Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Duboko ćutanje

Objavljeno prije

na

O ekonomsko-socijalnoj i klasnoj polarizaciji

 

 

Ideologija spada u najpotcenjenije i zbog toga najneshvaćenije pojave u društvu. Pri tome se dva oblika njenog potcenjivanja i neshvatanja posebno izdvajaju. Prvi je potcenjivanje i neshvatanje njene izuzetne kompleksnosti. Ideologija je deo društvene celine i samo se kao deo te celine i može razumeti. O njenoj kompleksnosti najbolje govori činjenica da postoje najmanje dva oblika njenog pojavljivanja ili sloja. Prvi je sloj njene uzburkane i zapenušene površine: „laž“, „indoktrinacija“, „propaganda“ i tako dalje, u novije vreme „maligni uticaj“, „forenzički nalaz“ i tome slično. Drugi je njen (naj)dublji sloj, iz kojeg i dolazi ova njena uzburkana i zapenušena površina. To je (naj)dublji sloj društvene moći, valenca/hemija interesa, politike i vlasti. To je sloj do kojeg nikada ili retko, veoma retko dolaze naši dnevni forenzičari.

Drugi oblik potcenjivanja i neshvatanja ideologije je potcenjivanje i neshvatanje njene krajnje realne i praktične funkcije. I njene svakodnevne produkcije. Koja je mnogo veća i značajnija nego što se to obično misli. Ideologija je jedan od najznačajnijih repromaterijala odnosno reprodukcionih elemenata celine društva, moći i vlasti, bez kojeg ova celina prosto ne može da funkcioniše. Kao što motor sa unutrašnjim sagorevanjem ne može da funkcioniše bez motornog ulja, da to približimo ovim banalnim ali slikovitim i tačnim primerom. Pa se zbog toga u ideologiju toliko puno i ulaže. U obrazovanje i školu, informisanje i medije, religiju i crkvu. Plus sve ovo u novoj digitalnoj eri. I sa novim opasnostima veštačke inteligencije. A starim demonima moći i vlasti.

Uz sve ovo, spektar ideologije je izuzetno širok i fleksibilan. Kreće se od najočiglednijeg izvrtanja do najsuptilnijeg spina. (Pri čemu ne treba zaboraviti da je i najprihvaćenija naučna istina multiperspektivna. Što onda problem ideologije čini još kompleksnijim i težim.) Ali, ponekad, zapravo i ne tako retko, kako bi neko mogao da pomisli, ideologija poprima i oblik ćutanja. Dubokog ćutanja. U odnosu na koje je trampovska odnosno benonovska „Deep State“/Duboka država, samo površina, ne sasvim beznačajna, ali, u poređenju sa dubokim ćutanjem, ipak, mnogo, mnogo manje značajna. Što, naravno, ne znači da nije i veoma, veoma produktivna i korisna, naravno za američku, evropsku i svetsku ultradesnicu.

Primera dubokog ćutanja, kao ideološkog mehanizma, ima dosta, ali je ova kolumna izabrala jedan, koji je od svih možda i najznačajniji. I najopasniji. Reč je o dubokom ćutanju o ekonomsko-socijalnoj i klasnoj polarizaciji iz podnaslova ovog teksta. O jednom od najnespornijih i najznačajnijih nalaza ekonomske i društvene nauke u poslednjih deset-petnaest godina, ali o kojem retko, veoma retko možemo nešto više da pročitamo ili čujemo. O tome, budimo sada do kraja konkretni i eksplicitni, da se ekonomski i društveni jaz između 1-10 posto najbogatijih i onih ostalih 99-90 posto a posebno onih donjih 50 posto  u poslednjih trideset godina, u svetu i u većini pojedinačnih zemalja sveta, u Crnoj Gori možemo samo da zamislimo, povećao kao nikada do sada u istoriji, i to krajnje nepravedno, i zbog toga krajnje opasno. U SAD, demonstranti, borci za pravdu, najčešće kliču: „No justice, no peace!“/Ako nema pravde, ne može biti ni mira. O povećavanju ovog jaza, nepravde i opasnosti, međutim, ne možemo mnogo da saznamo, posebno ne u mejnstrimu.

Šok dubokog ćutanja o kojem govori ova kolumna utoliko je veći ukoliko znamo da je onaj nalaz delo najmanje tri najslavnija delatnika u društvenim naukama našeg vremena a ne nekih anonimusa, a ovoj trojici slobodno možemo da pridružimo i četvrtog, koji je iz našeg regiona. Reč je o Džozefu Štiglicu, Tomi Piketiju, Janisu Varufakisu i Branku Milanoviću. Prvi je profesor na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, jednom od najboljih univerziteta u SAD i svetu, uz to još i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Drugi je od pre deset i više godina zvezda u usponu, sada već i na samom vrhu francuske i svetske ekonomske i društvene nauke. Treći je takođe profesor ekonomije, na atinskom i jednom američkom/teksaškom univerzitetu, bivši ministar finansija u levoj vladi Sirize u Grčkoj, uz sve to danas i aktivni i perspektivni grčki i evropski političar. Četvrti je Branko Milanović iz Beograda, do skoro ekonomist Svetske banke u Vašingtonu, koji o ovom problemu isto tako redovno i vrhunski piše.

Šok o kojem je reč dodatno pojačava i to, što je kod sva četiri autoriteta, nalaz o strahovitom povećavanju onog jaza, rezultat ne samo neke čiste teorije, nego, u društvenoj nauci, ipak, najegzaktnijeg, statističkog metoda. Primenjenog na vodećim zapadnim i svetskim ekonomijama, u poslednjih nekoliko stotina godina. Pa kako se onda ovaj šok dubokog ćutanja uopšte može, i da li se uopšte može racionalno objasniti? Naravno da može. Samo ne trčite da kažete zavera ili greška ćutanja. Zavera i greška jesu deo, ali samo deo problema. Najdublji izvor i uzrok našeg dubokog ćutanja, pa i one zavere i greške, jeste opet ona celina, širina i dubina, ona valenca interesa, moći i sistema. Od kojeg (ne)svesno beži i ona ultradesničarska odnosno fašistička „duboka država“.

Vratimo se sada nagoveštenom najvećem značaju i najvećoj opasnosti dubokog ćutanja o strahovitom povećavanju onog jaza. Najveći značaj je u njegovoj dubini i širini. Pa se, umesto racionalnog rasvetljavanja i rešavanja ove najdublje ekonomsko-socijalne i klasne polarizacije, i racionalnog korišćenja ovog rasvetljavanja i rešavanja za rasvetljavanje i rešavanje takozvanih identitetskih problema, dešava upravo suprotno, da desnica i ultradesnica svakodnevno, ekstremno i, na žalost, dosta uspešno, (zlo)upotrebljavaju ove identitetske probleme za svoje (ne)skrivene (ultra)kapitalističke klasne i političke agende.

A sve ovo i ovako traje već najmanje dve decenija. Pod super-ironičnim naslovom „Extreme Center“/Ekstremni centar, o opasnim, pa i najopasnijim posledicama ovog isklizavanja iz takozvanog levog i desnog centra, još pre skoro deceniju, preciznije 2015., pisao je i upozoravao još jedan vrhunski intelektualac. Britanski pisac i aktivista pakistanskog porekla, Tarik Ali. Uzalud. Duboko ćutanje.

Uz jednu veliku novost. Odmah posle Drugog svetskog rata, čovek je po prvi put proizveo i upotrebio nuklearnu bombu. I druga oružja za masovno uništavanje. Tako da on danas po prvi put u svojoj celokupnoj istoriji može da uništi samog sebe kao vrstu a moguće i čitav život na planeti. A kakva je veza između dubokog ćutanja o povećavanju onog ekonomsko-socijalnog i klasnog jaza, na jednoj, i nuklearno-ekološke apokalipse, na drugoj strani, valjda ne treba posebno objašnjavati.

Najnoviji rezultati izbora za Evropski parlament iz prve polovine juna 2024., koji donose ne marginalno, nego značajno povećanje političke moći ultradesnice odnosno fašizma u EU, sličan trend sa trampizmom u SAD, o neprekidnoj haotizaciji i sličnom isklizavanju u našoj maloj i jedinoj, i u našem regionu u celini, da i ne govorimo, sve ovo su više nego ozbiljna upozorenja. Da li će ova upozorenja biti dovoljna da se prekine duboko ćutanje kojem je posvećena ova kolumna? Ne treba biti siguran. Ali je to samo razlog više, a ne razlog manje, da se borba protiv ovog malignog, ali zaista malignog ćutanja i uticaja, nastavi i pojača.

A za autora ove kolumne to je još jedan razlog da nastavi i sa svojom skromnom interpunkcijskom intervencijom od pre nekoliko godina. Da piše kapitalizam-fašizam, dakle sastavljeno, sa crticom. I da tako najjače naglasi potonju fazu i fuziju prvog i drugog. Kao najdublji izvor preteće nuklearno-ekološke apokalipse. I da još jednom pozove na suprotstavljanje. Jer je u pitanju nešto najveće.

Milan POPOVIĆ

Komentari

ALTERVIZIJA

Novi fašizam i lumpenproletarijat

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najdublja istina i najveća žrtva „neoliberalnog“ kapitalizma

 

 

Kosmos je hteo, da baš u ovoj, to jest pretposlednjoj godini prve četvrtine dvadesetiprvog veka,  prvi put u ovom veku, padnu sve maske sa lica globalnog kapitalizma, koji sebe još uvek zove milozvučnim ali lažnim imenom „neoliberalizma“. Najpre su, početkom juna, došli upozoravajući rezultati izbora za Evropski parlament, a onda, lančano, samo mesec dana posle toga, još više upozoravajući, pa i dramatični rezultati prvog i drugog kruga parlamementarnih izbora u Francuskoj, uz Nemačku, po mnogo čemu, i najznačajnijoj zemlji EU. Terminologija koja uporno izbegava, da ove rezultate nazove njihovim pravim imenom fašizma, nego ih ublažava imenima radikalne, ekstremne ili ultradesnice, ništa ne rešava. Stvar je ono što jeste, a ne ono što mi želimo. Fašizam nije psovka nego najozbiljnija pojava našeg vremena.

Poznato je, fašizam se prvi put podigao u prvoj polovini prošlog veka. A kada su retki kritički orijentisani i alternativni intelektualci sa Balkana, u poslednjoj deceniji toga veka, upozoravali da postjugoslovenske fašizme hiljadudevetstodevedesetih, treba shvatiti i kao najavu mogućih novih fašizama u EU, SAD i na Zapadu, malo ko je ta upozorenja ozbiljno shvatao. Danas je snažan i masovan trend novih fašizama u samim centrima svetskog kapitalističkog sistema, o produžavanju ove vrste agonije u našoj maloj i jedinoj i u regionu da i ne govorimo, belodana činjenica.

Ali, ni novi fašizam o kojem je reč, nije pao sa neba. Njegov najdublji i najsnažniji izvor je puzajuća „neoliberalna ekonomija“ odnosno „neoliberalizam“ u poslednjih trideset godina. Ispod kojeg se celo vreme pa i danas krije sama suprotnost liberalnoj ekonomiji i liberalizmu, to jest pozni i ultramonopolistički kapitalizam u dubokoj i opasnoj krizi. Iz koje se evo podiže cunami novog fašizma.

A najveća i najtragičnija žrtva starog i novog kapitalizma-fašizma, bio je i ostao lumpenproletarijat, kojeg čine najniži i najsiromašniji slojevi današnjih radnih klasa, nezaposleni, pauperi i ostali. I to zbog nepodnošljive težine i siline siromaštva, bede i očaja, koje na ove klase i slojeve, u ovoj fazi kapitalizma, sve više i više padaju. Zbog čega su te klase i slojevi odnosno lumpenproletarijat ne samo najveća, nego i najtragičnija, dvostruka žrtva kapitalizma kao sistema. Prvi put, u brutalnoj ekonomsko-socijalnoj eksploataciji i nepravdi ultrakapitalizma. Drugi put, kada, zbog onog klasnog očaja i ne-svesti, svoje stvarne dželate, krupne kapitaliste, tajkune i oligarhe, kao Donalda Trampa i slične, a znamo takve i kod nas, prihvati kao svoje idole i spasioce.

U ovom veoma specifičnom kontekstu, i u ovom još specifičnijem momentu, poznati ali još uvek nedovršeni odnosno nerealizovani rezultati prvog i drugog kruga parlamentarnih izbora u Francuskoj, na tešku, ekstremno tešku temu iz naslova i podnaslova ove kolumne, istovremeno bacaju najveću svetlost, ali zadržavaju i ne malu i produženu ambivalenciju i neizvesnost. Tako, najveća svetlost značajno osvetjava pre svega tri glavne političke snage i bloka potonjih francuskih parlamentarnih izbora, levicu, centar i ultradesnicu (da ovde upotrebimo mejnstrimerski eufemizam za neofašizam).

Najprijatnije iznenađenje ovih izbora svakako je francuska levica. Ne samo zbog toga što je, za samo nedelju dana, od prvog do drugog kruga izbora, uspela da sa drugog pređe na prvo mesto, nego još više zbog toga što je u tome uspela, pre svega, savladavanjem sopstvenih tradicionalnih slabosti, političkog dogmatizma, doktrinerstva i sektaštva. Ove njene slabosti, u izvesnoj meri, ostaju i dalje, ali je njen uspeh s početka juna 2024., u najmanju ruku, ohrabrujući i obećavajući.

Fudbalskim žargonom rečeno, lopta je sada u dvorištu centrista. Ili, kako bi to rekao Tarik Ali, u dvorištu ekstremnih odnosno lažnih centrista, koji su najodgovorniji za uspon ultradesnice odnosno neofašizma u Francuskoj ali i na Zapadu uopšte u poslednjih par decenija. Da li će njihov vođa, aktuelni francuski predsednik, koji je, za razliku od unutrašnje, posebno ekonomske politike, u spoljnoj i međunarodnoj politici svoje zemlje pokazao zavidan nivo dalekovidosti, progresivnosti i borbenosti, sada biti dovoljno samokritičan, dalekovid i progresivan, i u unutrašnjoj politici Francuske, od toga, kao i od odgovarajućeg ponašanja levice, odlučujuće zavisi formiranje velikog progresivnog bloka centra (ali ovog puta stvarnog centra) i levice, koji je jedina snaga koja može da zaustavi i preokrene šokantni uspon ultradesnice.

U protivnom, ostvariće se predviđanje liderke francuske ultradesnice, kojim je ona tešila i ohrabrivala svoje sledbenike, nakon njihovog velikog i (ne)očekivanog pada sa prvog mesta nakon prvog kruga, na treće mesto nakon drugog kruga poslednjih parlamentarnih izbora. Govoreći im kako je njihova konačna pobeda samo „privremeno odložena“. Liderka francuske ultradesnice verovatno nije imala na umu naše argumente odnosno one naše produžene ambivalencije i neizvesnosti, ali se svejedno sa njenim obećanjem odnosno pretnjom, u potpunosti slažemo.

Uz samo još jedno važno odnosno najvažnije upozorenje. Najpre, da je ishod aktuelne francuske neizvesnosti, veoma značajan ne samo za Francusku, nego i za EU, SAD i čitav svet, a unutar ovoga, naravno, i za našu malu i jedinu. A onda, i ono naj-naj-naj upozorenje. Da je, nakon poraza starog fašizma, odmah nakon Drugog svetskog rata, po prvi put od kada postoji, čovek proizveo i upotrebio nuklearnu bombu i druga oružja za masovno uništavanje, zahvaljujući kojem je on danas u stanju da uništi i samog sebe kao vrstu i verovatno celokupni život na planeti. A valjda ne treba posebno objašnjavati, kako bi verovatnoća ovakvog, apokaliptičkog i samoubilačkog scenarija čoveka kao vrste, u slučaju pobede „samo privremeno odložene pobede“ francuske ultradesnice, a uskoro i one Donalda Trampa u SAD, i sličnih snaga na Zapadu i u čitavom svetu, kako bi ova verovatnoća, dakle, bila značajno veća, ako ne i apsolutna odnosno stopostotna.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Vlada nacionalnog i evropskog jedinstva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Velika rekonstrukcija i koncentracija.

 

 

O silini hiljadugodišnje identitetske šizme u Crnoj Gori najbolje govori činjenica da je u punih tridesetpet godina od obnove višepartizma, dakle u periodu 1990-2024., koji nije mali, Skupština Crne Gore samo dva puta bila jednoglasna ili skoro jednoglasna, u nekoj stvari koja nije bila samo formalna, nego sadržinska, čak veoma sadržinska. Prvi put, to je bilo 26. marta 1999., pod bombama NATO pakta, a na samoj ivici unutrašnjeg rata, kada je Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o građanskom miru. Drugi put, to je bilo pre dve sedmice, 7. juna 2024, kada je Skupština skoro jednoglasno usvojila takozvane IBAR zakone.

Dodatni značaj ovom drugom, daje i činjenica, da je, među građanima Crne Gore, podrška članstvu Crne Gore u EU, isto tako izuzetna, i stabilna, već nekoliko godina, sedamdeset i više procenata, i, kao takva, isto tako jedan od retkih, ako ne i jedini konsenzus odnosno skoro konsenzus u našoj maloj i jedinoj. Imajući sve ovo na umu, pravi je trenutak za veliku, ne, dakle, za najavljenu, običnu i malu, nego baš za veliku rekonstrukciju vlade.

Zbog razloga koji će vrlo brzo biti dodatno precizirani, najbolje bi bilo, da ova velika rekonstrukcija vlade, bude, u stvari, koncentraciona vlada nacionalnog i evropskog jedinstva. A to je vlada u kojoj bi srazmerno učestvovale sve partije koje su osvojile jedan ili više mandata na poslednjim parlamentarnim izborima 11. juna 2023. Te čiji bi apsolutni prioritet bilo članstvo Crne Gore u EU, kao naš današnji najznačajniji zajednički minimum i zadatak.

Pri tome bi morao da se reši još najmanje jedan suštinski a ne tek tehnički problem. Kako, naime, da u ovoj vladi, odnosno vlasti, učestvuju i dva značajna ali problematična politička subjekta. DPS i bivši DF. Problematična zbog toga što su se ova dva subjekta ozbiljno samokompromitovala. Posebno DPS, političkom podrškom crnogorskoj mafiokratiji u poslednjih više od trideset godina, ali i bivši DF, političkom podrškom ništa manje opasnoj srbijanskoj mafiokratiji u poslednjih nekoliko meseci. Kako neutralisati ovu njihovu preteću samokompromitaciju, u vladi čiji bi apsolutni prioritet morala bita upravo borba protiv mafiokratije, koja je samo druga strana evropskih integracije? Da li, naime, to obezbediti kontrolisanim učešćem ova dva subjekta direktno u vladi, ili samo zadržavanjem njihovih starih i eventualno dobijanjem novih pozicija po takozvanoj širini i dubini, ovo ostaje jedan od najvećih suštinskih a ne samo tehničkih problema pri sastavljanju ove i ovakve vlade.

A sada i ono najavljeno preciziranje. Koje treba da objasni zbog čega nam je ovde i danas neophodna ne bilo kakva nego baš koncentraciona vlada. To jest, precizirajmo i to, vlada vanrednog stanja, koja je kao takva predviđena i u Ustavu Crne Gore. Odgovor nije samo u tome što se naša mala i jedina već nekoliko godina nalazi u nekoj vrsti neobjavljenog poluvanrednog stanja, nego još više u tome što postoji ozbiljna pretnja da ona iz ovog i ovakvog stanja relativno brzo pređe u puno vanredno stanje i u nešto čak mnogo, mnogo gore od toga. Pa bi formiranje koncentracione vlade bilo jedna vrsta pravovremene i delotvorne preventive.

Ozbiljna pretnja o kojoj je reč je glokalna, to jest istovremeno lokalna odnosno naša, i globalna odnosno svetska. Pri čemu je naš glavni problem, u Crnoj Gori, ali i šire, što o ovoj ozbiljnoj glokalnoj pretnji, još uvek nema ni minimuma svesti, ili, još konkretnije i preciznije rečeno, o njoj, i u njoj, kod nas, i šire, ovde i danas, postoji i funkcioniše samo velika i opasna NeSvest. Pa je podizanje ove svesti ovde i danas naš prvi i najveći zadatak.

Ali krenimo redom. Najpre, kakva je to velika i opasna NeSvest kada je o našoj maloj i jedinoj reč. Pa to je pre svega činjenica da je najveći deo naše vladajuće političke klase toliko opijen vlašću i vlastoljubljem, najveći znalci su već rekli, najjačim ljudskim opijatom, da uopšte ne vidi realno političko stanje u kojem se zemlja nalazi. A to nije takozvana nova odnosno njihova vlast, kako oni opijeno misle, nego je to jedna vrsta produženog i sve opasnijeg dvovlašća između nove vlasti i stare mafiokratije, koje ozbiljno preti da pređe u otvoreno nasilje većih razmera odnosno u unutrašnji građanski rat. (Mafiokratija je ozbiljna stvar a ne politička psovka. Ako to nismo znali pre Europolovih takozvanih skaj prepiski, sada to već veoma dobro i slikovito znamo. Uz fašizam, mafiokratija je drugi najznačajniji negativni oblik odumiranja države u našem vremenu.)

NeSvest naše vladajuće i opozicione političke klase, ali, na žalost, i najvećeg dela vladajućih i opozicionih klasa sveta, o realnom stanju samog sveta, još je veća i opasnija, a združene ove dve NeSvesti su najveće i najopasnije. Današnji svet nije više ni bipolaran, kakav je bio u drugoj polovini dvadesetog veka, ni unipolaran, kako je u poslednjoj deceniji tog veka bezuspešno pretendovala Pax Americana, nego je multipolaran. Ali još uvek u stanju nastajanja, tek začet, poluhaotičan, i apokaliptički opasan.

Poslednji put, ovaj i ovakav multipolaritet, manifestovao se sasvim nedavno, u rasporedu glasova Generalne skupštine UN, prilikom glasanja o Rezoluciji o Srebrenici 23. maja 2024. Bila je to prava mala i haotična politička matematika: 84 Za (Zapad i partneri) + 19 Protiv + 68 Uzdržanih + 22 Izašlih iz sale u momentu glasanja. Ili, isto ali malo sažetije: 84:109. U ovom numerisanom haosu, samo jedno je jasno: opadanje SAD i Zapada. Sve ostalo je još uvek krajnje nejasno, neodređeno i opasno.

A šta će iz onih 109, to jest iz aktuelnog NeZapada pa i AntiZapada, Kine, Rusije i Globalnog Juga, na kraju da izađe, novi, regulisani i demokratizovani Multipolaritet, što bi bilo najbolje, ili neki novi velikosilski Levijatan, što bi bilo negde između, ili ono najgore, Nuklearno-ekološka apokalipsa, još uvek je krajnje neizvesno. A ako se, daleko bilo, dogodi ovo potonje, našoj maloj i jedinoj, kao ni celom svetu, ne bi mogao da pomogne, ni Sveti Petar Cetinjski, naš najveći svih vremena, ni svi sveti na ovoj planeti. Sama činjenica, da je aktivnu, čak hiperaktivnu ulogu, u proizvodnji haotične političke matematike koja je gore samo skicirana, imao vrhovni srbijanski mafiokrata Aleksandar Vučić, politički brat blizanac našeg vrhovnog mafiokrate Mila Đukanovića, dovoljno je zabrinjavajuća.

Već skoro pola veka, na različite načine, učestvujem u borbama za pravednije i bolje društvo. Za demokratski socijalizam. Zbog toga se ova kolumna i zove Altervizija. Ali, u ovoj borbi, to isto tako dobro znam, nije dovoljno da alternativa bude samo bolja od vladajućeg kapitalističkog sistema (to joj uostalom i nije toliko teško), nego ona istovremeno mora da bude i realna odnosno izgradiva i održiva. Mora da vodi računa o otpornosti materijala i sličnim istorijskim, ekonomskim i socijalnim parametrima. Pa sada, na kraju ovog teksta, svoj predlog o formiranju koncentracione vlade ovde i danas, mogu još i dodatno i zaključno da pojasnim.

Uzimajući u obzir sve relevantne parametre, a posebno ono pandemijsko vlastoljublje, i onu isto tako pandemijsku NeSvest svih naših domaćih i vanjskih, naime, malo je verovatno, da će ova današnja Altervizija, to jest predlog za formiranje koncentracione vlade Crne Gore, biti promptno odnosno odmah shvaćen i prihvaćen. Ali sam ovaj predlog ipak učinio. Zbog čega? Pa najviše zbog očekivanja, da ne kažem nade, da će neki kolektivni i demokratski subjekt, dovoljno moćan i značajan, ako ne odmah, a onda uskoro, u bliskoj budućnosti, izaći iz blaženog stanja NeSvesti, i, ipak na vreme, shvatiti i prihvatiti ovaj preventivni predlog. Neki put, to je ono najviše i najbolje, što jedan subjekt ili pojedinac uopšte može.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Rezolucija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Spektar zloupotreba

 

Nema te najuzvišenije, pa ni najsavršenije ljudske ideje, koja se, od strane određenih ljudi, u određenim okolnostima, ne može pretvoriti, u svoju deformisanu verziju, a ponekad i u svoju sopstvenu suprotnost. Najnoviji slučaj ove vrste je Rezolucija UN o genocidu u Srebrenici 1995., koja je u poslednjih nekoliko sedmica, još jednom uzburkala Crnu Goru i region.

U prošlom broju Monitora, Svetlana Broz i Jovo Martinović su uverljivo pokazali, kako se u Crnoj Gori i regionu, u proteklih skoro trideset godina, stvari u vezi sa ovim genocidom, skoro nisu pomerile sa mesta, a ovaj drugi, da je agresivnost negatora ovog genocida, u međuvremenu, samo povećana. U ovom broju Monitora, to jest u ovoj kolumni, ukazaće se na to, da stvari u vezi sa ovim, danas stoje još gore. Zbog toga što se otvorenim negatorima, svakoga dana, sve više pridružuju i oni koji ovaj genocid osuđuju samo retorički, a u stvarnosti ga upotrebljavaju odnosno zloupotrebljavaju, samo kao masku za prikrivanje sopstvenih odgovornosti.

U širokom, veoma širokom spektru ovih i ovakvih zluopotreba, na prvom mestu su DPS i Milo Đukanović. Koji su 1995. bili glavni saučesnici odnosno pomagači u pripremanju i izvršenju ovog genocida, a koji za to, do današnjeg dana, ni na koji način nisu odgovarali. Kada se toliko dugo, bučno i prevarno kriju ispod one dve crnogorske, i ove najnovije, UN rezolucije o genocidu u Srebrenici 1995., to se može razumeti, na taj način oni, naime, evo već skoro trideset godina, samo izbegavaju ovu odgovornost. Ali zbog čega ih na tu odgovornost, čak i dan danas, podsećaju samo retki i usamljeni glasovi, kao što je ova kolumna, e to je već pitanje za širu i dublju analizu.

Pogotovo zbog toga što je ova njihova odgovornost notorna i nezastariva. Po Ustavu Crne Gore, Ustavni sud ima obavezu, dakle ne samo da može, nego mora, da zabrani svaku političku organizaciju, koja je odgovorna za masovno kršenje ljudskih prava. Može li biti masovnijeg kršenja ljudskih prava od genocida, na koji će se direktno nadovezati i naša odnosno njihova mafiokratija? Naravno da ne. Toliko o DPS. (Neobaveštenima samo jedna ali vredna informacija. U Italiji su, sredinom 1990-ih, zbog kriminalnih konekcija sa mafijom, zabranili dalje postojanje i rad Demohrišćanske partije, dakle one iste partije, koja je u drugoj polovini dvadesetog veka, bila najzaslužnija za poluvekovni, postfašistički oporavak i razvoj ove zemlje.)

A što se Vrhovnika tiče, da čitaoce Monitora još jednom podsetimo i na ovo: autor ove kolumne, glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika, Esad Kočan, i poslanik PZP, pokojni Koča Pavlović, protiv našeg Vrhovnika i vrha, 2014. podneli su Krivičnu prijavu, upravo za genocid u Srebrenici 1995. Prijava je, od strane režima, promptno odbačena, ali je ona nezastarivost ostala, i to je jedino što je u ovoj stvari, bilo i ostalo, pravno dobro i održivo. Sve ukazuje na to, da je ovde po sredi, još jedan divlji, ali pravno neodrživi, ričardholbrukovski imunitet.

Prethodna rečenica najavljuje još jedan važan, možda čak najvažniji, a svakako najmoćniji, drugi deo spektra zloupotreba Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995. Onaj koji čine vrhovi i vrhovnici SAD i Zapada, kada ovu rezoluciju, upravo ovih dana, stavljaju u funkciju prikrivanja odnosno potiskivanja iz vidnog polja, sopstvenog saučesništva u jednom drugom, novom, zapravo tekućem genocidu u Gazi, koji se odvija u poslednjih sedam-osam meseci, i koji još uvek traje. A za ovaj drugi, Ričard Folk, jedan od najvećih, ako ne i najveći ekspert za međunarodno pravo i genocid, u SAD i u svetu, uz to i američki Jevrej, ovih dana, u Znet-u, kaže kako je „najtransperentniji genocid svih vremena“. Kojeg ne bi moglo biti, da nije najdirektnijeg „saučesnšitva“ odnosno pomaganja naoružavanjem neposrednih izvršilaca, ultradesničarske vlade i vojske Izraela, od strane vrhova i vrhovnika SAD i Zapada.

Konačno, tu je i treći deo našeg spektra, kojeg čine, ako ne najgore zloupotrebe, a onda sigurno neadekvatne promocije Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995. Koji, treći deo ovog spektra, opet, obuhvata najmanje tri vrste subjekata. Prvu vrstu ovih subjekata, čini najveći broj nevladinih organizacija u Crnoj Gori. Koje su ovih dana inicirale jednu od najmasovnijih peticija podrške Rezoluciji UN o genocidu u Srebrenici 1995. Ali u kojoj nije bilo ni reči o notornoj zloupotrebi ove rezolucije od strane DPS i SAD. Pa je i ovu peticiju, tako rado i prevarno, potpisao i sam DPS.

Drugu vrstu subjekata trećeg dela ovog spektra, čine neki politički subjekti samih Bošnjaka, među njima posebno Bošnjačka stranka, politički najreprezentativniji subjekt ovog naroda u Crnoj Gori posle hiljadudevtstodevedesetih. Najpre sebi, a onda i široj javnosti, ova stranka i slični subjekti, moraju da odgovore na jedno prilično mučno pitanje. Kako su toliko godina, naime, mogli da budu u koaliciji i vlasti, sa DPS i njegovim vrhovnikom. Dakle upravo sa onima koji su bili glavni saučesnici i pomagači u genocidu u Srebrenici 1995.

Treću vrstu trećeg dela ovog spektra, čini jedan veoma osobeni subjekt iz Bosne i Hercegovine, koji je zapravo najtragičniji.  Udruženje Majke Srebrenice. Koje su javno ustale u odbranu Mila Đukanovića. I tako postale dvostruke žrtve sopstvene tragedije. Najpre, kada su u ovom genocidu izgubile svoje najmilije. A onda, i kada su, očigledno, postale žrtve, beskrupolozne Vrhovnikove laži i manipulacije.

Pri samom kraju ovog sumornog pregleda realnog a ne samo retoričkog stanja stvari, kada je reč o genocidu u Srebrenici 1995., i jedno holističko i sintetičko pitanje. Koliko je, naime, u svemu ovome, stvarne, a koliko samo retoričke kulture sećanja. A koliko one druge, surove i kameleonske, ali (nad)moćne kulture zaborava, laži i zločina? Uz još samo jednu, poslednju napomenu. Da prilično depresivan odgovor na ovo pitanje, nikako ne bi trebalo shvatiti kao razlog za odustajanje, nego, naprotiv, kao samo još jedan, dodatni razlog za nastavak borbe za istinu, pravo i pravdu. Kada je reč o genocidu u Srebrenici 1995., ali i onom u Gazi 2023-2024., i o svakom drugom genocidu i zločinu, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

I na samom kraju, samo još jedan kratki i završni postkriptum. U buci i besu oko Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995., nedovoljno je, ukoliko uopšte, primećena i jedna potencijalno obećavajuća, mada još uvek neizvesna novost. Da su negatori genocida u Srebrenici, u poslednjih nekoliko sedmica, uz staro, čak agresivnije negiranje ovog genocida, po prvi put izašli i sa jednim relativno novim elementom. Priznanjem da se u Srebrenici 1995. dogodio „veliki zločin“. Znamo, od „velikog zločina“ do genocida, samo je jedan korak.

Dobro bi bilo kada bi ova novost bila stvarna i iskrena a ne samo retorička. I kada bi u daljem razvoju svi pa i negatori genocida u Srebrenici 1995., vodili računa o razlici između pravne i naučne istine, uopšte pa i u ovom pitanju. Naučna istina je najčešće kompleksna, multiperspektivna i otvorena, a pravna istina uvek mora biti jedna, poznata i prihvaćena, makar u društvu koje hoće da uspostavi vladavinu prava. A pravna istina o genocidu u Srebrenici 1995., sadržana je u onih nekoliko pravosnažnih i osuđujućih presuda Haškog tribunala. Ukoliko je ona novost kod naših negatora genocida stvarna i iskrena, onda bi ova svest o pravnoj istini o genocidu u Srebrenici 1995., morala biti dovoljna. Za onaj njihov još jedan korak. I za naš zajednički, novi i bolji početak.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo