Povežite se sa nama

INTERVJU

ŠKELJZEN MALIĆI, FILOZOF I POLITIČKI ANALITIČAR IZ PRIŠTINE: Sarađujmo, ne čekajmo Brisel

Objavljeno prije

11 godina

na

shkelzen

MONITOR: Stižu vijesti da Albanci masovno bježe sa Kosova u Mađarsku i u Zapadnu Evropu. Samo u januaru azil je, kako prenose mediji, u Mađarskoj zatražilo 10.188 kosovskih Albanaca. O čemu se radi?
MALIĆI: Ako se uzmu u obzir i podaci o iseljavanju poslednjih meseci, ta brojka je mnogo veća, neki govore da je od septembra prošle godine ilegalno i legalno na Zapad otišlo između 30 i 50 hiljada Albanaca sa Kosova. Glavni razlog za poslednji masovni talas iseljavanja jeste ,,prohodnost” granice Mađarske pošto je vlada Orbana odlučila da praktično ukine kontrolu granice. Ta vest se raširila među Albancima na Kosovu i onima koji zbog profita organizuju transport preko Srbije i za velike sume ilegalno prebacuju ljude preko granice. Kao što je poznato, Kosovo i dalje ima vizni režim za putovanje u zemlje EU, a s druge strane i visoki stepen nezaposlenosti naročito među mladima koji žele da nađu posao i žive vani.

To je aktuelni kontekst, a odlazak sa Kosova prema Zapadu stalna je tendencija. Kosovo se ne razvija dovoljno brzo da bi moglo zadovoljiti potrebe stanovništva. I ekonomska kriza na Zapadu uticala je na kosovsku ekonomiju, a i na doznake i drugu pomoć koju dijaspora šalje rođacima na Kosovu. Skoro 25 odsto kosovskog stanovništva zavisi direktno od tih doznaka.

Na povećanje besperspektivnosti uticala je i duga kriza u formiranju kosovske vlade. Prošla godina protekla je u natezanjima hoće li se formirati vlada sa tankom i nesigurnom većinom kako bi se eliminisao bivši pemijer Hašim Tači čija je stranka na izborima bila najjača po broju glasova, ili će Tači napraviti veliku koaliciju sa DSK, strankom istorijskog lidera Ibrahima Rugove. Prevagnula je ova druga opcija time što je Tači pristao da ustupi mesto premijera Isa Mustafi. Deo građana, ne samo glasača opozicije, bio je veoma razočaran ovakvim ishodom.

MONITOR: Nedavno su organizovane demonstracije na Kosovu…
MALIĆI: Pa, ono što sam rekao u prethodnom odgovoru stvorilo je uslove za situaciju zatvorenog lonca u kojem se kuvaju tenzije i ako nema ventila onda dolazi do eksplozije. Neposredni povod bila je izjava Aleksandra Jablanovića, ministra u kosovskoj Vladi, koji je nazvao ,,divljacima” Albance iz Đakovice pošto su oni sprečili dolazak grupe Srba u ovaj grad za Božić. Đakovica je imala najviše civilnih žrtava kao i najveći broj nestalih u ratu, i vrlo su česti otpori hodočašću Srba u njihov grad, naročito kada nisu dobro organizovani, što je ovoga puta bio slučaj. Majke žrtava iz Đakovice i političke organizacije na Kosovu reagovale su protiv Jablanovića i tražile da se on smeni iz Vlade. On je dao jednu konfuznu izjavu izvinjenja da nije znao šta se desilo u Đakovici za vreme rata, što je još više razjarilo javnost i partije u opoziciji.

Drugi povod za demonstracije bilo je (ne)usvajanje zakona o metalurškom kombinatu Trepča. Postoje kontroverze oko privatizacije i obnavljanja rada u punom kapacitetu kombinata. Zakon koji je trebalo da reši i pitanje Trepče Vlada je bila povukla iz Skupštine u poslednjem trenutku pre izglasavanja, što je stvorilo utisak da je to učinjeno pod pritiskom Beograda. Opozicija je tražila da se Trepča proglasi javnim preduzećom i da bude u punom vlasništvu Kosova.

Pokret Samoopredeljenje Albina Kurtija organizovao je demonstracije, a njemu su se pridružile i opozicione partije i neke nevladine organizacije. U prvim demonstracijama polomljena su stakla na zgradi Vlade Kosova, ali nije bilo većih izgreda. Nakon nekoliko dana organizovane su nove demonstracije u kojima je došlo do, do sada, najžešćeg sukoba između policije i demonstranata, u kojima je bilo mnogo povređenih na obe strane. Nakon ovih demonstracija ministar Jablanović je smenjen, a Vlada je dala garancije da Trepča neće biti nipošto ,,otuđena”.

MONITOR: Ima li izgleda da se politička i ekonomska situacija na Kosovu stabilizuje?
MALIĆI: Ima izgleda ako se brže bude rešavalo pitanje punog međunarodnog priznanja Kosova, naročito od strane Evropske Unije, koja je na neki način preuzela nadzor nad Kosovom od Saveta bezbednosti UN, gde je status Kosova blokiran od strane Rusije. Problem je u tome što Evropska Unija nije potpuno jedinstvena oko Kosova, pet zemalja članica još ne priznaju Kosovo, te je zato jako važno da se ubrza i uspešno završi dijalog Kosova i Srbije o normalizaciji odnosa između dve države, koji se vodi u Briselu. Taj dijalog je dao dobre početne rezultate, ali je godinu dana bio u zastoju, i tek je ovog 9. februara nastavljen. Velike investicije ne mogu stići na Kosovo dok se odnosi između Kosova i Srbije ne normalizuju i Kosovo ne stekne puno priznanje i međunarodni subjektivitet. Naravno, za stabilizaciju su važna i unutrašnja pitanja, demokratizacija, vladavina zakona, borba protiv korupcije itd.

MONITOR: Iz kabineta predsjednika Srbije najavljuju novu platformu o normalizaciji odnosa sa Kosovom s ciljem da se definiše status teritorije. Kako to komentarišete?
MALIĆI: Predsednik Srbije Nikolić pokušava da bude neka vrsta kočničara u pozitivnim koracima koji se preduzimaju u procesu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. Ne znam da li to radi na svoju ruku ili je to koordinirano da bi Srbija zadržala politiku na dva koloseka. Znajući dobro kakav je političar predsednik Srbije, očekujem da će ta nova platforma biti bazirana na onoj staroj pretenziji ,,srpskog Kosova”, prepakovana u nekakve fraze i providne i prividne kompromise.

MONITOR: Kakvo će biti finale briselskih pregovora što se tiče stvaranja uslova za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije, a i između Albanije i Srbije?
MALIĆI: Briselski dijalog trebalo bi da se završi potpisivanjem ugovora o potpunoj normalizaciji odnosa između dve države kojim će biti prevaziđena sva sporna pitanja, uključujući i rešavanje pitanja granica, i time praktično osigurano uzajamno priznanje i poštovanje na duge staze. Na tom ugovoru se već uveliko radi prema uzoru na nemačko-nemački ugovor iz 1972. godine i on će biti potpisan kada se reše tehnička pitanja o kojima se sada razgovara u Briselu. Optimista sam da će do toga doći, što brže to bolje, jer i Srbiji i Kosovu je taj sporazum uslov da budu primljeni u EU kao punopravni članovi, dok će aspiracija Kosova biti i učlanjenje u Ujedinjenje nacije. Nemački model to podrazumeva, jer su po tom ugovoru i Zapadna i Istočna Nemačka bile članice UN.

MONITOR: Objavili ste knjigu ,,Kosovo i raspad Jugoslavije”, u kojoj iz svog ugla opisujete raspad bivše Jugoslavije i kasnijih događaja na Kosovu. Kako izgleda taj Vaš pogled?
MALIĆI: Knjiga je bila objavljena 2011. godine u Albaniji i prevashodno namenjena albanskim čitaocima, u Albaniji i na Kosovu, a kada je prošle godine prevedena na srpski jezik i objavljena u Beogradu pokazalo se da je prijem bio mnogo bolji, sudeći po osvrtima i reakcijama, u zemljama bivše Jugoslavije. Knjiga je zapravo dugačak intervju, koji je sa mnom radio novinar Baton Hadžiu, i govori o životu i raspadu Jugoslavije prelomljene kroz moju biografiju. Knjiga je mešovitog žanra, ima diskursivnih i analitičkih delova, a ima priča o događajima i naravima, gledano očima nekoga ko je rođen, odrastao i bio relativno dobro integrisan u jugoslovensko društvo, ali je onda u osamdesetim godinama, kao i mnogi drugi, prolazio kroz identitetsko “pročišćavanje”, jer sam ja još u osamdesetim godinama upozoravao da način na koji Srbija želi da reši kosovsko pitanje može voditi do raspada federacije. Moja glavna teza bila je da Kosovo nije osovina jugoslovenske krize, već samo njen katalizator. Smatrao sam da Srbija koristi pitanje Kosova da bi se preispitali temelji Jugoslavije, otvorilo pitanje odnosa između Srba, Hrvata i Slovenaca, kao osnivača Jugoslavije i to iz perspektive unitarnih i velikosrpskih ambicija koje su osvojile Beograd osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

MONITOR: Vi ste politički savjetnik albanskog premijera Rame. Čemu politički vrh Albanije daje prioritet u odnosima sa susjedima – državama bivše Jugoslavije?
MALIĆI: Albanija je bila zemlja koja je u prošlom veku dugo pokušavala da živi izolovana, pa je naučila lekciju da izolacija vodi do katastrofe i kolapsa. Vlada pemijera Rame daje veliki prioritet razvoju saradnje sa susedima i uopšte saradnji u regionu. Albanija se zalaže za dobrosusedske odnose oslanjajući se na maksimu ,,Nula problema sa susedima”, što ne znači da nije svesna da postoje problem, npr. sa Grčkom, koja čak još nije ukinula zakon o ratnom stanju sa Albanijom iz četrdesetih godina prošlog veka, ali je s druge strane jedna od zemalja koju smatra strateškim partnerom. Ideja je da se sa susedima o svim pitanjima može i treba razgovarati kako bi se našli dogovori ili kompromisi. Naš region ima pomalo nezgodnu geografiju, a i složenu konfiguracija etnija, vera i granica, a sve to je otežavalo odnose i zbog zaostale i nepotpune infrastrukture, koja je često onemogućavala bolju saradnju među državama. Premijer Rama stavlja znak jednakosti između aspiracije regiona da u celini postane deo EU, kao i aspiracije da sam region sarađuje što tesnije, da razvija svoje zajedničko tržište. Ne moramo čekati da nas Brisel primi u zajednicu da bismo unapredili odnose.

Kosovo i Crna Gora nemaju otvorenih pitanja

MONITOR: Kako ocjenjujete odnose između Crne Gore i Kosova?
MALIĆI: Odnosi između Crne Gore i Kosova su dobri, ali bi mogli biti mnogo bolji. Mi nismo samo susedi, već i kroz istoriju, a i sada, živimo zajedno na istim prostorima. Drago mi je što će se na Kosovu uskoro i zvanično priznati crnogorska manjina kao ustavna kategorija, jer kao životna stvarnost ona je dobro poznata svima, samo smo se poslednjih decenija ne malo čudili kako je došlo do toga da su Crnogorci na Kosovu, kojih je prema ranijim popisima bilo vise od 30 hiljada, odjednom pretvoreni u drugi etnikum.

Želeo bih da istaknem da je Crna Gora bila veoma širokogruda 1999. godine kada je primila veliki broj proteranih sa Kosova, procentualno najveći u odnosu na broj stanovnika. Mislim da dve zemlje nemaju otvorenih pitanja, a da ima prostora da se ekonomska i druga saradnja proširi.

Region je ,,izduvao” ratove

MONITOR: Kako ocjenjujete stanje na Balkanu, prijeti li nam opet ratni sukob?
MALIĆI: Ne očekujem nove ratove. Naš region je devedesetih godina ,,izduvao” svoje ratove. Znam da trenutno rastu brige oko toga da će se možda ukrajinska kriza i rat proširiti na naš region, ali ne vidim mogućnost za takvo ,,prelivanje” sem ako se ukrajinski rat ne pretvori u novi svetski sukob, u što ne želim da verujem.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

ERVINA DABIŽINOVIĆ, PSIHOLOŠKINJA I DOKTORKA RODNIH STUDIJA: Nije poenta da padne prezime

Objavljeno prije

12 sati

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Spektakularno hapšenje može srušiti mit o nedodirljivosti, ali samo dosljedne institucije mogu promijeniti sistem koji je tu nedodirljivost proizvodio

 

 

MONITOR: Brat Mila Đukanovića, Aleksandar, ime pominjano u milionskim aferama,  uhapšen je nakon što  mu je tokom pretresa imovine pronađeno oružje. Vladavina prava funkcioniše, ili?

DABIŽINOVIĆ: Hapšenje Aca Đukanovića ne treba čitati kroz to da li je neko našao oružje, nego kroz pitanje: da li institucije imaju snage da uđu u zonu koja je decenijama bila politički zaštićena? Bojim se da ovdje nije riječ o vladavini prava.  Nije poenta da “padne” prezime, nego da se standard primijeni na sve: na stare centre moći, ali i na nove. Ako se ovo završi kao “jedno spektakularno hapšenje”, a paralelno ne vidimo dosljedne postupke prema ljudima bliskim aktuelnoj vlasti, onda to nije vladavina prava nego promjena mete.U javnosti  prezime Đukanović je vezano za mnogo krupnije teme: političko-ekonomsku moć, privilegije, mreže, finansijske tokove. Zato je ključno: da li će sistem ići dalje od oružja ka suštini zarobljene države: novac, veze, uticaj, institucije. Ako se ne otvore ta pitanja to djeluje kao kontrolisana demonstracija sile, a ne demontaža sistema.

Ako političari unaprijed presuđuju, likuju ili koriste slučaj za dnevnu mobilizaciju i dozu izbornog marketinga, to je znak da institucije služe političkom narativu, a ne pravdi.

Ovo hapšenje je test, ne dokaz da je pravda dostižna a pravo primjenjivo u svim primjerima, onih onda i ovih danas. Biće dokaz vladavine prava samo ako se pretvori u princip: dosljednost, jednaki aršini, šire istrage i proces bez političkog trijumfalizma.
Ako ostane izolovani “trofej” i medijski događaj, onda gledamo političku dramaturgiju, a ne institucionalnu zrelost. Hapšenje može srušiti mit o nedodirljivosti, ali samo dosljedne institucije mogu promijeniti sistem koji je tu nedodirljivost proizvodio.

MONITOR: Vidite li nešto znakovito u Đukanovićevom hapšenju,  jednom u nizu  nakon bjekstva Miloša Medenice?

DABIŽINOVIĆ: Može se uočiti jedan važan pomak: urušava se percepcija nedodirljivosti ljudi koji su bili dio političko-pravosudnog vrha države. To je psihološki i politički značajno, jer u društvima sa dugom tradicijom koncentrisane moći upravo ta percepcija nedodirljivosti održava sistem. Međutim, ti događaji više liče na pojedinačne pukotine u staroj strukturi moći nego na jasan znak da je sistem u potpunosti promijenjen.

Bjekstvo Miloša Medenice je pokazalo dvije stvari: da su otvoreni procesi protiv ljudi koji su nekada bili vrlo blizu vrhu institucija, ali i da su institucionalne slabosti  duboke,  dok odgovornost izmiče jer je moguće da neko ko je osuđen na deceniju zatvora napusti zemlju. Zato je važno ove slučajeve posmatrati  kao indikator stanja institucija. Ako  ostanu  izolovani događaji, onda govore o sporadičnim lomovima unutar sistema. Ako postanu dio dosljedne i dugoročne prakse procesuiranja političko-ekonomskih mreža, onda bi mogli označiti početak stvarne promjene, što sumnjam da je stanje stvari trenutno. Za ljude u Crnoj Gori  je važno da li će institucije pokazati kontinuitet i jednak odnos prema svim centrima moći.

MONITOR: Prošle sedmice obilježena je godišnjica zločina u Štrpcima. Mijenja li se šta kad je u pitanju suočavanje sa prošlošću?

DABIŽINOVIĆ:  I nakon više od tri decenije od tog zločina, teško je reći da je došlo do suštinske promjene. Ono što vidimo uglavnom su komemoracije, saopštenja i simbolična priznanja, ali mnogo manje sistemske spremnosti da se odgovornost za ratne zločine dosljedno istraži i politički artikuliše. Zločin u Štrpcima je posebno bolan primjer jer pokazuje koliko je dugo trebalo da pravosuđe ozbiljnije počne da se  bavi tim slučajem. Proces je bio spor, fragmentiran i često vođen pod pritiskom međunarodnih institucija. To govori da suočavanje sa prošlošću u Crnoj Gori nikada nije bilo rezultat jasne političke odluke države, već prije spore i često nevoljne institucionalne reakcije, iznuđena pod pritiskom.

Politički diskurs u regionu i dalje često relativizuje ratne zločine ili ih koristi za dnevne političke obračune, što dodatno otežava stvaranje prostora za suočavanje sa prošlošću. Aktuelne politike da svi brane svoje žrtve zloupotrebljavajući nacionalni identitet, udaljavaju nas od procesa utvrđivanja odgovornosti na svim nivoima.  Bez političkog konsenzusa da su ratni zločini moralna i pravna granica preko koje društvo ne smije prelaziti, komemoracije ostaju važan čin sjećanja, ali ne i dokaz da je društvo naučilo lekciju. Zato se promjena neće mjeriti brojem godišnjica koje obilježavamo, brojem prisutnih predstavnika institucija sistema koji se u marketinške službe okoriste žrtvama i inicijativama civilnog društva, nego spremnošću države da dosljedno utvrdi odgovornost, prizna žrtve i jasno se distancira od politika koje su takve zločine omogućile.

MONITOR: Evropska komesarka Marta Kos saopštila je da je vrijeme da  se počne sa razgovorima o ugovoru o pristupanju Crne Gore EU. Ličimo li na zemlju koja bi uskoro mogla ući u EU?

DABIŽINOVIĆ: Izjava Marte Kos je politički važna jer pokazuje da Evropska unija i dalje vidi Crnu Goru kao kandidata za naredno proširenje. Između političke poruke iz Brisela i stvarnog stanja u državi često postoji velik jaz. Formalno, Crnu Goru domaće i evropske politike vide odmaklu u pregovorima. Mislim da dužina ovog procesa pokazuje da  suština evropskih integracija nikada nije bila u pregovaračkoj tehnici, nego u kvalitetu institucija – u vladavini prava, nezavisnosti pravosuđa, stabilnosti institucija i sposobnosti države da se odupre političkom uticaju i korupciji.

Ako pogledamo našu političku stvarnost, vidimo duboku polarizaciju, česte institucionalne blokade, spor tempo reformi i snažan politički uticaj na ključne državne strukture. Put do članstva ne zavisi toliko od političkih izjava iz Brisela koliko od toga da li će Crna Gora uspjeti da izgradi funkcionalne i stabilne institucije . EU se ne osvaja političkim pamfletima i licemerjem, nego dubokom transformacijom institucija – a taj proces u Crnoj Gori sabotiraju politike na vlasti i nekad i sad.

MONITOR: Koliko Evropa danas liči na Evropu?

DABIŽINOVIĆ: To je zapravo pitanje koliko još  živi ideja na kojoj je ona nastala. Evropski projekat je poslije Drugog svjetskog rata nastao kao mirovni i antiratni projekat, zasnovan na uvjerenju da se sigurnost ne gradi kroz militarizaciju nego kroz saradnju, socijalnu pravdu i zaštitu ljudskih prava.

Danas Evropa sve češće progovara jezikom bezbjednosti, oružja i geopolitičkog nadmetanja. Rat u Ukrajini, Gazi, Iranu, globalne krize i rast autoritarnih politika gurnuli su u drugi plan neke od vrijednosti koje su činile moralnu osnovu projekta zvanog Evropa: kulturu mira, solidarnost, socijalnu državu i univerzalnost ljudskih prava. To ne znači da je ta ideja nestala, ali znači da je pod ozbiljnim pritiskom realne politike i straha. Mirovna politika se mjeri sposobnošću da čuva ljudsko dostojanstvo i u najtežim vremenima, da štiti civile, da brani međunarodno pravo i da ne prihvati rat kao normalno stanje svijeta. Kada ti standardi počnu da slabe, onda je legitimno pitanje koliko Evropa ostaje vjerna vlastitom identitetu. Zato danas možda više nego ikada vrijedi podsjećati da Evropa nije samo geografski prostor ili politička unija, nego prije svega etički projekt mira i ljudskih prava.Što je Evropa bliža militarizaciji i politici sile, to je dalje od ideje zbog koje je nastala.

MONITOR: Kako vidite odnos zemalja EU prema napadima SAD I Izraela na Iran i situaciju na Bliskom istoku?

DABIŽINOVIĆ: Reakcije pokazuju prije svega nedostatak političke autonomije Evrope. Evropski lideri formalno pozivaju na uzdržanost, diplomatiju i poštovanje međunarodnog prava, a u stvarnosti ostaju vezani za bezbjednosni okvir predvođen SADi NATO. Zbog toga ih čitam kao retoriku bez stvarnog političkog uticaja. Evropa govori jezikom međunarodnog prava, ali istovremeno prihvata geopolitičku logiku sile, što slabi njen kredibilitet kao prostora koji je nastao upravo na ideji mira i saradnje.

Iz antimilitarističke perspektive, problem je dublji od jedne konkretne krize. Evropa se sve češće ponaša kao akter koji reaguje na ratove, a ne kao politički prostor koji ih sprječava, ne štiteći vrijednosti na koje se poziva. Kada su vojne operacije dominantni jezik međunarodne politike, prostor za diplomatiju, međunarodno pravo i civilnu zaštitu nestaje .Ratna politika nije apstraktna strategija nego konkretna tragedija za civile, posebno  žene, djecu i najranjivije zajednice. Upravo je zato  problematično kada evropske vlade prihvataju logiku “nužnih ratova” ili “preventivnih udara”. Takva logika gotovo uvijek završava spiralom nasilja čije posljedice najviše snose društva koja nemaju moć da odlučuju. Pravo pitanje nije na čijoj je strani Evropa, nego da li je uopšte spremna da ponovo govori jezikom mira – a ne  jezikom savezništava i vojnih blokova.

 

Sigurnost ne može počivati na dominaciji

MONITOR: A Trampov svijet?

DABIŽINOVIĆ: To je metafora za dublju promjenu globalne politike koja se nije pojavila samo sa Donaldom Trampom, ali je kroz njega dobila vrlo jasan oblik. On dolazi u trenutku kada se otvaraju velike moralne i političke krize zapadnih elita – poput novih otkrića Epsteinovih fajlova, koji otvaraju pitanje odgovornosti i saučesništva moćnih.

Istovremeno vidimo žestoku militarizaciju međunarodnih odnosa: rat u Ukrajni,  u Gazi, američko-izraelske operacije protiv Irana i širenje sukoba na cijeli region.U toj logici “svjetova” uvijek postoji hijerarhija: neko je centar moći, a drugi su periferija koja treba da mu pripada politički, kulturno ili bezbjednosno. Takvi koncepti nose snažan nacionalistički ili imperijalni naboj, jer polaze od pretpostavke da je legitimno širiti uticaj i definisati identitete drugih ljudi iz jednog političkog centra.Problem nije samo u jednoj administraciji ili jednoj državi, nego u obrascu politike u kojem se moć, tajne mreže i militarizam međusobno hrane. Kada političke elite pokušavaju da upravljaju krizama kroz spektakl sile,ljudi, posebno civili,postaju kolateralna šteta velikih političkih igara.

Zato je možda važnije pitanje kako obnoviti političku ideju koja je nastala poslije najvećih katastrofa 20. vijeka: da sigurnost ne može počivati na dominaciji i blokovima, nego na miru, međunarodnom pravu i solidarnosti među društvima.

Što je više političkih “svjetova” koji se takmiče za moć, to je manje prostora za mir.

Miena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IDA MARKOVIĆ, PSIHOLOŠKINJA: Mržnja iz virtuelnog lako prelazi u stvarni život

Objavljeno prije

12 sati

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Naše društvo je duboko nezadovoljno i frustrirano, a iz tog nezadovoljstva često eskaliraju mizoginija i transfobija. Upravo te pojave bile su okidači za prijetnje koje sam dobijala na mrežama, ali i uvrede i prezir koje nerijetko doživim na ulici. Moja sloboda i autentičnost bivaju proglašene nemoralnim ili ,,aberantnim”, dok se istovremeno prećutno podržava diskriminacija i nasilje

 

MONITOR: Ponovo ste bili meta napada. O čemu se tačno radi i da li ste napad prijavili?


MARKOVIĆ: Ovog puta sam dobila poruke prijetećeg i zastrašujućeg sadržaja sa lažnog profila na Instagramu. Prijetnje su sadržale dovoljno elemenata da se osjetim ugroženo, naročito zato što sam prije samo tri mjeseca bila žrtva fizičkog napada, koji tada nijesam prijavila zbog dubokog nepovjerenja u institucije. Uprkos tome, ove najnovije prijetnje jesam prijavila jer se ne osjećam bezbjedno i smatram da takve situacije ne smiju proći bez institucionalne reakcije.

MONITOR: Govor mržnje je normalizovan na društvenim mrežama, a čest je i u javnosti. Kako to komentarišete i da li postoji opasnost da se ta mržnja iz virtuelnog prelije u realni život?

MARKOVIĆ: Naše društvo je duboko nezadovoljno i frustrirano, a iz tog nezadovoljstva često eskaliraju mizoginija i transfobija. Upravo te pojave bile su okidači za prijetnje koje sam dobijala na mrežama, ali i uvrede i prezir koje nerijetko doživim na ulici. Moja sloboda i autentičnost bivaju proglašene nemoralnim ili ,,aberantnim”, dok se istovremeno prećutno podržava diskriminacija i nasilje.

Nažalost, mržnja iz virtuelnog prostora vrlo lako prelazi u stvarni život. To se već desilo prije tri godine nakon što sam bila izložena medijskom linču, stvorena je atmosfera pogodna za fizički napad grupe mladića. Zato smatram da je iluzorno praviti jasnu granicu između onoga što se dešava online i onoga što nas čeka na ulici.

MONITOR: Da li ste zadovoljni reakcijom nadležnih prilikom ranijih prijetnji i napada?

MARKOVIĆ: Ne. Prije tri godine, kada sam bila žrtva fizičkog napada grupe momaka, policija nije preduzela ništa. To je bila kulminacija medijskog linča kojem sam prethodno bila izložena, a koji je stvorio ambijent u kojem je nasilje protiv mene postalo društveno prihvatljivo. Ni kasnije reakcije nadležnih nijesu ulivale povjerenje.I dalje je očigledna disproporcija u postupanju prema ženama i queer osobama u odnosu na privilegovane muškarce.

MONITOR: Kao psihološkinja, sa kojim problemima vam klijenti najčešće dolaze?

MARKOVIĆ: Najčešći problemi su anksioznost, osjećaj preopterećenosti, narušeni odnosi u porodici ili partnerstvima, kao i hroničan osjećaj nesigurnosti u sopstveni identitet i vrijednost. Mladi i žene posebno često donose teret društvenih očekivanja i pritisaka, dok queer osobe dolaze zbog kontinuiranog stresa koji proizilazi iz diskriminacije i neprihvatanja.

MONITOR: Koji su najteži problemi LGBTIQ osoba i koliko je sistem spreman da im pomogne?

MARKOVIĆ: LGBTIQ osobe najčešće se suočavaju sa institucionalnom i društvenom diskriminacijom, nevidljivošću i nedostatkom osnovne zaštite. Sistem, nažalost, često nije spreman da im pomogne. Ponekad je upravo sistem izvor problema.

Primjer toga je zdravstvena radnica koja odbija da mi izda hormonsku terapiju uz obrazloženje da sam ,,protivprirodna”, iako se istovremeno estetski koriguje bez ikakvih dilema. Ili policijski službenik koji je mom partneru otkrio moj rodni identitet, iako mu je dužnost da me štiti. To su samo djelići diskriminacije s kojom se suočavam i koje, sudeći po komentarima ispod vijesti o prijetnjama i napadima, dio javnosti čak odobrava.

MONITOR: Da li vas reakcije nakon najnovijih prijetnji ohrabruju ili obeshrabruju? Očekujete li da će počinioci biti procesuirani?

MARKOVIĆ: Reakcije javnosti su podijeljene: dio građana izražava solidarnost, a dio otvoreno podržava nasilje. To je poražavajuće, ali ne i neočekivano u društvu u kojem je žena, naročito queer žena, kažnjena svaki put kada zauzme ,,nedozvoljeno mjesto” u patrijarhalno skrojenom poretku.

Uprkos svemu, očekujem i zahtijevam da institucije identifikuju i procesuiraju počinioce. Ne zbog mene lično, već zato što svaka nekažnjena prijetnja normalizuje nasilje i otvara put novim napadima.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JOVO BAKIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU: Službe bezbjednosti, bezuspješno, daju sve od sebe da podijele studentski pokret

Objavljeno prije

13 sati

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Kako vrijeme odmiče, studenti će kampanjom od vrata do vrata, odlascima u svako selo u Srbiji-a režim svojim greškama, još više omasoviti. Najveće dosadašnje dostignuće studentskih i građanskih protesta u Srbiji, jeste širenje solidarnosti kao osnovne društvene vrijednosti. U okviru toga posebno mjesto zauzima solidarnost Srba i Bošnjaka u Srbiji. Masovno smo bili ganuti, plakali od sreće

 

 

MONITOR: U Nišu je održan studentsko-građanski skup „ Država to smo mi“. Govori se, povremeno, da je elan pobunjenih studenata i građana opao.  Kako Vama izgleda pobunjenička dinamika i hoće li „čuvari vatre“ moći da za predstojeće lokalne i očekivane vanredne parlamentarne izbore, pridobiju još pristalica?

BAKIĆ: Naravno da se ne može držati isti ritam tokom više od godine dana skoro svakodnevnog protestovanja. No, čak i u takvim okolnostima, broj ljudi koji je pokrenut studentskim pokretom je i dalje impresivan. Pored toga, protesti se neretko održavaju istovremeno na nekoliko tačaka. Primerice, dok su niški studenti obeležavali godinu dana od velikog protesta u tom gradu, dotle su seljaci blokirali dobar deo zapadne Srbije. Uopšte nije bilo malo ljudi na oba protesta. Naprotiv, u Nišu je to bio još jedan impresivan skup, a seljaci su svojom borbom izazvali kriminalno ponašanje policije. Važno je da svima bude jasno da našu borbu mora da odlikuju strpljenje, upornost i borbenost. Takve vrline će  uroditi plodom, jer sve je vidljivije da autoritarni režim organizovanog kriminala-koji je zarobio republiku, ratuje protiv značajnog dela društva Srbije: celokupne kulture, prosvete, nauke, umetnosti, ali i seljaštva. U tom ratu protiv mladosti, pameti i žuljevitih seljačkih ruku Srbije, režim nema nikakvih izgleda. Zbog toga i odugovlači, pokušavajući da kupi vreme i iscrpi protivnike, nadajući se nekom čudu koje bi moglo da ga održi i tako spasi njegove čelnike od izvesne robije. Kako vreme odmiče, studenti će kampanjom od vrata do vrata, odlascima u svako selo u Srbiji-a režim svojim greškama, još više omasoviti podršku studentskom i građanskom pokretu.

MONITOR: Nedavno je jedan bivši visoko pozicionirani bezbjednosni funkcioner rekao da aktuelne bezbjednosne strukture u Srbiji, pokušavaju da-na razne načine, naprave razdor u studentskom pokretu.Ko se posebno „trudi“ da utiče na odluke studentskih plenuma?

BAKIĆ: Izvesno je da službe bezbednosti daju sve od sebe da podele studentski pokret-ali za sada nisu bile naročito uspešne. Pokret je jedinstven, iako je unutar sebe veoma ideološki raznorodan (ima levičara, liberala, konzervativaca, pa čak i radikalnihdesničara), a prevashodni razlog tome leži u demokratskoj kulturi koju mladost Srbije pokušava da razvije. Jednostavno, ko ima većinu na plenumima-nakon iscrpnih diskusija, taj odlučuje. O raznim temama su u različita vremena, različite struje imale većinu. Dosadašnja ograđivanja od pojedinaca ili stranaka bila su podstaknuta prevashodno činjenicom da ima onih koji bi da spolja utiču na odlučivanje studentskog pokreta. Nijedna strana služba nema uticaja na studentski pokret. Uostalom, da li znate da je ijedna strana vlada podržala studente? No, za dobrim konjem prašina se diže.

MONITOR: Pobunjeni studenti Srbije podržali su studente i građane u Sarajevu, koji traže odgovornost za žrtve tramvajske nesreće. I BiH i Srbija su visoko na listi najkorumpiranijih zemalja. To je i regionalni problem. Da li je za promjene neophodna i regionalna solidarnost žrtava korupcije i organizovanog kriminala?

BAKIĆ: Najveće dosadašnje dostignuće studentskih i građanskih protesta u Srbiji, jeste širenje solidarnosti kao osnovne društvene vrednosti. U okviru toga posebno mesto zauzima solidarnost Srba i Bošnjaka u Srbiji. Mislio sam da u svom veku neću doživeti njihovo pomirenje, a studenti su doveli do toga da sam to dočekao pre sopstvene starosti. Masovno smo bili ganuti, plakali od sreće, gledajući prizore naše uporne i međusobno pomirene mladosti. Ako su mladi pomireni, onda stariji moraju da ih slede, pod uslovom da imaju srca i mozga. Izgleda da, posle decenija provedenih u nacionalističkom bunilu, ratovima i pod vlašću kriminalaca koji manipulišu nacionalizmom kako bi olakšano mogli da kradu, polako dolazimo sebi. Možemo se nadati da će solidarnost sve jače da se preliva preko granica naših ojađenih post-jugoslovenskih država i njihovih provincijalizovanih društava, jer jedino tako možemo uspešno da pariramo organizovanom kriminalu, čija prekogranična saradnja nikada nije ni prestajala.

MONITOR: Široke demonstracije poljoprivrednika još traju,  država neke od njih hapsi…Dio njihovih predvodnika daje izjave da se ne bave politikom već da štite svoju egzistenciju. Otklon od politike je česta parola na ovakvim protestima. Da li je dominacija stava kojim se  traži da se  ispune konkretni „apolitični“ zahtjevi, jedan od faktora održavanja statusa kvo u Srbiji?

BAKIĆ: Kod nas je politika postala najprljavije zanimanje, pa otuda imam razumevanje za ovakav stav. Naročito zbog toga što svedočimo činjenici da nisu malobrojni glasači vladajućih stranaka koji aktivno učestvuju u protestu seljaka. Druga je stvar što se bez politike ne može upravljati jednom državom, a osnovno je pitanje da li je neka politika rđava ili korisna za društvo. Ostaje nada da će pomenuti glasači SNS-a i drugih vladajućih stranaka shvatiti da politika koja se s najvišeg mesta vodi u Srbiji nije u njihovom interesu, nego u interesu organizovanog kriminala. Verujem da će tako i biti, te da ćemo uskoro imati i promenu nakaradnog režima.

MONITOR: Glavna državna tužiteljka, Zagorka Dolovac, konačno je, kako neki to nazivaju, „progovorila“. Ona je sada gotovo povjerovala da je na vrhove državnih tužilaštava u Srbiji vršen pritisak od strane BIA, prilikom nedavnih ponovljenih izbora za VST. Kako razumijete ovu, bar javno, veliku promjenu u radu tužiteljke Dolovac?

BAKIĆ: Pretpostavljam da je pritisak njenih čestitih koleginica i kolega bio prilično jak-a i da su spolja pristigli signali, da režim zacelo gubi podršku koju je dosad sa Zapada uživao.

MONITOR: EU i UK su skoro najavili da će zajedno osnaživati Evropu. Iako se o potrebi jačanja evropske bezbjednosti govorilo i prije rata u Ukrajini, tek su najnoviji potezi Donalda Trampa, „otvorili oči“. Trampov povratak, smatra se i glavnim podstrekom za ultradesnicu u Francuskoj i Njemačkoj. Može li EU odbraniti vrijednosti na kojima je, deklarativno, nastala?

BAKIĆ: Mislim da je ona odavno na stranputici, a postojani rast krajnje desnice u poslednje skoro četiri decenije, govori da je ova stranputica dovela EU do same provalije. Ako imamo na umu i autoritarnog br(b)ljivca na čelu SAD-a, koji otvoreno prezire međunarodno pravo-ratujući gde stigne i podržavajući autoritarni zločinački režim Netanjahua, kao i eksponencijalni rast društvenih nejednakosti u poslednje četiri decenije u centru svetskog kapitalističkog sistema-te privredno snaženje Kine, onda možemo da zaključimo da je svetski kapitalistički sistem u najozbiljnijoj krizi od kraja Drugog svetskog rata, a da stanje umnogome podseća na ono pred Prvi svetski rat.

 

Vučić i Rama prave račun bez krčmara

MONITOR: Predsjednik Srbije i premijer Albanije, Aleksandar Vučić i Edi Rama, traže od EU da se Srbiji i Albaniji odobri ulazak u članstvo Šengen zone i specijalni ekonomski odnos sa Briselom, bez čekanja na članstvo. Oni nude-odustajanje od prava veta. Ako je za Vučića dosta jasan razlog za ovaj „proaktivan“ pristup, zašto ga je u tome podržao Premijer Albanije?

BAKIĆ: U oba slučaja reč je o lovcima u mutnom koji prave račun bez krčmara. Da li su uopšte pomislili šta o toj inicijativi misle građanke i građani Srbije i Albanije, kao i građanke i građani zemalja-članica? Očevidno-nisu, jer navikli su da građanke i građane ne zarezuju, vodeći isključivo računa o ličnim interesima. Za mene je njihov predlog izrazito uvredljiv, jer sami predlažu drugorazredni status za stanovništvo država koje ima nesreću da ih takvi ljudi predstavljaju.

 

Tramp izvozi primitivni i ogoljeni imperijalizam

MONITOR: Tramp po drugi put napada Iran. Kako ocjenjujete Trampov način „izvoza demkratije“, i kada se radi o Venecueli i u postizanju mira u Ukrajini i Gazi?

 BAKIĆ: Reč je, svakako, o jednom narcisoidnom i po međunarodni mir opasnom čoveku. Takvoga klovna na čelu najveće sile u svetu još bilo nije-a bilo je ratnih zločinaca, nedovoljno obrazovanih i moralno pokvarenih, pa i izlapelih ljudi. On je pet u jedan. Jedini političari s kojima bi se on-iako u ovom trenutku još uvek uz neophodan oprez, mogao porediti jesu oni koji su vladali Trećim Rajhom odnosno sebe smatrali naslednicima Rimskog Carstva. Razume se- kada već pominjem Rim, tu su takođe Neron i Kaligula, za koje se može kazati da ih Tramp uspešno oponaša. To što on izvozi nikako nije demokratija, nego primitivni i ogoljeni imperijalizam. Naročito je nečovečna i neoprostiva otvorena podrška genocidu i etničkom progonu koje sprovodi zločinački režim Netanjahua nad Palestincima u Gazi odnosno na Zapadnoj obali. Naravno, pomenuti prezir međunarodnog prava u slučaju otmice predsednika Venecuele i ubistva ajatolaha Hamneia, pa i u njegovim javnim istupima povodom Grenlanda, pokazuje da je ceo svet pretvoren u džunglu u kojem vlada zakon jačeg. Niko razuman, kada se suoči s tom činjenicom, ne može da ostane spokojan i bezbrižan.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo