Najteže je biti zahvalan. Jer kad si zahvalan onda treba i da uzvratiš, a odakle ti

Veoma cenim kad neko vodi računa da se pažljivo i lepo izrazi. S druge strane, ne podnosim cepidlačenje i vaganje svake reči. Znam da zvuči suludo, ali razlika postoji. I to velika. Da nisam lepo vaspitana, rekla bih: „Slušajte sebe kad govorite. To što izgovarate stvara ne samo glavobolju, nego i mučninu, pri tom, nema mnogo smisla, ni logike. Obogatite rečnik (da ne kažem, čitajte), možda ćete biti razumljiviji“, ali sam lepo vaspitana, tako da ništa. Imam duple aršine. Onima koje volim tolerišem ono što drugima ne bih ni u ludilu. Tako se ponašam i prema sebi.

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju).

Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao npr.: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?“ Hrabro sam birala, skoro kao moja baba koja je sveću gasila prstima. Bila je to hrabra baba, baba hajduk. Govorila je i: „Ćero, uzmi ovaj šećer pa posoli.“ Ima tih ljudi koji uvek iskoriste situaciju, a ko drugi nego moja baba, kad krava da mleko, ona na kraju pokupi sav kajmak. Koliko ja volim moju babu! Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali.

Imate ramena. Koristite ih. Nisu ona tu samo da drže gornje delove odeće. Ramena služe da bi se odgovaralo na razna pitanja. Zaustavljanja u punom trku, padovi u skoku, kotrljanja radi amortizacije i ostale socijalne veštine brušene vremenom. Umeće je sebi priželjkivati Sreću koju smo u stanju da podnesemo.

Sreća je ograničena kategorija, nema je za sve… otprilike kao novca u budžetu, a niko ne radi rebalans sreće… Najteže je biti zahvalan. Jer kad si zahvalan onda treba i da uzvratiš, a odakle ti?!

***

Čiji je to otisak lica na mom jastuku? Bio je imun na moje snove. Kako god, oni su prešli u njegov posed, ali on nikada nije čitao te slike. Glupavo otvorenih usta sam posmatrala kako mi izvlači dušu.

“Zadržaću je za sebe”, smejao se.

Onda je izvadio svoju.

“Mislim da ti je široka. Smeta ti?”

Progutala sam odgovor. Nije ga ni zanimao. Trebalo je da podignem prag tolerancije, ali nešto me ukočilo u leđima. Ukleto sam stajala. U prvom redu.

Možda nam je bilo suđeno, ali se ja tog suđenja ne sećam.

P.S. Svojevremeno mi je baba govorila: „Ma videćeš ti kad ja umrem“… i videla sam.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Od babinih mudrosti, za danas, izdvajam: „Najubaviju jabuku izede najgora svinja“, jer me baš  nekako opisuje. (Nemoj da je neko pomislio da ja nisam jabuka u ovoj izreci)

Danas polažem test. I sutra ću. A i juče sam. Uglavnom, test izdržljivosti. To je život, valjda. Samo treba naći motiv. Ono malo, čvrsto jezgro koje postane oslonac za polugu volje.

Duboko sam svesna da je moj uticaj na ljude oko mene minimalan. Zašto onda, kada donesemo zajedničku odluku, a posledice budu teške i treba vremena da se prevaziđu, čujem: “Ti si tako htela?“ Je li to nezrelost, bezobrazluk ili ipak potcenjujem svoj uticaj? Baš olovna sreda… Jednom sam od drage osobe, koja me dobro poznaje, dobila na poklon nešto što mi uopšte ne treba i što uopšte ne volim. I nije ono poklonu se u zube ne gleda, ako se neko baš potrudi da vam se poklon ne sviđa. Koja je poenta, dovraga? (Ovde je trebalo umesto što pomenuh vraga da bude psovka, Esade, a kad je iz srca, psovka nije ni ružna, ni reč, nego nešto mnogo više: kratak spoj, osećajnost zgusnuta u varnicu, barutno pražnjenje istine, mala verbalna eksplozija ljudskosti). Bila je to sumnja na prvo verovanje. Očekivao bi čovek da dan kad ljubav umre, bude neki poseban, specijalan dan… U stvari je to jedan običan dan kad u pola osam uveče, dok spremaš večeru, shvatiš da te nije više briga. Lep beše dan. Kakav besmisao u ovom spremaj, jedi, peri sudove, onda si opet gladan, spremaj, jedi, peri sudove i tako više puta dnevno, svaki dan, do kraja života. Ljudski je kada, uz bezbroj izgovora, gurneš Život malko u stranu.

Snovi su sirova verzija onoga što si, kad su bili dani, sklonio u stranu, jer u snu je sve skuplje, sve se duplo plaća, i duplo dolazi, i duplo uzima. Sitnice mogu mnogo da poprave rasploženje, ali isto tako ga i srozaju. Za velike stvari se pripremiš psihički, ali kako da se pripremiš da je u mom snu u prodavnici nestalo grisina sa kikirikijem? Jedne noći ću, naoružana svim što imam, spremno uroniti u snove i stati pred sve one potisnute strahove, neispunjena očekivanja, nedosanjane snove, izgubljene nade, bolna sećanja, teške gubitke i sve ostale demone koji vrebaju, i reći: „Idemo da raščistimo ovo jednom za svagda!“

Od babinih mudrosti, za danas, izdvajam: „Najubaviju jabuku izede najgora svinja“, jer me baš  nekako opisuje. (Nemoj da je neko pomislio da ja nisam jabuka u ovoj izreci.)

Ukrala sam delove nekoga koga više nema. Može li se uopšte govoriti o krađi? A pogledajte ih kako klijaju… Bujno, poput divljih prašuma. U meni.

P.S. Ako vam danas niko nije rekao da će sve biti dobro, evo ja ću. Sve će biti dobro, uvek bude.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Poenta razgovora je da bude zanimljiv za osobe koje učestvuju u njemu. Zapanjujuće mali broj ljudi je svjestan ovoga

Moje jutro je uvek zagledano u svitanje, nasloni se na kapiju, viri kroz prozor i doziva moja ustajanja. Nikada nisam volela noćne klubove, te ambijente i prostore, koji podmeću noć za dan i okreću biološki sat. Ciljam antikvarnice, pijace, buvljake, pozorišta. Da bi grad bio živ i rumen, i vedar, i plamen, potreban mu je sajam, bazar, pijaca, pozorište… ritual koji će ga oživeti i izbaviti od čamotinje.

Ljudski razgovor je postao do te mere devalviran i depresivan da bismo ga prepoznali kao komunikaciju. Stanje bez mirisa i ukusa, malokrvno i bestežinsko, koje ne podrazumeva ni boju ni ton, ni strast ni ravnodušnost, ni radost ni tugu. U škrtom grlu nežna reč može da pričini suviše bola. Da se upali, zacrveni, da stane, nakosi se i bude kost koja nas muči i oduzima nam mogućnost da je progutamo, vratimo na sigurno, tamno i suvo mesto, i da je izgovorimo. Poenta razgovora je da bude zanimljiv za osobe koje učestvuju u njemu. Zapanjujuće mali broj ljudi je svestan ovoga. Ukradu nam deo nas. Ali nije to baš tako loše, jer ukrasti deo čoveka, znači nastaniti se u njemu, zameniti taj deo svojim. Da postane poput vrta sa raznolikim cvećem. Manje jednoličan… Ponekad manje prazan. Problem kad se pravite pametni je što, posle kad treba, ne možete da se pravite blesavi.

Možda postoje dve vrste gluposti. Jedna beslovesna, druga poučna. Jedna od prašine i prljavštine, druga od sumnje i nedoumice. Jedna gorda, druga od smirenja. Jedna vodi stazom greške, nepočinstva, druga putem mudrosti i spasenja. Kako kaže knez Miškin, ko istinu zbori već je moćan… tako nekako. Dužni smo da zlo nazovemo pravim imenom, a ne da budemo ljubazni, koketni i susretljivi prema vražijim materama i slugama, koristeći se nekakvim eufemizmima i deminutivima, tepanjima i kreveljenjima, onomatopejama… Sve je više zombija, a zombiran je čovek koji se predao, koji za predaju ni milost ne očekuje. Neće je ni dobiti. On se nigde ne može uspraviti, ni prema čemu se ne može okrenuti, nikome suprotstaviti, on nema svest, nema sećanje, nema iskustvo, nema krvi, on ne pulsira. Ne može se živeti bez sjaja u očima, mislim može, al’ sjaj u očima je jedino što se ne može krivotvoriti. On hvata svaki pokušaj bekstva i predomišljanja.

Ima tako ljudi, duša, lica… ima i mesta koja nam se čine bliska i za koja verujemo da ih dobro poznajemo. Ipak, kad o njima treba nešto da kažemo ili napišemo, javlja se neodlučnost i nemogućnost pronalaženja pravih reči, da se dočara i precizira njihova suština. Znači da nije tako, ili ipak jeste? „Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve drugo je samo varka.“ Miloš Crnjanski.

P.S. Sve što mi je visilo o koncu je palo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari