Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Alal vera svakome ko nema šta da kaže, a ipak ćuti

Objavljeno prije

na

Svanulo je iznad krovova zgrada. Još da svane u mojim očima. Tišina koja ostaje za pticama urla pod oblakom i pojma nema čije jutro je probudila. Mene je probudio lavež mojih pasa kojima je bilo neprihvatljivo da ja spavam. Da sam sad lik iz narodne poezije, bila bih jedan od dva vrana gavrana. Tako sam puna besa popila kafu i sad sam puna besa i kafe.

To me odvede u prvi razred kad sam plakala od muke što moram da pišem kose tanke i uspravne debele, iako sam znala da pišem i pre polaska u školu. Sveska iz srpskog mi je bila čitava natopljena suzama. Eto, kad sam to prebrodila, preživeću bilo šta.

Suze ne smeju da se gutaju jer onda posole dušu, a duša mora da bude slatka kao slatko od smokava. Zato ja pred spavanje strateški razmestim jastuke tako da u toku noći mogu udobno da se okrećem na paklenim vatrama svojih nemira… Pazim i da ne šutnem smisao dok mi se mota oko nogu. Računam, sudbina obično čeka već iza ugla. Kao lopov, kurva ili prodavac lozova – njena tri najčešća utelovljenja. Ali u kućne posete ne ide. Treba učiniti tih nekoliko koraka… Malokrvnost ovog dana je sablasna. Nekad po mir moram dalje od svih, a najdalje od sebe. Dok trošimo, svako svoje, vreme, niko drugi nije kriv ako nam se prosulo.

Čitam, Irinej ponovo tvrdi i veruje da se Vučić bori za Kosovo kao lav… A dvadeset miliona evra što je dao Irineju i SPC, mora da se odradi podrškom da nam je lično Bog poslao Vučića. Za stanje na Kosovu su, naravno, krive neke prethodne vlasti. Ako se svaka aktuelna vlast žali na prethodnu vlast, koja se žalila na prethodnu vlast, onda je Stefan Prvovenčani kriv za stanje u zemlji.

„Megalomanijak se razlikuje od narcisa po tome što želi da bude moćan pre nego šarmantan i traži od ljudi da ga se plaše pre nego da ga vole. Ovom tipu pripada mnogo ludaka u istoriji.” (Bertrand Rasel)

U spskom mentalitetu postoji ta neka potreba za megalomanijom radi pokazivanja. Kuća na tri sprata neomalterisana, dvorište nesređeno, greje se jedna prostorija, ostatak ledara, krade se struja al’ se vidi “raskoš” s ulice. Stalno neko precenjivanje mogućnosti.

Grizi. Grebi. Kidaj. Ošamuti dan. Zavedi ga, pa mu otkini parče za sebe, kad nestane, neka on plače poražen negde u ćošku sumraka. Pripitomiti strepnje, kao da nikad nisu bile zveri.

Za nekog, ko zna kako je nekada izgledao Beogradski sajam knjiga, kada su ga otvarali Svetlana Velmar, Albahari, Danojlić, Simović, poslednjih godina je to vašar sa elementima estradnog cirkusa. „Razlika između pisca i konja je u tome što konj ne razume jezik onih koji njime trguju.” (Maks Friš, o sajmovima knjiga. Švajcarski arhitekta, novinar, pisac i filozof)

Ja ću i ove godine iskoristiti veliki sajamski propust i propustiću sajam knjiga.

P. S. Đavo je došao po svoje, ali je otišao praznih šaka. Ništa tu nije bilo njegovo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Po jutru se bezdan poznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kažu, ono što ti pripada, naći će te. Laž, koja se govori onima što lutaju. Jer, ono što je tvoje, zapravo, ne postoji. Ono što je tvoje, stvaraš

 

Ne obazirući se oko sebe, ovaj lepi dan je nameran da traje koliko mu je dato, slobodan da čini što mu se čini, sve što mu je na pameti. Ovaj plavi dan uopšte ne mari što bi meni mnogo više odgovaralo da je juče bio ovako lep. Danas… Danas, ovakav kakav je, meni ništa ne znači.

Nekad razmišljam zašto je nešto baš toliko trajalo. Izgubim se u analizama, a trajalo je koliko je i valjalo, za sve koji su bili u tome. Za Ravnodušnost je potrebno puno vatre koja je sve progutala i pretvorila u pepeo. Nađeš mir u nemiru vremena i događaja.

Do momenta kad gledaš sopstvenost koja odlazi, a nemaš ništa čime bi je zaustavio. Ogorčenost… Nadvije se poput tmurnih oblaka bez kiše. I sve što zahvati, stagnira, suši se u nama. Pa kad se razvedri, ugledamo te delove sebe koje smo zaboravili… Ne prepoznajemo. Deo nas. Kažu, ono što ti pripada, naći će te. Laž, koja se govori onima što lutaju. Jer, ono što je tvoje, zapravo, ne postoji. Ono što je tvoje, stvaraš. A tek ono kad kažu: „Nek ti se ostvare svi snovi!“ Daleko bilo. Ljudi umorni od svega, najbrže kažu: „U redu je“, jedino to je istina. Treba se iznova navlačiti na neke nove serije, knjige, ritmove, hobije… nešto. Nešto što će da te veže i usidri bar na neko vreme – nevezan i nefokusiran, jurcaš okolo kao muva bez glave i samo praviš neki zijan.

Ne pronalazim se više u nekim pričama što je verovatno dobro, ali mrvicu sam tužna zbog toga – bile su to dobre priče i imala sam sedište na balkonu, i gledala komad već po ko zna koji put, čitav scenario znam “u kosti“ Sve je obrisano i čisto. Samo…. Iznad glave ostao je deo nerešenog zadataka. Problem. Težak oblak nad svežim zelenilom. Kao biblijski natpis na zidu usred gozbe. Ne da mi predahnuti, ne da. Kao kad dođem sebi, pa ne znam po šta sam došla.

Sećate li se? Sediš na poluvlažnoj travi i niko se ne sekira da ćeš se prehladiti. Praviš venčiće od cveta kamilice, a onda, duneš u maslačak, pomisliš želju i… jednostavno znaš: ceo svet će jednog dana biti tvoj. Eh… Tražim povraćaj nevinosti tog šarenog sveta našeg detinjstva.

Sve svoje sobom nosim. Ponekad, nema meni težeg tereta od tog. A ponekad, čini mi se, dohvatila sam vrhovima prstiju neki udaljeni Svemir.

P.S. I dalje pamtim sve što se nije desilo. I ta su sećanja, čini mi se, sve življa i sve više moja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ost(v)arilo se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam djeluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista

Nekad sam se budila nasmejana. Zaista. Hoću da znam kad i zašto se to promenilo. Mada, možda i znam, ali ne želim da mislim o tome. Mislim da će, i kad mi bude sudnji dan, onaj deo mog mozga koji se pita da nisam nešto zaboravila i stalno pretresa imaginarne spiskove obaveza, i dalje raditi. To ne podleže zakonima fizike i biologije. To se pokreće ko zna kakvom silom.

Moji prvi honorarni poslovi bili su da kao dete odem u radnju, operem posuđe, pokupim travu posle košenje kad sam kod babe i tako te neke sitnice, a mati bi uredno upisivala u svesku koliko sam zaradila i nikada me nije ni isplatila.

Tek kada se desi nešto vanredno, shvatim da svakodnevni život živim na granici sopstvene snage. A to je opasno. Vreme je da se odmorim od moranja, teranja, moljenja, truda da se sve stigne. I onako ništa od toga ne daje rezultate. Kad se nudi izlaz, jednostavan, lak, samo prihvati.

Ono afektirano trzanje kad autentično hoće napolje, a „etički” oklop ne da (slušam nekog, ali pošto nema šta da se čuje, više ga gledam). Kad mi kaže kako će sve biti u redu, a stojimo pred zločinom. Mirno more za one naivne. Prsno plivanje za sumnjičavost, a lično je neko beskrajno poverenje. „Kako si?”, pa uđem u čoveka i pogledam šta ima. Ponekad vidim tu čekaonicu u kojoj sedim potpuno sama i nema, a rešene ukrštenice miruju pored. Verovati nekome je glupo i apsolutno neophodno. Da bi se osećao kao Aleksandar Makedonski, dovoljno je da presečeš čvor na pertlama koje ne možeš da odvežeš. Pol nebitan. Isukali smo nerazumevanje iz korica, još uvek krvavo od zadnjeg okršaja i proždiremo se sitnim očima. Da na jastuku čeka spisak reči korišćenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude. Recite nekome da ga volite, jer je život kratak. Ali to mu recite na nemačkom, vičući, jer je život, takođe, strašan i zbunjujući.

Ćutim glasne stvari pokeraškim pogledom.

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam deluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista.

Ili je zamaglio Mesec ili su mi naočare prljave.. šta god, simpatično je, a malo i vuče na romantiku. Šta znam.. Lepo je.

P.S. Svi pljuskovi me čekaju da pođem kući.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ruina zora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

 

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo