Povežite se sa nama

FELJTON

JUGOSLAVIJA JE BILA NAŠA PRVA EVROPA (IX): Srpski nacionalizam

Objavljeno prije

na

I kao političarka i kao istoričarka kritički ste govorili i pisali o srpskom nacionalizmu. Koliko su na Vaš stav uticala teorijska razmatranja tog problema, a koliko političko iskustvo i razumevanje prošlosti i neposredne stvarnosti Jugoslavije i Srbije? – Ja mislim da su podjednako uticale i jedna i druga stvar. Ja sam se stvarno uvek trudila da se obavestim, moje razumevanje srpske istorije je podrazumevalo da su narodi na ovom prostoru upućeni jedni na druge, da je ideja o etničkoj srpskoj državi u jednom veku doživela tri katastrofalna poraza, a to znači da i sebi moraju da se postave neka pitanja. Uvek sam mislila da imperijalne pretenzije oduzimaju energiju za prostor na kome vam suverenitet niko ne poriče, a vi ste taj prostor zapustili. Moje razumevanje Jugoslavije je uvek podrazumevalo da je to jedna zajednica, da je ona ugovorna, da je ona uslovna, da postoje neka pravila, mislila sam da je ta mešavina vrlo produktivna, da su od toga Srbi jako mnogo dobijali. Mislila sam i da je antagonizam unutar samog srpskog korpusa – Srbi u Ugarskoj, Srbi u Kneževini – bio na štetu kulturnog jedinstva srpskog naroda. Da su Srbi političko jedinstvo, u vrlo maglovitim granicama, uvek pretpostavljali kulturnom jedinstvu i otuda taj antagonizam i prema delovima srpskog naroda koji su za vlastitu nacionalnu kulturu i identitet uradili najviše. Dakle, taj stav proizlazi iz moga obrazovanja, ako tako mogu da kažem. Drugo, činjenica da sam ja toliko vremena u političkom radu provela u kontaktu sa drugima, ja sam radila u Savezu omladine Jugoslavije, radila sam u Konferenciji za društvenu aktivnost žena Jugoslavije, radila sam posle u partiji, proputovala sam celu Jugoslaviju, videla sam sve te razlike, nisam smatrala da silom treba da se svode na neki prosek, koji u ime nekakvog imaginarnog jedinstva, treba da istorijske razlike poništi. Ja sam, naprotiv, u tom balansiranju, u nekoj igri tih razlika i u mešavini interesa videla veliku prednost za zajednicu. To iskustvo poznavanja Jugoslavije, poštovanje drugog, što je možda vezano i za moju prirodu, vrlo bitno je uticalo na moj stav prema nacionalizmu. Ja sam znala nacionalizam u njegovim pojavnim oblicima, znala sam šta je on kroz XIX vek, znala sam šta je Drugi svetski rat, znala sam da je to zamena za odsustvo društvenog života, za odsustvo obrazovanosti, za odsustvo tolerancije, i, najzad, meni je vrlo mnogo pomoglo to što imam gotovo prirodnu potrebu da Srbiju stalno upoznajem i otkrivam, mislim da nema mesta u kojem nisam bila, i to u raznim situacijama, i dok sam se bavila politikom, a kao što znate i sada. Ja ne kažem da imam neku iluziju da ja tamo ljude prosvećujem, da ja njima nešto donosim držeći predavanje ili govoreći o nekoj knjizi, ali ja idem da njih čujem i meni to neopisivo mnogo znači. Mislim da je veliki greh i egoizam srpske inteligencije baš to nepoznavanje naroda, njegovih potreba, njegovih prioriteta.

Zar i stvaranje mitske slike o narodu kao žrtvi ne odmaže samom narodu?

– Ja mislim da odmaže, ali i da suštinski ne prodire u supstrat naroda. To uvek postoji kao neko objašnjenje, kao neki izgovor, a onda, mene je uvek fasciniralo to opiranje za svaki razlog i opiranje za saznanje. Pa, čekajte, ta srpska nauka, tu su čitave generacije ipak satrle ogromnu energiju da nešto objasne i razumeju. Znači, to do vas uopšte ne dopire. Drugo, ta potreba da sve unifikujete, da konstruišete prošlost koja nikad nije postojala, da, na kraju, u toj našoj istorijskoj nauci ostanete samo na vojnoj i na političkoj istoriji, da vas nikad ne zanima položaj žene, deteta, da vas ne zanima urbanizacija vaše zemlje, saobraćaj u vašoj zemlji, da vas nikad nije zanimalo ni to kako su vas drugi videli i da to ne tumačite. Nema nikakve razlike ni u tome kako su nas videli istočni i zapadni putopisci, to nisu zlonamerni ljudi, to su objektivni ljudi koji su opisivali ono što su videli. Da sve to smatrate nečijom urotom?! Mislim da je to duboko neprirodan rad koji ni taj narod, na kraju, ne poštuje. On za vas postoji samo kao istorijski materijal koji povremeno mobilišete, koji ne razvijate da se prepoznaje među drugim narodima po svojim kulturnim, civilizacijskim vrednostima. Možda sve to sada nekome izgleda kao moja fantazija, ali ja to zaista, možda pogrešno, ali duboko osećam i silno me je zanimalo da to sve vidim. Ja sam uvek vrlo mnogo putovala po Srbiji, mi smo u tom smislu i rad u partiji promenili, mi smo sednice Sekretarijata uvek držali u drugom mestu u Srbiji, pa onda dođu ljudi koji imaju nešto da vam kažu što vi ne možete da vidite, pa onda vi otkrijete neke ljude. Ja mislim da je ta arogancija prema unutrašnjosti Srbije, gde ima vrlo vrednih ljudi koji rade u teškim uslovima, na štetu razvoja. Mislim da smo se mi negde pogubili u vremenu, pravo da Vam kažem, mislim da je ta poslednja decenija XX veka stvarno katastrofa. Možete biti u pravu, ali ako ta „istina” ni za koga ne funkcioniše osim za vas, vi ipak morate sebi da postavite pitanja. Drugo, ako već pričamo o kritičkoj svesti, morate imati sposobnost za neku reminiscenciju, da se malo vratite unazad, da se zapitate zašto je tako, zašto biste vi samo imali neko samosažaljenje prema narodu, zašto ne biste oslobodili njegove energije, recimo, to što njemu sada pričate o Kosovu, to je priča koja možda funkcioniše za vas koji državom upravljate i treba da u njoj učvrstite vlast, ali ona je potpuno odvojena od realnosti i vodi direktnom udaranju glavom o zid, za šta ćete ponovo tražiti nekog krivca. Drugo, to balkansko iskustvo, ta etnička izmešanost, stalne migracije, stalni ratovi, na kraju, te pretenzije, to je nešto što Srbi ne mogu da rešavaju stalno pretendujući na veliku količinu sile koju oni jedini imaju, da naprave nekakvu državu. Mit je deo vaše istorijske svesti, ali da kroz dva veka srpsku srednjevekovnu državu uzimate kao osnovu za tekuću politiku, to stvarno vodi u jednu, hajde da najblaže kažem, duboku intelektualnu i moralnu konfuziju. Vučete tu genezu – ali to su drugi Srbi! Kad kažete: „Naš Srbin na Kosovu”, pa, to je, zaboga, drugi narod, to je jedan razvoj nacije. Znači, vi ste vrlo statični u gledanju na to pitanje i jako dogmatični. Ljudi kažu da na to utiče crkva, nisam sigurna zato što se ona oseća na nekom gore, državnom nivou, ali među ljudima nju ne osećate. Problem našeg naroda je što nije religiozan, da je religiozan i taj bi raspored vrednosti bio drugačiji, cena ljudskog života bi bila viša i mnogo bi manje bilo nasilja. I to je jedno iskustvo, koje je na kraju XX veka, možda najdinamičnije u novijoj istoriji Balkana. Mi smo u njega ušli na sporedna vrata i tu se ne snalazimo. To su neka suštinska pitanja, i niko ne može da me oglasi izdajnikom zato što ih formulišem i tražim raspravu o njima. O njima, međutim, nije moguća rasprava jer postoje neke zadate istine, a zadata je istina da su Srbi uvek bili žrtva istorije, da oni sada treba da zaokruže svoju državu, bez obzira na to što su se na istom prostoru, pošto srpska srednjevekovna država nije bila samo srpska država, razvile i druge nacije, nove države, da treba da upotrebe silu. Za šta? Da oslobode prostor za sebe! Mislim da su to neke stvari koje će nas dugoročno gurati na marginu, to je mešavina fikcije i stvarnosti. Govorite o Kosovu kao da je to neka prazna ledina, kao da je to jedno polje na kome ne živi neki narod koji ima svoje interese, koji je tu autohton, u naučnoj knjizi možete pronaći nešto što je preuzeto iz propagande, da je to naseljeno 1945! Mi nismo taj problem ni otvorili, a on ne može da se preskoči, možemo samo dublje da srljamo…

Zašto se kod nas svaki kritički stav prema unutrašnjoj situaciji doživljava kao izdaja?

– Zato što se teži homogenizaciji, uspostavljanju jedinstva na osnovi koja omogućava suprotstavljanje drugima kao celini. To je organsko shvatanje nacije i organsko shvatanje države. Čak i ljudi koje mi poznajemo, koji su dobronamerni i koji su bili protiv rata, vrlo lako će reći: „Ma, šta me briga za Makedonce i za njihovu crkvu”, „Ma, kakav su narod Crnogorci”… Pa, čekaj, to su izbori njihovom slobodnom voljom, ta procedura mora da se poštuje.

(Nastavlja se)

Komentari

nastavi čitati

FELJTON

MIODRAG PEROVIĆ: 30 GODINA MONITORA (XXVI): Ako fiksiramo vlasnike, onda ispadne da pomoć tražimo za sebe

Objavljeno prije

na

Objavio:

Profesor Miodrag Perović piše o nastanku i opstajanju Monitora, o vremenu i ljudima

 

Ćano je uporno držao plan za pokretanje televizije živim. U pismu od 10. 10. 94. predvidio je televiziju kao sektor holdinga. Kao što sam u prethodnim pismima rekao, ja sam predviđao da će televizija poduže vrijeme raditi sa gubicima. Pokrivanje tih gubitaka prevazilazilo je sadašnje mogućnosti, i Ćanove i Montenegropublica. To znači da bi drugi morali da nam pomažu u održavanju naša tri medija (Monitor, Antena M i televizija). O mom pogledu na taj problem, pisao sam Ćanu.

Ref: cano 33
datum: 19. 12. 94.

… Nakon što sam primio tvoje drugo pismo, tri noći… sam pregledao poslovne knjige iz minulih godina da bih poboljšao evidenciju o doprinosu raznih ljudi Montenegropublicu. Konačno sam napravio materijal (koji je mala dopuna onog što si ti vidio), za našeg advokata g. Ranka Vukotića. On je uzeo da malo izuči propise, nakon čega će sazvati Upravni odbor da se materijal razmotri i donese odluka o vlasničkoj i organizacionoj transformaciji preduzeća. Imao sam još dva sastanka sa Božom Kovačom koji će učestvovati u formiranju rješenja. Što se mene tiče, svako rješenje koje ti prihvatiš za mene će biti odlično, pod uslovom da ne vodi gašenju Monitora. Iz tog ugla gledano, pojavljuje se jedan problem, zbog kojeg ja do sada nijesam htio da fiksiram vlasničke odnose. Naime, kad se to učini, i ti, ili ti i ja, postaneš (postanemo) većinski vlasnik, onda ispadne da pomoć tražimo za sebe. … Zato fiksiranje vlasničke strukture ima smisla jedino ako vlasnici mogu pokrivati gubitke koji su neminovni dok traje ovo zlo vrijeme i obezbijeđivati dalje izlaženje lista bez traženja pomoći. …

Dogovori koje smo ti i ja postigli prilikom tvog posljednjeg boravka ovdje počivali su na tvojoj optimističkoj procjeni da ćeš ti biti u stanju da preuzmeš obaveze većinskog vlasnika, te mojoj procjeni da mogu naći dovoljan broj ljudi da otkupe 49 odsto akcija u radiju i isto toliko u listu. Izgleda, međutim, da smo obojica pogriješili. Ja ću završiti vlasničku transformaciju relativno brzo, ali se time nijedan od problema neće riješiti niti smanjiti. …

b) Antena M. Mi koji sada držimo Montenegropublic, uključujući i tebe na nivou pomoći koju si dao u ’94. godini, nijesmo u stanju da isfinansiramo oba projekta, i radio i list. Ja mislim da je bolje da radio poklonimo nekome, na primjer udruženju nezavisnih novinara, koje mu neće mnogo promijeniti koncepciju, a u stanju je da ga izdržava, nego da ga zatvorimo. Ja bih bio najsrećniji da ti preuzmeš radio, kao jedini vlasnik, bez ikakve nadoknade, naravno. …

Molim te da hitno komentarišeš ovu situaciju i moje stavove.

c) Monitor. … Dužan sam banci kredit od 35.000 din. koji mi je dvaput produžavan, a ne znam kako ću ga vratiti. Za Monitor ću se boriti, makar i kuću u Staroj varoši prodavao, da se ne ugasi. Hoću li uspjeti, ne znam.

d) Televizija. … Neko se žalio na konkursnu proceduru, pa još nijesam dobio ugovor na potpis. Kao što sam rekao, neću ga potpisati. …

Upravni odbor će uskoro zasijedati. Svi su umorni i iscrpljeni i bili bi srećni da se oslobode tereta. Besparica je sve veća, kontrola vlasti u ekonomskom životu sve jača, restaurira se komunizam – da bi se preživjelo mora se sarađivati s vlašću. Sa velikim zadovoljstvom ću pokloniti moj dio u Montenegropublicu, ma koliki on bio, tebi ili nekom koga predložiš, samo da Monitor preživi. Volio bih, doduše, da se vrati ono što je moja porodica uložila u štampariju. Između ostalog i zato što su oni to činili koliko zbog otadžbine toliko i zbog mene. A sad dolazi vrijeme kad od njih moram tražiti pomoć za neke obaveze prema mojoj djeci.

Moja jedinica Katarina dogodine odlazi u SAD, a poslije toga na studije. Tamo ili ovamo, svejedno, treba nešto i njoj da pomognem. Monitor mi je potrošio sve što sam imao i uskoro ću biti jednako imućan kao i 9. marta 1970. kada sam počeo da radim. …

Jedina mi je utjeha što znam da moje iskustvo nije usamljen slučaj. Petar Kočić veli: „Ko iskreno i strasno ljubi istinu, slobodu i otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas.”

Javi se,

Miško

Ćano je otvorio kancelariju u Londonu. Naredna dva pisma koja sam mu tamo poslao govore o zasićenju i umoru koji me hvatao.

cano 34
datum: 20. 03. 95.

Dragi Ćano,

Iskustvo s Monitorom i Antenom M pokazuje da je mnogo teže izdržavati neki medij, nego ga osnovati i opremiti. Ova dva proizvode gubitke, ukupno 25-30.000 DIN≈15.000 DEM/mjesečno. Ni sam ne znam kako opstajemo. …

S ovim iskustvom moram biti oprezan kad govorimo o osnivanju televizije. Po mojoj procjeni, mjesecima, a možda i godinama njoj će trebati 30–50.000 DEM mjesečno. … Ove pare TV ne može zaraditi ni u snu sa privredom kakvu trenutno imamo. …

S dnevnom novinom stvari izgledaju bolje. Kad bi se jednom stvorili uslovi za početak, bilo bi je lakše održavati. Naime, projekat predviđa da se najprije opremi naša štamparija tako da može da štampa Monitor i Dnevni Monitor. Kako takva štamparija može i usluge da daje, osnovano pretpostavljam da bi bili u stanju da zaradimo onoliko koliko bi iznosili troškovi štampanja oba Monitora. …

U Kuranu stoji da je svaki čovjek uvijek na gubitku. Na osnovu sopstvenog iskustva čini mi se da je to tačno. Ali, svaki čovjek ima neke stvari koje mu život čine, ako ne smislenim i srećnim, ono podnošljivim. U mom slučaju to je bila knjiga i matematika. Ima više od godinu dana kako često razmišljam … koja je svrha mog trenutnog življenja?

To nije stanje za nove projekte u uslovima pod kojima ja (odnosno mi) to činim(o).

Miško

P.S. Pozdrav Branu i zahvalnost i njemu i njegovoj supruzi za pomoć našem Andreju. (Nedavno sam od Andreja dobio prvo pismo u kojem piše o višku pažnje koju mu je ukazala porodica Pajković.) Pamtićemo i on i ja.

Komentar. Moj sin Andrej je nakon završetka studija u Moskvi otišao u London da usavrši engleski jezik. Brano Pajković i njegova supruga Nina su gostili Andreja u svom stanu i pomogli mu da nađe posao i stan.

cano 35
datum: 22. 03. 95.

Što se tiče dionica sva ulaganja i doprinosi su uredno evidentirani. … Ipak, ja [preregistraciju] odlažem, dok god ti ne budeš u stanju da pokrivaš procenat gubitaka jednak procentu tvog vlasništva. Budući da i dalje moram da prosim, otprilike baš taj dio, ispalo bi da tražim pomoć za tebe, ili za tebe i sebe.

Mislim da bi za dalji razvoj preduzeća bilo najbolje da se stabilizuje, tj. da se ne počinju novi projekti bez jasnih finansijskih garancija. Kupovinu rotacione mašine ja računam u stabilizaciju, jer to, zaista, spašava Monitor i stvara uslove da se pokrene dnevni list, pri čemu neuspjeh tog projekta ne izaziva nikakvu štetu preduzeću. Sve bi se izvelo kao eksperiment. Prikupili bi papir nužan za pola godine-godinu, dali 30 odsto vlasništva novinarima, gotovo nikoga ne bi zapošljavali, pa piši i štampaj. Ako novina bude u stanju da se izdržava, prelazi se u konsolidaciju, ako ne bi, zatvoriš je. Štamparija ostaje kao preduzeće da posluje na profitnoj osnovi, kadro da zaradi više nego što su troškovi štampanja Monitora.

Sa televizijom stvari stoje drugačije. …

Žao mi je što ne reaguješ na moju priču o štampariji i dnevnom listu. Vidim da te televizija fascinira. Međutim, veliku televiziju mi nijesmo u stanju da napravimo dugo vremena, a list jesmo odmah. Bi li ti mogao biti garant za kredite [za štampariju] koje sam pominjao u jučerašnjem pismu?

 

cano 37
datum: 30. 03. 95.

… Molim te da mi odgovoriš na ovakvo pitanje: Ako bih ja dobio od nekih stranih fondacija pomoć od 150.000 DEM za nabavku štamparske mašine koju sam ti pominjao, a nama bude trebalo 280.000 DEM za njenu kupovinu, da li bi ti mogao da učiniš sljedeće. Mi tebi prenosimo cash od tih 150.000 DEM, ti dižeš negdje kredit od 280.000 DEM i uplaćuješ za mašinu. …

Nemoj odlagati odgovor, treba mi zbog razgovora sa finansijerima.

 

Vrijeme je prolazilo. Niti je Ćano obezbijedio sredstva za televiziju, niti sam ja uspio da obezbijedim kredit za kupovinu rotacione štamparske mašine, koja je bila nužna za pokretanje dnevnih novina. Pošto smo pitanje osnivanja televizije i dnevne novine držali otvorenim, posao na transformaciji Montenegropublica i fiksiranja vlasničkih udjela u preduzeću nijesmo završavali. Dodatni razlog za to bili su gubici u Anteni M. Bobo i ja smo radili kao majstori u štampariji da zaradimo jedan dio gubitaka. To bi bilo uzalud da Zoran Mišurović i njegova grupa nijesu nesebično i uz velike žrtve pomagali. U paklu koji sam jedva izdržavao, prorijedio sam pisma koja sam pisao Ćanu. Povremeno smo se sretali kad je on bivao u Podgorici. Ljeto 1995. bilo je prvo od osnivanja Monitora tokom kojeg se nijesmo sreli. Iznenada, početkom septembra dobio sam sljedeće srdito Ćanovo pismo.

(Nastaviće se)

Komentari

nastavi čitati

FELJTON

MIODRAG PEROVIĆ: 30 GODINA MONITORA (XXV): Stanje na četvrtu godišnjicu Monitora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Profesor Miodrag Perović piše o nastanku i opstajanju Monitora, o vremenu i ljudima

 

Na četvrtu godišnjicu od izlaska prvog broja Monitora imali smo sljedeću situaciju. Štampani tiraž Monitora bio je oko 7.000 primjeraka. (Između 6.500 i 7.500, zavisno od broja.) Remitenda je bila oko 23 odsto. Prodati tiraž oko 5.500. To je bilo višestruko više nego svi nedjeljnici iz Srbije, Hrvatske i Bosne zajedno. Slušanost radija je bila velika. Zbog brda i kamenjara reflektovani signal se mogao čuti na nekim lokalitetima na Cetinju i na putu prema Budvi. Ljudi su vozili od Budve prema Cetinju do mjesta gdje mogu da čuju Vijesti Antene M, Monitor i Antenu M demaskirali su režimsku ,,istinu” o ratu i političkoj situaciji na teritoriji bivše Jugoslavije. U kontakt emisijama učestvovalo je na desetine ljudi koji su osuđivali politiku i propagandu režima i osporavali izvještavanje Pobjede i RTCG.

Finansijska situacija je bila znatno bolja nego na treću godišnjicu osnivanja Monitora. Iako su zbog stabilizacije dinara, znatno porasle plate, honorari i cijena štampanja lista, iz istih razloga prihod od prodaje tiraža imao je veću vrijednost. I pokrivao značajni dio troškova lista. Monitor je bio počeo da dobija i međunarodnu pomoć. Imali smo još Ćanovu pomoć i prihod od štamparije. To nam je dalo mogućnost da tokom prve polovine godine poveliki dio investicija za pokretanje radija obezbijedimo sami. Međutim, nakon pokretanja radija, rashodi su postali znatno veći od prihoda. Pomoć od evropskih fondacija za radio stanicu u početku nijesmo imali, jer su one finansirale projekte, a ne samu stanicu. Montenegropublic je imao gubitke. Pošto se Ćanova pomoć smanjivala, za pokrivanje gubitaka stajala je na raspolaganju štamparija i osnivači. Štamparija nije bila dovoljno opremljena, pa je tržište na koje je orijentisana bilo ograničeno. Pomoć osnivača takođe se nije mogla povećati.

Ćano je i dalje bio uvjeren da će obezbijediti sredstva za pokretanje televizije. Vlast je odlučila da poveća dažbine za licence za elektronske medije. Blokirala nam je licencu za televiziju koju smo imali i uputila nas na konkurs za frekvencije koji je bila raspisala. Nakon pokretanja lokalnog radija u Podgorici, Ćano je razmišljao o pokretanju radija u Nikšiću. U Nikšiću je između dva rata Stojan Cerović izdavao list Slobodna misao (1922-1942). Ćano je želio da nikšićka radio stanica nosi isto ime. Stanje stvari krajem novembra 1994. prikazano je u sljedećem pismu.

Ref: cano 30
14. 11. 94.

Dragi Ćano,

Sve izgleda prosto dok si ti u blizini sa svojim sugestivnim optimizmom. Surova stvarnost izgleda ovako:

Ako se tužim zbog TV-frekvencije, spor ću možda dobiti, ali i morati da platim troškove zakupa retroaktivno za cijelu godinu, što iznosi 36.000 dinara. Ako konkurišem za istu frekvenciju, vjerovatnoća da je ponovo dobijemo je veoma velika. U svakom slučaju, bilo da se sudimo bilo da je dobijemo na konkursu, od sljedećeg mjeseca moralo bi se plaćati 10.000 dinara mjesečno za zakupninu TV-frekvencije. Od prvog decembra i radio frekvencija poskupljuje, koštaće 3.000 dinara.

Gubici Montenegropublica u ovom trenutku iznose 35.000 dinara + 30.000 neisplaćeni l.d. i honorari za oktobar…

Fax o radiju Slobodna misao je nečitljiv. (…) Da bi oni mogli da preuzimaju vijesti od nas, morali bi se kupiti uređaji – linkovi za dotur signala iz Podgorice u Nikšić. Druga varijanta je da njihove vijesti budu sat iza naših, pa da im se šalje gotov tekst da ga pročitaju.

Vidim da će to, ipak, biti radio sa samostalnim programom, što znači da treba kupovati gotovo sve iznova… Biće nužno investirati između 40 i 80.000 DEM, zavisno od toga koliko opreme … imaju momci s kojima ulaziš u posao. Koji dio ovoga ti možeš da daš, ne znam. U svakoj varijanti, za frekvenciju bi se moralo konkurisati na ovom konkursu koji je otvoren do 18.11, ako se planira sa početkom rada u narednih pola godine. (…)

Sa sve manje snage i volje (pročitaj Rakićev Dolap),

Miško

P.S. (dopisano rukom) Realno, naše snage u ovom trenutku su dovoljne samo za održavanje Monitora.

Razvod sa Prevalitanom

Kad sam u pismu od 30. 09. napisao da naši partneri u radiju imaju finansijske probleme (i ne obezbjeđuju dogovorenih 50 odsto troškova), nijesam razumio zašto je do toga došlo samo dva i po mjeseca od kad je radio počeo sa radom. Kasnije sam imao jedan razgovor o Anteni M sa Slavkom Perovićem. Tada sam shvatio u čemu je stvar. Moj zamjenik kojeg su imenovala braća Vučinić (u suštini, Slavko) bio je Čarli Ilić, a zamjenik kojeg sam ja imenovao Darko Šuković. Njih dvojica su se dogovarali o programu. Ja sam se uzdržavao od miješanja. Ponešto sam savjetovao kad bih vidio da novinaru-voditelju u nekoj emisiji fali nekog znanja. Slavko nije bio zadovoljan programom i ,,količinom” prisustva Liberalnog saveza na radiju. Na kraju tog neprijatnog razgovora, u kojem me optužio o paktiranju sa Milom Đukanovićem, tražio je da mu prodamo Antenu M. Želio je da ima radio koji je u 100 odsto vlasništvu Liberalnog saveza. Koji će se uređivati po njegovim uputstvima i s njegovim tekućim nadzorom. Odgovorio sam da ja nemam ovlašćenje za takvu odluku jer nijesam ni jedini ni glavni vlasnik. Mogu da provjerim šta misli Ćano i drugi vlasnici. Pošto ih ima dosta, potrajaće dok ne budem mogao da mu dam odgovor. Slavku se žurilo. Prevalitana je predložila da se razdružimo i mi smo to prihvatili. Braća Vučinić i ja smo se trudili da se raziđemo bez svađe. Napravili smo diobeni bilans, sproveli ga, i razišli se. O tome sam informisao Ćana.

Ref: cano 31
21. 11. 94.

Dragi Ćano,

Budući da se nijesi javio iz Milana, odlučih da te ovim putem obavijestim o promjenama u radiju.

U prošli utorak, Upravni odbor je donio odluku da se raskine ugovor sa Prevalitanom. To ima dvije posljedice. Prva je, ono što si želio – vraćanje radija u potpunosti u sistem Montenegropublica, ne samo formalno, već i faktički. Druga posljedica je da će partner uskoro odnijeti svoju opremu, i mi ćemo morati da prestanemo sa radom, nadam se privremeno. (…)

Javi se hitno.
Miško

Privremeno rješenje za radio je nađeno kupovinom amaterske miksete za studio (o trošku štamparije). U decembru nam je priskočila u pomoć Soros fondacija za otvoreno društvo. Potpisali smo s njima ugovor koji je predvidio da oni kupe profesionalnu miksetu i ustupe je nama na korišćenje. Kroz izvjesno vrijeme (ne sjećam se kad) mikseta je stigla i ponovo smo imali studijske uslove kao i ranije. Tokom nekoliko mjeseci kupili smo i drugu opremu koja nam je nedostajala zbog odlaska Prevalitane.

Ćano je uporno držao plan za pokretanje televizije živim. Sljedeći isječci iz mojih pisama govore o zasićenju koje je obuzimalo i njega i mene.

Ref: cano 32
datum: 03. 12. 94.

… 2. U četvrtak u 9 sati bio sam na licitaciji za frekvenciju za televiziju. Za našu frekvenciju nije se niko prijavio, pa ćemo je, po svoj prilici, ponovo dobiti. Ubrzo, kroz nedjelju – dvije, biće nam ponuđen ugovor o zakupu frekvencije koji će predviđati plaćanje 10.000 din. mjesečno. Bez čvrstih tvojih garancija, ja ugovor neću potpisivati. (Naravno, to će imati za posljedicu gubitak frekvencije). I ovako sam pred bankrotstvom. Hitno mi javi šta sa ovim da radim.

  1. Situacija sa radiom me je omela da završim transformaciju Montenegropublica. (…) Ranku Vukotiću sam prenio sadržaj našeg razgovora. (…)
  2. Moram da ti napomenem da si bio obećao Monitoru do kraja godine 40.000 DEM, a do sad si dao samo 21.000.
  3. Mislim da moraš hitno djelovati. Ja ne mogu izdržavati dva medija. Ali ne bih želio da ih gasim ni po koju cijenu. (Karić banka i Palma iz Beograda su na prekjučerašnjem konkursu učestvovale sa zahtjevom da im se izdaju radio i TV-frekvencije za pokrivanje cijele Crne Gore.)

Po mojoj evidenciji, počev od novembra 1994. Ćano nam više nije slao pomoć, tako da je suma od 21.000 DM koju sam pomenuo u prethodnom pismu, bila ukupna Ćanova pomoć za 1994. To je bilo gotovo četiri puta manje nego 1992. godine. Antenu M sam par mjeseci održavao prihodima od štamparije i od grantova koje je Monitor dobio od nekoliko evropskih fondacija. Pošto sam teret održavanja Monitora od početka novembra prenio na Željka, njemu se nije sviđalo to što prilive koji dolaze Monitoru trošim na radio. Pribojavao se da mogu ugroziti list. Dogovorili smo se da ja obezbjeđujem sredstva za pokrivanje gubitaka koje je imao radio. Kako zarada od štamparije nije bila dovoljna, morao sam ponovo da tražim pomoć od osnivača. Glavni teret preuzeo je Zoran Mišurović i njegova grupa. Preračunavanje osnivačkih udjela koje sam započeo po dogovoru s Ćanom, postalo je sporno.

(Nastaviće se)

Komentari

nastavi čitati

FELJTON

MIODRAG PEROVIĆ: 30 GODINA MONITORA (XXIV):  Novo rukovodstvo u Monitoru

Objavljeno prije

na

Objavio:

Profesor Miodrag Perović piše o nastanku i opstajanju Monitora, o vremenu i ljudima

 

Kad smo radio pustili u rad „izdušio” sam. Osjećao sam umor i zasićenost. Zbog finansijskih problema, ponekad mi je sve izgledalo uzaludno. Radio mi je donio i dodatna radna opterećenja. Moje univerzitetske kolege iz DA su uredno slušali Antenu M i tražili da se otklanjaju nedostaci koje su registrovali. Pošto prema radiju nijesam imao afinitet, povećano kumulativno opterećenje sve teže sam podnosio. Posao je tražio da uvedem nove ljude u poslove koje sam do tada ja obavljao, bez obzira što su sredstva kojima smo raspolagali bila skromna.

Već sam govorio da se Željko Ivanović isticao smislom za biznis koji nijesu imali ostali novinari. Bio je mnogo vještiji od mene u osmišljavanju komercijalnih projekata i projekata koje su razni Evropljani bili spremni da finansiraju. Predložio sam mu da on uzme da vodi Monitor. Jasno je bilo da ne mogu da mu ponudim adekvatnu nagradu za taj posao. Razgovarali smo više puta u avgustu i septembru dok nije pristao. Esad je, kao i ja, bio na granici snage. Zahvaljujući njegovom perfekcionizmu, formirali su se svestrani visoki standardi za Monitorove tekstove. Ne samo profesionalno-novinarski, već i u kulturi iskaza. Iako smo imali puno vrhunskih autora, nijesu svi ispunjavali Esadove zahtjeve. Esad je želio da iz svakog teksta izvuče maksimum. Zbog finansijskih ograničenja nije tražio pomoćnika. Radio je samoubilački dan i noć. Smatrao je da je četvrta godišnjica trenutak kad i njega treba da zamijenimo. Željko je tražio da novog urednika imenujemo po njegovom izboru. Bio mu je potreban neko ko će sa razumijevanjem pratiti njegove projekte, čiji cilj je bio dalje povećanje tiraža i prihoda. Naviknut na Esadov perfekcionizam, plašio sam se mladalačkih eksperimenata. Ali kad je predložio racionalnog Ljubišu Mitrovića, prihvatio sam. Ćana sam o tome obavijestio u narednom pismu.

Ref: cano 27
30. 09. 94.

Dragi Ćano,
Čuo sam da si tokom boravka u Milanu imao probleme sa pritiskom. Kako si sada? Bez obzira na tvoj mladalački entuzijazam, u tvom uzrastu i načinu života nužna je višestruko veća pažnja i ljekarska kontrola nego što ti sebi daješ.

Ja sam dobro, a i dobro mi je ovdje. Sve sam mlađi, bogatiji i pametniji. Život oko mene buja. Kultura i civilizacija su sve očiglednije.

Cijelo ljeto sam ostao u Podgorici, dvodnevni boravak sa tobom na Divčibarama je jedini odmor koji sam imao.

Poslovi izgledaju ovako: Otvaranje radija i razvoj štamparije donijeli su obim poslova koji me prisilio da napravim pomoćne službe. Trenutno imamo 15 stalno zaposlenih, među njima 9 novinara. Honoraraca smo imali više od 120 u posljednjem mjesecu. Naš partner u radiju ima finansijske probleme …

Procjenjujem da štamparija neće biti u stanju da pokriva više od 7–8.000 mjesečno. (U ovom mjesecu smo radili 240 sati, što je maximum maximorum u postojećim uslovima). Zato je ovakva situacija neodrživa, tim prije što u toku narednih mjeseci moram da primim u stalni radni odnos bar još pet novinara. Neodrživa je i zbog toga što niko ne daje nikakvu novčanu pomoć, osim ti. (Vlado Nikaljević nam je obezbijedio posao za štampariju na kojem smo zaradili gore pomenutu sumu.)

Ja, takođe, nijesam u stanju više da radim kao do sada. Od premora često ne mogu da spavam. Prvi put u životu uzimam tablete za umirenje. Zato sam napravio sljedeći plan, za koji tražim tvoju ocjenu i saglasnost. Naime, mislim da Montenegropublic treba pretvoriti u holding kompaniju, koju bi činili Monitor, Antena M i štamparija. Montenegropublic bi u Monitoru zadržao 51odsto a ostatak prodao i sa kupcima dijelio gubitke Monitora… Budući da u štampariju, osim tebe i mene („mene” se odnosi i na moju porodicu i jednog prijatelja) niko nije uložio nijedan dinar, i da za nju niko nije davao nikakvu pomoć, predlažem ovakvu njenu podjelu: 30 odsto Montenegropublic, 30 odsto Stanislav Koprivica, 29 odsto Miodrag Perović, 11 odsto Dragica Ponorac. (Ti i ja bi se dogovorili da naš dio profita dajemo Monitoru ili Montenegropublicu narednih pet godina ili do kraja naših života.) Predlog konačne podjele dionica u centrali – Montenegropublicu osmisliću i predložiti naknadno…

Nekoliko ljudi kod kojih sam testirao ideju, među njima je i Milan Mrvaljević, kupili bi po 5 odsto Monitora (Milan možda i 10 odsto).

Jedna informacija: U Monitoru sam već imenovao novog glavnog urednika (Ljubiša Mitrović) i direktora (Željko Ivanović) i moje ime se od naredne ili od one druge nedjelje (kad će biti četvorogodišnjica) više neće pojavljivati u impresumu.

Javi se.

Srdačan pozdrav Veri.
Tvoj,
Miško

Ref: cano 28
8. 10. 94.

Dragi Ćano,
Po dogovoru, danas očekujem tvoje pismo (fax). U posljednjem telefonskom razgovoru stekao sam utisak da ti neki moji predlozi nijesu sasvim po volji. Budući da se radi o novim rješenjima, na koje me prinuđuje situacija, … moguće je da neke stvari nijesam osmislio do kraja, i, pogotovo, da nijesam pogodio kvantitativne odnose. Zato bi bilo dobro da se osvrneš na sve predloge i prokomentarišeš i ono što nijesam pomenuo ili precizirao. Na primjer, šta ćemo sa televizijom? Pravo na frekvenciju gubimo 28. januara ako do tada ništa ne uradimo. (Minimalno rješenje, koje omogućuje da se neki program emituje, košta 300.000 DEM u cashu.) …

Javi se ranije ako treba da razgovaramo. No, bez obzira na razgovor, treba mi pisani trag o tvojim stavovima.
Miško

 

10. 10. 1994.

Dragi Miško,

Pažljivo sam pročitao tvoja pisma. Moj mladalački entuzijazam ostaje i dalje uporno i tvrdoglavo.

Ovih dana se osjećam izvrsno. Uzimam lijek Tamare Vasiljevne Varabjove već 15 dana.

Monitor je objavio o njoj članak. Na osnovu tog članka danas me zvao potpredsjednik Vlade Krunoslav Vukčević; traži lijek za Rista. …

Ovo dosad je bio moj kratak zdravstveni bilten.

Poslovni nije kao zdravstveni. Vodim tešku borbu, ali sam i dalje optimista. Ovog mjeseca sve treba da postane izvjesno. Postoji ukaz predsjednika Jeljcina da se dugovi moraju platiti.

Poslova imamo, ali je teško zatvoriti sve rupe, curi na mnogo strana. No, i pored svega toga uvjeren sam da će kapetan isploviti na brodu, a osoblje će biti prepolovljeno.

Prelazimo na značajnije (za tebe) stvari. Slažem se da se Montenegropublic pretvori u holding kompaniju, koju sačinjavaju: Monitor, Antena M, Televizija, Štamparija.

Govoriš da Montenegropublicu pripadne 51 odsto od Monitora. Predlažeš podjelu akcija za štampariju. Takođe predlažeš za Antenu M … Prethodno se mora znati koliko ko sačinjava u Montenegropublicu i svim ostalim pogonima buduće holding kompanije.

Za štampariju ne treba izjednačavati – ti i ja po 29 odsto (? nečitljivo). Jedan procenat dodaj kome hoćeš: ili Montenegropublicu ili Dragici.

Miško, vrlo je važno da se sve reguliše zakonskim propisima i čistim odnosima. Ti moraš više od mene da znaš crnogorsku sredinu koja će izmisliti stvari i gdje ne postoje. Obojica smo to već doživjeli. I ljudi kojima si najviše učinio okreću otrovne strijele i okreću ti leđa. Koliko istine u onoj poslovici: „Zašto me napada, ništa mu dobro nijesam napravio”.

Potpuno te razumijem što si umoran, i ne bih se čak ni ljutio da me ponekad pošalješ u …

Nijesam saglasan da se odričemo u bilo čiju korist, o tome ćemo naknadno donositi odluku – u čije ćemo se svrhe odricati. Slažem se da se proda dio Monitora, odnosno da se uđe sa akcijama. Mi se ne možemo ustručavati što su naše akcije najveće u cjelosti i pojedinačno i u Montenegropublicu i u svim pogonima.

Za vrijeme mog boravka u Podgorici razgovaraćemo detaljnije o svemu.

Dragi Miško, stalno me progoni misao o Građanskom forumu. Osjećam sa te strane kritike i neprijatnosti. Molim te razmisli na koji način da sazovemo Građanski forum i izvršimo novi izbor predsjednika. Zločinci se obično vraćaju na mjesto zločina. Ja bih želio da se tamo vratimo i ponovo oglasimo. Što ti misliš?

Molim te dostavi mi specifikaciju za televiziju. Definitivna moja odluka je da je kupujemo, naročito ako se radi o sumi koju si naveo – cca 350.000 DEM. Molio bih te da to bude najminimalnije.

Srdačno te pozdravljam, tebe i tvoju porodicu.
Ćano

Za Građanski forum smatrao sam da je to mrtav konj i u usmenoj komunikaciji rekao Ćanu da u eventualnom obnavljanju aktivnosti ne računa na mene. U vezi sa transformacijom Montenegropublika u holding iskrsli su problemi o kojima će biti riječi docnije.

(Nastaviće se)

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo