Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Iskoristila bih ovu priliku da je propustim

Objavljeno prije

na

Jutros su komunalci, ispred moje kapije, pokupili punu kantu propuštenih prilika. A vi svoje, jeste li izneli iz kuće? Znam, znam, sad nastupaju oni iscelitelji rečima koje, verujem, svi imamo u okolini i poseban terapeutski učinak rečenice: „Znam kako ti je, MENI JE BILO JOŠ GORE”.

Okruženi prijateljima, a zapravo kao na svadbi. Imaš dve stotine gostiju, a sa dvadesetoro se razumeš očima, ostali su tu da jedu kupus i prave atmosferu da komšiluk ne kaže kako je bila mala svadba. Prostora uvek premalo datog. Pa prostore, majku mu, više da te bude! Razlika između najuže familije i svih ostalih: sve ostale biste davno oterali dovraga da su vam priredili trećinu onog što familiji praštate.

Ima tih nekih ljudi koje nikad nisi upoznao, a toliko ih bliskim osećaš, kao da su bili tu i za tebe čitav život. Tu prazninu sam osetila kad je otišao Leonard Kohen i sad kad je otišla Milena Dravić. Dušu ako nađeš ne ispuštaj je.

Na današnji dan 1837. godine srpski knez Miloš Obrenović je ukinuo kuluk. Na današnji dan ja odgovorno tvrdim da Miloš nije ukinuo kuluk! Na današnji dan rođen je i pisac Ljermontov koji je Beograđanima poznat po tome da ima ulicu gde se beskonačno čeka u redovima. Šta je napisao, nije ni bitno. Vazduh miriše na neminovnost. Još je basna Cvrčak i mrav govorila o tome da umetnici umiru od gladi i da preživljava samo prosta radna snaga. Praznina može biti i prostor i vreme koje je nemoguće bilo čime popuniti. I čovek može biti najtužnija hodajuća praznina. Praznina kao duhovna, a ne fizička kategorija.

Spojila sam dve davno rastavljene čarape. Šta ste vi uradili za ljubav danas? Kad me ščepaju nepreboli, ja ščepam reči, da prvima od drugih napravim kućicu za ptice. Ne šaljite nedorasle misli na te noćne ekskurzije svesti, vraćaju se iskvarene i navučene na nemoguće. Sanjati da možeš umreti na nečijim rukama, zapravo, podrazumeva toliku količinu bliskosti, da je lakše skončati sam. Tamo kuda te srce vodi razum obično ne ide. Mašta je udomila mnoge beskućnike. Volim kad dođu gosti iz inostranstva, podignu tri prsta, pa mi malo objasne kako treba da budem srećna jer smo ovde bogati emocijama. Pa odu bez dvoumljenja. Ja tri prsta koristim samo kad pokazujem šipak.

ODUZETI MOĆ GOVORA SVAKOM KO NE UME DA SLUŠA.

U maslačku nam zapeo svet, ni tamo ni ovamo da mrdnemo. Gospodari kažu da moramo da čekamo pravi vetar, a ja znam, neko će nas već, sa željom, oduvati. Pomisli želju. Eto, jedna manje. I tako stanem u red. I budem u redu.

Znate šta se nikad ne zaboravlja? Onaj trenutak kada iskočiš iz svoje kože, i posmatraš neku sebe, a ta neka ti, reči koje izgovara, izgovara posthumno.

P. S. Previše godina za mladost, premalo za starost. Taman za baš me briga.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Lokalni solista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad ti ispucaju usne, znaj da ti je vjetrometina spolja i iznutra

 

Txt. Sat drugi otkako radim dekompresiju misli… Da kroz čakre isteram svu tuđu energiju, dok ne ostane samo moja. Kad me ocrtaš i drhtim i strepim. Vidiš me i izvan gleda. Nikad niko nije rekao stvarnije reči kao kad ih ti prozboriš. I da stvarne nisu, žive su. A življe je uvek kad prianja uz dušu. Uz dušnik se uzveralo, a obrasta kao bršljen, pada da uzdiže, a ti misliš njega nosiš niz strmine. U tišini sa ovim osećajima koji gmižu po celom telu, poput stidljivih gusenica. Postaće leptiri, ali neće odleteti do tebe. Znaju.

Uhvati me neki samoprekor, pa moram sve ispočetka sebi da objašnjavam. Vreme ne pokazuje ništa, mi smo ti koji pokazujemo. Iznova i iznova, sve se vidi. Dok nam je stalo. I kada više nije. Ne znam da li je ono što sledi bolje, ali znam da ovo trenutno ne valja. Ukoliko ne iskoračim pristajem na loše, ako napravim, bar korak, imam šanse. Mislim da je to cela priča.

U jednoj mišici mi stanuje snaga koja roni breg, iz druge raste cveće. To mi je po babinoj liniji. Baba je bila onaj pripovedač koji je znao da priča, a da nikada ne budeš sigurna govori li o sebi ili o tebi, ili je sve izmislila, da li ti predviđa ili te blagosilja. Poseban čar je imala ona stanka nakon poslednje izgovorene rečenice, gde bi mogao i da vidiš da će se sada uvući u sebe, kao kornjača u svoj oklop, samo traži pogodan pokret. Baba mi je jednom rekla da ko preklinje u mladosti, proklinje u starosti, i ja sam to pamtila za dane kad ću uspeti da razumem.

Nisam ja toliko okrenuta sebi, iako me ova pisanija možda ocrtava takvom, iza svake priče nalazi se stvaran događaj i stvaran svet za koji se bojim i bojim se da ispričam, jer jednostavno ne postoji način da se takve priče ispričaju, a da se sve ne isprlja. Nekad je dobro s emocijama kao i ručkom u šerpi. Isključiš ringlu i ostaviš da se tišti još malo. Ali neki vole da stoje pored šporeta uključenog na trojku i da se plaše da jelo ne zagori, a onda sklone šerpu i duvaju da se ohladi. Oni „mnogo rade“ na problemu. Suočavam se sa činjenicom da je energija koju imam ograničena i da moram da je raspoređujem mudro, po prioritetima. To mi smeta, jer donedavno nije bilo tako. Delovalo je da je neiscrpna.

Kad ti ispucaju usne, znaj da ti je vetrometina spolja i iznutra. Tamu zvezda prećuti i kad od nje prsne, tama ostaje prećutana.

P.S.  Neće to narod pozlatiti, ne može…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Odustala na levu nogu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ščepam i neke pridjeve za gušu i odvučem ih s vrha jezika, da slučajno ne izlete

 

Kiša, vetar, dan već ko zna koji… Sve je mutno, maglovito, samo lavež u daljini, lep i vedar. Kad se sakrije sunce, sam nečastivi se uvlači u ljude, kvari im crte lica i u stopala im gura olovo. Možda sam slepa, kada je percepcija sveta u pitanju. Ali, ono malo svog mikrosveta, ne moram da vidim očima, da bih znala. Pokupim opalo lišće tih emocija, sa biljke koja se suši… I protrljam između prstiju, da osetim miris… Kao sa citrusima. I znam, bila bi to predivna biljka, da (me) je preživela. Sam si dok te neko ne nađe. Nevolja je kad niko ne zna da treba da te traži. Prepoznam sebe, ili barem želim da sam to ja, u tom momentu spokoja kad bradom potražim rame i odlutam. Uhvatila sam sebe da to sve češće radim i van svoja četiri zida… Ščepam i neke prideve za gušu i odvučem ih s vrha jezika, da slučajno ne izlete.

Na rubu živaca, a rub nekako gleda u pošumljenu kotlinu i sad ću samo da se skotrljam. Umor prođe da podmetne nogu i hopla-hop. Valjalo bi mi da vrisnem. A teško mi pustiti glas. Odvajkada. I kad treba progovoriti, načeka se čovek dok se ja iznutra malo zgusnem da bude zvuk kad dograbim vazduh. Ostane svet u čekanju jer misli da ću da progovorim, a ja samo ispratim sopstveno disanje i nastavim dalje.

I kao i uvek današnji novinski naslovi su dovoljan razlog da odemo odavde:

Ministarstvo prosvete: Dojave u 115 škola, nastava prekinuta do okončanja provere policije; Rumenko 80 dinara; Iz kase gradske Crkve u Vranju nestala veća suma novca. (Nije nestala, neko ju je vozdigao. Amin.); 52,50 dinara će koštati karta od 50 dinara – Gradonačelnik Beograda; REM o pojavljivanju Kristijana Golubovića na TV: Ne smemo da uskraćujemo prava bivšim robijašima; MIRA U 23 KVADRATA SPAKOVALA DVOSOBAN STAN A IVANA SVE U SAMO 15!: Do sada predato 17.890 komada nelegalnog oružja…

Vrlo je bitno izoštriti čulo gađenja, da ne bi promakla niti jedna sitnica, gest, šušanj suglasnika. Od esencijalne važnosti je dostići nivo prezira koji preuzima funkciju oklopa.

Sovjetska anegdota iz sedamdesetih: Čingačuk (poslednji Mohikanac) saopštava svom narodu:  –– Braćo moja indijanska, imam dobru i lošu vest, s kojom da počnem?  – Daj prvo lošu. – Ove zime ćemo biti gladni, bukvalno ćemo jesti konjski izmet. – Koja je dobra?  – Znam mesto gde ga ima mnogo!

P.S. Kad imaš milion stvari da uradiš, pa ne znaš odakle da počneš i onda samo ne počneš.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Razoružani do zuba

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne mogu stvari same da odu predaleko, neko je morao mnogo da se potrudi da ih tamo dogura

 

Noći su opasne. Tada je čovek umoran i sve budalaste misli nekako se promole i iskradu… A nada, koju čovek izgazi tokom dana, strese prašinu sa sebe i utekne, da je ovaj ne može stići… Pa mu nevino sija na nebu i podseća ga, uz pobednički osmeh… Da je i dalje živ. Ne možeš sanjaru ukrasti snove, obnovljiv je to resurs.

Snovi umeju fino da se poigraju sa nama. A onda nas ostave danu, nakrivo nasađene. Nevoljiva sam od malih nogu zbog nekih tamo bajalica koje sam sama smišljala ispod stola, uz Baš-Čelikovu pomoć, dok smo jedno drugog nadmudrivali. Jer ja nisam htela da me nađu, a on nije hteo da jurcam svim tim hodnicima. Na kraju je pristao da bude od pomoći i povrati svoj mir. Sva čudovišta koja sam upoznala vole svoj mir i najviše se boje, da ne poverujete, tabananja kroz vijugave hodnike njihovih jazbina. Ako ikada dopadnete šaka nekom čudovištu, puno buke treba da je u vašim stopalima. Kod zaglavljivanja u vremenu, najpogubnija je ta iluzija da vreme ne teče.

Nisu strasti umrle. Sakrile su se. Sklonile. Ućutale. Pritajile. I čekaju svoj trenutak. I odjednom… klik! Osetiš tu vatru ponovo. Setiš se da uživaš da slikaš, kuvaš, planiraš, pišeš, štrikaš, pevaš… šta već… I pitaš se: kako je to moglo da se zaboravi?! Strasti su uvek žive.

Ovaj svet je bez ljubavi, sve mi to donosimo odnekud daleko. Pa pelcujemo i pričamo kako je život lep. Nekom se primi, a neko samo tako misli. I opet je dobro. Trenuci koji se uglave između onih redovnih, očekivanih. Izrove prazninu u koju bismo svi mogli da stanemo. I čekaju. I sve stane. Dok nas ne dočekaju. Tek onda život nastavi svojim običnim tokom. Ne mogu stvari same da odu predaleko, neko je morao mnogo da se potrudi da ih tamo dogura. Kada se instinkti, srce i mozak ne usaglase, stvara se kakofonija ogromnih razmera, pepuna rušilačke snage. U toj buci postaje nemoguće da se bilo šta čuje. A nespokoj narasta. Lična sloboda ima obavezan deo koji se zove poštovanje drugih. Bez toga nismo slobodni nego bezobrazni.

Danica Grujičić za ukidanje društvenih mreža na mesec dana, za to vreme deca da odu po Srbiji i obilaze manastire.

Lepo se poludelo u skladu s onom: ko u ruci drži čekić, sve mu liči na ekser.

Samo sedite na bicikl i vozite dok vrelina u mišićima ne sagori sve što ne može da putuje sa vama.

P.S. Nisam u toku i potrudiću se da tako i ostane.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo