Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Iskoristila bih ovu priliku da je propustim

Objavljeno prije

na

Jutros su komunalci, ispred moje kapije, pokupili punu kantu propuštenih prilika. A vi svoje, jeste li izneli iz kuće? Znam, znam, sad nastupaju oni iscelitelji rečima koje, verujem, svi imamo u okolini i poseban terapeutski učinak rečenice: „Znam kako ti je, MENI JE BILO JOŠ GORE”.

Okruženi prijateljima, a zapravo kao na svadbi. Imaš dve stotine gostiju, a sa dvadesetoro se razumeš očima, ostali su tu da jedu kupus i prave atmosferu da komšiluk ne kaže kako je bila mala svadba. Prostora uvek premalo datog. Pa prostore, majku mu, više da te bude! Razlika između najuže familije i svih ostalih: sve ostale biste davno oterali dovraga da su vam priredili trećinu onog što familiji praštate.

Ima tih nekih ljudi koje nikad nisi upoznao, a toliko ih bliskim osećaš, kao da su bili tu i za tebe čitav život. Tu prazninu sam osetila kad je otišao Leonard Kohen i sad kad je otišla Milena Dravić. Dušu ako nađeš ne ispuštaj je.

Na današnji dan 1837. godine srpski knez Miloš Obrenović je ukinuo kuluk. Na današnji dan ja odgovorno tvrdim da Miloš nije ukinuo kuluk! Na današnji dan rođen je i pisac Ljermontov koji je Beograđanima poznat po tome da ima ulicu gde se beskonačno čeka u redovima. Šta je napisao, nije ni bitno. Vazduh miriše na neminovnost. Još je basna Cvrčak i mrav govorila o tome da umetnici umiru od gladi i da preživljava samo prosta radna snaga. Praznina može biti i prostor i vreme koje je nemoguće bilo čime popuniti. I čovek može biti najtužnija hodajuća praznina. Praznina kao duhovna, a ne fizička kategorija.

Spojila sam dve davno rastavljene čarape. Šta ste vi uradili za ljubav danas? Kad me ščepaju nepreboli, ja ščepam reči, da prvima od drugih napravim kućicu za ptice. Ne šaljite nedorasle misli na te noćne ekskurzije svesti, vraćaju se iskvarene i navučene na nemoguće. Sanjati da možeš umreti na nečijim rukama, zapravo, podrazumeva toliku količinu bliskosti, da je lakše skončati sam. Tamo kuda te srce vodi razum obično ne ide. Mašta je udomila mnoge beskućnike. Volim kad dođu gosti iz inostranstva, podignu tri prsta, pa mi malo objasne kako treba da budem srećna jer smo ovde bogati emocijama. Pa odu bez dvoumljenja. Ja tri prsta koristim samo kad pokazujem šipak.

ODUZETI MOĆ GOVORA SVAKOM KO NE UME DA SLUŠA.

U maslačku nam zapeo svet, ni tamo ni ovamo da mrdnemo. Gospodari kažu da moramo da čekamo pravi vetar, a ja znam, neko će nas već, sa željom, oduvati. Pomisli želju. Eto, jedna manje. I tako stanem u red. I budem u redu.

Znate šta se nikad ne zaboravlja? Onaj trenutak kada iskočiš iz svoje kože, i posmatraš neku sebe, a ta neka ti, reči koje izgovara, izgovara posthumno.

P. S. Previše godina za mladost, premalo za starost. Taman za baš me briga.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Granice ne poznaju ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

 

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Slom prilika

Objavljeno prije

na

Objavio:

Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine)

 

A noćas, kroz tišinu i muk… Opomena. A onda… Tupi udarac o tlo. Nešto se među nama bespovratno slomilo. Dobro vam ovo sivo jutro, nacrtajte nekom osmeh, svakom će biti potreban danas… I uvek.

Ima ljudi koje zbuni spoznaja da bi mogli da imaju svoje mišljenje, dok se, ispunjeni nelagodom, češkaju iza uveta. Ima i onih koji ne shvataju da se mišljenje zasniva na znanju, pa nepotkovani istim, ulaze u konflikte, ne birajući reči, vreme i sredstva. Oni se uglavnom češkaju naknadno. Žao mi je što su neke životne istine došle prekasno i što je silno vreme protraćeno. Sad se trudim da to pretvorim u papreno skup nauk za ubuduće. Biti odrasla osoba podrazumeva da vrlo često moraš da radiš stvari koje ti se ne sviđaju, kada ne želiš. I to je jednostavno tako. Stav ”ja ne želim”, kada su u pitanju obaveze, pripada uzrastu deteta koje ide u vrtić. Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine). Biti zrela i odgovorna osoba koja je sačuvala dete u sebi i biti omatorelo derište van kontrole, nisu iste stvari. Prvo je divno, retko i vredno poštovanja. Drugo je sve rasprostranjenija pojava koja se opravdava, pazi sad, ljubavlju prema sebi. Kad shvatiš da ti neko konstantno traži mane, pokaži mu ih, u svoj svojoj raskoši, dodaj i one koje nemaš… Volela bih da nije tako. Ali, najneraskidivije veze među ljudima prave zajednički doživljene i preživljene teške nesreće. Sreća je ponekad sebična; srce koje je doživelo teške udarce, uvek raširi svoje ruke za ljubav i zagrljaj. Smisao povezanosti je nit koja se nikada ne sme prekinuti. Ne spaja se. Već razvlači, iznova, jedva. Sporo.

U neko dogledno vreme neće biti ni mene, ni vas. Na neki čudan način, to stavlja stvari na svoje mesto. I, možda je ovo i puno taštine, možda sebično, ne znam. Ali, uz to otkrovenje, uvek lakše preguram dan. I spoznaju Konačnosti, koja nam je data i kao kazna i kao nagrada. Ako moram logične i očigledne stvari da objašnjavam, odmah odustanem od dva vrlo verovatna monologa. Ne čekam da prođe, prođem ja.

„Neću ništa više ni da čitam, ni da gledam, ni da slušam. Hoću da mi sve bude jasno i lepo, kao nekad.“ – Duško Radović. Ono što vidimo zavisi od toga kako gledamo, s obzirom da posmatranje nije samo opažanje i otkrivanje, nego i stvaralački čin.

P.S. Samo što češće pofajtatiti misli Totalom. Suzbiti u korenu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pamtim samo sretne rane

Objavljeno prije

na

Objavio:

Komad bašte, komad srca, komad zemlje i neba. Ništa više, a ni manje, ne treba ti da bi ostao miran i sretan. I kada svi odu, i kada ostaneš sa sobom, svjestan da si komad po komad izgradio sebe za sebe

 

 

Jutro nakon malo spavanja, vreme kada ti život pokazuje svoj, nervozom izgrickani, srednji prst. Ali zato u nedelju ujutru, u sedam sam iskočila iz kreveta (razlog nebitan, ali uznemirujuć) i zbog toga sam do deset završila sav posao koji je mogao da se razvuče na ceo dan i, evo, smišljam šta bih još mogla da radim. Pametan svet spava bar do deset. Onda pije kafu natenane, pa polako u dan. Svratila mi je suština života u pet ujutru, kaže: „Ne moraš više da spavaš, sad pričamo o meni“. Osećaji na “ničijoj zemlji“, između jave i sna, su najintenzivniji, jer nema ničega što bi ih zaustavilo, filtriralo i izmenilo. Tu su stvari baš onakve kakve jesu.

Suptilno pitanje – Kako si?, ispuni prisutnost. Ne kada se provlači kao beživotna fraza. Postoje ona kako si, koja vidljivo dišu. I neprimetno neguju. Godinama pričaš i objašnjavaš da je džaba zadovoljavanje forme ako se suština omaši. Trpiš coktanje i prevrtanja očima. I kad sve dođe na naplatu na kraju, možeš samo, kad ostaneš nasamo, da odmahuješ glavom i žališ što si ikad tupio zube. A šta ako promenim pravila ove igrice? Biram bitke, a ne golim grudima na ceo bataljon u svakoj situaciji? Odložim reakcije? Prećutim kad znam da ću badava govoriti? Šta košta da probam. Gledajući i slušajući tatu, ne mogu, a da ne pomislim kako je samoobmana monstruozno moćna stvar. Umem da se ozarim. Lepo je.

Kaže: „Svaku brigu koju imaš, loše sećanje, neprimerenu misao, nešto što tišti, brine, zatvoriš u po jedan zamišljeni lila balon i pustiš da leti prema nebu.“ Ima tako dana kada sva zadovoljna gledam u lila nebo. Komad bašte, komad srca, komad zemlje i neba. Ništa više, a ni manje, ne treba ti da bi ostao miran i sretan. I kada svi odu, i kada ostaneš sa sobom, svestan da si komad po komad izgradio sebe za sebe.

Između sna i jave linija je toliko tanka, da ni ne postoji, ali nam kaže da je tu da se ne bismo zaneli i počeli da živimo snove sve odjednom. Tada bi snova nestalo, i čemu bi se onda običan čovek nadao na javi. Možda je upravo to jedina stvar koja čovečanstvo drži živim.

Izolovati iz srca trenutna osećanja. Staviti u teglu i dobro zatvoriti, da ne iščeznu. Otvoriti samo u slučaju da osetimo makar i mrvu bahatosti prema životu. A hoćemo.

P.S. Napolju je decembar, a juče je bio avgust.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo