Najteže je biti zahvalan. Jer kad si zahvalan onda treba i da uzvratiš, a odakle ti

Veoma cenim kad neko vodi računa da se pažljivo i lepo izrazi. S druge strane, ne podnosim cepidlačenje i vaganje svake reči. Znam da zvuči suludo, ali razlika postoji. I to velika. Da nisam lepo vaspitana, rekla bih: „Slušajte sebe kad govorite. To što izgovarate stvara ne samo glavobolju, nego i mučninu, pri tom, nema mnogo smisla, ni logike. Obogatite rečnik (da ne kažem, čitajte), možda ćete biti razumljiviji“, ali sam lepo vaspitana, tako da ništa. Imam duple aršine. Onima koje volim tolerišem ono što drugima ne bih ni u ludilu. Tako se ponašam i prema sebi.

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju).

Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao npr.: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?“ Hrabro sam birala, skoro kao moja baba koja je sveću gasila prstima. Bila je to hrabra baba, baba hajduk. Govorila je i: „Ćero, uzmi ovaj šećer pa posoli.“ Ima tih ljudi koji uvek iskoriste situaciju, a ko drugi nego moja baba, kad krava da mleko, ona na kraju pokupi sav kajmak. Koliko ja volim moju babu! Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali.

Imate ramena. Koristite ih. Nisu ona tu samo da drže gornje delove odeće. Ramena služe da bi se odgovaralo na razna pitanja. Zaustavljanja u punom trku, padovi u skoku, kotrljanja radi amortizacije i ostale socijalne veštine brušene vremenom. Umeće je sebi priželjkivati Sreću koju smo u stanju da podnesemo.

Sreća je ograničena kategorija, nema je za sve… otprilike kao novca u budžetu, a niko ne radi rebalans sreće… Najteže je biti zahvalan. Jer kad si zahvalan onda treba i da uzvratiš, a odakle ti?!

***

Čiji je to otisak lica na mom jastuku? Bio je imun na moje snove. Kako god, oni su prešli u njegov posed, ali on nikada nije čitao te slike. Glupavo otvorenih usta sam posmatrala kako mi izvlači dušu.

“Zadržaću je za sebe”, smejao se.

Onda je izvadio svoju.

“Mislim da ti je široka. Smeta ti?”

Progutala sam odgovor. Nije ga ni zanimao. Trebalo je da podignem prag tolerancije, ali nešto me ukočilo u leđima. Ukleto sam stajala. U prvom redu.

Možda nam je bilo suđeno, ali se ja tog suđenja ne sećam.

P.S. Svojevremeno mi je baba govorila: „Ma videćeš ti kad ja umrem“… i videla sam.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Tu i tamo dolazim ili se vraćam sebi, i zahvalno shvatim da sam još tu, i mislim da je to jedna od najvažnijih teško stečenih životnih veština

Mitrovdan. Pišem “na crveno slovo“. Prvi put posle mnogo vremena budim se sama od sebe, u kući potpuna tišina, deca ne viču, muža odavno nemam, pa više ne šuška dok se sprema, psi ne laju, reko’ to je to, umrla sam. I kaže san, dok sam ga napuštala: „Potraga nije završena“, glasom naratora neke epske sage. Da se nisam probudila, tačno bih se vratila da ga nalupam i pitam : „A je l’ nije?! Nije?! Dokle više?! I kog đavola još treba da tražim?!?!“ Ovako je dobro prošao.

Duša koja je dugo tegobno živela ponekad se vrati starim, utabanim stazama jada, čak i kad nema razloga za to. Treba vremena da poveruje u spokoj. Ne vredi bežati od problema, to ih samo još više razbesni, samo legneš i praviš se mrtav. Nažalost, čarobni štapić ne postoji, bol mora da se odboluje.Tegoba je sastavni deo života, ako je teramo vraćaće se, moramo je prihvatiti, prigrliti, pustiti je da stanuje u nama, nakon nekog vremena sama će otići. Ako ste joj dobar domaćin i ona će biti dobar gost, neće predugo sedeti.

Ima tih dana kad i mislima ostavljam otiske prstiju. Berem poslednji ovogodišnji paradajz iz bašte. Sa prirodom je jednostavno. Ljubav joj daš, ljubav ti vrati. Budimo jednostavni. Bar sat vremena apsolutnog mira na ovom novembarskom suncu je neki minimum koji bi valjalo pokloniti sebi. Deo mene je otišao sa pticama selicama koje su neopterećene zimom i svakodnevnicom. Ljubav uvek nađe vremena da nas ponovo obuzme.

U vezi sa izborima kod nas, setih se jednog od prvih “parlamentarnih, demokratskih“ predstavljanja stranaka. Govorio je izvesni Šećeroski, čovek koji je pravio četke i metle. Moja baba zabrinuto reče: „Nadam se da je ovo skrivena kamera ili neki skeč“. Ponekad bezazleni i benigni, ali potpuno isprazni pokušaji, prečesto maligni, još češće zarazni, pogotovo kod onih sa načetim imunitetom, oduvek precizni hitac u prazne glave. Pojeo ih takt koji se ponavlja. Refren progutao pesmu. A narod ko narod. Peva, dok glođe koske. Sloboda.

Tu i tamo dolazim ili se vraćam sebi, i zahvalno shvatim da sam još tu, i mislim da je to jedna od najvažnijih teško stečenih životnih veština. Postoje te neke misli koje kad dođu uvek poteku iz očiju. Niz obraze. Začujem iza leđa: „Biće dobro.“ Ne osvrćem se, ne verujem, ne odgovaram. A htela bih.

Narodno verovanje u vezi sa Mitrovdanom – Ako noćas ne spavate kod svoje kuće, cele godine ćete noćivati po tuđim kućama.

P.S. Pišem ti retko i sve češće odlazim u sebe. Ali, jesen je, čekaj moje pismo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Od babinih mudrosti, za danas, izdvajam: „Najubaviju jabuku izede najgora svinja“, jer me baš  nekako opisuje. (Nemoj da je neko pomislio da ja nisam jabuka u ovoj izreci)

Danas polažem test. I sutra ću. A i juče sam. Uglavnom, test izdržljivosti. To je život, valjda. Samo treba naći motiv. Ono malo, čvrsto jezgro koje postane oslonac za polugu volje.

Duboko sam svesna da je moj uticaj na ljude oko mene minimalan. Zašto onda, kada donesemo zajedničku odluku, a posledice budu teške i treba vremena da se prevaziđu, čujem: “Ti si tako htela?“ Je li to nezrelost, bezobrazluk ili ipak potcenjujem svoj uticaj? Baš olovna sreda… Jednom sam od drage osobe, koja me dobro poznaje, dobila na poklon nešto što mi uopšte ne treba i što uopšte ne volim. I nije ono poklonu se u zube ne gleda, ako se neko baš potrudi da vam se poklon ne sviđa. Koja je poenta, dovraga? (Ovde je trebalo umesto što pomenuh vraga da bude psovka, Esade, a kad je iz srca, psovka nije ni ružna, ni reč, nego nešto mnogo više: kratak spoj, osećajnost zgusnuta u varnicu, barutno pražnjenje istine, mala verbalna eksplozija ljudskosti). Bila je to sumnja na prvo verovanje. Očekivao bi čovek da dan kad ljubav umre, bude neki poseban, specijalan dan… U stvari je to jedan običan dan kad u pola osam uveče, dok spremaš večeru, shvatiš da te nije više briga. Lep beše dan. Kakav besmisao u ovom spremaj, jedi, peri sudove, onda si opet gladan, spremaj, jedi, peri sudove i tako više puta dnevno, svaki dan, do kraja života. Ljudski je kada, uz bezbroj izgovora, gurneš Život malko u stranu.

Snovi su sirova verzija onoga što si, kad su bili dani, sklonio u stranu, jer u snu je sve skuplje, sve se duplo plaća, i duplo dolazi, i duplo uzima. Sitnice mogu mnogo da poprave rasploženje, ali isto tako ga i srozaju. Za velike stvari se pripremiš psihički, ali kako da se pripremiš da je u mom snu u prodavnici nestalo grisina sa kikirikijem? Jedne noći ću, naoružana svim što imam, spremno uroniti u snove i stati pred sve one potisnute strahove, neispunjena očekivanja, nedosanjane snove, izgubljene nade, bolna sećanja, teške gubitke i sve ostale demone koji vrebaju, i reći: „Idemo da raščistimo ovo jednom za svagda!“

Od babinih mudrosti, za danas, izdvajam: „Najubaviju jabuku izede najgora svinja“, jer me baš  nekako opisuje. (Nemoj da je neko pomislio da ja nisam jabuka u ovoj izreci.)

Ukrala sam delove nekoga koga više nema. Može li se uopšte govoriti o krađi? A pogledajte ih kako klijaju… Bujno, poput divljih prašuma. U meni.

P.S. Ako vam danas niko nije rekao da će sve biti dobro, evo ja ću. Sve će biti dobro, uvek bude.

Nataša ANDRIĆ

Komentari