Povežite se sa nama

INTERVJU

ČEDOMIR PETROVIĆ, DRAMSKI UMJETNIK IZ BEOGRADA: E pa priznajmo Kosovo

Objavljeno prije

na

Sastanak predsjednika Srbije Aleksandra Vučića, predsjednika Kosova Hašima Tačija i visoke predstavnica Evropske unije Federike Mogerini, koji je završen u ponedjeljak, glavna je politička tema u Srbiji. Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je da su pozicije najviših zvaničnika Beograda i Prištine i dalje ,,značajno udaljene”. Tači je kazao da sastanak u Briselu označava početak posljednje faze dijaloga o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Pošto dramski umjetnik iz Beograda Čedomir Petrović često analizira odnose između Srbije i Kosova, zamolili smo ga da za Monitor prokomentariše trojni razgovor u Briselu.
PETROVIĆ: Ukoliko se ne potpiše Pravno obavezujući sporazum sa Prištinom (čitaj priznanje nezavisnog Kosova) čeka nas težak period izolacije i sankcija od strane SAD i EU i ostalih oko nas koji pretenduju na članstvo u EU i NATO. Sankcije će biti osvetoljubive za neposlušnost, usuđivanje protivljenja najmoćnijima, zamajavanje i gubljenje vremena i biće neuporedivo rigoroznije od onih prethodnih. Srbija će ući u takve sankcije iz kojih će izaći ko zna kad i u kakvom stanju i obliku i da li će nam više ikada biti pružena ovakva prilika i kada?

Sve ono što je krenulo, biće zaustavljeno… Za zidanje trećeg Avalskog tornja narod više nema para. Stavimo na vagu, jer tako se najtačnije meri, šta ima veću težinu i vrednost?

S jedne strane Kosovo, na čijoj zemlji je pre šest stotina godina poginulo desetine hiljada srpskih ratnika, i s druge današnja Srbija, u kojoj živi preko sedam miliona stanovnika i ima onih koji bi se u nekoj budućnosti možda ovde rodili i živeli.

Kako će se vlast Kosova odnositi prema Srbima, umnogome zavisi od politike srpskih vlasti. Sve što se više odugovlači završni Kosovski čin, to će i pritisci, strah, napadi i uvrede biti česti i žestoki, a naša nemoć da bilo šta učinimo. Da ne bi došlo do težih incidenata, sukoba i žrtava, bilo bi dobro da Predsednik Republike Srbije sa Vladom Srbije donese konačnu odluku da li će potpisati Pravno obavezujući sporazum sa Prištinom.

Odgovor je poznat i jedino moguć. Ne odugovlačimo… Da ne dođe vreme kada ćemo davati i one delove Srbije koje nam niko nije tražio… Za sad.

MONITOR: Vi se odavno zalažete za to da Srbija prizna nezavisnost Kosova, da se ne protivi da Kosovo postane član Ujedinjenih nacija, da sa Kosovom uspostavi diplomatske odnose…
PETROVIĆ: Jedan od najvažnijih razloga je smirivanje tenzija na Kosovu i odgovornost Republike Srbije prema svojim građanima koji ostaju da na Kosovu žive. Njihovi životi su u pitanju, sigurnost dobijanja posla, neizvesnost otkaza, zarada, strahovi, bezbednost njihove dece… I nikada ne zaboraviti da slične muke muči i albanski narod na Kosovu.

Srbi koji će ostati na Kosovu moraju u sebi da pronađu mudrost zajedničkog života. Oni mogu samo i jedino opstati ako zajedno sa Albancima uče svoju decu da je komšija, ili fqinj, važniji od rođaka i lažnih prijatelja, i da te on brani od lopova, pomaže ako nekom noću pozli, slavite rođendane i verske praznike zajedno, unosite nov nameštaj, pozajmljujete kafu i šećer, ostavljate ključeve stana kada idete na odmor, gledate kako klinci rastu i postaju ljudi, sa različitim imenima i jezikom.

Gledate, kako se rađaju ljubavi, i kako se brzo uče albanski i srpski, da bi moglo da se kaže, Volim te… Të dua.

MONITOR: Mnogi su za zamrzavanje konflikta i da se ostavi rješavanje problema Kosova nekim budućim generacijama. Šta Vi mislite o tome?
PETROVIĆ: Mnogi su za zamrzavanje konflikta i ostavljanja nerešenog problema Kosova, nekim sledećim generacijama koje dolaze. Ima toga u svetu. Zamrzavaju i ljude, pa kad pronađu lek protiv bolesti od koje je zamrznuti otegao papke, što reče Fridrih Barbarosa u “Nemanjićima”, naučnici će da ih odmrznu. Šta će od njih biti kad se otope, niko živ ne zna? Možda će se i pronaći lek i otopljenima pomoći, ali Kosovsko pitanje ukoliko se ne reši sad, ostaće zamrznuto do nekog novog, sledećeg skorog rata koji će izbiti zbog njega. I krmenadlu kad izvadiš iz friza posle tri meseca, tukne oko kosti.

MONITOR: Zašto apelujete na zvaničnike Srbije da Srbija uđe u NATO?
PETROVIĆ: Ukoliko uvedemo sankcije Rusiji nećemo dobijati više ratnu pomoć od njih. A, avione dobijamo u delovima. Sastavljaju ih Lazanski i Vulin i uvek ispadne traktor ili spomenik Staljinu. Naoružavamo se. Hoćemo li napasti ili se braniti? Koga da napadnemo? Svi oko nas su članice NATO-a. Jebali smo ježa ako samo uperimo vazdušnu pušku u nekog. Braniti se! Og koga? Ove koji su nas bombardovali, nismo nikad ni videli.

Ne možemo sami i neutralni. Odneće nas vetrovi. Pa, uđimo u NATO. Da li si ti normalan? Nisam. Oni su nas bombardovali, ubijali, rušili… pa sad s njima? Ubijali su nas i bombardovali i Turci i Austrijanci i Nemci i Amerikanci i ko još sve nije, pa smo sad dobri s njima. Ako uđemo u NATO, ne bismo morali više odvajati ogromne pare za vojsku, ni brinuti da će nas neko ikad više napasti. Taj novac bi dobro došao za opismenjavanje i prosvećivanje naroda, pre nego što uđemo u tu Evropsku Uniju. Ima mnogo zatucanosti u nas Srba i verske i kulturne i svake druge.

Nama je toliko potrebno da naučimo da pišemo i čitamo i imamo malo veće plate i penzije… Nije mnogo.

MONITOR: Zalažete se i da Srbija ispuni sve što od nje zahtijeva Evropska unija?
PETROVIĆ: Kažu – Živeće srpski narod ako postanemo član EU i priđemo moćnima, najmoćnijima na svetu. Pa, priđimo. Onda moramo priznati nezavisnost Kosova. Pa, priznajmo. Tamo je sveta srpska zemlja. Biće i dalje. Naši manastiri. Čuvaće ih bolje od nas. Naš narod? Živeće bolje nego sad, kad se sve razreši i smiri. Kosovo traži stolicu u Ujedinjenim nacijama. Pa, ne može da stoji… mora negde da sedne. Moraćemo da uvedemo sankcije Rusiji. Pa, uvedimo. Mi, mala Srbija, velikoj Rusiji? Shvatiće, ako su iskreni prijatelji, da je to smešno i mora da smo u očajnoj situaciji kad to činimo.

MONITOR: Na prvu godišnjicu od atentata na Đinđića napisali ste pjesmu posvećenu nekadašnjem premijeru Srbije. Da li se Đinđić danas u Srbiji često zloupotrebljava?
PETROVIĆ: Svi oni koji su streljali Đinđića i oni koji su bili politička pozadina i danas su živi. Nikad življa i aktivnija je i ona medijska rulja koja je ubila Zorana Đinđića još pre atentata Ne otvara se proces zato što su mnogi upleteni, kao svinjska creva. Pravda koja je temelj države u Srbiji ne postoji. Ostaje jedna velika tuga za Zoranom i nada da će se krivica onih koji su naredili streljanje morati rešiti pre ulaska u EU.

Rekao je jednom Zoran Đinđić: ,,I ja Vam kažem, gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati Vi i ja…”

Verujem da se ne bi naljutio na mene što ću napisati: ,,Gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo u Uniji, sastaće se ponovo Kosovo i Srbija…”

MONITOR: Vi ste sin slavnog glumca Miodraga Petrovića Čkalje. Umro je prije petnaest godina. Je li Čkalja zaboravljen?
PETROVIĆ: U Srbiji zaboravljaju na žive i kako će onda da pamte one koji su otišli. Nije otac zaboravljen. Verujem da će ga ljudi pamtiti. Česte reprize serija i filmova, omogućavaju da nove generacije upoznaju mnoge glumice i glumce, kojih više nema, pa i mog oca.

U Srbiji je vrijeme stalo

MONITOR: Mnogi kažu da je Srbija preplavljena nacionalizmom, da živi u okamenjenoj tradiciji i pod patronatom Srpske pravoslavne crkve.
PETROVIĆ: Mi se još nismo makli od Kosova, još smo zapleteni u mrežu najcrnjeg nacionalizma, u vekovima okamenjenoj tradiciji, uz svesrdnu pomoć i pod patronatom Srpske pravoslavne crkve. Vreme je stalo za nas.

Naše slike su ikone, naše svetlo gas lampe, kandila i crkvene sveće, po rukama pokapao vosak na žuljeve od oranja ralom, iz pora nam izlazi tamnjan, delimo poslednju koru hleba i čašu rakije sa putnikom namernikom, žene nam peru noge i stoje pored stola dok muški jedu, ubijamo prestolonaslednika i trudnu ženu, cepamo paktove i pišamo na Nemce.

Srpska pravoslavna crkva u jugoslovenskim ratovima ekskomunicirala je samu sebe, kada je stala na stranu srpskih vojnih i paravojnih formacija i blagosiljala najveće srpske zločince, ne prihvatajući ni jedan od ponuđenih mirovnih planova. Bila je za vojno rešavanje problema.

Deklaracija Srpske pravoslavne crke o Kosovu nije donela ništa novo. Istina ovog puta se zadržala na zamrzavanju, bez ratnih pokliča. Ukoliko bi država počela da razmišlja o uvođenju godišnjeg poreza SPC, sigurno da bi se i Deklaracija promenila, pozitivno po Vučića.

Crkva je oduvek bila uz svoj narod, pa tako i danas u ovim za srpski narod na Kosovu teškim vremenima, mnogi očekuju preseljenje Patrijaršije u Peć, gde je nekada i bila i koju su pored Dečana i ostalih manastira Albanci pred kraj XIX veka čuvali, ubijali svoje sunarodnike-odmetnike ako bi napali neki od manastira i bili ubijani.

Valja podsetiti vernike i nevernike, da je Rastko Nemanjić, kao prvi srpski arhiepiskop ustoličen u Pećkoj patrijaršiji, pa i današnji patrijarh Irinej, koji je u Peći ustoličen 2010. godine. I članovi Svetog arhijerejskog sinoda morali bi se češće sastajati u Pećkoj patrijaršiji. Ako bi dolazili svojim džipovima i limuzinama, mogao bi se proširiti prilaz manastiru kako bi svi mogli da se parkiraju.

Dodika treba smijeniti

MONITOR: Jedan od Vaših stavova je i da se pomogne da na izborima u Republici Srpskoj „dođe na vlast neko normalan i odgovoran, ko će shvatiti neminovnost suživota sa svojim komšijama”.
PETROVIĆ: Tu se odmah javljaju asocijacije na trnove u oku Bosne i Hercegovine, koji mogu ozbiljno ugroziti njen vid. Republika Srpska i njeni stvoritelji, koji su kasnije i vladali njom, svi su osuđeni ratni zločinci i ne mogu predstavljati one Srbe koji se danas rađaju i one koji žive u delu koji je nasilno iščupan iz jedinstvene Bosne i Hercegovine.

Dodik je osoba koja bi morala pod pritiskom, pre svega Srba iz Banje Luke, Republike Srbije i njene vlasti i međunarodne zajednice, biti smenjen s mesta na kojem se nalazi i sa koga uništava sve čega se dotakne. Dodik predstavlja opasnost i za narod Republike Srpske i narod Bosne i Hercegovine, ali i za narode Srbije i Hrvatske. Njegove svakodnevne provokacije i iritiranja, jesu potencijalna opasnost za sve. Nedolazak predsednika Srbije Aleksandra Vučića na obeležavanje godišnjice stvaranja Republike Srpske jasno govori o početku distanciranja Vučića i Beograda od pogubne politike Milorada Dodika.

I ostvariće se san, koji sanjaju mnogi. Kada BiH uđe u Evropsku Uniju i NATO, neće više biti granica. I doćiće godina i dan kada će Bosna i Hercegovina biti opet jedna, jedinstvena, suverena država, sa tri ravnopravna naroda u svemu.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

MONITOR: Koje su sve posljedice pomenutog Zakona?

DRAGOVIĆ: Svi mi koji se bavimo ovim pitanjima i dalje pokušavamo da sagledamo sve posljedice suštinskih izmjena procesa planiranja koje je ovaj zakon prouzrokovao. Najvažnije su, svakako, one koje se tiču centralizacije – izmještanja donošenja odluka o prostornom planiranju sa lokalnog na državni nivo. Zakon iz 2017. donesen je sa proklamovanim ciljem da riješi problem neadekvatnih opštinskih kapaciteta prebacivanjem poslova i odgovornosti iz oblasti planiranja prostora na nivo ministarstva – dakle, formalnom centralizacijom procesa planiranja. Međutim, mislim da ni oni koji su takav zakon zamislili i usvojili nijesu uspjeli da na vrijeme sagledaju koliko komplikovano može biti sprovođenje takve tranzicije. Eliminisanjem duboko ukorijenjene klasifikacije i hijerarhije prostornih planova na lokalnom i državnom nivou Zakon  je ukinuo prethodni okvir za izradu i sprovođenje planske dokumentacije – okvir koji nije bio savršen, ali se dobrim dijelom oslanjao na proces sa dugom tradicijom i dobro upućenim stručnjacima. Kada je usvajanjem Zakona iz 2017. stari proces planiranja napušten, novi je samo najavljen – ne zaboravimo da Prostorni plan Crne Gore i Plan generalne regulacije ni do danas nijesu doneseni, i da je rok za njihovo donošenje pomjeran više puta.

Dakle, mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni. To je dovelo do dezorijentacije i zbunjenosti u cijelom sistemu: lokalni razvoj se često zasniva na datiranim lokalnim planovima, neadekvatnim za trenutne izazove urbanog razvoja, dok novi mehanizmi godinama ostaju u najavama. Rezultat su  građevinski projekti sumnjive zakonitosti i kvaliteta. Pogledajmo samo primjer Ljubovića čiji su negativni uticaji na urbane zajednice očigledni. To dobro vidimo i po sve snažnijem djelovanju lokalnih građanskih inicijativa usmjerenih protiv ovih projekata, koje nam pokazuje da se ovim problemima mora pristupiti hitno i sistematično. Međutim, kada je amandmanima iz 2020. godine prelazni period za donošenje planova po novom Zakonu produžen do kraja 2022. godine, postalo je zamislivo da bi se sadašnje stanje moglo pretvoriti u sporo i dugoročno prilagođavanje, bez garancija za to kakav će biti njegov uticaj na prostorni, ekonomski i socijalni razvoj Crne Gore. Nadam se da se to neće desiti, jer bi posljedice bile nesagledive.

MONITOR: Govorili ste i pisali o tome da se opštinski budžeti previše oslanjaju na prihode koje ubiraju od građevinskih investitora, te da su opštine prinuđene da se trkaju za njihovo privlačenje.

DRAGOVIĆ: Pojednostavljivanje procesa dobijanja dozvola za gradnju bilo je motiv za usvajanje planskih dokumenata i izmjene legislativnog okvira i mnogo prije Zakona iz 2017. Tako je, recimo, Projekat zemljišne administracije i upravljanja (LAMP), koji je trajao od 2009. do 2016. i koji je bio realizovan uz podršku Svjetske banke, sprovođen sa ciljem poboljšanja efikasnosti izdavanja dozvola i registracije imovine – tada je usvojeno 9 prostornih urbanističkih planova i 22 detaljna urbanistička plana u manje razvijenim opštinama sjevernog i centralnog regiona. Prethodni Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata, donesen 2008. godine, više puta je mijenjan na način koji je rezultirao centralizovanijim procesom donošenja odluka u vezi sa prostornim planiranjem, prvenstveno orijentisanom ka uklanjanju propisa koji bi mogli predstavljati „biznis barijere“, čak i kada ti propisi imaju veliki značaj za lokalni razvoj. Tako su amandmanom iz 2013. godine ustanovljene izmjene po kojima su investitori koji finansiraju sve što je po tada važećim propisima bilo definisano kao „državni projekti od javnog interesa“, a za koje je građevinske dozvole izdavalo Ministarstvo, oslobođeni plaćanja opštinskih naknada za komunalno opremanje građevinskog zemljišta. Važno je razumjeti da su, prema analizi koju je te godine objavila Zajednica opština, naknade za komunalno opremanje građevinskog zemljišta činile 31–43 posto ukupnih opštinskih budžeta u periodu 2008–2012. Iako je zabrinjavajuća činjenica da su se lokalni budžeti u tolikoj mjeri oslanjali na nove građevinske projekte (što nam, opet, govori mnogo o stanju i pravcima razvoja crnogorske ekonomije tokom protekle decenije), očigledno je kakav je uticaj proširivanja definicije „državnih projekata od javnog interesa“ mogao imati na lokalne samouprave. Što ih više bude odobreno, to je lokalni budžet manji, a uticaj državne vlasti na odluke koje se tiču lokalnog razvoja veći. Pored toga što su prihodi lokalnih samouprava, izmjenama prethodnog Zakona o planiranju i uređenju prostora dato im je i ovlašćenje da odlučuju o smanjenju naknada za komunalno opremanje ili se od njih u potpunosti odreknu. Ovo je čak i bogate primorske opštine učinilo podložnim pritiscima velikih investitora, koji su dobili mogućnost da zahtijevaju smanjenje takse za svoje projekte. Mogućnost opštinskih vlasti da o naplati naknada za komunalno opremanje odlučuju „od slučaja do slučaja“ prepoznata je kao potencijalni koruptivni mehanizam i osporavana pred Ustavnim sudom Crne Gore od strane MANS-a još 2016. godine, a konačno i osporena odlukom Ustavnog suda iz 2019.

Dakle, i tokom perioda prije donošenja Zakona iz 2017. godine imali smo niz odredbi koje su postepeno prenosile ovlašćenja na centralni nivo odlučivanja i ugrožavala autonomiju lokalnih samouprava u oblasti prostornog razvoja. A  prostorni razvoj je neodvojiv od ukupnog društvenog razvoja, i ne bi smio biti ostavljen na milost i nemilost tržišnim prilikama i silama.

MONITOR: Koje su crne tačke graditeljstva u Podgorici i Crnoj Gori, i da li je tu moguća popravka ili bar neki nauk iz loše prakse?

DRAGOVIĆ: Ima ih mnogo i po pravilu su posljedica prioritizovanja privatnog interesa u odnosu na javni. Uzmimo za primjer soliter pored hotela Podgorica, novi objekat na lokaciji nekadašnjeg hotela Ljubović, čitave nove podgoričke stambene kvartove bez javnih usluga i kvalitetnih javnih prostora… Popravka je moguća i biće neminovna, ali prije nego što počnemo da radimo na tome moramo uzeti za ozbiljno savremene izazove prostornog razvoja – prije svega, klimatske promjene – i početi ozbiljno da radimo na izgradnji sistema prostornog planiranja. Ovo što sad imamo neće moći da nam pomogne u suočavanju sa tim izazovima.

MONITOR: Šta je potrebno uraditi da oni koji imaju novca ne mogu više da grade što im je god volja uz amin institucija? 

DRAGOVIĆ: Potrebno je da se suočimo sa ograničenjima modela ekonomskog razvoja koji smo pratili posljednjih nekoliko decenija, a sa kojim održivi prostorni razvoj države koja pretenduje da bude ekološka nije kompatibilan. Iz tog suočavanja treba da proistekne vizija za budući razvoj, i na njoj zasnovan sistem planiranja prostora i izgradnje objekata u čijem centru treba da budu javni interes i briga za životnu sredinu. U tom procesu  nema prečica – biće nam potrebno vremena, znanja, iskustva i volje da sarađujemo. U međuvremenu, bilo bi dobro otvoriti široku društvenu debatu o novom Zakonu o planiranju prostora i obratiti pažnju na sve aktivnije društvene akcije i pokrete koji se bave pojedinim segmentima prostornog razvoja u Crnoj Gori. Oni prvi pokazuju ogromne društvene posljedice propusta postojećeg sistema i ukazuju da moguće nove pravce razvoja.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

MONITOR: Vlast u Srbiji i dalje insistira na Malom Šengenu – a već postoji CEFTA, a neki političari budućnost regiona i Balkana vide u ekonomskom, pa i vrednosno srodnom povezivanju, kao što je „zelena politika“. Nebojša Zelenović je to pokušavao i ranije, a sada je neke od partnera našao i u koaliciji URA Dritana Abazovića. Da li je „zelena politika“ mogući vezivni faktor i oblast intenzivnije saradnje?

PEŠIĆ: Ja taj Mali Šengen između Srbije, Albanije i Makednoije ne razumem, niti mogu da predvidim kakvi bi bili njegovi korisni efekti. Već postoji CEFTA kao okvir saradnje država jugoistočne Evrope, a problem je i u tome što su neke države CEFTA-e usmerene ka EU, a neke se od nje sve više udaljavaju. Te države se i dele na one kojima je ideal da postanu članice EU, i one koje nisu više na tom putu ili samo fingiruaju da jesu. Što se tiče „zelene politike“, ona bi svakako bila korisna, jer su neke zemlje, bar znam za Srbiju, već stravično zagađene. Potrebna su ogromna sredstva i ozbiljne namere da se  na tom planu nešto učini. Evo Srbiji preti da Vučić dovede i Rio Tinto, mada mislim da bi mu to bio definitivni kraj. Utisak je da se zeleni pokreti dele na one koji se iskreno, skromnim sredstvima i entuzijazmom bore da spasavaju prirodne resurse i one koji su pomodari, pa žele tu da se ubace i steknu političke poene kod jednog broja građana.

Sada neki baš vole da se nabacuju Dritanu Abazoviću, možda iskreno, ali su realno daleko od vlasti da mogu da se pokažu i na duži rok vode zelenu politiku i izvuku ljude iz ekološki uništene zemlje. Skoro cela Vojvodina nema pijaću vodu, u Mladenovcu ljudi danima nemaju vodu, šume se nemilice seku i to dobijaju privilegovani. Mnogo je potrebno dugoročnog i skupog planiranja i rada da se situacija popravi, ali ako je to sada popularno, a korisno jeste, svaka namera u tom pravcu je dobro došla.

MONITOR: Nedavno ste govorili o važnosti sticanja političkog iskustva od „baze“. Postavili ste taj problem pitanjem: Odakle dolaze političari?

PEŠIĆ: Ne shvata se da je politika životna misija i posebna delatnost za koju je potrebna specifična sposobnost i talenat.

Često se čuju naivni koji preziru političare kakve imamo,  s pravom, pa kažu „eto kako imamo pametne profesore, umetnike, inženjere, matematičare i lekare, pa što nas ti ne vode“. A ja pomislim „pa da, jesu pametni“, ali nisu političari. Kod nas u Srbiji ne postoji proizvodnja političara koji nastaju tako što su ličnim sposobnostima uspeli da mobilišu građane oko nekih javnih i zajedničkih interesa i ciljeva, sa pozicija neke određene ideološke orijentacije, što jeste posao političara, ali i da se potvrdiš tako što češ demokratski biti izabran. Kod nas postaješ narodni poslanik tako što te šef stranke stavi na listu, a građane nisi ni čuo ni video, zapravo uopšte nisi izabran, nego ti šef partije dao zaposlenje. Otuda i partijska država koju podstiče izborni sistem po kome je Srbija jedna izborna jedinica i „političari“ se određuju iz partijske centrale. Pa i na lokalu gde se svi znaju ko je ko, opet te postavlja partija a ne građani. To je velika tema i zadatak, tu sve treba da se menja.

MONITOR: Šta bi danas bila politička alternativa vlasti u Srbiji, ali i koje su političke ideje i vrijednosti aktuelna alternativa na globalnom planu?

PEŠIĆ: Alternativa datoj politici može biti samo ona koja je uočila šta su glavni problemi Srbije, i u čemu vlasti greše od 90-ih do danas i to da se otkloni. Potrebna nam je razumna politika koja rešava probleme i prilagođava se stalnoj dinamici sveta i okruženja. Niko nije sam na svetu. Treba učiti od najboljih, a ne da nam Rusija diktira šta smo. Nama je najpotrebnija  prosvećenost, podizanje obrazovanja i civilizacijskog nivoa naše zemlje. Srbija mora da se otarasi gorkog, nesrećnog i agresivnog nacionalizma kao jedine ideoligije. To je naša zla kob, velika prevara i zaluđivanje naroda. Što ne znači gubitak identiteta, ništa ne fali biti Srpkinja/ Srbin, a i niko nigde nije izgubio nacionalni identitet.

Dokle će Srbija da se lomata oko teritorija i nacionalizma, korupcije i oko vlasti kao ličnog interesa, pa takvima je ova Srbija mala. A i koliko je sada velika – prazna je, odlazi se iz nje, jer je život loš i ponižavajuć. Ne možemo stalno biti u sukobu sa razvijenim svetom i susedima, ne možemo večno rešavati ista pitanja i saplitati se o isti kamen. Srbija treba  pošteno da ispostavi bilans neuspešne tridesetogodišnje politike i okrene drugu list. A mitovi da budu deo kulture, istorije i kolektivne memorije, a ne dnevna politika za zaluđivanje naroda.

 

Vučić svoje ideje o velikoj Srbiji podmeće kao „srpski svet“

MONITOR: Sintagma „srpski svet“ ponovo se pojavila, sada u redakturi Aleksandra Vulina. On je njeno značenje radikalizovao objasnivši da se tu radi o „jednom političkom i državnom prostoru“ koji će biti stvoren „apsolutno mirno – bez ispaljenog metka“. Kako vi kao antiratna aktivistkinja vidite napadno forsiranje „srpskog sveta“ u posljednjih nekoliko mjeseci?

PEŠIĆ: Nije lako tumačiti o čemu Vulin govori, zato što on zapravo prenosi Vučićeve zamisli i naloge. Predsednik neće da istrčava s takvim idejama i zamera se Zapadu, pa podmeće svog trbuhozborca Vulina. On raspodeljuje šta će ko da kaže. Pošto Vulin o „srpskom svetu“ govori u prisustvu predsednika Vučića, a predsednik ne reaguje, jasno je da to Vučić podmeće svoje odnosno Šešeljve radikalske nacionaističke ideje o velikoj Srbiji, samo pod drugim imenom. Širenje otrovnog nacionalizma, propagirajući „srpski svet“ kao državnu tvorevinu, koja nam je kao projekat dobro poznata, a zapravo je pretnja regionu, naročito Crnoj Gori i BiH. To su veoma opasne pretnje, ali je   pitanje da li on hoće opet da ratuje za veliku Srbiju ili je to način  zaluđivanja već zaluđenog „sveta“ u Srbiji i šire, ili je to možda maska za prikrivanje mafijaških afera, korupcije i kriminala lociranih u samom vrhu vlasti. Maska za bedu, siromaštvo i besperspektivnost naroda u Srbiji.

Taj projekat je propao i od njega neće biti ništa, ali se održava u životu kao mržnja ove vlasti prema državama u susedstvu. Srbija neće da napravi tragičan i žalosni bilans svoje politike za poslednjih trideset godina, nego i dalje rovari, ne okreće se sebi i sopstvenim problemima.

 

Predugačak je spisak Bajdenovih prioriteta

MONITOR: Može li Džozef Bajden aktivnije uticati na procese demokratizacije na Zapadnom Balkanu?

PEŠIĆ: Sigurno da bi predsednik SAD-a, kao najuticajnije i najmoćnije zemlje sveta, mogao da pomogne da se reše balkanske enigme i blokade i Srbiji pomogne. On je već poslao poruku da će biti na tapetu onaj koji pokušava da naruši mir u našem regionu. Ali, i Amerika ima velike probleme, njemu je to glavna agenda i tamošnje neravnoteže da rešava, a i pitanje je da li će uspeti. Nismo mi, Srbija i Balkan prvi na njegovom spisku, podugačak je taj spisak, a ja ne znam tačno pod kojim smo rednim brojem da se predsednik SAD-a bavi ovim delom sveta.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo