Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Hej živote koprivo

Objavljeno prije

na

Eh, te koprive. Ništa u životu ne traje večno, osim šampona od koprive u kupatilu. Kupim 2,5 litra pakovanje. Garancija tri godine, više nego na laptop. Ne uklanja perut nego uklanja površinski sloj kože glave i kamenac iza ušiju i sa keramike, istovremeno perem i kosu i kadu. Dva u jedan! Šampon od koprive uopšte nema isti ukus kao pita sa koprivama, proverila sam. I čaj nije loš, deci ga dajem, a oni ga piju isto kao što spremaju kuću. Oni ne bi, ali ja se pitam.

Neće grom u koprive, al’ ‘oće koprive u pite. Koprivnjače. Meni baba pričala kako je jela koprivu da preživi za vreme rata. Danas kopriva ekskluzivitet. Verujem i da diže iz mrtvih. Kažu pređite na zdravu hranu, a ono 100 grama semena koprive 70 € , tinkture od koprive 200ml 100€ , nekakva ulja 150€ i umreš na kraju od gladi umesto od holesterola.

Kad si ljut išibaj se koprivama, neće pomoći al’ je zabavno. Ranije je najbolja herba terapija za lečenje inata i bezobrazluka bila – koprivom po golom dupetu. Kad bih se zatekla kod babe na Đurđevdan, ujutru bi nas opekla koprivom da bi se tako bolest o nas “opekla”. Sećam se i da mi je, kao maloj, jedan dan bilo dosadno i namerno sam sela u koprive da vidim šta će se desiti i smatram to odličnom metaforom za svoj život. Jedared sam se i drogirala. Čula sam da ljudi puše travu i ja zamotam miks: lucerku, koprivu i bokvicu i reko’ to je to, sad sam valjda drogirana.

Neke dodire pamtimo zauvek, posebno one koji peku po koži. Nakon toga valja se tretirati melemima od ručno brane koprive po nepristupačnim predelima belosvetskih vukojebina koji leče od smrti, kao u vreme devedesetih. I imajte na umu da se od kopriva pravi odličan insekticid. Trebaće vam možda kad poželite da otvorite prozor i uživate u vremenu, a razna gamad se nakotila, pa kad otvorite kapke da vam kakav političar ili možda bivši/a ne uleti u sobu.

Živo me je zanimalo i ko je to tuđim koprivu mlatio. Doduše i danas me zanima. I kako to grom uopšte razlikuje koprivu od nane, ambrozije ili matičnjaka? Da li se grom boji kopriva ili su koprive nedostojne groma? Trčali smo u igri, svi nasmejani, krvavih kolena, dok mama ne vikne: “U kuću!” Zavapimo za još pet minuta, a u tih pet minuta, znaš, stane čitav život. Pitam svoj odraz u ogledalu, šta radim ovako daleko od devojčice kakva sam bila i zašto sam zavedena u vremenu koje odavno nije naše? Vidim reklamu PO UKUSU SRBIJE, slika HLEB SA KOPRIVOM i uopšte se ne čudim…

P.S. Danas sam čitav dan na koprivama. Doručak: kajgana s koprivama. Ručak: pita s koprivama. Večera: ostalo pite s koprivama.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Čarobni beg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe ljepote i mladosti u srcu i duši

 

„Pakleno i danas. Srbija u crvenom…“ Smešio mi se dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku, zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkašku loptu. Podsetilo me na jedno leto pre cirka dvadeset godina… Krenemo u šetnju, mala Tara i ja, obavezno prođemo pored niza radnjica da Tara s vrata mahne i kaže: „Dobarrrr dan!“ krojačici, frizerki, cvećarki… , a one radosno odgovore. Naše svakodnevne, malene epizode komšijske srdačnosti i vedrine, protiv sve teskobnijeg distanciranja. Kad stignem s posla, Tara se obraduje, zagrli me i kaže: O mama kozo, mislila sam na tebe!“

Retko kome se desi da ga pri povratku kući podigne drvo i da ga onda čitav drvored golica. A možda se i desi, ali kako o tome pričati ikom?! Od ovoliko svega, teško čoveku da ne levitira. Povlačim se u sebe, ali ne mogu da stanem tamo. Čovek uvek ima te dileme i uvek ima pitanja, da li je to pravi put, zato što vrlo često ono što smo izabrali ne liči na ono o čemu smo sanjali. Violeta i ja smo jednom prilikom pile ‘ladno pivo u Pevcu. Dan vreo, avgustovski. „Slušajte me dobro“, obrati nam se konobar, te davne 86. „Pažljivo birajte šta želite, jer kad vam se želja ostvari, sreća iscuri“. Pipi nam je pokazala da sasvim OK biti drugačiji i živeti van ustaljenih normi. Odrastajući, nekako smo to zaboravili i zatvorili srce pred svim što se ne uklapa u kalup prosečnosti. Život je pun nekih čudnih pukotina pa ih popunjavaš smehom, ljubavlju, zagrljajima, poljupcima, kako se ko snađe i dokle god se snalaziš to je znak da si živ. Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe lepote i mladosti u srcu i duši.

Negde u sebi, potiskujući ono što ne postoji – granice, ljude i beskraj, čuvamo sebe strahom… u tom svetu van domašaja nekog drugog, nekog već viđenog, nekog sebi sličnog… vreme nas izdiše, a svet živi i bez nas… dok maštamo o običnoj, skromno skrojenoj slobodi…

Ima tako nekih mesta na kojima nam se jače desi život, i onda kada životarimo, opet mu u mislima odemo, da živimo. Tako mi se jednom slomio pogled i pao na zemlju. Došao je i vratio ga u prazne oči koje tada dobiše sjaj. Neki odlasci bez reči imaju eho za ceo život. Samo da niko nikoga ne izgubi kao što sam ja njega. Samo da niko nikoga ne izgubi. Nikad. Osim vremena, ništa prošlo nije. Pukotina je kroz koju gledam svet. A svet se svlači.

Neki unutrašnji strahovi vas probude u ponoć, sednu sa vama za sto, parališu vas i drže sat vremena u tišini. Gde je sad moja baba da mi kaže: „Ćuti si, će da pomine“?

P.S. Više ne razgovaram sama sa sobom. Sad samo ćutimo.

 

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sreli smo se prekrasno

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moderan svijet traži od nas da budemo prepredeni. Kreativnost nije više u službi radosti i igre, nego lične koristi i opstanka

 

Napolju je nepodnošljivo vruće. Zatvorila sam se u sebe, tamo gde je hlad. Stiglo me je ludilo i uhvatilo za ruku. „Ti si mene zaboravila“, šapnu. Tu i tamo proleti neka muva. U naizgled nasumičnom načinu kako muve presecaju vazduh svojim letom, iskusno oko nazire konture skrivenih dijagrama, šematskih prikaza neke drevne kosmologije, sve stvari oko nas su neraskidivo uvezane u celinu. Možda je muva zunzara, možda glas savesti, nisam sigurna, ali nastaviću da udaram tucimuvačem dok ne prestane da zuji. Moram da nabavim efikasan insekticid dok još nije kasno. Nevolje se uvek zakače za dušu tom lepljivom tugom, često do samog izdisaja. U najtežem trenutku svog života, ključ je da ne zaboravite svoju snagu. Ako nekad na tren izgubite dah, setite se kako predivno umete da dišete.

Otvorila sam članak „Stručnjaci savetuju kako spavati po velikim vrućinama“, jer sam baš ugrožena kategorija, piše na kraju, „… Ili jednostavno pođite u podrum i tamo spavajte“, pa stručnjače, mislim stvarno…

Ne možeš sačuvati dete u sebi, a da ne ostaneš malo naivan. Zato je to veliki izazov, a nekima nemoguća misija. Moderan svet traži od nas da budemo prepredeni. Kreativnost nije više u službi radosti i igre, nego lične koristi i opstanka. Čak su i deca uskraćena za detinjstvo. Sve je u obrazovanju. Bez funkcionalne pismenosti i kritičkog mišljenja, ne može se ići napred, može samo unazad. Nekad se to ipak razvijalo i oni koji su kaskali, bar su znali da nisu dovoljno stručni za neke teme. Sad sve znaju! I to je globalni problem, možda nešto izraženiji kod nas. Otuđeni od naroda, partije su stvorile generacije karijerista kojima je jedina motivacija novac i status. Ovde se trideset godina neguje sistem(at)ski funkcionalna nepismenost, da bi se kroz medije lako upravljalo hordama idiota… i sada se to obija o glavu i onima koji su u toj praksi videli prednost i korist. Novinar može da bude ko god želi, nikakvo formalno obrazovanje za to nje neophodno. Može biti i nepismen, nema veze. Praksa je pokazala… Uzmeš diktafon, mikrofon, lupaš po tastaturi i toeto… „Obrazovanje je jedan od najvećih prioriteta vlade“, reče Brnabićeva dok joj iza leđa stoje: konobar iz Surdulice, Jorgovankin šofer i čitač vodomera, svi obrazovani u jednom danu. „Nula na prijemnom ispitu dovoljna da upišete srpski jezik i književnost“. Sad kad likovi koji su jedva skrpili nula bodova, upišu srpski jezik i književnost, pa za godinu-dve konačno stignu do slova Š, pa krenu da sklapaju slova u reči, reči u rečenice, ijaaaoooo! Nebo je granica.

„Virus zapadnog Nila u Srbiji.” Ne kažu, uložićemo sredstva i znanje da suzbijemo pošast komaraca, već kažu, stavite komarnike i ne izlazite posle 19 h. Leto 2021.

Sva ta tuga mogla bi da se smesti u ogromnu jastučnicu, umesto perja.

P.S. Vruće je pa životinjama napolju ostavite vode, ali ne samo vode, ostavite im i hranu jer ni one ne mogu da kuvaju po ovoj vrućini!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Prati me, na ruke

Objavljeno prije

na

Objavio:

Poznavati i kontrolisati sebe, to je kad znaš da si budala, ali se trudiš da ne postaneš zvanična

 

Bliži se kraj školske godine. U mestu kod Prokuplja otac je brutalno šutirao sina na maturskoj proslavi u školskom dvorištu. Srbijanka Turajlić bi radije da maturanti pevaju Odu radosti umesto Vidovdana na proslavi mature. Maturanti u nekoj austrijskoj pokrajini, tamo u podnožju Alpa, baš pevaju Odu radosti, poslednjeg dana škole. Uz obavezno jodlovanje. Poznato je da u svim normalnim državama, maturanti slave kraj školovanja dostojanstveno, obučeni u frak i balske haljine, dok se sa terase čuju lagani taktovi adađa u D duru. Ne znate vi, rođaci, koja je to muka bila na mojoj maturskoj večeri. Tih godina je bio popularan film Briljantin. Dizginemo u koreografijama. Proslava mature danas, pretvorila se u opšte ludilo, jer to je ujedno i jedina matura koju će najveći broj budućih doktora nauka imati.

Prošle su godine i sad su mi ruke trapave jer su grane. Šušte kad se sve stiša, a među prstima su pčele, vetar i ništa… oko svega toga pucaju višnje neobrane… Držali su me, da me ne ispuste. Pridržavali su se za mene.

Sve je stvar srca, a srce je odsustvo presovano u masi mišića. Odsustvo je izvor kucanja. Kao oluk koji se u sušnoj sezoni priseća kiše i uveče, kad ga niko ne čuje, šumi, šumi, šumi… O čoveku koji je samom svojom pojavom i osmehom donosio mir, a veći deo života ga nije imao. Znam da je spokoj osećao kada smo bivali zajedno, a želim da verujem da ga je konačno našao onog dana kada smo ga izgubili. O svim životnim teškoćama je govorio blago, govoreći o njima kao da govori detetu koje ne želi da uplaši pred spavanje. Tako je životu prilazio, ne uzimajući ga previše ozbiljno, ali ipak svestan njegove prolaznosti, pa nikada nije odlazio od ljudi, a da im ne kaže koliko ih voli. Nedelju dana kasnije zajedno smo se napili, nabrajajući sve naše sa kojima on sada pije kao i mi, ali resterećen jer on nas gleda, a ja se njega sećam. Sa njim mi je i smrt bila laka. Ponešto i namerno zaboravim, čuvam svoje zdravlje. Poznavati i kontrolisati sebe, to je kad znaš da si budala, ali se trudiš da ne postaneš zvanična. Kad reči postanu šuplje, prestani da verglaš, i počni bilo šta drugo bez reči.

Nijednom osvrtu se ne predajem, pa me raskomadaju pogledi krišom preko ramena. Gledali smo se u oči i videli sve, sve što ne postoji, a diše. Posle smo gledali daljine… nismo videli ništa… ni sebe, ni ono što je tu, a ne postoji… Svitak duše u osvitu zore, kad svici od umora zevaju, traži mesto da se svije. Kada nekog zavolim,onda zavolim kao da je za zauvek, jer šta ako jeste, a ja nisam volela dovoljno?!

Čekam mrak da izmerim tišinu, nekoliko grama samoće da oprostim sebi što verujem u zauvek. Pisma odlaze, ne stižu… Leto će kasniti… Svašta pričaju. Ako ugledaš iskru u kapi kiše, pošalji je kući. Tamo je svoja i voljena.

P.S. Noć, iluzija i nesanica. Okuplja se ekipa.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo