Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Neokolonijalizam Zapada

Objavljeno prije

na

I evropske odnosno evroatlantske integracije Crne Gore

 

Kako se istovremeno može biti protiv neokolonijalizma Zapada, a za evropske i evroatlantske integracije uopšte, i Crne Gore posebno, što eksplicitno ističu već i naslov i podnaslov ove kolumne, to ograničeni um kulturnih rasista u Crnoj Gori i šire, kojima su usta evo svakoga dana puna „Zapada“ i „zapadnih vrednosti“, od kojih ne može više ni da se diše, jednostavno ne može da pojmi. Za to je neophodna dijalektika jedinstva i borbe suprotnosti velikih G. V. F. Hegela i Karla Marksa. I nauka o kompleksnim i dinamičkim sistemima i postnjutnovska fizika nobelovca Ilje Prigožina. Koje su ovima potpuno nepoznate.

Ali krenimo redom. Najpre, neokolonijalizam Zapada. Reč je o izrazito nazadnjačkom, retrotrendu poznog, ultramonopolističkog i sve više apokaliptičkog kapitalizma u poslednjih trideset godina. Čak i oni koji su zaboravili poslednjih pola milenijuma klasičnog kolonijalizma Zapada, u potonjih trideset godina mogli su da ožive utihla sećanja. U našoj maloj i jedinoj posebno. U kojoj su gabrijeleskobarovska „partnerstva“ u poslednjih tri godine haosa prevazišla sve do skoro viđeno. I u kojoj se, na žalost, na prstima jedne ruke mogu nabrojati oni koji su to uopšte primetil. Ili hteli da primete.

Ali kako onda evropske pa čak i evroatlantske integracije tog istog Zapada mogu biti pozitivne. Pa jednostavno tako što moramo imati na umu dijalektičku i kompleksnu prirodu samog Zapada. Koji je, kao i sam čovek kao takav, u svim svojim vremenima i prostorima, ne dakle samo na Zapadu, nego isto tako i na Istoku, i na Severu, i na Jugu, od kada je sveta i veka, dijalektičko jedinstvo vrhova svetlosti i ponora tame. Pa je i sam Zapad, kao i čovek i čovečanstvo uopšte, na mrak kolonijalizma, posebno u poslednjih sto godina, odgovarao svetlošću antikolonijalizma i slobodarstva. Deo ovog potonjeg su i reformisani, državni, takozvani njudil kapitalizam SAD, i ovome blizak, socijaldemokratski, liberalnodemokratski i evrointegracionistički kapitalizam EU u drugoj polovini dvadesetog veka, posle poslednjeg velikog, razornog i strašnog tridesetogodišnjeg rata 1914-1944.

Pa se dijalektika odnosno kompleksnost našeg problema ovime samo još više dijalektizuje odnosno kompleksifikuje i komplikuje. Jer se sama opisana svetlost reformisanog kapitalizma i evrointegracionizma iz druge polovine dvadesetog veka, u poslednjih trideset godina posthladnoratovskog vremena, od strane retro i neokolonijalizma Zapada, sve više dovodi u pitanje, napada i ugrožava. Zbog toga i prilikom ulaska naše male i jedine u evrointegracionizam ovo treba znati. I davati svoj sigurno neveliki i skromni ali za nas najveći mogući doprinos odbrani najboljeg od najgoreg dela samog Zapada. I čoveka i sveta.

U slučaju naše male i jedine, ovo danas, dvehiljadedvadesettreće, važi i za evroatlantske integracije i NATO. Iako je Crna Gora dvehiljadesedamnaeste postala članica NATO bez odgovarajućeg demokratskog referenduma, danas je naše članstvo u ovoj međunarodnoj vojnoj organizaciji, međunarodnopravna obaveza parekselans, koju, posebno u našim aktuelnim poluhaotičnim uslovima, uopšte nije dobro dovoditi u pitanje. Utoliko pre što bi ovo i ovakvo dovođenje u pitanje, u našim današnjim uslovima, jedva dočekala crnogorska mafiokratija, koja u našem produženom dvovlašću i dalje vreba. I u tom vrebanju NATO koristi odnosno zloupotrebljava kao svoju omiljenu masku i alat. Pa bi joj se, otvaranjem ovog pitanja u ovim uslovima, samo išlo na ruku i pomagalo.

A sve ovo gore, od svih ljudi iz postjugoslovenskog sveta, najpre i najbolje su uočila i izrazila dva vrhunska i alternativna slovenačka intelektualca, možda baš zbog toga što je njihova mala i jedina, od svih postjugoslovenskih zemalja, bila i ostala najbliža Zapadu. Prvi je Rastko Močnik, koji je to učinio na samom početku ovog vremena, danas već daleke hiljadudevetstodevedesetšeste, u jednom intervjuu, objavljenom u alternativnom zagrebačkom Arkzinu, pod naslovom koji sam dovoljno ako ne i sve govori: „Učimo od Afrike“.

Da je imalo kome. Ali, pošto nije, jedan drugi, isto tako vrhunski alternativni slovenački intelektualac, Slavoj Žižek, morao je to da ponovi, a jednu važnu stvar još i da doda, u tekstu „Zašto Zapad gubi u Africi“, kojeg su naše odnosno podgoričke Vijesti prevele i prenele sasvim nedavno odnosno četrnaestog septembra dvehiljadedvadesettreće.

Važan dodatak Slavoja Žižeka u ovom tekstu jeste onaj u kojem on izvanredno ažurira i zumira dijalektiku odnosno kompleksnost zapadnog neokolonijalizma i uspešne, ali i neuspešne antikolonijalne borbe u poslednjih sto godina. Tako što s pravom ističe, kako svaki antikolonijalizam, a možemo dodati i antikapitalizam, u potonjih sto godina, nije bio samo uspešan odnosno oslobodilački, nego je jedan deo ovih, bio i izrazito nazadan i autoritaran, baš kao i ono protiv čega je ustao. A ovo poslednje je upravo u postjugoslovenskom svetu, pa i u našoj maloj i jedinoj, toliko vidno, aktuelno i značajno.

Samo što to u našoj maloj i jedinoj malo ko uopšte vidi, odnosno želi da vidi. Čak i u nevladinom svetu, koji bi morao biti rasterećen od pogubne patologije vlastoljublja. Pa se zbog toga, malo je reći nedovoljno vidi, i glavni politički kompleks i metodološki model našeg vremena. A to je kompleks odnosno model negativne hemije i koprodukcije. U kojem nije najdublja odnosno dominantna ni zavera ni greška, mada i njih ima. Nego je to, ponovimo još jednom, negativna hemija i koprodukcija.

A dva aktuelna čak goruća primera i problema u svetu i u našoj maloj i jedinoj to najbolje pokazuju. Prvi je tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta, u njihovoj združenoj, ubilačkoj i zločinačkoj prizvodnji i eskalaciji rata u Ukrajini, Evropi i našoj maloj i jedinoj. Drugi je isto takva tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija lokalnih ekstremnih nacionalizama, u našoj maloj i jedinoj, i u nama susednoj i najbližoj, koje kao politička braća blizanci, toliko dugo i, na žalost, uspešno, predvode i nose „njihov“ Aleksandar Vučić i „naš“ Milo Đukanović.

Kao u jednom starom dobrom vicu iz inkubirajućih hiljadudevetstoosamdesetih, mogli bi reći, da sve aktuelne probleme u našoj maloj i jedinoj, najbolje rezimiraju naši nagomilani problemi i zastoji u evropskim integracijama, a na nestrpljivo potpitanje, a koji su među njima najveći, odgovor bi mogao biti, da je među ovima najveći problem nedostatak same svesti o njihovom postojanju. Zbog toga je, ali potpuno izvan vica, u našoj najrealnijoj realnosti, naš najveći problem i potreba ovde i danas, makar početak razvijanje ove svesti. Što u uslovima našeg aktuelnog i vladajućeg Nesvetog trojstva, gabrijeleskobarovskog neokolonijalnog Zapada, našeg unutrašnjeg i beskonačnog vlastoljublja, i naše stare ali uvek mlade i besudne zemlje, nije ni malo lako.

Milan POPOVIĆ

Komentari

ALTERVIZIJA

Novi fašizam i lumpenproletarijat

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najdublja istina i najveća žrtva „neoliberalnog“ kapitalizma

 

 

Kosmos je hteo, da baš u ovoj, to jest pretposlednjoj godini prve četvrtine dvadesetiprvog veka,  prvi put u ovom veku, padnu sve maske sa lica globalnog kapitalizma, koji sebe još uvek zove milozvučnim ali lažnim imenom „neoliberalizma“. Najpre su, početkom juna, došli upozoravajući rezultati izbora za Evropski parlament, a onda, lančano, samo mesec dana posle toga, još više upozoravajući, pa i dramatični rezultati prvog i drugog kruga parlamementarnih izbora u Francuskoj, uz Nemačku, po mnogo čemu, i najznačajnijoj zemlji EU. Terminologija koja uporno izbegava, da ove rezultate nazove njihovim pravim imenom fašizma, nego ih ublažava imenima radikalne, ekstremne ili ultradesnice, ništa ne rešava. Stvar je ono što jeste, a ne ono što mi želimo. Fašizam nije psovka nego najozbiljnija pojava našeg vremena.

Poznato je, fašizam se prvi put podigao u prvoj polovini prošlog veka. A kada su retki kritički orijentisani i alternativni intelektualci sa Balkana, u poslednjoj deceniji toga veka, upozoravali da postjugoslovenske fašizme hiljadudevetstodevedesetih, treba shvatiti i kao najavu mogućih novih fašizama u EU, SAD i na Zapadu, malo ko je ta upozorenja ozbiljno shvatao. Danas je snažan i masovan trend novih fašizama u samim centrima svetskog kapitalističkog sistema, o produžavanju ove vrste agonije u našoj maloj i jedinoj i u regionu da i ne govorimo, belodana činjenica.

Ali, ni novi fašizam o kojem je reč, nije pao sa neba. Njegov najdublji i najsnažniji izvor je puzajuća „neoliberalna ekonomija“ odnosno „neoliberalizam“ u poslednjih trideset godina. Ispod kojeg se celo vreme pa i danas krije sama suprotnost liberalnoj ekonomiji i liberalizmu, to jest pozni i ultramonopolistički kapitalizam u dubokoj i opasnoj krizi. Iz koje se evo podiže cunami novog fašizma.

A najveća i najtragičnija žrtva starog i novog kapitalizma-fašizma, bio je i ostao lumpenproletarijat, kojeg čine najniži i najsiromašniji slojevi današnjih radnih klasa, nezaposleni, pauperi i ostali. I to zbog nepodnošljive težine i siline siromaštva, bede i očaja, koje na ove klase i slojeve, u ovoj fazi kapitalizma, sve više i više padaju. Zbog čega su te klase i slojevi odnosno lumpenproletarijat ne samo najveća, nego i najtragičnija, dvostruka žrtva kapitalizma kao sistema. Prvi put, u brutalnoj ekonomsko-socijalnoj eksploataciji i nepravdi ultrakapitalizma. Drugi put, kada, zbog onog klasnog očaja i ne-svesti, svoje stvarne dželate, krupne kapitaliste, tajkune i oligarhe, kao Donalda Trampa i slične, a znamo takve i kod nas, prihvati kao svoje idole i spasioce.

Milan POPOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Duboko ćutanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

O ekonomsko-socijalnoj i klasnoj polarizaciji

 

 

Ideologija spada u najpotcenjenije i zbog toga najneshvaćenije pojave u društvu. Pri tome se dva oblika njenog potcenjivanja i neshvatanja posebno izdvajaju. Prvi je potcenjivanje i neshvatanje njene izuzetne kompleksnosti. Ideologija je deo društvene celine i samo se kao deo te celine i može razumeti. O njenoj kompleksnosti najbolje govori činjenica da postoje najmanje dva oblika njenog pojavljivanja ili sloja. Prvi je sloj njene uzburkane i zapenušene površine: „laž“, „indoktrinacija“, „propaganda“ i tako dalje, u novije vreme „maligni uticaj“, „forenzički nalaz“ i tome slično. Drugi je njen (naj)dublji sloj, iz kojeg i dolazi ova njena uzburkana i zapenušena površina. To je (naj)dublji sloj društvene moći, valenca/hemija interesa, politike i vlasti. To je sloj do kojeg nikada ili retko, veoma retko dolaze naši dnevni forenzičari.

Drugi oblik potcenjivanja i neshvatanja ideologije je potcenjivanje i neshvatanje njene krajnje realne i praktične funkcije. I njene svakodnevne produkcije. Koja je mnogo veća i značajnija nego što se to obično misli. Ideologija je jedan od najznačajnijih repromaterijala odnosno reprodukcionih elemenata celine društva, moći i vlasti, bez kojeg ova celina prosto ne može da funkcioniše. Kao što motor sa unutrašnjim sagorevanjem ne može da funkcioniše bez motornog ulja, da to približimo ovim banalnim ali slikovitim i tačnim primerom. Pa se zbog toga u ideologiju toliko puno i ulaže. U obrazovanje i školu, informisanje i medije, religiju i crkvu. Plus sve ovo u novoj digitalnoj eri. I sa novim opasnostima veštačke inteligencije. A starim demonima moći i vlasti.

Uz sve ovo, spektar ideologije je izuzetno širok i fleksibilan. Kreće se od najočiglednijeg izvrtanja do najsuptilnijeg spina. (Pri čemu ne treba zaboraviti da je i najprihvaćenija naučna istina multiperspektivna. Što onda problem ideologije čini još kompleksnijim i težim.) Ali, ponekad, zapravo i ne tako retko, kako bi neko mogao da pomisli, ideologija poprima i oblik ćutanja. Dubokog ćutanja. U odnosu na koje je trampovska odnosno benonovska „Deep State“/Duboka država, samo površina, ne sasvim beznačajna, ali, u poređenju sa dubokim ćutanjem, ipak, mnogo, mnogo manje značajna. Što, naravno, ne znači da nije i veoma, veoma produktivna i korisna, naravno za američku, evropsku i svetsku ultradesnicu.

Primera dubokog ćutanja, kao ideološkog mehanizma, ima dosta, ali je ova kolumna izabrala jedan, koji je od svih možda i najznačajniji. I najopasniji. Reč je o dubokom ćutanju o ekonomsko-socijalnoj i klasnoj polarizaciji iz podnaslova ovog teksta. O jednom od najnespornijih i najznačajnijih nalaza ekonomske i društvene nauke u poslednjih deset-petnaest godina, ali o kojem retko, veoma retko možemo nešto više da pročitamo ili čujemo. O tome, budimo sada do kraja konkretni i eksplicitni, da se ekonomski i društveni jaz između 1-10 posto najbogatijih i onih ostalih 99-90 posto a posebno onih donjih 50 posto  u poslednjih trideset godina, u svetu i u većini pojedinačnih zemalja sveta, u Crnoj Gori možemo samo da zamislimo, povećao kao nikada do sada u istoriji, i to krajnje nepravedno, i zbog toga krajnje opasno. U SAD, demonstranti, borci za pravdu, najčešće kliču: „No justice, no peace!“/Ako nema pravde, ne može biti ni mira. O povećavanju ovog jaza, nepravde i opasnosti, međutim, ne možemo mnogo da saznamo, posebno ne u mejnstrimu.

Šok dubokog ćutanja o kojem govori ova kolumna utoliko je veći ukoliko znamo da je onaj nalaz delo najmanje tri najslavnija delatnika u društvenim naukama našeg vremena a ne nekih anonimusa, a ovoj trojici slobodno možemo da pridružimo i četvrtog, koji je iz našeg regiona. Reč je o Džozefu Štiglicu, Tomi Piketiju, Janisu Varufakisu i Branku Milanoviću. Prvi je profesor na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, jednom od najboljih univerziteta u SAD i svetu, uz to još i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Drugi je od pre deset i više godina zvezda u usponu, sada već i na samom vrhu francuske i svetske ekonomske i društvene nauke. Treći je takođe profesor ekonomije, na atinskom i jednom američkom/teksaškom univerzitetu, bivši ministar finansija u levoj vladi Sirize u Grčkoj, uz sve to danas i aktivni i perspektivni grčki i evropski političar. Četvrti je Branko Milanović iz Beograda, do skoro ekonomist Svetske banke u Vašingtonu, koji o ovom problemu isto tako redovno i vrhunski piše.

Šok o kojem je reč dodatno pojačava i to, što je kod sva četiri autoriteta, nalaz o strahovitom povećavanju onog jaza, rezultat ne samo neke čiste teorije, nego, u društvenoj nauci, ipak, najegzaktnijeg, statističkog metoda. Primenjenog na vodećim zapadnim i svetskim ekonomijama, u poslednjih nekoliko stotina godina. Pa kako se onda ovaj šok dubokog ćutanja uopšte može, i da li se uopšte može racionalno objasniti? Naravno da može. Samo ne trčite da kažete zavera ili greška ćutanja. Zavera i greška jesu deo, ali samo deo problema. Najdublji izvor i uzrok našeg dubokog ćutanja, pa i one zavere i greške, jeste opet ona celina, širina i dubina, ona valenca interesa, moći i sistema. Od kojeg (ne)svesno beži i ona ultradesničarska odnosno fašistička „duboka država“.

Vratimo se sada nagoveštenom najvećem značaju i najvećoj opasnosti dubokog ćutanja o strahovitom povećavanju onog jaza. Najveći značaj je u njegovoj dubini i širini. Pa se, umesto racionalnog rasvetljavanja i rešavanja ove najdublje ekonomsko-socijalne i klasne polarizacije, i racionalnog korišćenja ovog rasvetljavanja i rešavanja za rasvetljavanje i rešavanje takozvanih identitetskih problema, dešava upravo suprotno, da desnica i ultradesnica svakodnevno, ekstremno i, na žalost, dosta uspešno, (zlo)upotrebljavaju ove identitetske probleme za svoje (ne)skrivene (ultra)kapitalističke klasne i političke agende.

A sve ovo i ovako traje već najmanje dve decenija. Pod super-ironičnim naslovom „Extreme Center“/Ekstremni centar, o opasnim, pa i najopasnijim posledicama ovog isklizavanja iz takozvanog levog i desnog centra, još pre skoro deceniju, preciznije 2015., pisao je i upozoravao još jedan vrhunski intelektualac. Britanski pisac i aktivista pakistanskog porekla, Tarik Ali. Uzalud. Duboko ćutanje.

Uz jednu veliku novost. Odmah posle Drugog svetskog rata, čovek je po prvi put proizveo i upotrebio nuklearnu bombu. I druga oružja za masovno uništavanje. Tako da on danas po prvi put u svojoj celokupnoj istoriji može da uništi samog sebe kao vrstu a moguće i čitav život na planeti. A kakva je veza između dubokog ćutanja o povećavanju onog ekonomsko-socijalnog i klasnog jaza, na jednoj, i nuklearno-ekološke apokalipse, na drugoj strani, valjda ne treba posebno objašnjavati.

Najnoviji rezultati izbora za Evropski parlament iz prve polovine juna 2024., koji donose ne marginalno, nego značajno povećanje političke moći ultradesnice odnosno fašizma u EU, sličan trend sa trampizmom u SAD, o neprekidnoj haotizaciji i sličnom isklizavanju u našoj maloj i jedinoj, i u našem regionu u celini, da i ne govorimo, sve ovo su više nego ozbiljna upozorenja. Da li će ova upozorenja biti dovoljna da se prekine duboko ćutanje kojem je posvećena ova kolumna? Ne treba biti siguran. Ali je to samo razlog više, a ne razlog manje, da se borba protiv ovog malignog, ali zaista malignog ćutanja i uticaja, nastavi i pojača.

A za autora ove kolumne to je još jedan razlog da nastavi i sa svojom skromnom interpunkcijskom intervencijom od pre nekoliko godina. Da piše kapitalizam-fašizam, dakle sastavljeno, sa crticom. I da tako najjače naglasi potonju fazu i fuziju prvog i drugog. Kao najdublji izvor preteće nuklearno-ekološke apokalipse. I da još jednom pozove na suprotstavljanje. Jer je u pitanju nešto najveće.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Vlada nacionalnog i evropskog jedinstva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Velika rekonstrukcija i koncentracija.

 

 

O silini hiljadugodišnje identitetske šizme u Crnoj Gori najbolje govori činjenica da je u punih tridesetpet godina od obnove višepartizma, dakle u periodu 1990-2024., koji nije mali, Skupština Crne Gore samo dva puta bila jednoglasna ili skoro jednoglasna, u nekoj stvari koja nije bila samo formalna, nego sadržinska, čak veoma sadržinska. Prvi put, to je bilo 26. marta 1999., pod bombama NATO pakta, a na samoj ivici unutrašnjeg rata, kada je Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o građanskom miru. Drugi put, to je bilo pre dve sedmice, 7. juna 2024, kada je Skupština skoro jednoglasno usvojila takozvane IBAR zakone.

Dodatni značaj ovom drugom, daje i činjenica, da je, među građanima Crne Gore, podrška članstvu Crne Gore u EU, isto tako izuzetna, i stabilna, već nekoliko godina, sedamdeset i više procenata, i, kao takva, isto tako jedan od retkih, ako ne i jedini konsenzus odnosno skoro konsenzus u našoj maloj i jedinoj. Imajući sve ovo na umu, pravi je trenutak za veliku, ne, dakle, za najavljenu, običnu i malu, nego baš za veliku rekonstrukciju vlade.

Zbog razloga koji će vrlo brzo biti dodatno precizirani, najbolje bi bilo, da ova velika rekonstrukcija vlade, bude, u stvari, koncentraciona vlada nacionalnog i evropskog jedinstva. A to je vlada u kojoj bi srazmerno učestvovale sve partije koje su osvojile jedan ili više mandata na poslednjim parlamentarnim izborima 11. juna 2023. Te čiji bi apsolutni prioritet bilo članstvo Crne Gore u EU, kao naš današnji najznačajniji zajednički minimum i zadatak.

Pri tome bi morao da se reši još najmanje jedan suštinski a ne tek tehnički problem. Kako, naime, da u ovoj vladi, odnosno vlasti, učestvuju i dva značajna ali problematična politička subjekta. DPS i bivši DF. Problematična zbog toga što su se ova dva subjekta ozbiljno samokompromitovala. Posebno DPS, političkom podrškom crnogorskoj mafiokratiji u poslednjih više od trideset godina, ali i bivši DF, političkom podrškom ništa manje opasnoj srbijanskoj mafiokratiji u poslednjih nekoliko meseci. Kako neutralisati ovu njihovu preteću samokompromitaciju, u vladi čiji bi apsolutni prioritet morala bita upravo borba protiv mafiokratije, koja je samo druga strana evropskih integracije? Da li, naime, to obezbediti kontrolisanim učešćem ova dva subjekta direktno u vladi, ili samo zadržavanjem njihovih starih i eventualno dobijanjem novih pozicija po takozvanoj širini i dubini, ovo ostaje jedan od najvećih suštinskih a ne samo tehničkih problema pri sastavljanju ove i ovakve vlade.

A sada i ono najavljeno preciziranje. Koje treba da objasni zbog čega nam je ovde i danas neophodna ne bilo kakva nego baš koncentraciona vlada. To jest, precizirajmo i to, vlada vanrednog stanja, koja je kao takva predviđena i u Ustavu Crne Gore. Odgovor nije samo u tome što se naša mala i jedina već nekoliko godina nalazi u nekoj vrsti neobjavljenog poluvanrednog stanja, nego još više u tome što postoji ozbiljna pretnja da ona iz ovog i ovakvog stanja relativno brzo pređe u puno vanredno stanje i u nešto čak mnogo, mnogo gore od toga. Pa bi formiranje koncentracione vlade bilo jedna vrsta pravovremene i delotvorne preventive.

Ozbiljna pretnja o kojoj je reč je glokalna, to jest istovremeno lokalna odnosno naša, i globalna odnosno svetska. Pri čemu je naš glavni problem, u Crnoj Gori, ali i šire, što o ovoj ozbiljnoj glokalnoj pretnji, još uvek nema ni minimuma svesti, ili, još konkretnije i preciznije rečeno, o njoj, i u njoj, kod nas, i šire, ovde i danas, postoji i funkcioniše samo velika i opasna NeSvest. Pa je podizanje ove svesti ovde i danas naš prvi i najveći zadatak.

Ali krenimo redom. Najpre, kakva je to velika i opasna NeSvest kada je o našoj maloj i jedinoj reč. Pa to je pre svega činjenica da je najveći deo naše vladajuće političke klase toliko opijen vlašću i vlastoljubljem, najveći znalci su već rekli, najjačim ljudskim opijatom, da uopšte ne vidi realno političko stanje u kojem se zemlja nalazi. A to nije takozvana nova odnosno njihova vlast, kako oni opijeno misle, nego je to jedna vrsta produženog i sve opasnijeg dvovlašća između nove vlasti i stare mafiokratije, koje ozbiljno preti da pređe u otvoreno nasilje većih razmera odnosno u unutrašnji građanski rat. (Mafiokratija je ozbiljna stvar a ne politička psovka. Ako to nismo znali pre Europolovih takozvanih skaj prepiski, sada to već veoma dobro i slikovito znamo. Uz fašizam, mafiokratija je drugi najznačajniji negativni oblik odumiranja države u našem vremenu.)

NeSvest naše vladajuće i opozicione političke klase, ali, na žalost, i najvećeg dela vladajućih i opozicionih klasa sveta, o realnom stanju samog sveta, još je veća i opasnija, a združene ove dve NeSvesti su najveće i najopasnije. Današnji svet nije više ni bipolaran, kakav je bio u drugoj polovini dvadesetog veka, ni unipolaran, kako je u poslednjoj deceniji tog veka bezuspešno pretendovala Pax Americana, nego je multipolaran. Ali još uvek u stanju nastajanja, tek začet, poluhaotičan, i apokaliptički opasan.

Poslednji put, ovaj i ovakav multipolaritet, manifestovao se sasvim nedavno, u rasporedu glasova Generalne skupštine UN, prilikom glasanja o Rezoluciji o Srebrenici 23. maja 2024. Bila je to prava mala i haotična politička matematika: 84 Za (Zapad i partneri) + 19 Protiv + 68 Uzdržanih + 22 Izašlih iz sale u momentu glasanja. Ili, isto ali malo sažetije: 84:109. U ovom numerisanom haosu, samo jedno je jasno: opadanje SAD i Zapada. Sve ostalo je još uvek krajnje nejasno, neodređeno i opasno.

A šta će iz onih 109, to jest iz aktuelnog NeZapada pa i AntiZapada, Kine, Rusije i Globalnog Juga, na kraju da izađe, novi, regulisani i demokratizovani Multipolaritet, što bi bilo najbolje, ili neki novi velikosilski Levijatan, što bi bilo negde između, ili ono najgore, Nuklearno-ekološka apokalipsa, još uvek je krajnje neizvesno. A ako se, daleko bilo, dogodi ovo potonje, našoj maloj i jedinoj, kao ni celom svetu, ne bi mogao da pomogne, ni Sveti Petar Cetinjski, naš najveći svih vremena, ni svi sveti na ovoj planeti. Sama činjenica, da je aktivnu, čak hiperaktivnu ulogu, u proizvodnji haotične političke matematike koja je gore samo skicirana, imao vrhovni srbijanski mafiokrata Aleksandar Vučić, politički brat blizanac našeg vrhovnog mafiokrate Mila Đukanovića, dovoljno je zabrinjavajuća.

Već skoro pola veka, na različite načine, učestvujem u borbama za pravednije i bolje društvo. Za demokratski socijalizam. Zbog toga se ova kolumna i zove Altervizija. Ali, u ovoj borbi, to isto tako dobro znam, nije dovoljno da alternativa bude samo bolja od vladajućeg kapitalističkog sistema (to joj uostalom i nije toliko teško), nego ona istovremeno mora da bude i realna odnosno izgradiva i održiva. Mora da vodi računa o otpornosti materijala i sličnim istorijskim, ekonomskim i socijalnim parametrima. Pa sada, na kraju ovog teksta, svoj predlog o formiranju koncentracione vlade ovde i danas, mogu još i dodatno i zaključno da pojasnim.

Uzimajući u obzir sve relevantne parametre, a posebno ono pandemijsko vlastoljublje, i onu isto tako pandemijsku NeSvest svih naših domaćih i vanjskih, naime, malo je verovatno, da će ova današnja Altervizija, to jest predlog za formiranje koncentracione vlade Crne Gore, biti promptno odnosno odmah shvaćen i prihvaćen. Ali sam ovaj predlog ipak učinio. Zbog čega? Pa najviše zbog očekivanja, da ne kažem nade, da će neki kolektivni i demokratski subjekt, dovoljno moćan i značajan, ako ne odmah, a onda uskoro, u bliskoj budućnosti, izaći iz blaženog stanja NeSvesti, i, ipak na vreme, shvatiti i prihvatiti ovaj preventivni predlog. Neki put, to je ono najviše i najbolje, što jedan subjekt ili pojedinac uopšte može.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo