Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Socijalizuj se, budi stoka

Objavljeno prije

na

Dobar Vam još jedan napredan dan. „Srbija je sigurna zemlja, a Beograd siguran grad”, kaže ministar unutrašnjih poslova. Njegove reči ulivaju toliku sigurnost da mi se ključ u bravi sam okrenuo još jednom.

„Manijak napao devojčicu u autobusu, niko od putnika joj nije pomogao”. Posle su putnici otišli na društvene mreže i pružili podršku devojčici. Kažu treba sagledati problem sa svih strana… I mi sednemo na fotelju, pa se prebacimo na krevet, stanemo kraj prozora… Svako ima svoju laž u koju se kune. Inače ne bismo mogli sve izdržati. Okruženje kojim nismo zadovoljni, nije ni sudbina ni stvar izbora, nego nedostatak ambicije. U lavirint ravnodušnosti upadneš nesmotreno. Možeš izaći, samo i jedino, ako si upamtio put kojim si stigao. Tačno korak po korak do mesta sa koga si krenuo. Ljudi su se toliko udaljili od suštine i kad bi sad neko otkrio recept za sreću, sve bi interesovalo samo ko ga je pronašao. Toliko smo se udaljili da mi se čini da nas samo NATO avijacija može malo zbližiti.

Narikača je najprepoznatljiviji simptom balkanskog emotivnog rečnika. Agonija kao životni stil. Mrze nas zato što smo najpametniji na svetu. Šta bi nam tek radili da smo svi pismeni?! A u torbi nam je svima pribor za preživljavanje. Možda naiđe neko pusto ostrvo i pokupi nas. Biti realan, između ostalog, znači ne podleći potrebi drugih da pričaš bajke koje insistiraju da čuju… Pre ili kasnije ćeš i sam početi da veruješ u njih i eto problema. Pravi problemi počinju tek kad se rodiš. Pre toga je sve super.

Kažu menja se vreme. Znate, ništa se ne menja. Ko je ustajao u šest, ustajaće i dalje. Ko nema posao, nema ga i dalje. Ko nema ljubav, nema pa nema. Preguraš i misao da nekog nema ali te dotuče kad se setiš da ga ni sutra neće biti. Čuvar tajni kojih nema. Knedle iz grla… i one su otišle s njim.

Ne znam zašto mi baš sada pade na pamet priča mog sjajnog profesora fizike o tome kako su se dve crne rupe spojile u jednu i to je, kaže, bilo pedeset puta sjajnije od bilo čega u univerzumu. Čista lirika! A kad Čola kaže „Ja sam probao sve”, ja ga zamislim pred švedskim stolom, proba sve od sušija do ljudske džigerice.

Kao neko ko zna šta je glad: Prvih deset dana je frka. Posle vam se izoštre sva čula. Upadate u stanje hibernacije koje je baš problematično. Shvatite da ništa ne morate. Kad treba da jedete… niste gladni više. Jedete zarad održavanja sistema.

Još nešto, prijave će se pisati parovima koji suviše glasno vode ljubav u sopstvenom stanu, a kazne za taj prekršaj iznosiće od 5.000 do 10.000 dinara iliti, po novom zakonu, moraš da budeš nikakav „vodič” ljubavi.

Eto tako, neće jutro promeniti ništa, ali mi bismo mogli.

P. S. Činjenica da mnogo ljudi ne zna ko je Miladin Šobić pokazuje nam koliko smo se udaljili od života.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Milo za drago

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad god sam zalutala, uvijek sam se vraćala na polaznu tačku, sebi. I ne iz straha da ću ponovo zalutati, već iz potrebe da pogledam tu budalu ponovo u oči

 

Prišunjalo se ono doba noći kada ja na pustim raskršćima obasjanim velikim, okruglim mesecom, osluškujem šta to šapuću naši preci… Pa svako svoje… Nasleđe. Sve dok živi u nama, prošlost nije prošlost, već sadašnjost koju vodimo i u buduće dane. Svi mi imamo ta neka poglavlja naših biografija, koja se nikad ne čitaju naglas. Ponekad, ukoliko se učini da je možda ipak moguće, ponekad ih nekome, ispod glasa, tiše od šapata, na samo uho izgovorimo; ili ih zauvek ostavljamo zaključana. Nema nikakvih garancija u međuljudskim odnosima, ma kakvi oni bili, i ma kakve mi očekujemo. Kao što negde već rekoh, ako hoćeš garanciju, kupi usisivač ili mašinu za veš. U protivnom, moraćeš da se pomiriš sa unapred poznatim i neočekivanim ishodom.

Oni koji su pola života proveli u raznim „situacijama“ znaju da je najopasnije kad sve prođe. Moj deda je, kada je konačno prošao agoniju i maltretiranja politike i države jednog Zagorca, prvog dana svoje sopstvene duhovne, duševne pa i materijalne slobode, dobio infarkt. Prvog dana! Srce se opustilo, zbacilo teret i – posustalo. Nije prepoznalo slobodu. Za srce je, u stvari, najopasniji taj prvi gutljaj slobode…

Spotakoh se o nešto; sagnem se, podignem ga, na dlan ga nežno stavim. Tačno sam osetila taj momenat, jer ruka mi postade odjednom utrnula – to je izdahnuo na mojim dlanovima još jedan nedosanjani, nedostižni san. Postadoh teža za još jednu tugu. A mi… Sreli smo se negde između svetova, u tom malom prolazu gde se ukrštaju sudbine, u tački u kojoj svemir potpuno utihne. Utihne, da se šapati duša mogu razaznati. I prepoznati. Kad streseš s ramena normalnost i okove tuđih normi, zakoračiš u svoje ludilo, pronađeš sebe i vratiš radost svojoj duši. Da ako dan krene loše, to ne znači da ne može da se popravi, jer postoje majstori koji rade te popravke besplatno. Kad god sam zalutala, uvek sam se vraćala na polaznu tačku, sebi. I ne iz straha da ću ponovo zalutati, već iz potrebe da pogledam tu budalu ponovo u oči.

Volela bih da imam brvnaru na nekoj planini, a ja ću joj lako dodati pucketanje drveta u ozidanom kaminu i trofejnu pušku iznad vrata. Ogrnuću se vunenim ćebetom i sesti pod trem. Evo, već sam zagledana u daljinu, usporenim pokretima nogu lagano ljuljam stolicu. Škripa nogara povremeno narušava tišinu… Vrelina izbija iz zidova šolje, osećam je u dlanovima. Miris kafe nošen isparenjem, stapa se sa izmaglicom… Još par toplotnih udara pa nam dolazi vreme za kafu ispod ćebenceta. Naiđem na ostavljen utisak, pa ga vratim vlasniku.

Svima koji danas kreću u školu, u ovom neizvesnom i čudnom vremenu, želim srećne i bezbrižne školske dane. Da se deca vrate deci, a normalno detinjstvo u njihove živote.

P.S. U Srbiji i dalje sunčano. Padavine ni u najavi.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Svako je korbač svoje sreće

Objavljeno prije

na

Objavio:

Telefon je zazvonio, podigla sam staru kutiju cigareta i rekla halo. Bio je to poziv koji sam dugo očekivala

 

Oblaci su jutros široki u ramenima. Ljudi se više plaše opasnosti koja će možda doći, nego one koja ih već snalazi. Ja skupljala tu neku hrabrost i evo, skroz se skupila i napravila ni na šta. Spavam kratko, pričam sa životinjama i čekam da mi se javi potencijal Nikole Tesle, čuj mene Tesle, Bobe Đuderije, isto vam je to. Dobra volja uopšte nije loša stvar, naročito ako je čovek ima u izobilju. Izašli mi neki potisnuti događaju u šetnju. Od svih srećnih trenutaka najviše volim one koji imaju delić mora, čašu dobrog vina i tišinu koju povremeno prekida zvuk talasa. Gledam je slučajno i znam da postoji, gleda me. Ne govori, ne traži pomoć… strpljiva je dok gori na suncu, dok čeka kiše i ko zna šta već… i kao da bi se skrila da može – slomljena želja.

Sklupčani smo po uglovima, a prostor tesan od sunovrata uzima nam vazduh, određuje dozu sunca i neba, zatvara nam radoznale oči. I nije baš ugodno popodne, pre svega previše je toplo da biste se pokrili ćebetom preko glave i pokušali da zanemarite sve što se nalazi sa one tamo strane. Popela bih se na neku trešnju ili smokvu u ambicioznom pokušaju da dosegnem visine na kojima mir i ljubav stanuju. Podižem dlanove, užasnutog lica gledam kako niz njih curi vazduh i gotovo jecajući, tiho ponavljam: „Šta si uradila? Šta?!” A onda se namrštim, zamišljeno kažem: „Pa ništa nisam uradila!” Da, pa u tome i jeste stvar. Telefon je zazvonio, podigla sam staru kutiju cigareta i rekla halo. Bio je to poziv koji sam dugo očekivala. Dok kontrolišem deo emocija, i to su najčešće one pozitivne i lepe, jer ih je najlakše savladati, drugi deo nekontrolisano divlja i teško ga je obuzdati, iako mi se isprva čini da su to tek incidenti koji će već sutra nestati. Ali ne nestaju jer nešto slobodno, mora da postoji.

Inače, čitav jučerašnji ručak su odmah smazali, pa moram da razvijam pitu, ovako pogođena oblačnošću. U stvari, oduvek sam bila imuna na onu boljku „must have“. Ništa se ne mora. Osim, kako kažu neki, da se umre. A ni to ne važi za sve podjednako. Neko umre manje, neko više. Neko besmrtan. Ako si verujući stvari su jednostavne, a ako nisi još jednostavnije.

Ne volim što prolazi leto. Kada prođe leto, stigne te sve ono od čega si bežao pod sunčanim danom i sruči se na tebe jedne noći kiša metaka i tuče te dok ne zaspiš. Ima dana u kojima te ćutanje guta, a misli ti jure u neke mračne dubine. Ruka spasa je tada razgovor. O bilo čemu, o kamenčićima, pticama i sitnicama. Telepatski komuniciram sa psima koji mi dolaze u susret. Razmenimo pogled: „Ma gde lako, druže!“ Sve je dobro dok duša nije prazna i dok se na srce ne nakupi prašina. Kovači mojih snova su umorni ali ne prestaju sa radom.

P.S. Ide mi se u penziju, a onda bih na more…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Rodila se misao, ima obrve na mene

Objavljeno prije

na

Objavio:

A gledam obje strane kada prelazim jednosmjernu ulicu. Toliko povjerenja je ostalo u meni prema čovječanstvu

 

Ima li ovde nekih stručnjaka? Usijala mi se rebra, nešto ispod njih se grči i skače i preskače, požar u meni divlja, da mi je znati bar, ako u plamenu nestanem, ko je ove vatre zapalio, pa utekao… Današnji vreo i težak dan zahteva kao protivtežu, lakoću u hodu i podignutu kosu jedne balerine. Stid je toliko složeno osećanje da, nakon naglog izlaganja ranjivog mesta svetu, obuzima čitavu ličnost i, protresavši egzistenciju, rađa želju da se nestane. Trag želje za samoponištenjem simbolički se ocrtava u gestu prekrivanja lica rukama i čestom izrazu: „propasti u zemlju od stida“. Ima jedna škotska izreka – Kad srce izgubi nadu, lice izgubi stid. Oduvek sam zavidela ljudima čiji život je čitav kao motivacijski citat – sve je baš tamo gde treba, kad treba i kako treba. Moj je, naprotiv, večito ispunjen sumnjama, strahovima i preispitivanjima sebe, a i drugih. Nikad baš tamo gde treba, kad treba i kako treba. A gledam obe strane kada prelazim jednosmernu ulicu. Toliko poverenja je ostalo u meni prema čovečanstvu.

Ujednačeni ritam koraka, old skul na ispucalom asfaltu grada kao po izgrebanoj gramofonskoj ploči, i hod u suprotnom smeru od obrtaja, kao otpor vremenu što dolazi, uvek na početku. Fotografija je uhvatila tren sreće koji nije imao nikakve veze sa stvarnošću. Bio je to tek odraz čežnje za bar jednim osećanjem zadovoljnosti sobom. I tren je nestao, preplavljen nepreglednom stvarnom patnjom. Već davno su umrli. „Vidi kako su bili srećni“, komentarišu ljudi čežnjivo. Nekad sretneš nekoga i od prvog momenta znaš da želiš da provedeš život bez te osobe. I dalje u sopstvenoj gluposti nisam uspela da pronađem tu bezbrižnost o kojoj svi pričaju, samo vrhunske stresove. Volim suptilno da kažem: „Ne bih se složila“, i agresivno povećam broj zamaha lepezom.

To što se u pretraživaču, prilikom ukucavanja reči ,,bosch“, prikazuje paleta kućnih aparata, a ne slika holandskog renesansnog slikara, odraz je sunovrata civilizacije. Nedostatak palmi i morskih pejzaža u pozadini letnjih fotografija ove godine, neće se isprečiti vulgarnoj ljudskoj potrebi da slikaju svoje masne telesine i prezentuju ih na internetu, stavljajući akcenat na etno selo. Ostaćemo u mraku. Svetlo je, ipak, na kraju tunela, a mi ne volimo krajeve.

Miris pečenog hleba koji ispunjava prostoriju, beli zidovi i zvuk kazaljke sata na kredencu. Jutarnje svetlo uhvaćeno u oknima prozora. Toplina. Raspust na selu kod dede i babe. Naši stari su pored vidljive svetlosti, znali i razlikovali delove elektromagnetnog spektra sa kraćim i dužim talasnim dužinama, pa su za infracrveno zračenje govorili – upekla zvezda, dok su se od dejstva ultraljubičastih zraka čuvali sa – skloni se u hlad, izgorećeš!

Sve dođe, samo ne onaj dan za koji sam drugog januara pomislila kako bih rusku salatu možda mogla da napravim bar još jednom tokom godine.

„…Ukleta zemlja. Kako se ko rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi – sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno…“ Duško Kovačević (Sveti Georgije ubiva aždahu)

P.S. Imala sam planove za danas, eno suše se.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo