Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Neokolonijalizam Zapada

Objavljeno prije

3 godine

na

I evropske odnosno evroatlantske integracije Crne Gore

 

Kako se istovremeno može biti protiv neokolonijalizma Zapada, a za evropske i evroatlantske integracije uopšte, i Crne Gore posebno, što eksplicitno ističu već i naslov i podnaslov ove kolumne, to ograničeni um kulturnih rasista u Crnoj Gori i šire, kojima su usta evo svakoga dana puna „Zapada“ i „zapadnih vrednosti“, od kojih ne može više ni da se diše, jednostavno ne može da pojmi. Za to je neophodna dijalektika jedinstva i borbe suprotnosti velikih G. V. F. Hegela i Karla Marksa. I nauka o kompleksnim i dinamičkim sistemima i postnjutnovska fizika nobelovca Ilje Prigožina. Koje su ovima potpuno nepoznate.

Ali krenimo redom. Najpre, neokolonijalizam Zapada. Reč je o izrazito nazadnjačkom, retrotrendu poznog, ultramonopolističkog i sve više apokaliptičkog kapitalizma u poslednjih trideset godina. Čak i oni koji su zaboravili poslednjih pola milenijuma klasičnog kolonijalizma Zapada, u potonjih trideset godina mogli su da ožive utihla sećanja. U našoj maloj i jedinoj posebno. U kojoj su gabrijeleskobarovska „partnerstva“ u poslednjih tri godine haosa prevazišla sve do skoro viđeno. I u kojoj se, na žalost, na prstima jedne ruke mogu nabrojati oni koji su to uopšte primetil. Ili hteli da primete.

Ali kako onda evropske pa čak i evroatlantske integracije tog istog Zapada mogu biti pozitivne. Pa jednostavno tako što moramo imati na umu dijalektičku i kompleksnu prirodu samog Zapada. Koji je, kao i sam čovek kao takav, u svim svojim vremenima i prostorima, ne dakle samo na Zapadu, nego isto tako i na Istoku, i na Severu, i na Jugu, od kada je sveta i veka, dijalektičko jedinstvo vrhova svetlosti i ponora tame. Pa je i sam Zapad, kao i čovek i čovečanstvo uopšte, na mrak kolonijalizma, posebno u poslednjih sto godina, odgovarao svetlošću antikolonijalizma i slobodarstva. Deo ovog potonjeg su i reformisani, državni, takozvani njudil kapitalizam SAD, i ovome blizak, socijaldemokratski, liberalnodemokratski i evrointegracionistički kapitalizam EU u drugoj polovini dvadesetog veka, posle poslednjeg velikog, razornog i strašnog tridesetogodišnjeg rata 1914-1944.

Pa se dijalektika odnosno kompleksnost našeg problema ovime samo još više dijalektizuje odnosno kompleksifikuje i komplikuje. Jer se sama opisana svetlost reformisanog kapitalizma i evrointegracionizma iz druge polovine dvadesetog veka, u poslednjih trideset godina posthladnoratovskog vremena, od strane retro i neokolonijalizma Zapada, sve više dovodi u pitanje, napada i ugrožava. Zbog toga i prilikom ulaska naše male i jedine u evrointegracionizam ovo treba znati. I davati svoj sigurno neveliki i skromni ali za nas najveći mogući doprinos odbrani najboljeg od najgoreg dela samog Zapada. I čoveka i sveta.

U slučaju naše male i jedine, ovo danas, dvehiljadedvadesettreće, važi i za evroatlantske integracije i NATO. Iako je Crna Gora dvehiljadesedamnaeste postala članica NATO bez odgovarajućeg demokratskog referenduma, danas je naše članstvo u ovoj međunarodnoj vojnoj organizaciji, međunarodnopravna obaveza parekselans, koju, posebno u našim aktuelnim poluhaotičnim uslovima, uopšte nije dobro dovoditi u pitanje. Utoliko pre što bi ovo i ovakvo dovođenje u pitanje, u našim današnjim uslovima, jedva dočekala crnogorska mafiokratija, koja u našem produženom dvovlašću i dalje vreba. I u tom vrebanju NATO koristi odnosno zloupotrebljava kao svoju omiljenu masku i alat. Pa bi joj se, otvaranjem ovog pitanja u ovim uslovima, samo išlo na ruku i pomagalo.

A sve ovo gore, od svih ljudi iz postjugoslovenskog sveta, najpre i najbolje su uočila i izrazila dva vrhunska i alternativna slovenačka intelektualca, možda baš zbog toga što je njihova mala i jedina, od svih postjugoslovenskih zemalja, bila i ostala najbliža Zapadu. Prvi je Rastko Močnik, koji je to učinio na samom početku ovog vremena, danas već daleke hiljadudevetstodevedesetšeste, u jednom intervjuu, objavljenom u alternativnom zagrebačkom Arkzinu, pod naslovom koji sam dovoljno ako ne i sve govori: „Učimo od Afrike“.

Da je imalo kome. Ali, pošto nije, jedan drugi, isto tako vrhunski alternativni slovenački intelektualac, Slavoj Žižek, morao je to da ponovi, a jednu važnu stvar još i da doda, u tekstu „Zašto Zapad gubi u Africi“, kojeg su naše odnosno podgoričke Vijesti prevele i prenele sasvim nedavno odnosno četrnaestog septembra dvehiljadedvadesettreće.

Važan dodatak Slavoja Žižeka u ovom tekstu jeste onaj u kojem on izvanredno ažurira i zumira dijalektiku odnosno kompleksnost zapadnog neokolonijalizma i uspešne, ali i neuspešne antikolonijalne borbe u poslednjih sto godina. Tako što s pravom ističe, kako svaki antikolonijalizam, a možemo dodati i antikapitalizam, u potonjih sto godina, nije bio samo uspešan odnosno oslobodilački, nego je jedan deo ovih, bio i izrazito nazadan i autoritaran, baš kao i ono protiv čega je ustao. A ovo poslednje je upravo u postjugoslovenskom svetu, pa i u našoj maloj i jedinoj, toliko vidno, aktuelno i značajno.

Samo što to u našoj maloj i jedinoj malo ko uopšte vidi, odnosno želi da vidi. Čak i u nevladinom svetu, koji bi morao biti rasterećen od pogubne patologije vlastoljublja. Pa se zbog toga, malo je reći nedovoljno vidi, i glavni politički kompleks i metodološki model našeg vremena. A to je kompleks odnosno model negativne hemije i koprodukcije. U kojem nije najdublja odnosno dominantna ni zavera ni greška, mada i njih ima. Nego je to, ponovimo još jednom, negativna hemija i koprodukcija.

A dva aktuelna čak goruća primera i problema u svetu i u našoj maloj i jedinoj to najbolje pokazuju. Prvi je tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta, u njihovoj združenoj, ubilačkoj i zločinačkoj prizvodnji i eskalaciji rata u Ukrajini, Evropi i našoj maloj i jedinoj. Drugi je isto takva tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija lokalnih ekstremnih nacionalizama, u našoj maloj i jedinoj, i u nama susednoj i najbližoj, koje kao politička braća blizanci, toliko dugo i, na žalost, uspešno, predvode i nose „njihov“ Aleksandar Vučić i „naš“ Milo Đukanović.

Kao u jednom starom dobrom vicu iz inkubirajućih hiljadudevetstoosamdesetih, mogli bi reći, da sve aktuelne probleme u našoj maloj i jedinoj, najbolje rezimiraju naši nagomilani problemi i zastoji u evropskim integracijama, a na nestrpljivo potpitanje, a koji su među njima najveći, odgovor bi mogao biti, da je među ovima najveći problem nedostatak same svesti o njihovom postojanju. Zbog toga je, ali potpuno izvan vica, u našoj najrealnijoj realnosti, naš najveći problem i potreba ovde i danas, makar početak razvijanje ove svesti. Što u uslovima našeg aktuelnog i vladajućeg Nesvetog trojstva, gabrijeleskobarovskog neokolonijalnog Zapada, našeg unutrašnjeg i beskonačnog vlastoljublja, i naše stare ali uvek mlade i besudne zemlje, nije ni malo lako.

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

Nepravda

Objavljeno prije

3 sedmice

na

10 Oktobra, 2026

Objavio:

Haos i nasilje

 

 

Zahvaljujući izuzetnom razvoju nauke, tehnike i tehnologije u poslednjih nekoliko decenija i vekova, čovek je danas u mogućnosti da obezbedi opšte blagostanje za sve pripadnike svoje vrste. Ali se to ne događa zbog ekstremno nepravednog ultrakapitalističkog sistema proizvodnje i raspodele. O kojoj ne govore samo brojne društvene teorije, nego i najegzaktnije statistike najvećih naučnika našeg vremena. Posebno ona Tome Piketija, koja jasno i nedvosmisleno pokazuje da se jaz između jednog odnosno deset procenata najbogatijih, i devedeset devet odnosno devedeset procenata ostalih, u poslednjih trideset godina, ne samo ekstremno povećao, nego i da je to povećanje veće nego što je bilo ikada, u nekih trideset godina, u poslednjih trista godina.

Ali se naš problem ovde ne završava. Zbog toga što ekstremno nepravedna koncentracija društvenog bogatstva ide ruku pod ruku sa ekstremno nepravednom koncentracijom društvene moći. Pa onda ova i ovakva moć, sve ovo lažno prikazuje, kao sasvim normalno, zaluženo i pravedno. Ultrakapitaliste i njihove takozvane tehno-oligarhe kao ingeniozne umove i kreatore, a ne kao beskrupulozne eksploatatore i predatore. Donalda Trampa kao vrhovnog, a Ilona Maska kao tehno genija, a ne, i jednog i drugog, i sve njima bliske, kao puke alate ultrakapitalizma. Pa se tako, na ekstremnu nepravdu, direktno nadovezuje ekstremna laž ovog sistema.

A da vidite da je ovde reč o ekstremnoj laži i nepravdi, a ne istini i pravdi, ne morate biti genij. Dovoljno je da sebi postavite nekoliko jednostavnih pitanja. I da napravite nekoliko isto tako jednostavnih komparacija. Najpre pitanja. Po kojem je to ekonomskom čudu ili kreativnosti poznat Donald Tramp? Koje su to njegove kreativne „transakcije“? Naravno, ukoliko tu ne računamo prevare i pljačke. Slično Ilon Mask? A onda i komparacije. Dovoljno je da se ova dvojica i njima slični ultrakapitalisti i tehno-oligarsi, i njihova beskonačna i zaglušujuća narcisoidnost, samopromocija i laž, uporede sa istinom i žrtvom, stvarno najvećih, i za naučni i tehnološki progres ljudskog roda najzaslužnijih. Od Sokrata, i njegove čaše otrova, preko Đordana Bruna, i njegove lomače, do Nikole Tesle, i njegove poznate životne askeze.

Stvari su prilično pa i sasvim očigledne i jasne. I ideje za popravku stvari isto tako. Jedna od najboljih takvih je „tehnološka renta“ Janisa Varufakisa. Ideja da svi današnji preduzetnici, a posebno ultakapitalisti, već na samom početku svoje delatnosti, u predistributivnoj fazi, uplaćuju ovu rentu u opštedruštvene fondove, za finansiranje zdravstva i obrazovanja novih generacija. I da se tako, makar i zakasnelo, vrati makar deo onog duga, najzaslužnijim i najvećim, od Sokrata, preko Đordana Bruna, do Nikole Tesle i ostalih. A istovremeno, ekstremno nepravedni sistem ultrakapitalizma, transformiše u koliko-toliko pravedni ekonomski i socijalni sistem.

I tako čitav svet spasi od preteće nuklearno-ekološke apokalipse. Ali je problem i ovde u tome što ultrakapitalisti, trampovci i ostali, imaju monopol i nad sredstvima ove apokalipse, i što taj monopol očigledno koriste za svoje privatne, a ne za opšte društvene interese. Pa se tako sve ovo pretvara u noćnu moru aktuelne i sve više preteće nepravde, haosa i nasilja. Koje može da dovede i do kraja čoveka kao vrste.

A sve ovo, najkraće i najbolje sažima, borbena parola običnih građana, koju sam prvi put čuo u SAD, početkom 1990-ih. „No Justice No Peace“ (Ako nema pravde, ne može biti ni mira). Berni Sanders, Aleksandra Oktavija Kortez i Zohran Mamdani, oni su koji u ovoj zemlji danas nastavljaju i predvode ovu borbenu tradiciju. Oni i njima bliski, u toj zemlji i čitavom svetu, pa i u našoj maloj i jedinoj, jedini su koji mogu/možemo da zaustave/zaustavimo apokaliptički kapitalizam i apokalipsu.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Neizvjesnost

Objavljeno prije

4 sedmice

na

3 Oktobra, 2026

Objavio:

Između utopije i apokalipse

 

Najveći paradoks našeg vremena, jeste u tome, što je, zahvaljujući progresu u razvoju nauke i tehnologije, čovek danas, prvi put u svojoj istoriji, u mogućnosti da ostvari opšte blagostanje za sve ljude na planeti, ali on ovu mogućnost, na žalost, ne ostvaruje, zbog toga što to nije interes ekstremnih ultrakapitalista i moćnika na vlasti. Nego je njihov jedini interes, očuvanje njihove ekstremne moći, pljačke i plena. Svim, pa i apokaliptičkim sredstvima. Nuklearnim i drugim oružjima za masovno uništavanje. I ekološkom destrukcijom. Rečju, nuklearno-ekološkom, a ne biblijskom apokalipsom.

Pa je zbog toga, najveći paradoks našeg vremena, istovremeno, i najveća neizvesnost našeg vremena. Opšte blagostanje za sve ljude na planeti ili nuklearno-ekološka apokalipsa. I nestanak čoveka kao vrste. Ili, sportskim rečnikom rečeno, mrtva trka između utopije i apokalipse. I, uzgred, ova mrtva trka, možda najbolje svedoči, o svoj promenljivosti, ljudskih vremena i mnjenja. U svoj onoj pobedničkoj euforiji, poslednje decenije prošlog veka, negativan predznak, imale su i utopija, kao nemoguća, i apokalipsa, kao preterana. A danas je ona prva postala moguća i pozitivna, a ova druga ostala negativna, ali ni malo preterana.

A da bi sve ovo dobro razumeli, moramo znati, da su i najveći paradoks, i najveća neizvesnost našeg vremena, došli iz najveće kontradikcije čoveka kao vrste. Iz činjenice, da čovek kao vrsta, po svojoj prirodi, nije ni samo dobar, ni samo zao, nego da u sebi ima potencijala, i za jedno i za drugo. A ovo, opet, znamo ne iz bilo koje teorije ili dogme, nego iz istorije. U kojoj se nebrojeno puta pokazalo, da čovek ima potencijala, i za vrhove svetlosti, dobra i empatije, i za ponore tame, zla i nasilja. Te da se zbog toga, sa ovom vrstom njegovog endemskog dualizma, mora uvek računati.

A najčešće se ne računa. Nego se računa sa ovom ili onom vrstom dogmatizma. O čoveku kao uvek dobrom. Ili o čoveku kao uvek zlom. A da bi se izbeglo ovo, kao i konfuzija, koja obično prati panične prelaze iz jednog u drugo, sintetičku svest o onoj dualnoj ljudskoj prirodi i istoriji, treba dopuniti, i analitičkim uvidom, u dve različite, mada povezane, komponente i dinamike čovekovog bića. Prvoj, naučno-tehnološkoj, i drugoj, moralno-političkoj. Prvoj, koja je, videli smo, ne samo progresivna, nego, u ovoj progresivnost, čak i eksponencijalna. I drugoj, koja je, na žalost, spora, veoma spora, ako ne i regresivna.

Kraj prve četvrtine XXI veka, krajnje je vreme za osvešćivanje. I za borbu. Za blagostanje. Protiv apokalipse. Posebno zbog toga što je, od 1945., kada je prvi put upotrebljena nuklearna bomba, i od 1989., kada je prestala kakva-takva hladno-ratovska kontrola dve najveće sile nad ovim oružjem, nuklearno-ekološka apokalipsa postala svakodnevna pretnja. A alternativa i levica XX veka, državni kapitalizam, etatizam i socijal-demokratija, potrošeni, oslabljeni i kompromitovani. Na primeru SAD, mada je sličnost sa drugim zemljama velika, ovo je najbolje pokazao, Norman Solomon u svojoj izvanrednoj knjizi The Blue Road to Trump Hell iz 2025.

Upravo zbog mračnih i opasnih vremena u kojim živimo, ovu kratku kolumnu, završiću sa još jednim pozitivnim primerom. Koji čuva i razvija tradiciju vekovnih borbi za onu pozitivnu utopiju. Za opštu dobrobit i blagostanje za sve ljude na planeti. Reč je o BIEN odnosno Basic Income Earth Network, inicijativi koja je pokrenuta još danas dalekih 1980-ih, od strane hrišćanskih odnosno katoličkih socijalista u Belgiji, ali koja je, od tada do danas, postala jedna od najboljih alternativnih i progresivnih, globalnih mreža i akcija. Koju zainteresovani mogu naći i na njenoj digitalnoj adresi: basicincome.org.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Vrhovi i ponori

Objavljeno prije

2 mjeseca

na

5 Septembra, 2026

Objavio:

Dvije najbolje i dvije najgore stvari u našoj maloj i jedinoj u posljednjih trideset sedam godina

 

 

Svaki izbor je delom subjektivan, delom objektivan. Tako je i sa izborom koji donosi ova kolumna. Pri tome, skrećem pažnju samo na dve važne činjenice. Prvo, autor ove kolumne je već sedamdeset jedan plus, dakle dugo i dobro pamti. I drugo, ovaj izbor napravljen je pod neposrednim uticajem velikih ubrzavanja i zgušnjavanja vremena, koja su se dogodila u poslednjih nekoliko godina i meseci.

Počeću sa dve najbolje stvari. Dve najbolje stvari, koje su se u poslednjih trideset sedam godina, od prvih obnovljenih višestranačkih izbora do danas, 1990 – 2027. dogodile u Crnoj Gori, jesu dva političko-pravna akta Skupštine Crne Gore, i to Rezolucija o građanskom miru, doneta i bukvalno pod bombama NATO pakta, 26. marta 1999. i Sporazum o promenama Ustava i integraciji Crne Gore u EU, usvojen 7. jula 2026.

I Rezolucija iz 1999. i Sporazum iz 2026. doneti su konsenzusom (skoro) svih subjekata i poslanika Skupštine Crne Gore, a to se, u našoj, vekovima šizmatičnoj, ali maloj i jedinoj, u tako značajnim stvarima, toliko retko događa. Zbog toga, ovaj svoj izbor, opširnije neću obrazlagati.

Možda još samo jedno malo potpitanje. Zar antiratni indipendizam 1990-ih, krunisan obnovom državne nezavisnosti 21. maja 2006. nije zaslužio da se nađe ispred, ili makar zajedno sa dva navedena akta Skupštine Crne Gore? Naravno da je zaslužio. Ali, da bi došao na sam vrh, mora da ispuni još jedan uslov. Unutrašnji konsenzus. Kojeg negativna hemija i koprodukcija dve mafiokratije, one Mila Đukanovića, i one Aleksandra Vučića, još uvek onemogućavaju. A do kada će tako, još uvek ne znamo.

A dve najgore stvari u Crnoj Gori, u poslednjih trideset sedam godina, nadovezuju se upravo na ovo poslednje. Prva najgora stvar je činjenica, da je u najgorim, ratnim 1990-im, većina u našoj maloj i jedinoj, fanatično sledila najgore, Slobodana Miloševića i njemu slične. Druga najgora stvar je činjenica, da jedan deo naših, najgore u regionu i svetu, sledi i dan danas. U regionu, dve rečene mafiokratije, u svetu, Donalda Trampa, globalizovanog Slobodana Miloševića. Kakav izbor. Uvek sa najgorima. Samo zbog toga što su najgori često i najmoćniji.

Srećom, istorija nikada nije, ni samo ponavljanje, ni samo promena, nego uvek neka njihova složena kombinacija. U našoj tridesetsedmogodišnjoj priči, ponavljanje je podrška najmoćnijima i najgorima. A šta je promena, i kakva, na bolje, ili na gore?

Odgovor na ovo pitanje ima dva različita, mada povezana elementa. Prvi se tiče naše male i jedine, drugi čitavog sveta. Kada je reč o našoj maloj i jedinoj, tu stvari stoje bolje nego što su stojale pre trideset godina. Zbog toga što, uprkos svemu, sledbenika najgorih, u našoj maloj i jedinoj, danas, 2027, ipak, ima manje, čak mnogo manje, nego što ih je bilo paklenih 1990-ih. Imajući na umu onaj (skoro) konsenzus, onih 71, od 74 prisutnih, od ukupno 81 poslanika Skupštine Crne Gore, onog istorijskog Sporazuma, od 7. jula 2026, sledbenici najgorih su danas, kod nas, pre egzotična manjina, nego ozbiljna politička snaga.

No, da li će tako i ostati, u današnjem, sve više globalizovanom svetu, više zavisi od ovog sveta, nego od naše male i jedine. A u ovom svetu stvari ne stoje najbolje. Na samoj polovini drugog mandata, najgoreg ikada presednika SAD, onog našeg i svetskog, globalizovanog Slobodana Milioševića, Donalda Trampa dakle, stvari su i dalje krajnje neizvesne i otvorene. Za novi fašizam. I za nuklearno-ekološku apokalipsu. Za našu malu i jedinu. I za čitav svet. A to je valjda dovoljan razlog. Za produženi otpor i borbu do kraja. Za spas naše male i jedine i spas čitavog sveta.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo