Povežite se sa nama

INTERVJU

ŠKELJZEN MALIĆI, FILOZOF I POLITIČKI ANALITIČAR IZ PRIŠTINE: Sarađujmo, ne čekajmo Brisel

Objavljeno prije

na

MONITOR: Stižu vijesti da Albanci masovno bježe sa Kosova u Mađarsku i u Zapadnu Evropu. Samo u januaru azil je, kako prenose mediji, u Mađarskoj zatražilo 10.188 kosovskih Albanaca. O čemu se radi?
MALIĆI: Ako se uzmu u obzir i podaci o iseljavanju poslednjih meseci, ta brojka je mnogo veća, neki govore da je od septembra prošle godine ilegalno i legalno na Zapad otišlo između 30 i 50 hiljada Albanaca sa Kosova. Glavni razlog za poslednji masovni talas iseljavanja jeste ,,prohodnost” granice Mađarske pošto je vlada Orbana odlučila da praktično ukine kontrolu granice. Ta vest se raširila među Albancima na Kosovu i onima koji zbog profita organizuju transport preko Srbije i za velike sume ilegalno prebacuju ljude preko granice. Kao što je poznato, Kosovo i dalje ima vizni režim za putovanje u zemlje EU, a s druge strane i visoki stepen nezaposlenosti naročito među mladima koji žele da nađu posao i žive vani.

To je aktuelni kontekst, a odlazak sa Kosova prema Zapadu stalna je tendencija. Kosovo se ne razvija dovoljno brzo da bi moglo zadovoljiti potrebe stanovništva. I ekonomska kriza na Zapadu uticala je na kosovsku ekonomiju, a i na doznake i drugu pomoć koju dijaspora šalje rođacima na Kosovu. Skoro 25 odsto kosovskog stanovništva zavisi direktno od tih doznaka.

Na povećanje besperspektivnosti uticala je i duga kriza u formiranju kosovske vlade. Prošla godina protekla je u natezanjima hoće li se formirati vlada sa tankom i nesigurnom većinom kako bi se eliminisao bivši pemijer Hašim Tači čija je stranka na izborima bila najjača po broju glasova, ili će Tači napraviti veliku koaliciju sa DSK, strankom istorijskog lidera Ibrahima Rugove. Prevagnula je ova druga opcija time što je Tači pristao da ustupi mesto premijera Isa Mustafi. Deo građana, ne samo glasača opozicije, bio je veoma razočaran ovakvim ishodom.

MONITOR: Nedavno su organizovane demonstracije na Kosovu…
MALIĆI: Pa, ono što sam rekao u prethodnom odgovoru stvorilo je uslove za situaciju zatvorenog lonca u kojem se kuvaju tenzije i ako nema ventila onda dolazi do eksplozije. Neposredni povod bila je izjava Aleksandra Jablanovića, ministra u kosovskoj Vladi, koji je nazvao ,,divljacima” Albance iz Đakovice pošto su oni sprečili dolazak grupe Srba u ovaj grad za Božić. Đakovica je imala najviše civilnih žrtava kao i najveći broj nestalih u ratu, i vrlo su česti otpori hodočašću Srba u njihov grad, naročito kada nisu dobro organizovani, što je ovoga puta bio slučaj. Majke žrtava iz Đakovice i političke organizacije na Kosovu reagovale su protiv Jablanovića i tražile da se on smeni iz Vlade. On je dao jednu konfuznu izjavu izvinjenja da nije znao šta se desilo u Đakovici za vreme rata, što je još više razjarilo javnost i partije u opoziciji.

Drugi povod za demonstracije bilo je (ne)usvajanje zakona o metalurškom kombinatu Trepča. Postoje kontroverze oko privatizacije i obnavljanja rada u punom kapacitetu kombinata. Zakon koji je trebalo da reši i pitanje Trepče Vlada je bila povukla iz Skupštine u poslednjem trenutku pre izglasavanja, što je stvorilo utisak da je to učinjeno pod pritiskom Beograda. Opozicija je tražila da se Trepča proglasi javnim preduzećom i da bude u punom vlasništvu Kosova.

Pokret Samoopredeljenje Albina Kurtija organizovao je demonstracije, a njemu su se pridružile i opozicione partije i neke nevladine organizacije. U prvim demonstracijama polomljena su stakla na zgradi Vlade Kosova, ali nije bilo većih izgreda. Nakon nekoliko dana organizovane su nove demonstracije u kojima je došlo do, do sada, najžešćeg sukoba između policije i demonstranata, u kojima je bilo mnogo povređenih na obe strane. Nakon ovih demonstracija ministar Jablanović je smenjen, a Vlada je dala garancije da Trepča neće biti nipošto ,,otuđena”.

MONITOR: Ima li izgleda da se politička i ekonomska situacija na Kosovu stabilizuje?
MALIĆI: Ima izgleda ako se brže bude rešavalo pitanje punog međunarodnog priznanja Kosova, naročito od strane Evropske Unije, koja je na neki način preuzela nadzor nad Kosovom od Saveta bezbednosti UN, gde je status Kosova blokiran od strane Rusije. Problem je u tome što Evropska Unija nije potpuno jedinstvena oko Kosova, pet zemalja članica još ne priznaju Kosovo, te je zato jako važno da se ubrza i uspešno završi dijalog Kosova i Srbije o normalizaciji odnosa između dve države, koji se vodi u Briselu. Taj dijalog je dao dobre početne rezultate, ali je godinu dana bio u zastoju, i tek je ovog 9. februara nastavljen. Velike investicije ne mogu stići na Kosovo dok se odnosi između Kosova i Srbije ne normalizuju i Kosovo ne stekne puno priznanje i međunarodni subjektivitet. Naravno, za stabilizaciju su važna i unutrašnja pitanja, demokratizacija, vladavina zakona, borba protiv korupcije itd.

MONITOR: Iz kabineta predsjednika Srbije najavljuju novu platformu o normalizaciji odnosa sa Kosovom s ciljem da se definiše status teritorije. Kako to komentarišete?
MALIĆI: Predsednik Srbije Nikolić pokušava da bude neka vrsta kočničara u pozitivnim koracima koji se preduzimaju u procesu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. Ne znam da li to radi na svoju ruku ili je to koordinirano da bi Srbija zadržala politiku na dva koloseka. Znajući dobro kakav je političar predsednik Srbije, očekujem da će ta nova platforma biti bazirana na onoj staroj pretenziji ,,srpskog Kosova”, prepakovana u nekakve fraze i providne i prividne kompromise.

MONITOR: Kakvo će biti finale briselskih pregovora što se tiče stvaranja uslova za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije, a i između Albanije i Srbije?
MALIĆI: Briselski dijalog trebalo bi da se završi potpisivanjem ugovora o potpunoj normalizaciji odnosa između dve države kojim će biti prevaziđena sva sporna pitanja, uključujući i rešavanje pitanja granica, i time praktično osigurano uzajamno priznanje i poštovanje na duge staze. Na tom ugovoru se već uveliko radi prema uzoru na nemačko-nemački ugovor iz 1972. godine i on će biti potpisan kada se reše tehnička pitanja o kojima se sada razgovara u Briselu. Optimista sam da će do toga doći, što brže to bolje, jer i Srbiji i Kosovu je taj sporazum uslov da budu primljeni u EU kao punopravni članovi, dok će aspiracija Kosova biti i učlanjenje u Ujedinjenje nacije. Nemački model to podrazumeva, jer su po tom ugovoru i Zapadna i Istočna Nemačka bile članice UN.

MONITOR: Objavili ste knjigu ,,Kosovo i raspad Jugoslavije”, u kojoj iz svog ugla opisujete raspad bivše Jugoslavije i kasnijih događaja na Kosovu. Kako izgleda taj Vaš pogled?
MALIĆI: Knjiga je bila objavljena 2011. godine u Albaniji i prevashodno namenjena albanskim čitaocima, u Albaniji i na Kosovu, a kada je prošle godine prevedena na srpski jezik i objavljena u Beogradu pokazalo se da je prijem bio mnogo bolji, sudeći po osvrtima i reakcijama, u zemljama bivše Jugoslavije. Knjiga je zapravo dugačak intervju, koji je sa mnom radio novinar Baton Hadžiu, i govori o životu i raspadu Jugoslavije prelomljene kroz moju biografiju. Knjiga je mešovitog žanra, ima diskursivnih i analitičkih delova, a ima priča o događajima i naravima, gledano očima nekoga ko je rođen, odrastao i bio relativno dobro integrisan u jugoslovensko društvo, ali je onda u osamdesetim godinama, kao i mnogi drugi, prolazio kroz identitetsko “pročišćavanje”, jer sam ja još u osamdesetim godinama upozoravao da način na koji Srbija želi da reši kosovsko pitanje može voditi do raspada federacije. Moja glavna teza bila je da Kosovo nije osovina jugoslovenske krize, već samo njen katalizator. Smatrao sam da Srbija koristi pitanje Kosova da bi se preispitali temelji Jugoslavije, otvorilo pitanje odnosa između Srba, Hrvata i Slovenaca, kao osnivača Jugoslavije i to iz perspektive unitarnih i velikosrpskih ambicija koje su osvojile Beograd osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

MONITOR: Vi ste politički savjetnik albanskog premijera Rame. Čemu politički vrh Albanije daje prioritet u odnosima sa susjedima – državama bivše Jugoslavije?
MALIĆI: Albanija je bila zemlja koja je u prošlom veku dugo pokušavala da živi izolovana, pa je naučila lekciju da izolacija vodi do katastrofe i kolapsa. Vlada pemijera Rame daje veliki prioritet razvoju saradnje sa susedima i uopšte saradnji u regionu. Albanija se zalaže za dobrosusedske odnose oslanjajući se na maksimu ,,Nula problema sa susedima”, što ne znači da nije svesna da postoje problem, npr. sa Grčkom, koja čak još nije ukinula zakon o ratnom stanju sa Albanijom iz četrdesetih godina prošlog veka, ali je s druge strane jedna od zemalja koju smatra strateškim partnerom. Ideja je da se sa susedima o svim pitanjima može i treba razgovarati kako bi se našli dogovori ili kompromisi. Naš region ima pomalo nezgodnu geografiju, a i složenu konfiguracija etnija, vera i granica, a sve to je otežavalo odnose i zbog zaostale i nepotpune infrastrukture, koja je često onemogućavala bolju saradnju među državama. Premijer Rama stavlja znak jednakosti između aspiracije regiona da u celini postane deo EU, kao i aspiracije da sam region sarađuje što tesnije, da razvija svoje zajedničko tržište. Ne moramo čekati da nas Brisel primi u zajednicu da bismo unapredili odnose.

Kosovo i Crna Gora nemaju otvorenih pitanja

MONITOR: Kako ocjenjujete odnose između Crne Gore i Kosova?
MALIĆI: Odnosi između Crne Gore i Kosova su dobri, ali bi mogli biti mnogo bolji. Mi nismo samo susedi, već i kroz istoriju, a i sada, živimo zajedno na istim prostorima. Drago mi je što će se na Kosovu uskoro i zvanično priznati crnogorska manjina kao ustavna kategorija, jer kao životna stvarnost ona je dobro poznata svima, samo smo se poslednjih decenija ne malo čudili kako je došlo do toga da su Crnogorci na Kosovu, kojih je prema ranijim popisima bilo vise od 30 hiljada, odjednom pretvoreni u drugi etnikum.

Želeo bih da istaknem da je Crna Gora bila veoma širokogruda 1999. godine kada je primila veliki broj proteranih sa Kosova, procentualno najveći u odnosu na broj stanovnika. Mislim da dve zemlje nemaju otvorenih pitanja, a da ima prostora da se ekonomska i druga saradnja proširi.

Region je ,,izduvao” ratove

MONITOR: Kako ocjenjujete stanje na Balkanu, prijeti li nam opet ratni sukob?
MALIĆI: Ne očekujem nove ratove. Naš region je devedesetih godina ,,izduvao” svoje ratove. Znam da trenutno rastu brige oko toga da će se možda ukrajinska kriza i rat proširiti na naš region, ali ne vidim mogućnost za takvo ,,prelivanje” sem ako se ukrajinski rat ne pretvori u novi svetski sukob, u što ne želim da verujem.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SVETLANA BROZ, DIREKTORICA NVO GARIWO U SARAJEVU: U RS se dijeli oružje grđanima kao ’91

Objavljeno prije

na

Objavio:

I Ideje Velike Srbije i Velike Hrvatske, bazirane na teritorijalnim pretenzijama prema BiH, življe su nego ikada ranije. Evropa i svijet gledali su na krvavi raspad Jugoslavije bez komentara, osim svijetlih likova poput Alexandra Langera, pisca i člana Parlamenta Evrope koji se ubio u znak protesta protiv beskrupuloznog ćutanja Evrope i njenih institucija. Pitanje je samo hoće li ponovo ćutati

 

MONITOR: Na nedavno održanom sastanku ministara inostranih poslova zemalja članica EU, u izvještaju koji je podnio Žozep Borelj, posebno je naglašena zabrinutost u vezi sa situacijom na Zapadnom Balkanu. Poznajete različite sredine tog prostora – kako Vama izgleda Zapadni Balkan danas?

BROZ: Izgleda mi, kao i više od poslednje tri decenije, kao bure baruta – što uopšte ne čudi. Zamislite Nemačku da su njoj posle Drugog svetskog rata saveznici ostavili na vlasti nacional-socijalističku partiju i sve Hitlerove saradnike. Ta partija je i danas zakonom zabranjena, a dvadeset tri od dvadeset četiri u Nirnbergu suđena ratna zločinca osuđena su na smrt nakon suđenja koja su trajala tri i po godine. Ovde se dogodilo upravo suprotno: nakon ratova od 1995. do 1999. sve nacionalne (čitaj: nacional-socijalističke) partije koje su organizovale ratove i vodile ih, ostale su na vlasti do danas. A suđenja za ratne zločine u ICTY trajala su gotovo trideset godina. Sve u ime ljudskih prava okrivljenih, koji su ubili više od 100.000 građana i raselili samo u BiH 2,5 miliona. Ideolozi tih zločina u najvećem broju i danas vladaju prostorima Zapadnog Balkana, kao članovi najjače mafije organizovanog kriminala u Evropi, birani od strane preplašenih građana, s blagoslovom iste te EU.

MONITOR: Mogu li se stvari na Zapadnom Balkanu uopšte poboljšati za „obične ljude“, bez pritisaka i uslovljavanja od stane međunarodnih civilnih i vojnih organizacija, EU, SAD?

BROZ: Goloruki građani ne mogu izaći na kraj sa onima koji imaju svu vlast, novac, trenirane i plaćene ubice za ratove koje su vodili i koje ponovo žele voditi. Dovoljno bi bilo kada bi sve te međunarodne institucije skupile sav dokazni materijal koji imaju, jer ovde se nalaze više od trideset godina, a prate i registruju pomno sve kriminalne radnje, i omogućile tužiocima i sudijama da pravedno sude, odnosno da imamo nezavisno sudstvo. Ali, kako to nisu uradili za ove tri decenije, izgleda da im permanentna nestabilnost Zapadnog Balkana odgovara. Dokle će im odgovarati, ne znam.

Sećam se davnašnjeg razgovora sa generalnim sekretarom OSCE-a, koji mi je na apel da ta organizacija pomogne regiji Zapadnog Balkana da se oslobodi organizovanog kriminala, rekao da će svaka država morati to sama da uradi. Od tada do danas ništa se nije promenilo. Kriminalci vladaju, a narod opljačkan ćuti u strahu da može biti i gore.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 22. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

MONITOR:  Za sada samo URA insistira na ekspertskoj Vladi koja je dogovorena Sporazumom iz avgusta prošle godine  trojice lidera pobjedničkih lista. Šta bi značilo kršenje tog dogovora, i ulazak lidera parlamentarne većine u Vladu?

PERIĆ: Možda to nije bila zamisao na početku, ali sada je već jasno da je teza o ekspertskoj vladi zapravo brana da jedna koalicija uđe u Vladu na ministarskom nivou. Ne treba nikakva posebna elaboracija da to u praksi nije ekspertska Vlada i da njeni rezultati ne daju za pravo da se može tako karakterisati. Da je zaista espertska ona bi u hodu rješavala probleme, a ne gomilala nove.

Da je ona pokazala drugačiji stil upravljanja, da je pokrenula opštedruštveni dijalog, da nije ignorisala javnost – posebno stručnu, da je pružila jasan plan razvoja, tada bi njena pozicija bila snažnija. Takođe, da su premijer i ministri razumjeli da treba da ponude viziju i za nju obezbijede podršku – od parlamenta pa sve do najšire javnosti – tada bi stvari izvjesno bile drugačije.

Ovako samo isticanje modela koji nije dao rezultat je neuvjerljivo i očito pokazuje da je pozadina nešto drugo. Mislim da ta vrsta kalkulisanja dugoročno nikome ne donosi ništa.

MONITOR: Međunarodna afera Pandorini papiri podsjetila nas je na rezultate 30 godina vladavine DPS-a, odnosno Mila Đukanovića, ali i nedostatak nezavisnih institucija, kao što je tužilaštvo. Kolika je odgovornost nove parlamentarne većine za to što još čekamo na drugačije tužilaštvo?

PERIĆ: Koliko su institucije obesnažene govori podatak da krucijalne impulse u borbi protiv korupcije dobijamo iz civilnog sektora. To u ovom slučaju daje dodatni kredibilitet MANS-u, ali govori nam i koliko je naše ne samo pravosuđe, već cio državni aparat zapušten. Nova parlamentarna većina kao da se trudi da se uklopi u taj opšti utisak.

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”. Ovu agoniju koja je tek počela mogu da zaustave jedino građani stalnim zahtijevanjem da političari daju ideje i rješenja koja će sprovoditi. Ovo što  vidimo je gola inercija koja nas vodi ka novom tavorenju, uz novi momenat dodatno podijeljenog društva.

MONITOR:   Ove sedmice završen je i Izvještaj o dešavanjima na Cetinju, tokom ustoličenja mitropolita. Očekujete li da bi taj dokument mogao dodatno da utiče na pitanje rekonstrukcije Vlade, jer je premijer Krivokapić najavio da će pokrenuti pitanje odgovornosti vrha policije?

PERIĆ: Izostaje šire sagledavanje tog dešavanja, razumijevanje svih njegovih slojeva i djelova zajednice koji su u njemu učestvovali i, što je najvažnije, pouke koju možemo izvući. U realnosti ovo pitanje je postalo instrument bitke dokazivanja unutar vlasti koje bio ,,značajniji” i ,,hrabriji”.

Imali smo situaciju u kojoj je jedino dobro to što nije bilo žrtava, i u kojoj su svi ključni akteri mogli učiniti mnogo više, dok je neodgovornosti bilo na svim stranama. Ne očekujem da će se to naći niti u jednom izvještaju, a to bi bila blagotvorna promjena u načinu razmišljanja.

Dakle, izvještaj može imati dimenziju prepucavanja unutar vladajuće strukture, ali teško da će nam dati istinski uvid u ono što se dešavalo.

MONITOR: Hoće li afera Pandorini papiri biti zaboravljena, kao brojne u nizu?

PERIĆ: Da li će ova afera biti zaboravljena kao i mnoge ranije, zavisi od dva faktora. Prvo, da li ćemo kroz papire dobiti i konkretnije dokaze o nezakonitim radnjama i, drugo, da li će se tužilaštvo, a potom i sudstvo reformisati. Oba odgovora moraju biti pozitivna da bi ova afera dobila kredibilan sudski epilog.

Ipak, naglasimo da je neodrživa etička pozicija predsjednika države koji je osnivao pravne entitete koji se često kreiraju sa namjerom, između ostalog, izbjegavanja plaćanja poreza. Argument da u trenutku osnivanja nekog trasta nije bio na državnoj funkciji je neozbiljan. On je tada i sada na čelu partije koja je u tom trenutku davala i premijera i predsjednika države, partije koja se zalaže za privlačenje stranog kapitala i koja je zahtijevala da građani plaćaju porez u svojoj zemlji – a ovi trastovi se osnivaju u velikom broju slučajeva upravo iz suprotnih razloga.

MONITOR:  Ministar finansija Milojko Spajić nastavlja sa obećanjima. Ove sedmice Socijalni savjet izglasao je podršku programu Evropa sad, koji bi prema riječima ministra Spajića omogućio građanima znatno  bolji standard od početka sljedeće godine. Opozicija upozorava da smo pred finansijskim kolapsom. Gdje je istina?

PERIĆ: Bilo bi dobro da se prisjetimo počev od devedestih godina koje su sve to bombastične najave o dramatičnom napretku u par mjeseci ispunile. Enormne bankraske kamate? Masovna vaučerska privatizacija? Bogaćenje na berzi? Znam da to ne zvuči atraktivno, ali vjerujem da rezultati dolaze kao posljedica dugotrajnog i predanog rada.

Volio bih da se ostvare najave iz tog ministrovog plana, ali iz ove perspektivne ne razumijem kako. Ostaje mi zaista nejasno kako u ambijentu u kome je za godinu dana porastao broj nezaposlenih, pao broj zaposlenih, uvećan državni dug, u kom je parlament trenutno u stanju da ne usvaja zakone, gdje nije i pored najava otvorena mogućnost za prijem novca iz inostranstva putem najvećih globalnih elektronskih servisa… kako u tom ambijentu zabilježiti tako velik skok. Može se, naravno, računati i da će se, ako se suzbije siva ekonomija koju je za osobom ostavila prethodna vlast, doći do dodatnih prihoda, ali da to može pokriti ove projekcije – nisam siguran. No, bio bih jako zadovoljan da se pokaže da nijesam shvatio veliku viziju, samo upozoravam na rizik koji je po meni očit.

Naravno, mogu se javne finansije napregnuti do pucanja kako bi neko obećanje bilo na kratak rok ispunjeno, ali koja je cijena? Uz to ući u takvu reformu bez jasnih i provjerljivih obrazloženja je prilično upitno sa stanovišta odgovornosti.

Marketinški gledano ovo jeste snažno rješenje za onog ko ga predlaže, svojevrsna win-win situacija: ako neko iz vladajuće većine odbije da glasa za zakone koji bi omogućili ove mjere – on će biti kriv što blagostanje izostaje, ako pak napregnete javne finansije da biste izgurali ovaj program, onda dobijate nekoliko savršenih mjeseci za političku kampanju, recimo formiranja nekog političkog subjekta koji bi iznjedrila Vlada koja sebe naziva ekspertskom.

MONITOR:  Šta je izlaz iz aktuelne političke situacije?

PERIĆ: Moramo pronaći konačno iskustva na koja ćemo se oslanjati i definisati vrijednosti oko kojih ćemo se okupljati. Takođe, moramo otvoriti javni dijalog na sve teme koje pritiskaju zajednicu. Siguran sam da bismo jednog dana došli do nekog rješenja – do tada, mi ćemo tumarati i sva naša djelanja će biti plod stihije. Izbor je na nama.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

MONITOR: Ostaje i ahiva sjećanja na „prvih 30 godina“?

ZAJOVIĆ: Proizvele smo 300  kratkih filmova o našim akcijama sa Grupom za video aktivzam, oko 300 izdanja onoga što zovemo kontraarhiva, kontrasjećanja, alternativna istorija, deset izdanja ŽUC mreža međunarodnih skupova, 6-7 hiljada terenskih obrazovnih radionica, zakonodavnih inicijativa… Jako je bitna ta isprepletenost različitih aktera i akterki – multiperspektivnost, isprepletenost različitih aktera i akterki. Spojile smo s jedne strane feministički aktivizam, unele smo feministički antimilitarizam, što je nepoznato. I politiku pravljenja savezništava. Nije nam bilo bitno da li je neko muškarac ili žena, iako smo mi ženska grupa. Od početka smo bile sa svim buntovnicima, pobunjenicima protiv rata-dezerterima. To rodno nam nije bilo važno. Preokrenule smo i to rodno a ne samo nacionalno. Sve smo preokretale, uz tu jednu mučninu i tegobu, da stalno preokrećemo, uznemirujemo, stvaramo, kreiramo i da to bude jedan uzbudljiv proces. Umetnici, porodice žrtava, žene najvišeg akademskog nivoa sa ženama koje su završile samo četiri razreda, LGBT zajednica i svi smo na jednom istom mestu, zajednički prepoznati u jednoj drugosti, što kaže Žole iz Škarta – mi ne pratimo modu. Ko prati modu uvek je u zaostatku… Kultura kontrapunkta, ostajanja na mestu i produbljivanje toga je za mene jedino važno.

MONITOR: Za tih 30 godina mnogo toga se desilo pa i promijenilo u našem dijelu Evrope, ali i globalno. Neki lideri su došli i otišli, razgrađivane su i stvarane države, vođeni su ratovi… Kako biste vi, ukratko, opisali kontekst u kojem 30 godina djeluje ŽUC?

ZAJOVIĆ: Evropa danas nije ono što je bila pre 30 godina. Ja pod Evropom podrazumevam ono što je Evropa odozdo, Evropa drugosti, solidarna, Evropa pokreta…  To je moja Evropa koja je ostala ista. I zbog toga mi je bilo važno čak i ono što je formalna integracija u EU. Ali postoji razlika između onoga što je bila institucionalna Evropa pre 30 godina i sada. Mi smo tada mogle da računamo na neke oslonce iz institucionalnih okvira. Recimo Aleksander Langer koji je 1994. napravio Rezoluciju o političkom azilu dezertera i političkih pobunjenika protiv rata – uglavnom koristeći iskustvo Srbije, kao podršku marginalizovanim i nepriznatim pobunjenicima, ili Luizu Morgantini… Ja sad ne mogu da nabrojim nikoga iz Evropskog parlamenta ko je izrastao iz mirovnog, antimilitarističkog ili feminističkog pokreta i koji zaista radi u skladu za imperativom o mogućnosti drugačije Evrope. Tada je bilo odgovornijih u evropskim institucijama i mogli smo u njima da imamo saveznike.

MONITOR: Bila je jasna podrška?

ZAJOVIĆ: Da. Tu nije bio samo GSS, već i druge partije koje su nam bile manje bliske. Postojala je jedna kohezija, jedna odgovornost, jedan stid – „blam“ da se paktira sa režimom. Stalno je postojao jedan antirežimski blok, ali se ne može reći da je postojao i jasan antiratni blok i zbog toga smo, djelimično, u ovome u čemu smo sada. U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na jednom nivou, ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji, ali je postojala jedna atmosfera zajedništva u odnosu na režim i postojali su mediji, bio je ANEM, bio je veliki broj mreža, podrška sa Zapada. Bila je drugačija Evropa. Intelektualna elita nije kolaborirala sa režimom.

Ali, Evropa je promenjena, pogotovo posle ove krize sa izbeglicama koja je pokazala da postoji jedan trajniji beleg Evrope, a to je rasizam i duboko ukorenjeni antisemitizam, sada je to i islamofobija.

A i kriteriji su se snizili tako da EU u ime stabilnosti danas podržava lažne demokrate, diktatore, tako da se sve svelo na standardizaciju, štancovanje zakona. Tu je i jedna bestidnost intelektualne elite pa i kulturne elite, onih koji u Srbiji, nominalno – u ime EU integracija, bestidno kolaboriraju sa Vučićem. I ne radi se tu o izgradnji nekakvog srpskog identiteta i srpske duhovnosti…Ti razni očevi nacije – izluđeni, pauperizovani narod guraju u kolektivno saučesništvo sa zločinom, a oni se čistih ruku izvlače, oni su ugledni članovi društva. To su, kako kaže Zlatko Paković „duhovnici genocida“ koje podržava SPC i patrijarh Porfirije im dodeljuje ordenje.

Ne može se ići u budućnost ako, kako kaže Breht, ispod ruševina stare kuće postoji podrum pun leševa… Ogromna energija se troši u falsifikovanje prošlosti i sakrivanje zločina. Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je nemoguće okrenuti novi list ako se ne pogleda lice prošlosti i ako mi sami ne povratimo ljudskost priznavanjem patnje i žrtava drugih. To se tačno videlo pre neki dan tokom komemoracije za zločin u kasarni u Topčideru. Nema saosećanja ni sa srpskim žrtvama, to je jedna moralna amnezija, nešto veoma loše za sam srpski narod, to potpuno odsustvo empatičnosti prema svojima.

MONITOR: Još jedan pogled unazad: kad je osnovan ŽUC, te jeseni se rasplamsao rat u Hrvatskoj… Kriza je već postojala, a rasplet je bio krvav…

ZAJOVIĆ: Rat se dugo pripremao, u Memorandumskoj Srbiji. Ovo sada je kontinuitet moralno sličnog kulturnog obrasca – mada ne može imati iste posledice. Tada su elite na vlasti imale krizu legitimiteta i rešile su to proizvođenjem kriza, navodnom ugroženošću naroda, srpskog, hrvatskog… Problemi su se tako etnifikovali, što se i danas radi…

MONITOR: Napravili su parcelizaciju Jugoslavije.

ZAJOVIĆ: To je danas i veliki problem Evrope, koja sad sve svodi na etničku dimenziju. To je bio problem i tada i sada. Etnifikovanjem socijalnih, klasnih, ideoloških i drugih problema, išlo se na ruku režimima koji su nastajali od Jugoslavije. To je nesreća za čitav region, posebno za BIH.

MONITOR: Da li je bilo mogućnosti za nešto drugo?

ZAJOVIĆ: Bilo je, naravno, moguće. Mi koji smo bili deo drugačije Jugoslavije, jedne kulture drugosti, pluraliteta i koji nismo imali veze sa etabliranim strukturama države i Partije, znali smo da je moguće. Ipak je najveća odgovornost režima u Srbiji na čiju se stranu stavila JNA. Neću time da aboliram neke druge, ali Srbija je bila i najbrojnija i uz sebe je tada imala jednu destruktivnu silu…

Ja sam se pitala kao aktivistkinja – kako smo se toj autokratskoj vlasti suprotstavljali?  Stalo mi je da se zna da je postojao veliki otpor u Srbiji, Vojvodini i drugde, da to nije bilo ograničeno na Beograd, na razne inicijative, Žene u crnom, Beogradski krug itd., već da je postojala ogromna masa ljudi nepriznatih, prećutanih i marginalizovanih koji su pružali aktivan otpor ratu, bez nekih velikih pacifističkih znanja. I zato ove godine želimo da slavimo te činove i važne datume, pravimo mapu antiratnog otpora, u koju spadaju građanske inicijative, pobune dezertera, prigovarača savesti… To je obaveza za nas koji imamo jedno kontrasećanje, kontraarhivu, nasuprot veličanja i obožavanja zločina i zločinaca i toga da su oni jedini autoriteti, sveprisustva SPC koja ih slavi i sve im oprašta jer su ktitori njihovih hramova…

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo