Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Budućnost je zabrinuta što ne dolazimo

Objavljeno prije

na

Prosto je dirljivo koliko čovek voli sebe, uprkos svemu što o sebi zna. Za prezir drugih potrebno mu je mnogo manje podataka.Poslednjim tračkom svesti čkiljim na desno oko i vrebam na zidu neutralnu tačku za odsustvo. Sakupila sam slamke spasa i napravila za sebe lomaču. Valjda ću izgoreti u želji. U sumanutoj trci sa životom, zaradiš polupana kolena od saplitanja i padova, srčanu manu i tek poneku ovaciju zalutalih na tribinama.

U jednom stripu Korto Malteze kaže da je sam sebi produžio liniju života tako što ju je urezao nožem u dlan… A vi? Je l’ skraćujete sebi život zato što se plašite i ovna i govna? Ja isto.

Pazim pred kim se zbunjujem. Neki se samo prave da su ludi.

Znate ono kad znate da će nešto o glavu da vam se obije, a vi centrirate čelo da slučajno ne promaši? Ja centriram i srce. A i nož ljubazno dodam. Primetili ste da svako ima mišljenje. To nije naročito važno sve dok se ne vidi. Onda bude šteta. Ko zna kako ali se uvek nađe neki trgovac čudima i umetničkim delima i uspe da otkupi nečiju reč. Obucite reči u dela. Tako ih niko ne može uzeti. Svoje zablude robijaški odrađujem i ne tražim pomilovanje. Svakom je savest vrhovni sudija.

Javi se kad dođeš kući. Eto, meni ta rečenica nikad neće izaći iz mode. Toliko privrženosti, brige i ljubavi je u njoj. Srećan si ako imaš nekog ko je budan dok ne stigneš. Ili ko će miran zaspati tek kad javiš da si sigurno stigao kući. To što godine prolaze uopšte me ne zanima, svako svojim putem ide. Čovek misli da sebe poznaje, ali uvek su neke police u duši zatvorene i kad počneš da verbalizuješ svoje misli, one počinju da se otvaraju i u njima nađeš nešto potpuno novo što nisi znao o sebi. Neprilagođena, živim među krajnostima, rastrzana godinama, od ljudi i onih što na njih liče i ostajem tamo odakle svi odlaze. Kada sve karte baciš na sto i shvatiš da si pogrešio sto, pogrešio grad i pogrešio igru.

Podilaze me neki čvarci sad. Čvarci su vrlo čudna hrana. Biraš, biraš i na kraju sve pojedeš. E, da, nekad su bili sirotinjska hrana, sad koštaju ko grumen zlata. Zato ću da napravim kolomboćnicu. Dobro ste čuli. Kolomboć znači kukuruz. Ime je nastalo po Kristoferu Kolumbu jer je on bio iz Vasojevića. Napravim proju i pitam se zašto uopšte radim druge stvari.

Svi politički periodi i vlasti iz tih perioda imaju svoje elite, e sad, ko preleti na vreme on bude uvek elita, a ko ne, on čupa kosu, mi seljaci i radnici nama isti k – ovde sad piše psovka samo je ne vidite, zavisimo od onoga što nam je od oca ostalo ili kako se snađemo i realno smo motor ove zemlje. „Pati bez suza, živi bez psovke i budi mirno nesretan.” – Esad Koč…, čuj mene – Tin Ujević.

P. S. Držimo se prošlosti, jer se za budućnost mora pomeriti guzica.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Čist račun, dug, a ljubav ništa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Većinski ste vlasnik života samo onda kad možete da platite sva svoja zadovoljsva ali i greške iz svog džepa

 

Ono što se, dok sam odrastala, zvalo nekultura, nepoštovanje, nevaspitanje, bezobrazluk, danas većina zove – “ne da na sebe”. Kakva zabluda. Mislim da ovi što ne daju na sebe, u stvari, samo ograničavaju svoj seksualni život.

Postoje tako neki stvarno moćni trenuci koji počnu da brišu sve, ma koliko bilo jako.. I tako neko tvoj postane stranac, tuđ i dalek do beskraja. Neke reči su prevelike da bi bile rezervisane samo za jedan rod. Recimo “bol”. Neko se plaši gubitka, ja se plašim da nemam šta da izgubim. Kažu da je svakom dato u životu onoliko koliko može da ponese i podnese. Čini mi se da me je taj što procenjuje malo precenio. Većinski ste vlasnik života samo onda kad možete da platite sva svoja zadovoljsva ali i greške iz svog džepa. Što se tiče problema, dostigla sam nivo onih kreativnih ljudi “uradi sam”. Nebo je granica samo pticama, ljudima su granice u glavama. Ne znam zašto sam se sad setila kako je jedna starija gospođa, nekoć, u hitnoj  umrla i kad su je izneli, doktor viče: „Sledeći!” , niko se nije gurao da uđe da umre, čak ni oni “samo da pitam”. Nije dobro uvek imati izbora. Jer ljudi su neodlučni. I neverovatne stvari urade, najčešće, kad više nemaju izbora. I kad nemaju više šta da izgube. I emotivno mrtve treba voleti. Nije lako srušiti te zidove, ali je lepo gledati kako ozdravljuju i ponovo vole. Naviknu ljudi da visiš na nekoj kuki, pa kad im ustrebaš oni te uzmu i upotrebe. Kada im dosadiš oni te opet okače da visiš… i onda jednog dana krenu da te skinu, a tebe tamo više nema… odneo te neko ko će te nositi svaki dan, a da mu ne bude suvišno. Šteta je začinjena.

Tvoj svet je zamak, moj bunker. Možda si na putu napuštenih snova koji vodi do Kraja sveta. Negde posle Pustinje zaborava i skretanja za Šuplju stenu gubiš ime i ostaje ti samo put. Tu se svi tragovi gube i ništa više nije važno. Ne čuješ? Čudno, kad zaustaviš srce, čuje se sigurno. Vidiš kako te brzo prolazim? I dalje gradim poverenje. Još smišljam temelj koji bi sve podneo. Pokazaću iluziji ko je gazda.

Potrošilo mi se ovo srce. „Evo ti moje“, ponudi dobrodušna olovka.

Pred smrt ljudi zamirišu na svoju najlepšu uspomenu. Mnogo je lekcija o nemanju. Kad nemam odgovore uvek su mi pitanja predivna i strašna istovremeno. Džepni priručnik za one koji ne umeju da stanu u sreću. Usko im i tamo. Ima negde bolje. Naporno? Efekat kratkog ćebeta se ne tiče dužine istog, već je stvar u nogama bez pokrića. (Kratko ćebe me je ojačalo.)

Kajanja ima i kad poslovica kaže da ga nema, samo su mu svrha i učinak nikakvi..

 

P.S. Rečenica koju sam najčešće, kao klinka, slušala kada smo bili u gostima je bila: „Videćeš ti svoga boga kada dođemo kući”. Sad sam ateista…

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sve se može kad te hoće

Objavljeno prije

na

Objavio:

Strpala sam sve želje i ambicije u stari kofer nadanja. I vukla bih ja njega za sobom još dugo, da mu nisu popadali svi točkići

 

Jeste li saželi, uz prvu kafu, sav užas prethodnog dana, koji su vam danas dočarali tabloidi idiotskim naslovima, pa da krenete da širite tu zarazu kao da radite na normu? Da zlo ne izdangubi.

Meni kad se razum javi, uvek loša veza, valjda roming. Udaljim se nekad, ne da vidim širu sliku, nego da ne gledam uopšte. Ni slike, ni mesta, ni ljude. Da li se i vi nekad probudite i prvih par sekundi blaženo mislite da je sve bio samo san, dok vas ne spuca realnost? Ni meni se to ne dešava… A onda mi neko kaže: „Imaš zid oko sebe“. Pa ne da imam zid, imam i topove, borna kola, nuklearku i jarak pun vode u kome su zmajevi! Šteta što neko ne snima sve performanse koje ja radim, Marina Abramovič bi umrla od zavisti. A ja bih samo da mi neko govori šta da radim, korak po korak, al’ nema takvih i sad moram da se uzdam samo u sebe, a svi dobro znamo da to nikad ne izađe na dobro.

Želim da se vratim trideset godina  unazad i upropastim svoj život na drugačiji način. Navrle mi nove ideje. Gledam oko sebe, postalo je važno samo što bolje upakovati mane, predstaviti ih kao luckaste vrline, a vrline, vrline već retko ko i prepoznaje. Strpala sam sve želje i ambicije u stari kofer nadanja. I vukla bih ja njega za sobom još dugo, da mu nisu popadali svi točkići. Što se oproštaja tiče, ne mogu još uvek. Sebi. Drugima svakako retko šta zameram. Uradili su što sam im dopustila. Toliko je još grešaka ostalo za napraviti u životu, da je prosto gre'ota ponavljati one stare. Ako odlazite, a niko vas ne zove da se vratite, krećete se u dobrom pravcu. Polazim od sebe tiho, na prstima, jer ne volim rastanke.

Kad vidim psa da leži na stomaku sa nogama prekrštenim ispred sebe, silno želim da legnem kraj njega, i da mi dâ neki savet za dalji život. Inače, sva ostala saznanja u veš mašinu, hitno, a neka na hemijsko ili u đubre! Inteligencija je svakako dar od đavola, a ne od boga. Jer, blago siromašnima duhom… Moje želje su otišle u božiju mater umesto u božije uši.

Ne vidiš psa duži period i skače, vrti se, da šapu, ne vidiš čoveka toliko i odmah imaš osećaj da ste se udaljili, skoro pa stranci. Da ne bih očajavala za svim realnim problemima, osmislila sam jedan potpuno iracionalni koji će podneti sav teret. Oproštaj nije odluka, samo trenutak kog se ni ne sećaš, jer si već utonuo u nešto drugo. Zaborav me dobro služi. Nemam reči… (posle ovoga niko nikada nije zaćutao). Izgleda da sam se radovala preglasno dok je sreća bila budna, zaboravila sam da tuga ima lagan san. Mrtva sam ozbiljna, oživite me!

Ovde nema nikakvog reda, ne morate da čekate.

P.S. Zatvorim oči, pa ih protrljam, pa vidm čitav svoj unutrašnji kosmos. Šareni.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ne dišu se sva slova isto

Objavljeno prije

na

Objavio:

Glupost je najopasnija inkarnacija zla, ponekad tako ljupka, često naizgled prostodušna, lepljiva i duboko umeštena u svakodnevicu.

 

Spakujte sva negativna osećanja u kutiju i pošaljite ih sebi, preko udaljenih destinacija, da putuju godinama. Za to vreme probajte život. Ima ta jedna bol koja ne trpi kalup reči. Otima se usnama, lomi ramena i prste, kao reka od trnja slama telo. Niko je ne može zaustaviti, a ona zaustavlja svet. Umetnost je držati pažnju, a ne smoriti. To je ona linija između prepečenog, savršenog i živog testa.

Nedelje su uvek najteže u svojoj čudesnoj lakoći. Napišeš emociju iz dubine duše. Kada god je pročitaš, vidiš koliki je ponor. Ostalim danima možeš pobeći sa stotinama izgovora, ali nedelji nikada. Pa još kad naletiš na patrijote: „Na srpskom kandilo, na engleskom candle, ali reč je izvorno srpska jer ima značenje i utemeljenje u našem jeziku… tako je i sa hiljadama drugih reči…“ Glupost je najopasnija inkarnacija zla, ponekad tako ljupka, često naizgled prostodušna, lepljiva i duboko umeštena u svakodnevicu. Krivica se ne deli, ne razmnožava, ne daje. Prihvatiš je samovoljno i nosiš je uspravno, mada posrćeš pod njenim teretom.

Nama bi, pored Preobraženja, dobro došao i neki praznik Preobrazovanje ili makar Prevaspitanje. Pre bih rekla da neznanje parališe, a ne strah, ali lepše je biti uplašen u tuđim očima, nego glup. Razočaraju me reči nekad, njihova ograničenost i to klecanje kolenima kad naiđu na ono neopisivo. Kada porazi brojčano nadvladaju sve tvoje pobede, tada nastupi razočaranje i pomisliš kako su baš sve sijalice ovoga sveta porazbijane, jer ne vidiš to čuveno svetlo na kraju tunela.

Imala sam svica za te krizne noći, tamne baš poput ove. Čuvar noći nas zaustavlja u blizini Meseca i traži nam na uvid (ne starije od šest meseci) dozvole za sanjanje. Gravitacija nas siluje, ne pita gde smo pošli. Pripadanje je jedan sasvim ozbiljan vid padanja. Sami birate svoju nesanicu, ne krivite mrak za to. Eto, ekrani su sve osetljiviji na dodir, a ja iste zaboravljam. Jednom ću razbiti ogledalo i biti drugi čovek. Brojali smo zvezde i nemo padali na zemlju. Uhvatio me je za ruku, baš kad sam planula. Bilo je lepo. On je sav od ptica i vozova, od osmeha i čokolade, od sreće i mira, od oblaka i talasa, i drugih stvari koje ne umeju da ostanu. (Bojim se za tebe. Koliko je to posebna emocija. Koliko mora da ti znači neko koga se bojiš da izgubiš, čiji te bol plaši i boli više nego sopstveni.) Postoje zagrljaji u kojima shvatiš da se smisao života može dodirnuti.

Jutro se slilo u oko, a sa njim i pogrešan sunčev zrak.

Kada dočekate ono što ste dugo želeli, osećate ravnodušnost. Želja je ista, čekanje vas je promenilo.

 

P.S. Svanulo je jutro koje je promenilo sve, a ja sam to shvatila tek uveče.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati
Advertisement

Kolumne

Novi broj

Facebook

Izdvajamo