači li to da je Vojvodina bezmalo etnički očišćena?
BEČ NOJMAN: Još nije.  Nekad je Vojvodina bila multinacionalna  i u njoj se govorilo pet zvaničnih  jezika, a sada postoji samo jedan zvanični jezik – srpski,   i samo jedno pismo –  ćirilica. Rezultat  je i zastrašujući  broj odlazaka od 1991 do danas.  U toku ratova 1991-1999 imali smo dvesta hiljada dezertera koji su otišli iz Vojvodine i nisu se nikad vratili. Taj trend se povećava preko mađarskih pasoša za dvojno državljanstvo. To je individualni vid otpora.  Amnesti internešenel je pre dve godine upozorio Srbiju i njene institucije  da smanje nasilje prema Mađarima i to je ono što mnoge brine. Prema zvaničnim podacima u Vojvodinu se tokom i posle ratova 1991-1999 doselilo oko 280 hiljada Srba iz Hrvatske, BiH i sa Kosova. Broj izbeglica na 100 stanovnika u Vojvodini je 13, a u Srbiji, bez Beograda, četiri, tako da je ovo jedna nova Vojvodina.

Srbija prikriva genocid

MONITOR: Jdnom ste rekli: „Srbija je najstrašniji primer poricanja zločina“. Zašto?
BEČ NOJMAN: Zato što se na nju u svetu gleda tako, ne kao na   žrtve u Drugom svetskom ratu nego kao na okrutne ubice u genocidu počinjenom u Bosni i Hercegovini od aprila 1992. do 25. jula 1995. prema optužnici koju je podigao Richard Godstone, prvi glavni tužitelj u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Ja sam članica Međunarodnog udruženja istraživača  genocida  i  za takvu tvrdnju  imam dosta materijala pošto mi pratimo šta se u svetu dešava ne samo u Srbiji. Genocid je zločin države i njenih  institucija. Poricanje genocida je strategija države i njenih institucija. Genocid je proces a ne događaj. Genocid je zaustavljiv. Zaustavljiv je u svakoj svojoj fazi ako za to postoji politička volja. Genocid ne može biti samo Srebrenica ili Aušvic, ne može biti jedno mesto. U Srbiji, država i njene institucije čine sve da se prikrije genocid, ali i sve ono što se desilo tokom ratova 1991-1999. Politika “ništa se nije ni desilo”  je infantilna. Srbija i njene institucije to rade i naravno finansiraju, a njena politička elita izgovara uporno, i bez stida i srama,  do danas. Kontinuitet poricanja. Kontinuitet zla.

 

Ponižena i poražena  Vojvodina

MONITOR: Nedavno je  na zgradi  Muzeja prisajedinjenja u Novom  Sadu osvanuo grafit  „Vojvodina Republika“.  Hoće li Vojvodina postati  nova republika na Balkanu ?
BEČ NOJMAN: Ja sam članica Vojvođanske partije koja je na izborima  2012. dobila 0,7 posto  glasova sa idejom Vojvodina Republika. Da li će to biti neki duži proces ne mogu da kažem, ali kako god da bude mi smo sada jedini ratni plen Srbije u projektu Velika Srbija. Vojvodina je poražena i ponižena, čak je i ime izgubila –  zovu je u Srbiji  naša severna pokrajina. Menjaju se imena ulica, imena gradova, od Pančeva do Novog Sada, banatska strana, 120 km sva sela imaju glavnu ulicu Kralja Petra I ili Svetog Save.  Pa šta ako smo poraženi? Moramo ustati posle poraza.

                                                    Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

VASILIJE BUŠKOVIĆ, EKOLOG IZ PODGORICE: Plemenita ideja pala u zaborav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Proglašenje Crne Gore za prvu ekološku državu na svijetu donijelo je u prvi mah velika očekivanja koja su tokom vremena zamijenjena skoro razočaranjem, tako da je, nažalost, većini građana tema najčešće za podsmijeh ili samo „odmahivanje rukom“

 

MONITOR: Peti juni je Svjetski dan zaštite životne sredine. To je i povod za razgovor sa Vama.Koliko je Crna Gora, kao prva ekološka država na svijetu, zaista ekološka i kako se prema životnoj srediniodnose njene institucije i građani?

BUŠKOVIĆ: Proglašenje Crne Gore za ekološku državu, davne 1991. godine, donijelo je u prvi mah velika očekivanja koja su tokom vremena zamijenjena skoro razočaranjem, da bi u posljednje vrijeme ta plemenita ideja gotovo pala u zaborav. Nađe se i danas još uvijek poneko ko o toj ideji pozitivno i sa emocijama i sjetom progovori. Nažalost, većini građana je to tema najčešće za podsmijeh ilisamo „odmahivanje rukom“…. Ipak, kako se tokom vremena mijenjao odnos institucija i građana prema toj ideji, tako se mijenjao i njihov odnos prema životnoj sredini. U najkraćem, nekadašnji„klasični“ problemiu životnoj sredini koji su vezani za „ekološke crne tačke“ (KAP, Željezara, Pljevlja…) danas su zamijenjeni „naprednim i kompleksnijim“ ekološkim problemima i pojavama koje su nastale kao posljedica ili su sastavni dio promjena u društvu i ekonomiji. Kao i ranije, i današnji ekološki problemi, tj. pitanja, vezani su sa dostignutim nivoom demokratizacije cijelog društva, ne samo njegovih privilegovanih slojeva. Nema ekološkog pitanja koje nije istovremeno i demokratsko. Čini mi se da su sami građani, kao i u mnogim drugim slučajevima, bez opravdanja ostavljeni po strani, nemoćni da nešto značajnije promijene.

MONITOR: Na brojnim lokacijama mogu se vidjeti deponije smeća, otpad u potocima i rijekama, gradilišta na morskoj obali, nekontrolisano vađenje šljunka iz korita rijeka, grade se luksuzne vile u srcu Nacionalnog parka Skadarsko jezero…. A nadležni rijetko reaguju?  

BUŠKOVIĆ: To su samo „golim okom“ vidljivi problemi u životnoj sredini (ekološki problemi). U njihovoj pozadini je nemoć cijelog društva, ne samo nadležnih institucija, da na njih adekvatno odgovore. Kao bilo koji čitalac ovih redova, i ja sam svjedok da se na svaki od tih ekoloških problema ne mogu dosljedno sprovesti jednostavna rješenja kao što su zabrane ili kazne. Opšta je društvena pojava da su kazne i zabrane samo za nemoćne građane, ali ne i za privilegovane pojedince. Nemoć, odnosno „snaga“ i profesionalni kapacitet (nadležnih) institucija je posebno pitanje, o tome se često piše i govori, pa te ocjene nebih ponavljao. Mogu samo dodati da su današnje institucije, koje su vezane za životnu sredinu, strašno opterećene nepotrebnim i neproduktivnim kadrovima, naročito na silu stvorenim i (politički) nametnutim rukovodiocima i menadžerima. Stručnog kadra koji je u kapacitetu da profesionalno izvršava poslove, osmišljava, pravi i vodi projekte „od korica do korica“, gotovo da i nema ili je potisnut i onemogućen da bilo što promijeni.

MONITOR: Crna Gora je imala pet crnih ekoloških tačaka: Željezara u Nikšiću, jalovište Gradac kod Pljevalja, deponija otpada pljevaljske Termoelektrane, deponija hiljada tona grita u Bijeloji deponija crvenog mulja kod Kombinata aluminijuma u Podgorici. Ima li ih i danas i ko su najveći zagađivači životne sredine u Crnoj Gori?

BUŠKOVIĆ:Uticaj nekadašnjih velikih (industrijskih) zagađivača životne sredine (ekološke crne tačke) tokom vremena se smanjio zbog njihove smanjene proizvodnje. Problem zagađenja od nekih deponija je riješen ili se rješava. Današnji zagađivači, odnosno zagađivanje životne sredine drugačijeg je karakera, dok su same posljedice drugačije izražene. I dalje dominira zagađenje neprečišćenim ili nedovoljno prečišćenim otpadnim vodama iz naselja, raznim vrstama otpada koje u potpunosti ne završava na sanitarnim deponijama… Drugačije su izražene i posljedice od zagađenja vazduha u naseljima, najčešće praškastim materijama itd. Slična je situacija sa zagađivanjem zemljišta i podzemnih voda. Posebno je pitanje parametara zagađenosti i smanjenog kvaliteta hrane, uključujući korišćenje hrane koja je zasnovana na GMO u kom pogledu dijelimo uslove i sudbinu drugih zemalja u regionu i svijetu,uopšte.

MONITOR: Spasioci e Tare i njenog još čuvenijeg kanjona, po šesti put pokušavaju da od moćnika spasu taj prirodni dragulj, sada zbog radova na autoputu. Mnoge NVO kao i biolozi sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Podgorici tvrde da je fauna dna Tare na lokalitetima na kojima kineski CRBC gradi autoput –  uništena. Da li će Tara ostati Suza Evrope?

BUŠKOVIĆ: Cio sliv rijeke Tare je zaštićen kao Svjetski rezervat biosfere, po osnovu UNESCO-vog programa Čovjek i Biosfera. Posljedice fizičkog oštećenja značajnog dijela gornjeg toka Tare, naročito prirodnih staništa na njenim obalama koja se između ostalog štite i kao staništa Natura 2000, tokom dužeg vremena će se vjerovatno ublažiti, ali ne i u potpunosti sanirati zahvaljujući prirodnim procesima. Titula „Suza Evrope“ naročito na donjem, za rafting atraktivnom dijelu toka Tare, time neće biti ugrožena ako ne bude nekog dodatnog „napada“ koji može promijeniti njene izvorne prirodne karakteristike. Moram naglasiti značaj visoke izvornosti prirode cijelog ovog područja za zaštitu, koje se u bilo kom razvojnom planu ili projektu mora posmatrati integralno, na nivou cijelog, zaštićenog sliva. U slučaju njegove fragmentacije, po principu malo za autoput na jednom kraju, malo za turističke rizorte na drugom kraju i tome slično, može da ugrozi njegov status zaštite kod UNESCO-a, ne samo titulu „Suze Evrope“.

MONITOR: Po četvrti put u proteklih stotinu i nešto godina počinje istraživanje nafte u crnogorskom podmorju. Ekološke organizacije iz Crne Gore, Hrvatske i Italije vode opsežnu akciju da se zabrani istraživanje nafte i gasa u Jadranskom moru i tvrde da je potpisivanjem ugovora sa jednom italijanskom kompanijom Crna Gora potpisala smrtnu ekološku presudu morskom biodiverzitetu i crnogorskom turizmu.

BUŠKOVIĆ: Istraživanje i moguća eksploatacija nafte iz crnogorskog podmorja donose brojne nepoznanice i neizvjesnu sudbinu morskom, ali i obalnom biodiverzitetu. Mislim da se problemi i posljedice od tih aktivnosti moraju anticipirati, naročito kroz sistem morskih zaštićenih područja, kao jedne značajne polazne osnove i ključnog argumenata za veoma pažljivo i ekološki utemeljeno planiranje namjene mora. U tom pogledu Crna Gora nema iskustva i tek sada počinje da ulazi u tu problematiku, prvo saznajno, a potom i institucionalno, odnosno kroz odgovarajuća zakonska rješenja. Bez obzira na dinamiku radova istraživanja (i eventualne eksploatacije) nafte i gasa, kao i buduće planiranje namjene mora, obavezno treba obezbijediti stavljanje pod zaštitu tri prioritetna morska zaštićena područja u zoni Platamuna, ostrva Katiči i ostrva Stari Ulcinj. Moj trenutni radni angažman je upravo na projektu koji je posvećen stavljanju pod zaštitu ta tri morska zaštićena područja. Projekat sa svoje strane treba da obezbijedi potrebnu dokumentaciju za njihovo stavljanje pod zaštitu. Nadam se da će i Vlada sa svoje strane ostati dosljedna svojim dosadašnjim, zvaničnim planovima, i u skladu sa dokumentacijom koju će obezbijediti projekat donijeti odgovarajuće akte – odluke o njihovom stavljanju pod zaštitu. To je istovremeno jedno od značajnih očekivanja crnogorskih ekoloških institucija i javnosti uopšte.

MONITOR: Da li će gradnjom mini hidroelektrana biti ugrožena životna sredina na tim lokacijama?

BUŠKOVIĆ:Posljedice od izgradnje mini-hidroelektrana na životnu sredinu nijesu ozbiljno sagledane na samom početku pripreme razvojnih planova i strategija, a kasnije i projekata koji su omogućili uvođenje tog vida modernih investicija u praksu. Te posljedice su postale vidljive kasnije, naknadno, nakon njihove izgradnje i puštanja u rad, uglavnom kroz promjenu – povlačenje i gubljenje voda u dijelu rječnog toka ispod vodozahvata. I u ovom slučaju se pokazala nemoć i slabost institucija i građana da dosljedno reaguju prema jednoj novoj pojavi koja ne donosi korist, već samo štetu, kako lokalnom stanovništvu, tako i životnoj sredini.

 

                                         Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BOŽIDAR ANDREJIĆ, UREDNIK BEOGRADSKOG DNEVNIKA DANAS : Srbiju treba “rasklopiti”, pa sklopiti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Srbija teško može da postane moderna, demokratska i prosperitetna država bez temeljnog ,,rasklapanja” i ponovnog sklapanja, a to je nemoguće bez ustavotvorne skupštine, s tim što tome treba da prethodi izbor vlade, koja bi morala da bude sastavljena od neukaljanih ljudi od integriteta i koji nisu bili ogrezli u nemoral tranzicione politike

 

MONITOR: Kada biste imali takvu moć šta biste u Srbiji prvenstveno promijenili da ona postane moderna, demokratska i prosperitetna država?

ANDREJIĆ: Bojim se da Srbija teško može da postane država kakvu idealno sugerišete u pitanju bez temeljnog „rasklapanja“ i ponovnog sklapanja. To je, pak, i javno sam to beležio i zastupao na malom broju mesta gde mogu da objavljujem, nemoguće bez – ustavotvorne skupštine. Prethodni korak bi bio izbor vlade sa mandatom za  sazivanje  te skupštine. Ona bi morala da bude sastavljena od neukaljanih ljudi od integriteta, po mogućstvu sa političkim i pravnim, konstitucionalnim iskustvom, ali koji nisu bili ogrezli u nemoral tranzicione politike. A u skupštinu bi se „pozvali“ svi relevantni politički i društveni činioci, sada „zatomljeni“ mladi ljudi kakvih je prepuna Srbija, ali im se ne daje šansa, kao i eksperti koje predloži pomenuta vlada, po liku i obličju sopstvenom.

MONITOR: Protesti u Srbiji potiv aktulenog režima počeli su prije pola godine. Šta je do sada njima postignuto?

ANDREJIĆ: Oni su nedvosmisleno razdrmali trenutne političke odnose i sprege u Srbiji, uprkos bagatelizaciji od strane vlasti. I njoj su ukazali da mnogo toga mora da se menja, ali su pre svega pokazali da u Srbiji ima ljudskog i građanskog potencijala za normalizaciju društva. Takođe, podastrli su sve rezerve građana prema političkim partijama i liderima, a , iako nije gotovo nigde to javno iskazano, ukazali su da rešenja nema bez onog koje ukratko predstavljam u prvom odgovoru.

Nedvojbeno, nesnalaženje u samim protestima, konfrontacija ideja među samim učesnicima, koja nije našla adekvatnu artikulaciju, ukazala je na slabosti srpskog društva, ali i na nedostatak snaga i ideja, a ne samo načelnih ideologija, koje mogu da integrišu šaroliki građanski potencijal, odnosno da ga usmeravaju ka progresu i uz tu šarolikost. Videle su se i mnoge zablude “običnih” ljudi  i građana o “lakoći” promena, kao i ona da je ponavljanje “starih lica” na političkoj sceni nešto što treba odbaciti. Ne, treba sistem ustrojiti tako da se “starim licima” i liderima onemoguće muljanje, interesne sprege koje ne prezaju ni paktove sa političkim protivnikom i režimom.

MONITOR: Je li, kako tvrde iz opozicije, „pobunjena Srbija uspjela da pritjera Aleksandra Vučića uza zid“?

ANDREJIĆ: Ne, to su motivacione parole koje su kadgod kontraproduktivne, nepromišljene, zasnovane na manjku ideja i višku osvrtanja unazad na protestnu kolonu uz oduševljenje „uf, vidi koliko nas je!“ Ali, rekoh, sve to jeste zabrinulo vlast i ljude režima, vidljiva su neka popuštanja, ali na manipulativan način. To vladanje manipulacijama može se održati mnogo duže nego što opozicija misli, pa i po cenu zaoštravanja do svođenja zemlje na „populistički logor“. Ali, to istovremeno nosi i rizik strašnih lomova i veliko je pitanje za vlast – čitati Vučića  koji to dobro zna – dokle veruje, tojest dokle će biti tvrdoglav u manipulaciji svojim podanicima, a kad će shvatiti da se lomovi mogu preduprediti dijalogom.

Kad kažem manipulacija, dobar je primer lažni, izveštačeni i zakasneli poziv na ad hoc zakazan dijalog o Kosovu u Skupštini. Samo zarad dodatnog izvrgavanja ruglu one opozicije koja parlament bojkotuje. A kad Evropska komisija stavi primedbe na rad Skupštine i odnos prema opoziciji, oni kažu pa evo zvali smo ih. Izveštaj je za čitavu 2019. a poziv je došao jedva nedelju pred sednicu…

MONITOR: Kako toliko godina Vučiću uspijeva da, kako mnogi kažu, radi što god hoće i kad god hoće?

ANDREJIĆ: On je vešto iskoristio nedostatke izbornog sistema koji omogućava zloupotrebe. Manipulacijom sa krajnje suprotstavljenim gledištima i idejnim i političkom stavovima koji zastupaju i nepreležano i neprežaljeno radikalstvo i evropejstvo, uz politički marketing koji  računa sa zaboravom do operacija sa notornim lažima, te svođenjem javnosti na javnost pijace, Vučić uspeva da  pokupi četvrtinu ukupnog biračkog tela. To prevedeno na odnose izašlih, apstiniranih i suprotnoglasajućih na kraju ispadne na 50 odsto izašlih. Ta se činjenica kasnije razrađuje i dorađuje, potkrepljuje mitom, korupcijom, partijskim zapošljavnjem uz zastrašivanje i negovanje kulta vođe.

I sve je to uronjeno u najveću višedecenijsku, ma, viševekovnu pošast  Srbije – pristajanja, navikavanja na sve, povlađivanje, oprtunizam. Kad je prvi put počeo da javno ućutkuje ministre, dere se na njih, a oni ćute, videlo se da se pred njim lagano rasprostire polje beščašća po kome on može da jaše kako hoće. I koga hoće.

MONITOR: Mnoge  javne ličnosti u Vučiću pružile podršku na predsjedničkim izborima ili  ne reaguju na ono što on radi od Srbije i njenih građana. Je li to Srbijom zavladao  strah da se rizično javno pobuniti protiv bilo čega ili je u pitanju nešto drugo?

ANDREJIĆ: Deo odgovora je u prethodnom odgovoru – da i strah i korumpiranost, i linija nezameranja, lični i profesionalni ćar… Ali videli smo i primere “razumnog” i razumljivog straha od osvetničkih poteza koji ne prezaju ni od prebijanja, pretnji, podmetanja, medijskih harangi… U ne samo simboličnoj ravni, vi ovde imate tvrdnju državnog sekretara koji hvali, na primer,  medijsku situaciju podatkom da, eto, ovde odavno nije ubijen ni jedan novinar, a eto u eunskoj Slovačkoj  i na Malti se i to dešava.

MONITOR: Da li će predstojeći parlamentarni izbori označiti kraj Vučićeve diktature i na koje se snage u Srbiji može računati da do toga dođe?

ANDREJIĆ: Ne, ne verujem da će sami sledeći izbori, pa čak i uz prihvatanje dela ili u celosti primedbi koje se odnose na izborna pravila, a koje je deo opozicije ponudio uz pomoć struke, bitno promeniti odnos snaga u srpskom parlamentu. Vlast već vrši obimne pripreme, ne računajući kontra-kampanju „Budućnost Srbije“, kroz razmeštanje svojih ljudi na srednje pozicije svuda po Srbiji. Oni imaju uticaja na konkretne privredne i ekonomske tokove, ali i na modeliranje, odnosno urušavanje svesti i civilizacijskog nivoa društva. Vlast već obrazuje „rezervne“ stranke i računa na popuštanje do mere da bojkot-opozicija ne odustane od bojkota ili da trik-popuštanje izvede u poslednjem času kao sa sednicom Skupštine o Kosovu, da dalje ogađuje opozicione prvake. A znajući strukturu ličnosti vladara, moguće su i dosetke i potezi kakve zdravoj političkoj logici ni na um ne mogu pasti… Možda je moguća promena vlasti i na neki drugi način, ali tek to ne valja…

MONITOR: Kosovo je i dalje vrlo aktuelna politička tema. Nedavno je Vučić rekao da će o Kosovu građani odlučivati na referendumu ukoliko ne bude postignut kompromis sa Albancima. Treba li referendumom rješavati status Kosova ili drugačije?

ANDREJIĆ: Ustav podrazumeva referendum, ali i Ustav je promenljiva kategorija. Vučić reče da “pravo prati stvarnost”, a stvarnost većine za promenu Ustava, na primer, može da bude podrška šešeljevaca Vučiću –  a i on sam to jeste još uvek kao i dobar deo glasčkog mu tela – za “rešenje” Kosova, “ako se odrekne EU”. Ovo Vaše pitanje je isuviše logično i normalno da bi se iz vizure današnje Srbije na njega normalno odgovorilo. Jer, mislim da su i potencijalni sporazum o Kosovu, pa i referendumsko pitanje, u glavama glavnih pregovarača – naravno i prištinskih – zamišljeni kao nešto dvosmisleno, prevarno, što će se teško razumeti, a moći da se tumači i ovako i onako. Uostalom, na postsocijalističkom Balkanu nije bilo malo međunarodnih akata koji se zovu, na primer – okvirni sporazum, o “visokim predstavnicima” kao eufemizmu za guvernere i da ne govorim.

MONITOR: Da li će zastoj u dijalogu između Beograda i Prištine, odnosno problemi koji su nastali u takozvanoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, usporiti evropske integracije Srbije?

ANDREJIĆ: Da, one već usporavaju proces, a novo je to što se sada čini da to usporavanje svima odgovara i “neproširljivoj” Evropi i našim prevarantima koji uključujući se tobož i verbalno u EU uvek drže otvorena i “zadnja vrata”.

MONITOR: U ovogodišnjem Izvještaju o napretku Srbije u procesu pristupanja EU piše da Srbija nije ostvarila nikakav napredak u oblasti slobode izražavanja. Šta na to kažete?

ANDREJIĆ: Pa i nije, kad je, videli smo, glavni “državni” argument da se više ne ubijaju novinari. A ka će, ne znamo…

MONITOR: Kako izgleda medijska scena u Srbiji. Koliko mediji poštuju profesionalne standarde, objavljuju li lažne  informacije u korist vlasti, je li većina pod kontrolom vlasti…

ANDREJIĆ: Suvšna pitanja, medijska scena ne izgleda nikako, profesionalni standardi, šta to beše, prvo vlast laže, pa ovi objavljuju, a onda obrnuto i tako unedogled, većina jeste pod otvorenom ili suptilnom kontrolom, ili izložena nezamislivim pritiscima. Bukvalno nezamislivim – imali smo i ovakaj slučaj – tabloidi su počeli besomučnu kampanju protiv neke nove firme koja proizvodi sokove, jer navodno krši pravila o ispravnosti proizvoda za ljudsku upotrebu i sastavu na deklaraciji. A samo zato što te proizvode reklamira televizija  koju lično Vučić izvrgava ruglu i napadima da je izdajnička agentura…  Sve manje je i pravih novinara, opšte pristajanje i njih potapa.

                                    Veseljko KOPRIVICA
 Fotografije: Peđa Mitić

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BOJAN BAĆA, SOCIOLOG:  Vrijeme je za ljevičarski obrt

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi smo toliko izgubili sposobnost da zamišljamo, mislimo Crnu Goru bez DPS-a da mi se čini da je vrijeme za ljevičarski obrt naše priče. Samo se takvom spoznajom otvara prostor za emancipaciju i istinsku promjenu

 

MONITOR: Vlast nam redovno mjeri patriotizam?

BAĆA: Patriotizam je kada plaćamo porez, jer je neplaćanje jedan od najtežih udaraca stabilnosti zemlje. Patriotizam nije kada nas boli to što neko ne poštuje državne simbole, već kada reagujemo na ugnjetavanje drugog u ime onog što ti simboli predstavljaju. Građanska obaveza ne smije biti prema režimu, već prema idealima kojima ta država stremi, a ova naša bi da bude “građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde, zasnovana na vladavini prava”. Nezavisnost se ne sastoji u tome da partijski centri moći odlučuju kako da kroz rasprodaju “valorizuju” zajedničko dobro, već se manifestuje kao autonomija kada ih mi, građani, zaustavimo u toj naopakoj namjeri. To je građanska svijest. Nije dovoljno reći da je “A uzrok B”, javnost mora znati da li je B poželjno, da li je A etički prihvatljivo, i da li je trošak vrijedan truda. Eto, režim ekonomski napredak prikazuje friziranjem statistike, tako što tumačenjem potrošačke korpe do nivoa gdje je građaninu za sva tri obroka dnevno potrebno 2,06 eura praktično ukida siromaštvo u zemlji. Napredak se očekuje kroz svođenje Rijeka na njihov hidroelektrični potencijal, iskrivljavajući pokazatelje isplativosti i eventualne štetnosti tih projekata. Hoću reći, da li se nešto može računati kao “uspjeh” zavisi od sistema vrijednosti, a ne isključivo od suvih podataka.

Treba se paziti svega što moralno upitne postupke pravda “državnim razlogom”, odnosno “nacionalnim interesom”. Umjesto da se bazira na odnosu prava, obaveza i odgovornosti građana prema političkoj zajednici, naša  politika ljubavi prema državi se bazira na emociji prema sedimentnim stijenama i parčadima tekstila, a ispoljava kao ervilnost partiji koja je za trideset godina promijenila više “nacionalnih” i “državnih interesa” nego Crna Gora ukupno vladajućih partija.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 14. JUNA

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo