Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Budućnost je zabrinuta što ne dolazimo

Objavljeno prije

na

Prosto je dirljivo koliko čovek voli sebe, uprkos svemu što o sebi zna. Za prezir drugih potrebno mu je mnogo manje podataka.Poslednjim tračkom svesti čkiljim na desno oko i vrebam na zidu neutralnu tačku za odsustvo. Sakupila sam slamke spasa i napravila za sebe lomaču. Valjda ću izgoreti u želji. U sumanutoj trci sa životom, zaradiš polupana kolena od saplitanja i padova, srčanu manu i tek poneku ovaciju zalutalih na tribinama.

U jednom stripu Korto Malteze kaže da je sam sebi produžio liniju života tako što ju je urezao nožem u dlan… A vi? Je l’ skraćujete sebi život zato što se plašite i ovna i govna? Ja isto.

Pazim pred kim se zbunjujem. Neki se samo prave da su ludi.

Znate ono kad znate da će nešto o glavu da vam se obije, a vi centrirate čelo da slučajno ne promaši? Ja centriram i srce. A i nož ljubazno dodam. Primetili ste da svako ima mišljenje. To nije naročito važno sve dok se ne vidi. Onda bude šteta. Ko zna kako ali se uvek nađe neki trgovac čudima i umetničkim delima i uspe da otkupi nečiju reč. Obucite reči u dela. Tako ih niko ne može uzeti. Svoje zablude robijaški odrađujem i ne tražim pomilovanje. Svakom je savest vrhovni sudija.

Javi se kad dođeš kući. Eto, meni ta rečenica nikad neće izaći iz mode. Toliko privrženosti, brige i ljubavi je u njoj. Srećan si ako imaš nekog ko je budan dok ne stigneš. Ili ko će miran zaspati tek kad javiš da si sigurno stigao kući. To što godine prolaze uopšte me ne zanima, svako svojim putem ide. Čovek misli da sebe poznaje, ali uvek su neke police u duši zatvorene i kad počneš da verbalizuješ svoje misli, one počinju da se otvaraju i u njima nađeš nešto potpuno novo što nisi znao o sebi. Neprilagođena, živim među krajnostima, rastrzana godinama, od ljudi i onih što na njih liče i ostajem tamo odakle svi odlaze. Kada sve karte baciš na sto i shvatiš da si pogrešio sto, pogrešio grad i pogrešio igru.

Podilaze me neki čvarci sad. Čvarci su vrlo čudna hrana. Biraš, biraš i na kraju sve pojedeš. E, da, nekad su bili sirotinjska hrana, sad koštaju ko grumen zlata. Zato ću da napravim kolomboćnicu. Dobro ste čuli. Kolomboć znači kukuruz. Ime je nastalo po Kristoferu Kolumbu jer je on bio iz Vasojevića. Napravim proju i pitam se zašto uopšte radim druge stvari.

Svi politički periodi i vlasti iz tih perioda imaju svoje elite, e sad, ko preleti na vreme on bude uvek elita, a ko ne, on čupa kosu, mi seljaci i radnici nama isti k – ovde sad piše psovka samo je ne vidite, zavisimo od onoga što nam je od oca ostalo ili kako se snađemo i realno smo motor ove zemlje. „Pati bez suza, živi bez psovke i budi mirno nesretan.” – Esad Koč…, čuj mene – Tin Ujević.

P. S. Držimo se prošlosti, jer se za budućnost mora pomeriti guzica.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Brišem srcem

Objavljeno prije

na

Objavio:

Životu me je učila baba koja je sa malo riječi govorila sve: a, e, štaš, poleti, deder… i da su samo djela nepatvorena istina

 

Imam priču da vam ispričam. Nema definisan koncept, ni predvidiv zaplet. Počinje slučajno, negde. Govori onoliko dugo koliko odlučite da joj se posvetite. I neće se završiti dok ne prestanete da slušate. Kod izlaganja je bitno da se pogodi auditorijum. Neke teme su isključivo za četiri oka i dve duše, nigde ne pišu, na vrhu prsta, na vrhu jezika ostaju.

– Halo… – Gde si, majko? – Sine… Šta se desilo? – Pa, kako uvek znaš da se nešto desilo?! – Pričaj! – Mama, brate, ti mene plašiš. K'o da si, božem’ prosti… – Veštica, sine, reci slobodno. Nisi jedini koji tako misli. A nije i da nisi u pravu. Sad pričaj šta je bilo. Ispriča mi kako im je nastavnica na času pokazivala neki kamen. I sad ja imam jedno pitanje za hirurge: Zašto dajete pacijentima da iznose iz bolnice kamenje koje ste im izvadili, recimo, iz žučne kese? Znate li da oni to nose okolo i u datom momentu vade iz džepa da pokažu deci i narodu koji i onako ne znaju ko im glavu nosi?

Životu me je učila baba koja je sa malo reči govorila sve: a, e, štaš, poleti, deder… i da su samo dela nepatvorena istina. Neki dani se prospu, ne možeš da ih skupiš.

Nekoliko meseci fokusiranog rada, posvećenosti i istrajnosti može zauvek da nam promeni životni put. To važi i za bol, tugu, beznađe. Svaka deonica je svojstvena, teška, neretko ponestane daha, ali neprocenjiva za kontinuirano kretanje, bez kretanja nema promene, bez promene nema napred. Opet se selim. Ima tu nečega. Uzbudljivog, novog, a oduvek poznatog, toplog, sigurnog. Ima tu i bola, neizrečenih stvari, neisplakanih suza i tuga koje nisu našle utehu. Ima i radosti, čiste i dečije i osmeha, celim licem, očima i srcem. I one duboke sreće koja se oseća u kostima. Zato sam tu. Na tebi je da voliš, a drugima kako je volja, ili kapacitet. Još jedna situacija koja me opisuje. Odem u prodavnicu, čekam u redu na delikatesu, neka žena me izgura iz reda i prođe ispred mene, ja je pustim i par minuta kasnije napustim prodavnicu, jer sam izgubila volju da kupujem bilo šta.

Kada pišem, ja sam ono što nije napisano. Ceo je svet spakovan u reč, koju nisam rekla, koju sam progutala, čije me korenje ganja i izdiže asfalt na tuđoj površini. Sređenoj. Tu prećutana živim. Iz mene izrasta distanca, deli vreme od vremena, deli čoveka od čoveka, deli osećaj od stvarnosti, deli mi kost od kosti, rastavlja me…

P.S. Ono što možeš danas, ne odlaži za sutra. Odloži za prekosutra, tako dobiješ dva slobodna dana.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ram za plakanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad te neko gazi, iskoristi priliku tom čovjeku da očistiš cipele. Očistiš mu cipele i ljubazno pitaš: „Da li ste za jedan visoki sjaj na srcu?“

 

Celu noć je nešto škogrljalo, da li je kiša, ili je miš negde progrizao, ili je kosmos mleo brašno od zvezda i sipao po nebesima da osvetli put ćerima i sinovima, uglavnom tiho bilo nije. Zbog mog “ne želim da pričam o tome“ i kontra mera koje uslede, pauze u razgovoru su sve duže i sve neprijatnije. Kaže nauka, uprkos našem ubeđenju, ono što zovemo instinktom u 90% slučajeva greši. U redu, slušam nauku i ignorišem ovo što je počelo da zvrči i upozorava u poslednje vreme.

Videh neki konkurs za pesnike. Pomislih da pošaljem nešto i pokušam, ali odmah sam i odustala. Pesništvo nikad nisam zamišljala kao hajde da nabacam nasumično šta vidim oko sebe, poput, šerpa, kredenac, pivo, zavesa, draga, u kome šerpu treba shvatiti kao metaforu za ljubav, jer sam ti bukvalista, dušo. Prepoznam šablon u koordinatama, numeričkim jedinicama, ponašanju, dimenzijama, izražavanju… vidim, i u slast ćutim. Kad zajunim da nešto iskopam nema te burgije koju neću pokrenuti, a kad neću ukopam se kao magarac na sred džade i neću, neka me odnesu.

Mnogo toga je u kvaru i samo delimično funkcioniše. Da li se onda zato zaustaviti? Nikako. Možemo samo da popravljamo, iznova i iznova… Da održavamo, unapređujemo… Dok kvarove ne svedemo na minimum. Nemamo taj luksuz, da budemo lenji. Zbog onih, što posle nas dolaze.

U trci u kojoj se sustižemo i prestižemo, kraj svakim trenom biva sve dalje, nedostižan. Dokle trčati? To i zavisi i ne zavisi od tebe. Shvatiš, kraj nije cilj. Kraj je kad se posustane.

Tamo gde izviru mrakovi, tama je čistija i pitka, a mi uvek žedni. Morate imati popravljača raspoloženja. Raspoloženje je kao mašina kvarljivo. Dođe popravljač i popravi ga. Platiš glasnim smejanjem. Kad te neko gazi, iskoristi priliku tom čoveku da očistiš cipele. Očistiš mu cipele i ljubazno pitaš: „Da li ste za jedan visoki sjaj na srcu?“ Stvari koje se nisu dogodile nastavile su da se nedogađaju glasnije od dogođenih. Ne popunjavajte prazninu. Pustite je da iščezne.

Neko mi se ušunjao u sobu i iskrao, odnevši sa sobom nebo. Tišina zaćutala da mi nešto poruči, ali ne vredi, teram po svome.To me je podsetilo na moju ulicu iz detinjstva. Dok je moja ulica još uvek bila između svačije i ničije, zakupci slobodne srećne zemlje tražili su siguran prolaz. Lišen pogleda, predrasuda, pogađanja i nagađanja, jedan se korak saplitao između kuće i povratka u sreću. Slobodu je uzela daljina.

Vreme je da se preselim u toplije početke.

P.S. Život je lak, čim može da visi o koncu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ništa nije onako kako izjeda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Vjerovatno kao kad nekog poljubiš u srce

 

Zimsko sunce što greje lice kroz prozor. Zažmuriš i zamisliš leto. Večernja kafa i listanje novina. Još jednom se potvrdilo da nikad, nikad ne treba kritikovati tuđe porodične odnose. Možeš se čuditi, može ti biti nejasno, ali ko zna kakva priča stoji iza svega, pa je dovelo dotle. Ili, jednostavno rečeno, gledaj svoja posla. Kada je reč o svim belosvetskim temama o kojima ne znaš ništa. Ubacim reči u cediljku, da prođe samo ono što treba, a ona se zapuši od velikih slova.

Ne smem da izazim iz kuće, kad izađem i krenem tako da brojim ovce, prispava mi se i gotovo.

O čemu razmišljam dok perem posteljinu i ostali usputni testovi ličnosti. Pretpostavka da jastučnica ne može da miriše na plejlistu je potpuno pogrešna. Eto, mogu da napišem. Mogu i da gledam u novu, blistavo belu, na štriku u komšiluku. I šta bih ja još htela od života… Da pronađem zajednički jezik? Sintagma “zajednički jezik“ ima zastrašujući potencijal vizuelizacije.

Doći ovde, isplakati s(v)e, satima. Stavi na papir da računamo koliko smo stari. I siti. Svega. Kada te rukopis prekine na pola i nežno položi glavu na panj, kada ne znamo pesmu, pa mumlamo da bi izgledalo kao da znamo. Nekada to isto radimo sa osećanjima…

Kako prolaze godine, gledaš na ljubav drugačijim očima. Vidiš je kroz duševni mir, poštovanje, razumevanje. Zavoliš duše ljudi, jer shvatiš da život kratko traje i da ništa nije večno, pa ni mi.

I tako, život te ispovređuje. Pretvori u živu ranu. Da se zaštitiš, zabetoniraš se. Tek te to udalji od svega i svih i bilo kakve šanse za izlečenje. Iz greške u grešku. Glava je da se u njoj rađaju problemi. Da boli. I da đavo ima gde da odloži poklone iznenađenja za Njegovo Veličanstvo Ego. Tvoje je, da budeš ti. U svom sirovom obliku. Sa finesama i ivicama. Sa skladom i haosom. A moje je, da ti biće dotaknem zenicama. I urežem u um. Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Verovatno kao kad nekog poljubiš u srce.

Odoh na spavanje. Ići na spavanje zvuči kao da moraš da se popneš na nešto da bi pao u san. Je l’ vidite koliko je spavanje opasno? Čovek valjda zaspi kad postane nesposoban da zamišlja.

„U čoveka treba da je sve lepo, i odelo, i misli“, pisao je Čehov. „I pospremljeno. To uopšte nije moguće izvesti u onoj gunguli kolektivnog života, masovke iza sebe ostavljaju samo smeće. Ja spremam po domu svoga duha, i svoje svesti, dok posmatram ptice, u samoći.“

P. S. Na kraju ostanu zalihe nežnosti kojima ljudi hrane golubove.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo