Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Kasnorečivo

Objavljeno prije

na

„Nemoj da se smiješ toliko, (o)plakaćeš” je čuvena rečenica mnogih, pa se posle razvije anksioznost, strah od sreće, pa muke razne, pa te ta neman ščepa niotkud svaki put kada dopustiš sebi sreću, uvuče se u genetski kod i tu stanuje

 

Kafa, tu se nekako skloniš od sebe, ali povremeno proviruješ jesi li još tu. Moji snovi su sasvim obični, jednostavni, sedim pored mora, ćutim i dišem duboko. Imam i neke skroz nemoguće snove, sedim pored mora, ćutim i dišem duboko. U životu se nekad nešto jednostavno potroši. Ja to zovem jalove nade. Jednostavno staviš tačku na nešto. A dobar deo ove godine provešću na pecanju, tako sam odlučila, iako me niko ništa nije ni pitao. Nikad nije do jutra, ili ponedeljka, ili posla, uvek je do mene. Odavno sam ja prestala da čekam išta osim proleća.

Ima tih dana, život sedne u svoju stolicu. Čovek je proklet, pa kad mu je najlepše on najviše očekuje ono najgore, baš zato što mu je najlepše, jer… ko mu je dozvolio da mu bude lepo!? „Nemoj da se smeješ toliko, (o)plakaćeš” je čuvena rečenica mnogih, pa se posle razvije anksioznost, strah od sreće, pa muke razne, pa te ta neman ščepa niotkud svaki put kada dopustiš sebi sreću, uvuče se u genetski kod i tu stanuje. Kad tako neka pojava javno obasipa zemlju i ljude svojim mudrostima, moja baba bi govorila: „Šta mlati ovaj?“ Koliko god nam ta spoznaja bila neprijatna, postojanje granica je neophodno. Neke su tu da bismo ih pomerali, neke da zauvek ostanu netaknute. Mudar čovek nikada neće pobrkati koje prepreke pripadaju jednoj, a koje drugoj vrsti.

Gledam svoju ćerku kako vlažnim maramicama briše sinu usta i odmah se otisnem u detinjstvo. Kod nas na selu, baba zgrne krpom, sa mušeme, ljuske od krompira, krastavaca…, u kantu za svinje, malo je spere, nas obriše oko usta i potera u donje dvorište, a mi rumeni kao jabuke, ih! I nisam ja to sad prekrstila ruke jer me nije briga šta se dešava oko mene, samo sam se snažno stisnula da mi srce ne izađe.

„Čovek ti je taka živina, sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, odboluje i zaboravi. I produži da živi ko da ga nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto, ali kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Tak’a je to strvina. Voli da živi, živina.“ – Petrijin venac.

Stalno se nadmudrujemo, noć i ja… Ona postavlja nemoguća pitanja, a ja se pravim da znam odgovore. I tako, noć i ja, gotovo uvek sačekamo jutro. Bez ijednog suvislog odgovora. Možda će ova, kojoj hrlim u naručje, biti milostivija. Vama, neka je baš onakva kakvu priželjkujete.

P.S. Vrlo brzo neću imati nikakav stav ni na koju temu, hodaću naokolo samo sležući ramenima.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Savjest griže

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedan iza ponoći. Pijetao kukuriče u komšiluku. Drugi mu odgovara iz daljine. A onda selo potone u tišinu. Tek ponegdje kesten padne i lupi u limenu kapiju

 

Ni ove godine nisam išla na more. Inače, naši stari su sva mora oko nas nazivali: sinje, crno i belo, a posle ih je struka krstila po svom.

Mudre glave zbore da što nam je prošlost dalja lepše izgleda, a isto je i kad pogledamo u budućnost, a jedino ne valja ovde i sada, i može biti da je do nas. Moj mozak ovih par dana uopšte nije radio. Apsolutno odbijanje bilo kakvog organizovanja, razumevanja, a komunikacija spala na sramotno niske grane. Emocije nekako šiljate, žuljave. Ovaj čas kao da sam se polila hladnom vodom.

Moja najstarija ćerka, što me neštedimice lepi etiketama, gleda moju fotografiju iz detinjstva, kaže: „Ništa se nisi promenila. Mrgud bila, mrgud ostala. A, da to ti sunce ide u oči, ups, sori“. Hrani kuče da te ujede. Male jednostavne stvari su zapravo tu, u izobilju. Odsutni su samo oni koji im daju težinu. Prećutno.

Poverenje. To je onaj dobar osećaj kad si se (o)pustio skroz, do kraja. Nema cvikanja, nema povlačenja. Dišeš punim plućima. „Ne moram ja ništa“, mnogo sam puta i pročitala i čula. Ne moraš, ali samo ponešto i u nekim situacijama i kontekstima, inače moraš i to trćećim korakom.

I što reče Duško Radović: „Izbegavajte da sedite često. Ko sedi, ili mu se jede, ili mu se pije, ili mu se misli. A ovo nije vreme ni za jednu od tih stvari.“

Jedan iza ponoći. Petao kukuriče u komšiluku. Drugi mu odgovara iz daljine. A onda selo potone u tišinu. Tek ponegde kesten padne i lupi u limenu kapiju.

Šta se desi sa izigranim poverenjem? Ništa. Kreneš na drugom mestu od početka i gradiš. Zbog sebe. Jer je taj dobar osećaj sigurnosti neprocenjiv. Od te iskrene bliskosti u kojoj nema ni trunke koristi ili neke zadnje namere, distanca pravi harmoniju osećaja, i od nje gradi ono najlepše i jedino što možemo da imamo – trenutak. Tek kad se malo odmakneš od svakodnevice shvatiš koliko je sve besmisleno. Kad se vratiš, još je jasnije…

Svaki put kad mi dođe da skliznem u ludilo, setim se da nemam taj luksuz i vratim se nazad sa ivice razuma – šta ću kad nema ko drugi. Prvi put u životu imam planove i potpunu spremnost da se osećam sasvim dobro i ako se ništa od toga ne ostvari.

P. S. Dosta se ćutalo. Vreme je da se zanemi.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

U skladu sa nemogućnostima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mislim da se ništa iskrenije ne pojavljuje u pisanom obliku od onoga što ste željeli da izbjegnete

 

Jutros sam videla vranu kako nosi grančicu u kljunu i popravlja gnezdo i to mi je bilo nekako ljubavno. U zanosu trenutka i strasti, otkidoh komadić stvarnosti. Ti tihi razgovori vezanih duša su prava mera, poput košulje od najfinijeg pamuka, što istovremeno miluje i diše… a nema puno takvih košulja, možda samo jedna koja ti paše… da ti bude salivena.

Ponekad mi tako, na prepad, kroz glavu prođu fragmenti tvog postojanja u mom životu, udare me toliko jako u grudnu kost, da shvatim kako još uvek nemam nameru da ti oprostim što nisi ostao. Nisam imala pojma da u meni ima toliko svetova koji se mogu razoriti. Ne okrećite leđa, šapati vrebaju trenutak da slete na ramena. Iza mene više prošlosti nego što realno može da bude budućnosti.

Moje misli ne misle, one osete čudnu kišu koja mi puni kosti tminom. Kad bih mogla sebi u uvo da uđem i izađem na drugo… Ne bih se zadržavala dugo na putu kroz glavu. Od činjenica se ne beži, ali dobro je čvrsto stajati nogama na tlu. Nekom travnatom, možda i u šumi.

Nije slučajno što su ljudi sa sela skoro uvek ljudi skromnog karaktera. Svako ko se svakodnevno suočava sa lepotom i veličinom prirode, ne može, a da se ne oseća malim i ne poštuje je. Tako da, ako slučajno poznajete gordog čoveka, nemojte ga slati u pakao, pošaljite ga na selo, mogli biste ga spasiti. Ima vremena za spasenje. Ne pitajte kako znam. Što bi rekao Hogar Strašni: „Nisam tako mlad kao nekada, ali svakako ni star kao što ću tek biti.“

Sedim ispred kuće. Zaduva neki vetrić, pootvaram sve da uđe vazduh, vetrić prestane. Zatvorim sve, sednem. Vetrić zapiri… Opet otvorim sve, vetrić stane. I eto ti jeseni za par dana, onda Nova godina, pa slave… Mislim da se ništa iskrenije ne pojavljuje u pisanom obliku od onoga što ste želeli da izbegnete.

I zauvek najbolji refren neke pesme na prostorima bivše nam države: „Moje je more, moj je brod, moji su vjetrovi, kiše i oluje. Tebi ostavljam novi krov, novi asfalt i priključak struje… ref: Obala je pola-pola, ali ti poklanjam sve…“ Uštedela sam omanju pustinju reči, ali izgleda da posedujem kapacitet Sahare. Samo, više volim reke i kada reči teku.

Kad sretnete sebe na svom putu, ne odbijajte društvo.

P.S. Na nekim mestima me više nema, a mogla sam da se zakunem da ću da ostanem.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pametniji se prepušta

Objavljeno prije

na

Objavio:

A možda je i najveća čovjekova nesreća u tome što skoro nikad nije u stanju da vidi malu pukotinu kroz koju u njegov život ulazi sreća, ni podmuklu malu pukotinu kroz koju ulazi nesreća

 

Na šta je svet spao! Da se ja, rođena ljuta i nadrndana, smešim kad god sam u prilici (dobro, kad god se setim), jer mi je muka da gledam ove stalno ljute i namrštene ljude, pa kobajagi pravim ravnotežu. Ima tako nekih dana kada te spoznaja sačeka iza ćoška i pukne po sred grudi i glave i obori na dupe. Žao mi je ove životne snage protraćene na preživljavanje i na pogrešne ljude. Istovremeno, zapanjena sam što je još uvek ima za dalje i one prave koji su samo malčice kasnije došli.

Sveukupno ludilo sveta oko mene tako je kristalno jasno da odustajem od buđenja u njemu. Ono što sad pokreće svet, nikad nije moglo da pokrene mene. Jednostavno se ne razumemo. Lično, osećam da je svet oko mene toliko na ivici da sam udahnula punim plućima, zadržala dah i čekam šta će da se desi. Volim te prelaze iz svetlosti u mrak i senke koje nastaju u ljudima. Čini ih tako živim! Sve isprepleteno, ne postoji jedno bez drugog. Besmisleno je kriti bilo šta od toga, jer jednostavno… sve se vidi. Uvek. Sve. I ono što fali i ono što preliva. Samo se treba zagledati. A možda je i najveća čovekova nesreća u tome što skoro nikad nije u stanju da vidi malu pukotinu kroz koju u njegov život ulazi sreća, ni podmuklu malu pukotinu kroz koju ulazi nesreća.

Kada odlaziš, iza tebe ostaje samo zvuk koraka, sve tiši i tiši, silueta lelujava, sve dalja i manja. Prisustvo što bledi.  I misao.  Ili… Misao ode pre čoveka, pa vođen njome, napred krene… na putovanja… bez osvrtanja. Maglovit odsjaj slobode koja nestaje u podne da bi još više ličila na san. Avgust je mesec u kojem je otišla moja majka, jedina osoba u našem životu koja nam besplatno i uvek daje ono za šta nas svi drugi teraju da skupo plaćamo: oproštaj.

Izgubila sam svoju oštrinu… Više ne spuštam slušalicu ovim promoterima sa ekstra popustima, nego ih pustim da završe, pa ih pozdravim. Svako ima svoja skrivena, ranjiva mesta i ja ih poštujem i ne čačkam, a i ne dozvoljavam nikom da traži put do mojih.

Posle godina učenja kako da budeš jak, dođe vreme da naučiš da veruješ u sebe.

P.S. Neiskorištene prilike čuvam da bih kasnije imala za čim da žalim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo