Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Neokolonijalizam Zapada

Objavljeno prije

3 godine

na

I evropske odnosno evroatlantske integracije Crne Gore

 

Kako se istovremeno može biti protiv neokolonijalizma Zapada, a za evropske i evroatlantske integracije uopšte, i Crne Gore posebno, što eksplicitno ističu već i naslov i podnaslov ove kolumne, to ograničeni um kulturnih rasista u Crnoj Gori i šire, kojima su usta evo svakoga dana puna „Zapada“ i „zapadnih vrednosti“, od kojih ne može više ni da se diše, jednostavno ne može da pojmi. Za to je neophodna dijalektika jedinstva i borbe suprotnosti velikih G. V. F. Hegela i Karla Marksa. I nauka o kompleksnim i dinamičkim sistemima i postnjutnovska fizika nobelovca Ilje Prigožina. Koje su ovima potpuno nepoznate.

Ali krenimo redom. Najpre, neokolonijalizam Zapada. Reč je o izrazito nazadnjačkom, retrotrendu poznog, ultramonopolističkog i sve više apokaliptičkog kapitalizma u poslednjih trideset godina. Čak i oni koji su zaboravili poslednjih pola milenijuma klasičnog kolonijalizma Zapada, u potonjih trideset godina mogli su da ožive utihla sećanja. U našoj maloj i jedinoj posebno. U kojoj su gabrijeleskobarovska „partnerstva“ u poslednjih tri godine haosa prevazišla sve do skoro viđeno. I u kojoj se, na žalost, na prstima jedne ruke mogu nabrojati oni koji su to uopšte primetil. Ili hteli da primete.

Ali kako onda evropske pa čak i evroatlantske integracije tog istog Zapada mogu biti pozitivne. Pa jednostavno tako što moramo imati na umu dijalektičku i kompleksnu prirodu samog Zapada. Koji je, kao i sam čovek kao takav, u svim svojim vremenima i prostorima, ne dakle samo na Zapadu, nego isto tako i na Istoku, i na Severu, i na Jugu, od kada je sveta i veka, dijalektičko jedinstvo vrhova svetlosti i ponora tame. Pa je i sam Zapad, kao i čovek i čovečanstvo uopšte, na mrak kolonijalizma, posebno u poslednjih sto godina, odgovarao svetlošću antikolonijalizma i slobodarstva. Deo ovog potonjeg su i reformisani, državni, takozvani njudil kapitalizam SAD, i ovome blizak, socijaldemokratski, liberalnodemokratski i evrointegracionistički kapitalizam EU u drugoj polovini dvadesetog veka, posle poslednjeg velikog, razornog i strašnog tridesetogodišnjeg rata 1914-1944.

Pa se dijalektika odnosno kompleksnost našeg problema ovime samo još više dijalektizuje odnosno kompleksifikuje i komplikuje. Jer se sama opisana svetlost reformisanog kapitalizma i evrointegracionizma iz druge polovine dvadesetog veka, u poslednjih trideset godina posthladnoratovskog vremena, od strane retro i neokolonijalizma Zapada, sve više dovodi u pitanje, napada i ugrožava. Zbog toga i prilikom ulaska naše male i jedine u evrointegracionizam ovo treba znati. I davati svoj sigurno neveliki i skromni ali za nas najveći mogući doprinos odbrani najboljeg od najgoreg dela samog Zapada. I čoveka i sveta.

U slučaju naše male i jedine, ovo danas, dvehiljadedvadesettreće, važi i za evroatlantske integracije i NATO. Iako je Crna Gora dvehiljadesedamnaeste postala članica NATO bez odgovarajućeg demokratskog referenduma, danas je naše članstvo u ovoj međunarodnoj vojnoj organizaciji, međunarodnopravna obaveza parekselans, koju, posebno u našim aktuelnim poluhaotičnim uslovima, uopšte nije dobro dovoditi u pitanje. Utoliko pre što bi ovo i ovakvo dovođenje u pitanje, u našim današnjim uslovima, jedva dočekala crnogorska mafiokratija, koja u našem produženom dvovlašću i dalje vreba. I u tom vrebanju NATO koristi odnosno zloupotrebljava kao svoju omiljenu masku i alat. Pa bi joj se, otvaranjem ovog pitanja u ovim uslovima, samo išlo na ruku i pomagalo.

A sve ovo gore, od svih ljudi iz postjugoslovenskog sveta, najpre i najbolje su uočila i izrazila dva vrhunska i alternativna slovenačka intelektualca, možda baš zbog toga što je njihova mala i jedina, od svih postjugoslovenskih zemalja, bila i ostala najbliža Zapadu. Prvi je Rastko Močnik, koji je to učinio na samom početku ovog vremena, danas već daleke hiljadudevetstodevedesetšeste, u jednom intervjuu, objavljenom u alternativnom zagrebačkom Arkzinu, pod naslovom koji sam dovoljno ako ne i sve govori: „Učimo od Afrike“.

Da je imalo kome. Ali, pošto nije, jedan drugi, isto tako vrhunski alternativni slovenački intelektualac, Slavoj Žižek, morao je to da ponovi, a jednu važnu stvar još i da doda, u tekstu „Zašto Zapad gubi u Africi“, kojeg su naše odnosno podgoričke Vijesti prevele i prenele sasvim nedavno odnosno četrnaestog septembra dvehiljadedvadesettreće.

Važan dodatak Slavoja Žižeka u ovom tekstu jeste onaj u kojem on izvanredno ažurira i zumira dijalektiku odnosno kompleksnost zapadnog neokolonijalizma i uspešne, ali i neuspešne antikolonijalne borbe u poslednjih sto godina. Tako što s pravom ističe, kako svaki antikolonijalizam, a možemo dodati i antikapitalizam, u potonjih sto godina, nije bio samo uspešan odnosno oslobodilački, nego je jedan deo ovih, bio i izrazito nazadan i autoritaran, baš kao i ono protiv čega je ustao. A ovo poslednje je upravo u postjugoslovenskom svetu, pa i u našoj maloj i jedinoj, toliko vidno, aktuelno i značajno.

Samo što to u našoj maloj i jedinoj malo ko uopšte vidi, odnosno želi da vidi. Čak i u nevladinom svetu, koji bi morao biti rasterećen od pogubne patologije vlastoljublja. Pa se zbog toga, malo je reći nedovoljno vidi, i glavni politički kompleks i metodološki model našeg vremena. A to je kompleks odnosno model negativne hemije i koprodukcije. U kojem nije najdublja odnosno dominantna ni zavera ni greška, mada i njih ima. Nego je to, ponovimo još jednom, negativna hemija i koprodukcija.

A dva aktuelna čak goruća primera i problema u svetu i u našoj maloj i jedinoj to najbolje pokazuju. Prvi je tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta, u njihovoj združenoj, ubilačkoj i zločinačkoj prizvodnji i eskalaciji rata u Ukrajini, Evropi i našoj maloj i jedinoj. Drugi je isto takva tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija lokalnih ekstremnih nacionalizama, u našoj maloj i jedinoj, i u nama susednoj i najbližoj, koje kao politička braća blizanci, toliko dugo i, na žalost, uspešno, predvode i nose „njihov“ Aleksandar Vučić i „naš“ Milo Đukanović.

Kao u jednom starom dobrom vicu iz inkubirajućih hiljadudevetstoosamdesetih, mogli bi reći, da sve aktuelne probleme u našoj maloj i jedinoj, najbolje rezimiraju naši nagomilani problemi i zastoji u evropskim integracijama, a na nestrpljivo potpitanje, a koji su među njima najveći, odgovor bi mogao biti, da je među ovima najveći problem nedostatak same svesti o njihovom postojanju. Zbog toga je, ali potpuno izvan vica, u našoj najrealnijoj realnosti, naš najveći problem i potreba ovde i danas, makar početak razvijanje ove svesti. Što u uslovima našeg aktuelnog i vladajućeg Nesvetog trojstva, gabrijeleskobarovskog neokolonijalnog Zapada, našeg unutrašnjeg i beskonačnog vlastoljublja, i naše stare ali uvek mlade i besudne zemlje, nije ni malo lako.

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

Vrhovi i ponori

Objavljeno prije

1 sedmica

na

5 Septembra, 2026

Objavio:

Dvije najbolje i dvije najgore stvari u našoj maloj i jedinoj u posljednjih trideset sedam godina

 

 

Svaki izbor je delom subjektivan, delom objektivan. Tako je i sa izborom koji donosi ova kolumna. Pri tome, skrećem pažnju samo na dve važne činjenice. Prvo, autor ove kolumne je već sedamdeset jedan plus, dakle dugo i dobro pamti. I drugo, ovaj izbor napravljen je pod neposrednim uticajem velikih ubrzavanja i zgušnjavanja vremena, koja su se dogodila u poslednjih nekoliko godina i meseci.

Počeću sa dve najbolje stvari. Dve najbolje stvari, koje su se u poslednjih trideset sedam godina, od prvih obnovljenih višestranačkih izbora do danas, 1990 – 2027. dogodile u Crnoj Gori, jesu dva političko-pravna akta Skupštine Crne Gore, i to Rezolucija o građanskom miru, doneta i bukvalno pod bombama NATO pakta, 26. marta 1999. i Sporazum o promenama Ustava i integraciji Crne Gore u EU, usvojen 7. jula 2026.

I Rezolucija iz 1999. i Sporazum iz 2026. doneti su konsenzusom (skoro) svih subjekata i poslanika Skupštine Crne Gore, a to se, u našoj, vekovima šizmatičnoj, ali maloj i jedinoj, u tako značajnim stvarima, toliko retko događa. Zbog toga, ovaj svoj izbor, opširnije neću obrazlagati.

Možda još samo jedno malo potpitanje. Zar antiratni indipendizam 1990-ih, krunisan obnovom državne nezavisnosti 21. maja 2006. nije zaslužio da se nađe ispred, ili makar zajedno sa dva navedena akta Skupštine Crne Gore? Naravno da je zaslužio. Ali, da bi došao na sam vrh, mora da ispuni još jedan uslov. Unutrašnji konsenzus. Kojeg negativna hemija i koprodukcija dve mafiokratije, one Mila Đukanovića, i one Aleksandra Vučića, još uvek onemogućavaju. A do kada će tako, još uvek ne znamo.

A dve najgore stvari u Crnoj Gori, u poslednjih trideset sedam godina, nadovezuju se upravo na ovo poslednje. Prva najgora stvar je činjenica, da je u najgorim, ratnim 1990-im, većina u našoj maloj i jedinoj, fanatično sledila najgore, Slobodana Miloševića i njemu slične. Druga najgora stvar je činjenica, da jedan deo naših, najgore u regionu i svetu, sledi i dan danas. U regionu, dve rečene mafiokratije, u svetu, Donalda Trampa, globalizovanog Slobodana Miloševića. Kakav izbor. Uvek sa najgorima. Samo zbog toga što su najgori često i najmoćniji.

Srećom, istorija nikada nije, ni samo ponavljanje, ni samo promena, nego uvek neka njihova složena kombinacija. U našoj tridesetsedmogodišnjoj priči, ponavljanje je podrška najmoćnijima i najgorima. A šta je promena, i kakva, na bolje, ili na gore?

Odgovor na ovo pitanje ima dva različita, mada povezana elementa. Prvi se tiče naše male i jedine, drugi čitavog sveta. Kada je reč o našoj maloj i jedinoj, tu stvari stoje bolje nego što su stojale pre trideset godina. Zbog toga što, uprkos svemu, sledbenika najgorih, u našoj maloj i jedinoj, danas, 2027, ipak, ima manje, čak mnogo manje, nego što ih je bilo paklenih 1990-ih. Imajući na umu onaj (skoro) konsenzus, onih 71, od 74 prisutnih, od ukupno 81 poslanika Skupštine Crne Gore, onog istorijskog Sporazuma, od 7. jula 2026, sledbenici najgorih su danas, kod nas, pre egzotična manjina, nego ozbiljna politička snaga.

No, da li će tako i ostati, u današnjem, sve više globalizovanom svetu, više zavisi od ovog sveta, nego od naše male i jedine. A u ovom svetu stvari ne stoje najbolje. Na samoj polovini drugog mandata, najgoreg ikada presednika SAD, onog našeg i svetskog, globalizovanog Slobodana Milioševića, Donalda Trampa dakle, stvari su i dalje krajnje neizvesne i otvorene. Za novi fašizam. I za nuklearno-ekološku apokalipsu. Za našu malu i jedinu. I za čitav svet. A to je valjda dovoljan razlog. Za produženi otpor i borbu do kraja. Za spas naše male i jedine i spas čitavog sveta.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Crna Gora

Objavljeno prije

2 mjeseca

na

3 Jula, 2026

Objavio:

I leptir Ilje Prigožina. Još jedan dobar razlog za ulazak u EU

 

 

Sve do skoro, svoju ideju i predlog, da Crna Gora formira koncentracionu vladu, za ulazak u EU, najvećim delom, temeljio sam, na činjenici da je upravo ulazak Crne Gore u EU, jedan od retkih, uz to još i dvotrećinskih, i već godinama dosta stabilnih, unutrašnjih konsenzusa u našoj maloj i jedinoj. Od početka drugog mandata predsednika SAD Donalda Trampa 2025., međutim, ovom, pre svega, unutrašnjem, dodajem još jedan, vanjski razlog.

Reč je o ekstremnoj i vrtoglavoj destabilizaciji i haotizaciji svetskog sistema, koja je sa ovim mandatom usledila. Što mene, u načelu, spoznajno i intelektualno, nije iznenadilo, jer sam, kao učenik Imanuela Volerstina i Ilje Prigožina, za mogućnost odnosno verovatnoću njenog nastupanja, već dugo znao, ali me je njena spektakularna trampistička premijera, psihološki, ipak, iznenadila.

Što mi se već dešavalo. Na primer i sa raspadom Jugoslavije 1989-1991. Sećam se, i taj raspad sam, u tekstovima koji su mu prethodili, čak i nekoliko godina pre njegovog nastupanja, analitički, bio predvideo, ali me je samo njegovo nastupanje, isto tako, psihološki, iznenadilo. Valjda, ovo sam sebi kasnije tako tumačio, zbog neke neobične razlike, koja postoji između intelektualne spoznaje i životne psihologije.

Ali, da se vratim aktuelnom, trampističkom raspadu, osamdesetogodišnjeg međunarodnog sistema, uspostavljenog odmah posle Drugog svetskog rata. Za njegovo razumevanje, zainteresovane moram još jednom da uputim na teoriju haosa Ilje Prigožina. Koja polazi od krucijalne razlike između ravnotežnih stanja sistema, u kojima važe zakoni njutnovske fizike, i stanja sistema koja su daleko od ravnoteže, u kojima važe zakoni nove, postnjutnovske fizike.

Po Ilji Prigožinu, naš svet već živi u postnjutnovskim vremenima, samo što toga još uvek nije svestan, pa zbog toga još uvek pluta u haosu. U borislavpekićevskim vremenima čuda. Ili, kako to slikovito kaže, čuvena metafora pokreta leptirovih krila samog Ilje Prigožina, u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže, u kojima čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelesu.

A ovakva haotična i poluhaotična stanja sveta, trajaće još najmanje nekoliko decenija. Kao takva, ona će sve više biti izazov, kako se to danas eufemistički kaže, čak i za najveće entitete i sile ovog sveta. O onim drugim, pa i o našoj maloj i jedinoj, da i ne govorimo. Zbog toga će, posebno za ove druge, pa i za nas, integrisanje u veće, demokratske i prijateljske entitete, biti od najveće moguće važnosti. Čak i za puki opstanak. I to je glavni vanjski razlog za ulazak Crne Gore u EU.

Da li sve ovo znači da je EU megaentitet bez nedostatka i mane? Naravno da ne. Ovi nedostaci i mane dovoljno su poznati, pa ih ovde neću ponavljati. A da li to znači da EU, za sve svoje, pa i za Crnu Goru, obezbeđuje apsolutnu zaštitu i bezbednost? Naravno da ne ni to. Zbog čega? Pa pre svega zbog toga što se ona postnjutnovska pretnja haotičnih i poluhaotičnih stanja sistema, koja su daleko od ravnoteže, nadvija i nad najvećim, a ne samo nad malim i nejakim entitetima. Pa se nadvija i nad EU. Tako da, u narednih par decenija, može da dođe u pitanje, ne samo demokratija, nego i sam opstanak EU.

Pa zbog čega onda uopšte ulazak Crne Gore u EU? Odgovor je sasvim jednostavan. Zbog toga što je, od svih spoljnopolitičkih, globalnih i civilizacijskih opcija, koje su danas pred nama, EU, za našu malu i jedinu, najbolja. Ili, to može i tako da se kaže, sa najmanje loših i najviše dobrih strana. I sa najviše izgleda za dalji pozitivni razvoj. I za najbolji mogući izlazak iz opasnih haotičnih i poluhaotičnih stanja.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Donald Tramp

Objavljeno prije

3 mjeseca

na

27 Juna, 2026

Objavio:

I leptir Ilje Prigožina

 

Osoba iz naslova ove kolumne, svakoga dana, na sebi svojstven, spektakularan način, pokreće i jedno staro, čak prastaro pitanje. O ulozi pojedinca/ličnosti u istoriji/sistemu. Pre nego ovo pitanje stavimo u jedan relativno novi okvir, međutim, podsetimo još i na ona dva para starih i poznatih odgovora na to pitanje, naime da ta uloga, u načelu govoreći, može biti velika ili mala, kao i pozitivna ili negativna.

Relativno novi okvir je onaj, na koji nas je, još pre oko pola veka, uputio Ilja Prigožin, jedan od najvećih naučnika našeg vremena, dobitnik Nobelove nagrade za fizičku hemiju 1977. I to tako, što je uveo razlikovanje između ravnotežnih stanja sistema i stanja sistema koja su daleko od ravnoteže. I dok u onim prvim važe poznati zakoni njutnovske fizike, u ovim drugim počinju da važe zakoni postnjutnovske fizike. Ali tek nakon izvesnog vremena haosa.

Ilja Prigožin je za ova vremena znao, i na njih upozoravao, još pre oko pola veka. Najveći broj dvorskih naučnika i mejnstrimera, međutim, oči je počeo da otvara, tek nakon početka drugog mandata Donalda Trampa, 2025. Sa velikim zakašnjenjem, i sporo, veoma sporo. Pa ipak, danas, čak i najveći broj njih zna, da današnji svet već živi u jednom novom, multipolarnom i opasnom međunarodnom haosu.

Ali većina dvorskih još uvek ne shvata da ovo stanje nije nimalo slučajno i kratkotrajno, nego prigožijanski uslovljeno i dugotrajno. I unikatno. O ovoj unikatnosti najslikovitije i najbolje govori, sada već proslavljena metafora leptira Ilje Prigožina. Koja kaže, da, u ovom novom, sve više haotičnom, postnjutnovskom stanju sistema, koje je daleko od ravnoteže, čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelesu.

Sada možemo da se vratimo našem antijunaku, Donaldu Trampu. Ona dva para starih i poznatih odgovora sa početka ovog teksta, o ulozi pojedinca/ličnosti, pa i našeg antijunaka, u istoriji/sistemu, u načelu govoreći, i dalje važe. Samo što je amplituda ovih odgovora, naime i onoga velika-mala, i onoga pozitivna-negativna, u novom, prigožijanskom stanju sveta, veoma, veoma uvećana.

A ovo potonje izlazi iz domena ovolikog ili onolikog i koliko god velikog kvantiteta, i prelazi u domen jednog sasvim novog kvaliteta. Koji može biti i onaj najgori mogući. Nuklearno-ekološki smak sveta. Zbog toga što čovek kao vrsta, od 1945,  prvi put u svojoj istoriji, ima i tu mogućnost. Pa se o toj mogućnosti mora voditi računa. I to na prvom mestu i najviše. Dakle, upravo suprotno, onome kako se to radi odnosno ne radi danas.

Pre početka prvog mandata Donalda Trampa 2017, više od dvadeset najrenomiranijih neuropsihijatara SAD, obratilo se političkoj i ukupnoj javnosti te zemlje i sveta, sa jednim, malo je reći, dramatičnim upozorenjem. Da je Donald Tramp, tada još uvek kandidat za predsednika SAD, osoba koja je psihički teško obolela, od „ekstremnog narcisizma“, i da je zbog toga, za SAD i svet, opasno, da bude izabran za presednika.

Posle samo polovine njegovog drugog mandata, ovo je danas očigledno, čak i običnim ljudima i laicima. Ali je ova osoba, upravo kao takva, veoma upotrebljiva kao alat, za sistem beskrupuloznog ultrakapitalizma, koji danas vlada.

I, samo još jedna značajna stvar. Veoma se varaju, još uvek vladajući dvorski mejnstrimeri, da treba izdržati samo još polovinu drugog mandata Donalda Trampa. I to zbog najmanje dva ozbiljna razloga. Prvo, zbog toga što je, za poslednji bljesak, onaj sveuništavajuće nuklearno-ekološke apokalipse, dovoljna jedna jedina sekunda, a kamoli dve godine, preostale druge polovine drugog mandata našeg antijunaka. I drugo, ne manje značajno, što postnjutnovska fizika, poluhaotičnog stanja sistema koje je daleko od ravnoteže, i onaj metaforički leptir Ilje Prigožina, produžavaju svoj život, i posle eventualnog mirnog odlaska sa vlasti Donalda Trampa.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo