Povežite se sa nama

INTERVJU

DOBROSAV BOB ŽIVKOVIĆ, ILUSTRATOR: Problem sa crtežom je to što lako pokaže da je „Car go“

Objavljeno prije

na

Dobrosav, poznatiji kao Bob Živković je jedan od ljudi koji su kroz ilustratorski rad u Politikinom zabavniku, Tik Taku, Zeki, Monolitu, Alefu, na brojnim knjigama raznih izdavača vizuelno formirali više generacija čitalaca. Gotovo da je nemoguće njegove višestruko nagrađivane radove ne prepoznati na prvi pogled. Ovaj umjetnik živi i radi u Beogradu, kada ne crta, opušta se video igrama i jedan je od najproduktivnijih i najtraženijih ilustratora.

MONITOR: U Francuskoj sredinom XIX vijeka na dvoru se govorilo i naređivalo, parafraziraću, „pustite ljude da pišu šta hoće, narod je nepismen, ali zaustavite te đavolje karikaturiste, njih svi razumiju. Oni raspaljuju maštu”. U naredna dva vijeka da li se išta promijenilo?
ŽIVKOVIĆ: Bilo bi lako da su crtači nervirali samo drevne Francuze. Pošast je počela još od pećina Altamire, crtalo se po piramidama, Pompeji, zidovima crkava, bogomolja. Crtež je poruka, jezik koji svi razumeju. Nekad kritikuje, zafrkava, nekad tumači, a nekad je samo igra. Ne verujem da je problem što raspaljuje maštu već to što lako pokaže da je ,,Car go”. To vam je k'o moja strina kad pita ,,jesam li debela”. Ne dao vam bog da joj nacrtate istinu.

MONITOR: Nedavno se i Vaš kolega, genijalni Dušan Petričević izgleda prilično zacrtao, pa je skrajnut. Kakve to strahove ilustratori razvijaju u uredničkim timovima ili krugovima vlasti?
ŽIVKOVIĆ: Novine nisu izvor informacija već dugo. Političari ih koriste kao svoju oglasnu tablu, njihovi ljudi ih kupuju i (retko) čitaju po dužnosti. A više ljudi vidi novi Petričevićev crtež za prvih sat vremena na internetu nego što pročita te novine za godinu dana. Petričević je genije, ne mogu ga tako mali zaustaviti.

MONITOR: Jedan crnogorski karikaturista rekao mi je da je njemu najteža politička karikatura, jer ima najkraći rok trajanja. Vas, čini mi se ona mnogo i ne interesuje?
ŽIVKOVIĆ: Kratak je rok trajanja jer je takav motiv. Naš svet čine naučnici, umetnici, ljubavnici, sanjari, radnici, heroji, kukavice, majke i deca. Svako je zaslužio svoj crtež. Mi stvaramo istoriju, a istorija ne pamti nijednog političara (ok, mozda šaku jada i to po zlu). Političari su najgori đaci u razredu, ne zaslužuju trag ni u crtežu.

MONITOR: Koliko je teško biti ilustrator u zemljama u kojima realnost gotovo svakodnevno prevazilazi i najluđu maštu?
ŽIVKOVIĆ: Mislite li na zemlju gde je Tramp predsednik? Na vrele zemlje Severne Afrike? Na Pariz koji gori godinama? Izrael? Palestinu? Komšije kojima se ni ime ne dozvoljava? Mi samo bolje poznajemo svoju zemlju pa nam se čini da je ludilo ovde najveće. Ubeđen sam da negde na nekoj santi leda u Norveškoj sedi neki Norvežanin, crta i misli ,,bože, kojim sam ja idiotima okružen”. Realnost jeste ludilo. I civilizacija i demokratija i humanizam i normalnost je samo ideja. Nikad, nigde, nismo bili normalni. Lepo je bar da za tim kukamo, da nam je to cilj.

MONITOR: Da li socijalne mreže i nepregledni nizovi statusa i priča, olakšavaju posao ili se možda desi da Vam „ukradu foru”?
ŽIVKOVIĆ: Socijalne mreže su današnji mediji. Ja ne mogu da zamislim da postoji zabito selo u kome postoji baba koja kaže ,,daj da vidim šta se STVARNO dešava” I UKLJUČI DNEVNIK, ne Twiter (ili fejs ili instagram). Biti na internetu je važno kao nekada u dnevniku ili nekoj dnevnoj novini, nekom luksuznom magazinu, dobroj knjizi.

Nekada sam crtao za novine ili knjige koje imaju tiraž od 500 primeraka. Knjigu kupi 100 ljudi koji imaju pare, ti ljudi pozajme svojim kumovima, ovi im ne vrate, pobiju se i gotovo.

Kada staviš crtež na Fejs ili Instagram, za prvi sat ga vide hiljade ljudi. Za dan stotine hiljada. Crtež nastavlja da se deli, gleda i živi…

Internet ne plaća (nisu me ni (svi) izdavači plaćali). Ja volim pare i bilo bi mi baš drago da mi svako ko vidi crtež da sto evra, ali sam i umetnik, meni je cilj u životu da moj rad dođe do što više ljudi. Internet to olakšava. Crtež vidi svako ko ga voli, ne samo oni koji imaju para.

MONITOR: Najveći dio Vašeg rada se vezuje za djecu. Koliko je teško ili koliko lako uraditi nešto čime će ova „zahtjevna” ciljna grupa biti dotaknuta?
ŽIVKOVIĆ: Nikada nisam crtao za decu. Ceo život crtam za sebe. Ja sa istom radošću gledam novi horor film, čitam Vini Pua, cerekam se na nekom Stand-up-u. Crtam ono o čemu imam stav. Crtam ono šta bih ja voleo da vidim. Moja majka lepo kaže da sam na mentalnom uzrastu sedmogodišnjaka, valjda nam se i ukusi poklapaju.

MONITOR: Česti su Vaši radovi na brojnim kampanjama vezanim za djecu. Kako teče proces rada na gotovo pionirskim akcijama, poput, recimo, knjige „Seks za početnike”?
ŽIVKOVIĆ: ,,Seks” je jedinstvena knjiga u mom životu. Smišljana je, pisana i crtana tri godine. Mislim da smo u fazama plakali i doživljavali nervne slomove, malo autorica Jasminka Petrović i urednica Ljiljana Marinković, puno ja. Moguće da je knjiga toliko dobra, jer smo se svi plašili odgovornosti. Nemam pojma kako sam je završio (pod svećama za vreme bombardovanja) ali znam da sam malo šta veće i važnije radio u životu.

MONITOR: Na relaciji Tik Tak – Politikin zabavnik pokrili ste priličan broj generacija čitalaca. Mnogi Vas smatraju nekom vrstom tihog vodiča, vizuelnog „senseija”… Pretpostavljam da Vas mnogi i kontaktiraju. Kakva su to iskustva?
ŽIVKOVIĆ: To je jedno od (malo) postignuća u mom životu. Najveći, najbolji, najmaštovitiji, najduhovitiji ljudi koje sretnem u životu kažu da su rasli uz moje crteže. Kada crtaš ceo život, to jeste smisao. Da tvoja deca porastu u divove.

MONITOR: Okušali ste se i u stripu. Zašto toga nije bilo više?
ŽIVKOVIĆ: Volim Borhesa više od Šolohova. Na 50.000 strana nije teško opisati Tihi Don. Ajde to uradi sa 10 rečenica. Ja kratim stripove. Imam ideju, šta će mi deset strana ako mogu na tri. Da li ono što hoću da kažem mogu na samo jednoj? Ako je jedna strana, ima li potrebe za toliko sličica ili se sve može reći jednom slikom. Moja ilustracija je ceo strip. Samo jednog lenjivca.

MONITOR: Fantastika zauzima posebno mjesto u Vašem radu. Teško je povezati Vaš rad na ovom polju sa radom na Zabavniku ili dječijim knjigama. Koliko se teško prebaciti iz jednog koncepta u drugi i šta Vas više ispunjava?
ŽIVKOVIĆ: Ubeđen sam da na crtanim filmovima u bioskopima sede deca koja žderu kokice, smaraju se, plaču, pričaju, piški im se, kaki im se, opet im se piški i roditelji koji uživaju u filmu (,,kao deca”). Crtani su fantastika koliko i zmajevi, između Hari Potera i Rata zvezda ne postoji razlika. Sve je to ista bajka. Važno je da nema Dnevnika i (loših) lažljivaca.

MONITOR: Pročitao sam zanimljiv intervju u kome pominjete vaše početke: „Kada sam shvatio da Tolkin nema ni jednu, ni malu ilustracijicu…. seo sam, počeo da crtam sve sto sam doživeo u knjigama”. Je li Tolkin taj odlučujući SF uticaj i hoće li se ove Vaše ilustracije ikada naći na jednom mjestu?
ŽIVKOVIĆ: Tarzan je bio prvi. Prvo sam njega čitao i pokušavao da njega nacrtam. Odmah za njim Tolkin koji je ostao najveća priča u mom životu. On i Mebijus su promenili moj život a verovatno i istoriju umetnosti. Vrlo je moguće da će sledeće godine i moji crteži Tolkina, i svi drugi moji crteži biti na istom mestu, povodom 35 godina rada.

MONITOR: Postoji li nešto što još nijeste ilustrovali, a možda biste trebali?
ŽIVKOVIĆ: Naravno. Sve što volim od knjiga danas (Martin, Rotfus, Ježeva kućica Branka Ćopića…) i sve knjige koje sam zamislio i za koje moljakam autore (,,Kuvar” Jelice Greganović, ,,Bajka” Jasminke Petrović, ,,Bilo-šta” Voje Žanetića).

Dragan LUČIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo