Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Budućnost je zabrinuta što ne dolazimo

Objavljeno prije

na

Prosto je dirljivo koliko čovek voli sebe, uprkos svemu što o sebi zna. Za prezir drugih potrebno mu je mnogo manje podataka.Poslednjim tračkom svesti čkiljim na desno oko i vrebam na zidu neutralnu tačku za odsustvo. Sakupila sam slamke spasa i napravila za sebe lomaču. Valjda ću izgoreti u želji. U sumanutoj trci sa životom, zaradiš polupana kolena od saplitanja i padova, srčanu manu i tek poneku ovaciju zalutalih na tribinama.

U jednom stripu Korto Malteze kaže da je sam sebi produžio liniju života tako što ju je urezao nožem u dlan… A vi? Je l’ skraćujete sebi život zato što se plašite i ovna i govna? Ja isto.

Pazim pred kim se zbunjujem. Neki se samo prave da su ludi.

Znate ono kad znate da će nešto o glavu da vam se obije, a vi centrirate čelo da slučajno ne promaši? Ja centriram i srce. A i nož ljubazno dodam. Primetili ste da svako ima mišljenje. To nije naročito važno sve dok se ne vidi. Onda bude šteta. Ko zna kako ali se uvek nađe neki trgovac čudima i umetničkim delima i uspe da otkupi nečiju reč. Obucite reči u dela. Tako ih niko ne može uzeti. Svoje zablude robijaški odrađujem i ne tražim pomilovanje. Svakom je savest vrhovni sudija.

Javi se kad dođeš kući. Eto, meni ta rečenica nikad neće izaći iz mode. Toliko privrženosti, brige i ljubavi je u njoj. Srećan si ako imaš nekog ko je budan dok ne stigneš. Ili ko će miran zaspati tek kad javiš da si sigurno stigao kući. To što godine prolaze uopšte me ne zanima, svako svojim putem ide. Čovek misli da sebe poznaje, ali uvek su neke police u duši zatvorene i kad počneš da verbalizuješ svoje misli, one počinju da se otvaraju i u njima nađeš nešto potpuno novo što nisi znao o sebi. Neprilagođena, živim među krajnostima, rastrzana godinama, od ljudi i onih što na njih liče i ostajem tamo odakle svi odlaze. Kada sve karte baciš na sto i shvatiš da si pogrešio sto, pogrešio grad i pogrešio igru.

Podilaze me neki čvarci sad. Čvarci su vrlo čudna hrana. Biraš, biraš i na kraju sve pojedeš. E, da, nekad su bili sirotinjska hrana, sad koštaju ko grumen zlata. Zato ću da napravim kolomboćnicu. Dobro ste čuli. Kolomboć znači kukuruz. Ime je nastalo po Kristoferu Kolumbu jer je on bio iz Vasojevića. Napravim proju i pitam se zašto uopšte radim druge stvari.

Svi politički periodi i vlasti iz tih perioda imaju svoje elite, e sad, ko preleti na vreme on bude uvek elita, a ko ne, on čupa kosu, mi seljaci i radnici nama isti k – ovde sad piše psovka samo je ne vidite, zavisimo od onoga što nam je od oca ostalo ili kako se snađemo i realno smo motor ove zemlje. „Pati bez suza, živi bez psovke i budi mirno nesretan.” – Esad Koč…, čuj mene – Tin Ujević.

P. S. Držimo se prošlosti, jer se za budućnost mora pomeriti guzica.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

A gdje je meni osmijeh danas

Objavljeno prije

na

Objavio:

Koga je još srećnog zanimalo da li je u pravu ili ne? Hoću da kažem, srećan je odustao od ovozemljaske logike. Valjda je zato i srećan

 

Juče u podne, u jednom restoranu, imali smo pokazivanje osećanja dece, sa, i oko susednog stola i njihovih sasvim bezbrižnih roditelja. Ceo restoran je bio pozornica za njihova uskovitlana osećanja i svima je preselo. Možda je trenutno lakše skloniti se nego suprotstaviti se. Ali, sklanjati se moraš sve češće i sve više, suprotstavljaš se samo jednom. Većina ljudi je u redu, samo imaju loš dan. Nekad ne razmišljaju, život ih pritisne. Jedino što žele je da prežive. “izaberite pravi trenutak za pokazivanje osećanja”. Da navijem sat? Gledamo jeftine i razvratne predstave, žrtve smo i zatočenici nečijih rasprsnuća. U njima nema iskrenih suza, već odjekuje glasan smeh hijena. Gomila reči, par osmeha… Jedan glasan smeh koji pobegne srcu i niz dana obojen maštom. To sam. Glasan, iskren smeh ljudi… koliko spokoja i razigranosti u tom zvuku… Volim radost i smeh od srca. Zarazni su i neću od njih da ga lečim. Koga je još srećnog zanimalo da li je u pravu ili ne? Hoću da kažem, srećan je odustao od ovozemljaske logike. Valjda je zato i srećan. Ljubav za njega.

Ljudi zadovoljni sobom imaju moć da komponuju divnu melodiju – smeh od srca. Najveća greška je testirati inteligenciju, granice i dušu jednog emotivca. Jednom ti nikad neće oprostiti. Mislim na njega čak i kad je pored mene. Izgleda da je ozbiljno. Nije dostojanstvo odglumiti da ti nešto ne smeta. Dostojanstvo je gledati u nešto što ti smeta, na način koji ljudi gledaju u nešto što im je od velike vrednosti. Niko nije siguran da li, zaista, dobro proćerdava svoj život, čini se da uvek može bolje. Zagovornici onoga “samo budi to što jesi”, treba da znaju da to čitaju i budale.

Dok ne počne neko da mi odgovara, kad se ovako lepo ispričam sama u četiri zida, sve je okej. Pada kiša, bogu hvala, već sam se zabrinula što je već par sati nema.Volim kad ljudi ispruže ruku i prose kapi, da vide da li je počela. Odem u jednu krajnost, a druga mi diše za vratom…i ne radim ništa, ali još uvek nisam završila. Ako predugo ćutiš amputiraćeš jezik, nećeš imati čime da ližeš rane, i zubi će ti otpasti od tvrde tišine, nećeš imati čime da glođeš kosti svega što si zakopao u sebe. Japanci posebnim grehom smatraju gledanje osobe koja spava, jer smatraju da se tako može ukrasti duša. Ima nečega u tome. Zaspati kraj nekoga, meni je znak posebnog poverenja, jer u snu smo najranjiviji. To do čega je meni najviše stalo ne opisuje se, nego se ljubi i rečima i usnama, koje i vama želim.

P.S. Ako se smejete, bar zatvorite prozor, ne pitajte kako znam. I da.. pozdravio vas jedan Nikola

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Stigli smo na kraju puta za dođavola

Objavljeno prije

na

Objavio:

Danas je teško objasniti ljudima da ne želiš da ti bude svejedno… da želiš da se boriš za ono što voliš, a ne da se trudiš da preboliš

 

Vučić stigao u Skupštinu Srbije gde će obavestiti javnost o najnovijim dešavanjima. Bože, kakva slučajnost, ON juče pet puta ponavlja da moramo da napravimo kompromis ili će napasti sever Kosova, a ovi jutros uđu na sever. Trebalo bi da igra loto.

Jezik svih snažnih emocija je nemušt. Tako nam neke promaknu, nažalost. U svakom tražim nešto dobro i nađem, šta ću. Svakoga dana sve više ostajemo sami, ali nekad je to za nijansu više. Prepustim se danu i samo postojim u zadatim okolnostima. Obavljam. Ne gubim snagu na opiranje. Posle nekoliko uzastopnih, besanih noći nijedan položaj nije dovoljno horizontalan. Sitnice život arče. Čežnju parkiram, dole, kod podruma, da se ne raznosi po kući, ko će to posle počistiti. Pobegnu mi, tako, neke misli. Traže bolje društvo. Danas je teško objasniti ljudima da ne želiš da ti bude svejedno… da želiš da se boriš za ono što voliš, a ne da se trudiš da preboliš! Ništa te ne otrezni tako, kao kad umoran očekuješ osmeh, a život ti bez upozorenja zvizne šamarčinu..Ništa te iz cipela ne izuje kao šamar sopstvenih iluzija. Najveća zabluda kojom te truju iz bajki dok si mali, da ćete neko spasiti kad si u problemu. Kad odrasteš shvatiš da moraš da se spašavas sam, a srećan si ako moraš da spašavaš samo sebe. To važi za nas koji nismo imali bejbisiterke, nego ti roditelji kažu da zaključaš vrata i ne otvaraš nikome. Naša najveća mana je nestrpljivost. Mi bismo hteli da nam svakih pet stotina godina bude bolje. „Konačno toplije, u četvrtak svežije.“ Što reče Zoran Radmilović ,“upadljivo suv i debeo“. Neki ljudi se obuku jer se to prosto radi pre izlaska iz kuće i to je sve, neki moramo da sednemo i razmislimo o životu i konceptu i razlozima oblačenja.

Čudan je to osećaj potrošiti toliko vremena na jednu želju, na nekoga, a onda jednog dana jednostavno prestaneš da želiš… Postane ti svejedno. Štedeti emocije vam je potpuno isto kao nekada stara devizna štednja. Sve će vam propasti moji vi. Poklanjam pažnju, meni ne treba. Još jedino maštam da uđem u vrt zaboravljenih reči lepog našeg jezika, pa da se sita nauživam i darove drugima donesem.

Vučić upozorio Evropu: „Ako se ROSU ne povuče, Srbija će…” Postoji priča o Staljinu, koji je šetajući kroz Moskvu naišao na musavu decu koja se igraju na ulici. To ga je uznemirilo, i deca su bila prebijena. Sutra dan osvanuo je naslov u novinama: Dobar je Staljin, mogao je da ih ubije, on ih je samo pretukao. Ne znam  zašto sam se ovog danas setila.

 

P.S. Meni ovo sa ratovima, kao bogatoj deci sa igračkama. Kad te previše zatrpavaju njima, ne možeš ni da se obraduješ.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pustiću suzu, dosta sam je čuvala

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad vas majka ceo život ubeđuje da od pileta baš najviše voli krilca i trticu da biste vi jeli batak i karabatak. E, to je, prijatelji, ljubav

 

Kad sam bila mala živela sam u potpunoj bajci. Čini mi se da je to bilo nedavno. Mogla sam da izazovem oluju i, iza leđa svih onih koji su sedeli na susednim nošama, spakujem munju u teglu i sačuvam za kasnije. Mogla sam sve kao gumicom da vas obrišem, i onda boljim nacrtam. Nikada u životu nisam imala cimera niti bih ikad, deljenje prostora ma sa kim ko nije ja, me nakon dva takva dana, dovodi do ludila. Čak i kad sam se udala, ne znam zašto je sve ostale čudilo što insistiram da živimo u različitim kućama i viđamo se vikendom, samo zašto sam najteži lik ikad. Kaže mi jedna sugrađanka: „Ne znam ti ime al’ kad kažem ona lepa svi znaju da mislim na tebe. Tako si pozitivna, obožavam te“.., oću da kažem svi smo mi nekom lepi, al’ pozitivna?

Čuvajte se ljudi koji ne piju kafu, ne piju alkohol, ne puše, ne drogiraju se, ne jedu slatko, slano, masno, ljuto, prženo… Kad su u stanju sebe toliko da maltretiraju zamislite šta bi vama uradili. A šta da očekujete u zemlji u kojoj vas pljuju da vas ne ureknu. Ovca čitav život provede plašeći se vuka. Na kraju je pojede onaj kome najviše veruje. Pastir.  Kad vas majka ceo život ubeđuje da od pileta baš najviše voli krilca i trticu da biste vi jeli batak i karabatak. E, to je, prijatelji, ljubav.

Miša Janketić govori kako je u mladosti devojkama recitovao, naročito Majakovskog i Oblak u pantalonama, i da su na to padale sve dame, bez izuzetka. A kad su ga pitali šta je govorio supruzi dok ju je osvajao, on kaže: „Ništa, njoj sam govorio istinu.”

Ja skupljala tu neku hrabrost i evo, skroz se skupila i napravila se ni na šta. Povučeš se u svoje misli, i shvatiš da si otišao u beskonačnost ne oprostivši se. Stigoše me neke emocije, a bila sam sigurna da sam brža. Otpišeš, a možda nije umrlo, možda spava. Trebalo bi češće da gubimo posao. I češće da se selimo. Male smrti koje nas nateraju da se ponovo izmislimo ili da stvarno crknemo. A život, kao i svaki tiranin, ima običaj da onome koji može da plaća naplati i na mostu, i na ćupriji.

”Sve je upravo onako kao što izgleda” je istina koja vam uštedi dosta vremena i nerava u životu.

Ništa lepše nego kad si u najboljim godinama pa koji god lek da popiješ nisi pogrešio. Dok držim u sebi, mogu da se nosim sa tim, progovorim li sve što stvara nemir postaje stvarno.

U očima se nakupilo previše tople, slane vode koja bi mogla svet pomeriti.

I ako me pitaju, reći ću da u oku ne nosim suze, već more. Kad vreme prođe, nevreme ostane.

 

P.S. Raširila veš, posle dva minuta – pljusak. Pokupila veš, posle pet minuta – sunce. Moj život ukratko.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo