Povežite se sa nama

INTERVJU

DOBROSAV BOB ŽIVKOVIĆ, ILUSTRATOR: Problem sa crtežom je to što lako pokaže da je „Car go“

Objavljeno prije

na

Dobrosav, poznatiji kao Bob Živković je jedan od ljudi koji su kroz ilustratorski rad u Politikinom zabavniku, Tik Taku, Zeki, Monolitu, Alefu, na brojnim knjigama raznih izdavača vizuelno formirali više generacija čitalaca. Gotovo da je nemoguće njegove višestruko nagrađivane radove ne prepoznati na prvi pogled. Ovaj umjetnik živi i radi u Beogradu, kada ne crta, opušta se video igrama i jedan je od najproduktivnijih i najtraženijih ilustratora.

MONITOR: U Francuskoj sredinom XIX vijeka na dvoru se govorilo i naređivalo, parafraziraću, „pustite ljude da pišu šta hoće, narod je nepismen, ali zaustavite te đavolje karikaturiste, njih svi razumiju. Oni raspaljuju maštu”. U naredna dva vijeka da li se išta promijenilo?
ŽIVKOVIĆ: Bilo bi lako da su crtači nervirali samo drevne Francuze. Pošast je počela još od pećina Altamire, crtalo se po piramidama, Pompeji, zidovima crkava, bogomolja. Crtež je poruka, jezik koji svi razumeju. Nekad kritikuje, zafrkava, nekad tumači, a nekad je samo igra. Ne verujem da je problem što raspaljuje maštu već to što lako pokaže da je ,,Car go”. To vam je k'o moja strina kad pita ,,jesam li debela”. Ne dao vam bog da joj nacrtate istinu.

MONITOR: Nedavno se i Vaš kolega, genijalni Dušan Petričević izgleda prilično zacrtao, pa je skrajnut. Kakve to strahove ilustratori razvijaju u uredničkim timovima ili krugovima vlasti?
ŽIVKOVIĆ: Novine nisu izvor informacija već dugo. Političari ih koriste kao svoju oglasnu tablu, njihovi ljudi ih kupuju i (retko) čitaju po dužnosti. A više ljudi vidi novi Petričevićev crtež za prvih sat vremena na internetu nego što pročita te novine za godinu dana. Petričević je genije, ne mogu ga tako mali zaustaviti.

MONITOR: Jedan crnogorski karikaturista rekao mi je da je njemu najteža politička karikatura, jer ima najkraći rok trajanja. Vas, čini mi se ona mnogo i ne interesuje?
ŽIVKOVIĆ: Kratak je rok trajanja jer je takav motiv. Naš svet čine naučnici, umetnici, ljubavnici, sanjari, radnici, heroji, kukavice, majke i deca. Svako je zaslužio svoj crtež. Mi stvaramo istoriju, a istorija ne pamti nijednog političara (ok, mozda šaku jada i to po zlu). Političari su najgori đaci u razredu, ne zaslužuju trag ni u crtežu.

MONITOR: Koliko je teško biti ilustrator u zemljama u kojima realnost gotovo svakodnevno prevazilazi i najluđu maštu?
ŽIVKOVIĆ: Mislite li na zemlju gde je Tramp predsednik? Na vrele zemlje Severne Afrike? Na Pariz koji gori godinama? Izrael? Palestinu? Komšije kojima se ni ime ne dozvoljava? Mi samo bolje poznajemo svoju zemlju pa nam se čini da je ludilo ovde najveće. Ubeđen sam da negde na nekoj santi leda u Norveškoj sedi neki Norvežanin, crta i misli ,,bože, kojim sam ja idiotima okružen”. Realnost jeste ludilo. I civilizacija i demokratija i humanizam i normalnost je samo ideja. Nikad, nigde, nismo bili normalni. Lepo je bar da za tim kukamo, da nam je to cilj.

MONITOR: Da li socijalne mreže i nepregledni nizovi statusa i priča, olakšavaju posao ili se možda desi da Vam „ukradu foru”?
ŽIVKOVIĆ: Socijalne mreže su današnji mediji. Ja ne mogu da zamislim da postoji zabito selo u kome postoji baba koja kaže ,,daj da vidim šta se STVARNO dešava” I UKLJUČI DNEVNIK, ne Twiter (ili fejs ili instagram). Biti na internetu je važno kao nekada u dnevniku ili nekoj dnevnoj novini, nekom luksuznom magazinu, dobroj knjizi.

Nekada sam crtao za novine ili knjige koje imaju tiraž od 500 primeraka. Knjigu kupi 100 ljudi koji imaju pare, ti ljudi pozajme svojim kumovima, ovi im ne vrate, pobiju se i gotovo.

Kada staviš crtež na Fejs ili Instagram, za prvi sat ga vide hiljade ljudi. Za dan stotine hiljada. Crtež nastavlja da se deli, gleda i živi…

Internet ne plaća (nisu me ni (svi) izdavači plaćali). Ja volim pare i bilo bi mi baš drago da mi svako ko vidi crtež da sto evra, ali sam i umetnik, meni je cilj u životu da moj rad dođe do što više ljudi. Internet to olakšava. Crtež vidi svako ko ga voli, ne samo oni koji imaju para.

MONITOR: Najveći dio Vašeg rada se vezuje za djecu. Koliko je teško ili koliko lako uraditi nešto čime će ova „zahtjevna” ciljna grupa biti dotaknuta?
ŽIVKOVIĆ: Nikada nisam crtao za decu. Ceo život crtam za sebe. Ja sa istom radošću gledam novi horor film, čitam Vini Pua, cerekam se na nekom Stand-up-u. Crtam ono o čemu imam stav. Crtam ono šta bih ja voleo da vidim. Moja majka lepo kaže da sam na mentalnom uzrastu sedmogodišnjaka, valjda nam se i ukusi poklapaju.

MONITOR: Česti su Vaši radovi na brojnim kampanjama vezanim za djecu. Kako teče proces rada na gotovo pionirskim akcijama, poput, recimo, knjige „Seks za početnike”?
ŽIVKOVIĆ: ,,Seks” je jedinstvena knjiga u mom životu. Smišljana je, pisana i crtana tri godine. Mislim da smo u fazama plakali i doživljavali nervne slomove, malo autorica Jasminka Petrović i urednica Ljiljana Marinković, puno ja. Moguće da je knjiga toliko dobra, jer smo se svi plašili odgovornosti. Nemam pojma kako sam je završio (pod svećama za vreme bombardovanja) ali znam da sam malo šta veće i važnije radio u životu.

MONITOR: Na relaciji Tik Tak – Politikin zabavnik pokrili ste priličan broj generacija čitalaca. Mnogi Vas smatraju nekom vrstom tihog vodiča, vizuelnog „senseija”… Pretpostavljam da Vas mnogi i kontaktiraju. Kakva su to iskustva?
ŽIVKOVIĆ: To je jedno od (malo) postignuća u mom životu. Najveći, najbolji, najmaštovitiji, najduhovitiji ljudi koje sretnem u životu kažu da su rasli uz moje crteže. Kada crtaš ceo život, to jeste smisao. Da tvoja deca porastu u divove.

MONITOR: Okušali ste se i u stripu. Zašto toga nije bilo više?
ŽIVKOVIĆ: Volim Borhesa više od Šolohova. Na 50.000 strana nije teško opisati Tihi Don. Ajde to uradi sa 10 rečenica. Ja kratim stripove. Imam ideju, šta će mi deset strana ako mogu na tri. Da li ono što hoću da kažem mogu na samo jednoj? Ako je jedna strana, ima li potrebe za toliko sličica ili se sve može reći jednom slikom. Moja ilustracija je ceo strip. Samo jednog lenjivca.

MONITOR: Fantastika zauzima posebno mjesto u Vašem radu. Teško je povezati Vaš rad na ovom polju sa radom na Zabavniku ili dječijim knjigama. Koliko se teško prebaciti iz jednog koncepta u drugi i šta Vas više ispunjava?
ŽIVKOVIĆ: Ubeđen sam da na crtanim filmovima u bioskopima sede deca koja žderu kokice, smaraju se, plaču, pričaju, piški im se, kaki im se, opet im se piški i roditelji koji uživaju u filmu (,,kao deca”). Crtani su fantastika koliko i zmajevi, između Hari Potera i Rata zvezda ne postoji razlika. Sve je to ista bajka. Važno je da nema Dnevnika i (loših) lažljivaca.

MONITOR: Pročitao sam zanimljiv intervju u kome pominjete vaše početke: „Kada sam shvatio da Tolkin nema ni jednu, ni malu ilustracijicu…. seo sam, počeo da crtam sve sto sam doživeo u knjigama”. Je li Tolkin taj odlučujući SF uticaj i hoće li se ove Vaše ilustracije ikada naći na jednom mjestu?
ŽIVKOVIĆ: Tarzan je bio prvi. Prvo sam njega čitao i pokušavao da njega nacrtam. Odmah za njim Tolkin koji je ostao najveća priča u mom životu. On i Mebijus su promenili moj život a verovatno i istoriju umetnosti. Vrlo je moguće da će sledeće godine i moji crteži Tolkina, i svi drugi moji crteži biti na istom mestu, povodom 35 godina rada.

MONITOR: Postoji li nešto što još nijeste ilustrovali, a možda biste trebali?
ŽIVKOVIĆ: Naravno. Sve što volim od knjiga danas (Martin, Rotfus, Ježeva kućica Branka Ćopića…) i sve knjige koje sam zamislio i za koje moljakam autore (,,Kuvar” Jelice Greganović, ,,Bajka” Jasminke Petrović, ,,Bilo-šta” Voje Žanetića).

Dragan LUČIĆ

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo