Sparina. Ne zna čovjek da li da se skine ili da pobjegne

Kad ulažeš energiju tamo gde vidiš da ne vredi, kovač si svoje propasti. Pričanje u prazno, nova sportska disciplina koja se širi po Srbiji. Tišina i dalje odzvanja, ali svakako je besmislena kao i sve izgovoreno. Samo valja znati, kod ćutanja je najbitnije da jezik ne atrofira.

Nema boljih dana, imamo samo ovaj danas i to nam je što nam je. Možda i ima boljih dana, ali nekad je bolje ne nadati se previše. “Moglo je i gore“ nikad nije bilo posebno utešno. Besmisao. Nisam pravila neku posebnu analizu, ali na prvu imam osećaj da zlo vodi u utakmici protiv dobra. Nije isto čitati i slušati o snazi đavola i zla i lično se suočiti sa njima. Nema goreg prostora za čoveka od onog između nade i bola, jer tu nema ni kraja ni početka, nego samo jedno trajanje unedogled, koje polako ubija. Hranili smo ih ćutnjom ili psovkama, a oni se tako razmnožavaju. Ako se svede na ono da svako ima svojih pet minuta, ne piše nam se dobro. U trenucima posrnuća mislimo da će doći neka veličanstvena sila koja će sve da reši, a kad nas ta zabluda kvalitetno okreše i obrusi, shvatimo da smo mi ta sila i polako počinje da sviće.

Kažem: „Zaboravila sam, a ne mogu da se setim šta…“

Ćerka nastavlja: „Jutros pesmu jednu ja, pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao, da je čujem uzalud sam danas kušao…“

„Setila sam se! Zaboravila sam da zalijem paradajz.“

Pesma uvek pomaže. Čula sam se danas sa drugarom iz detinjstva, mrtav bolestan, grozničav, glas skoro neprepoznatljiv. Pitam ga da li je ona od 37 što lomi? „Ne“, kaže, „Kao ona od 40 što je svašta prošla i zna šta hoće, pa kad te obori na krevet, ne ustaješ više“. O temperaturi smo pričali. Biće on dobro.

Moram da zalijem paradajz. Kod mojih nikad nije moglo ništa da se odloži za sutra, već skači, leti, daj da se odmah uradi i to mi je ostalo kao motor koji neprestano vergla. I kad okolnosti dozvole, pundravci ne miruju. Kako bi bilo lepo samo sedeti i disati, kad bi to bilo moguće, kad bih to sebi dozvolila.

Sparina. Ne zna čovek da li da se skine ili da pobegne. Možda će ova noć biti drugačija, ali mrak liči na jučerašnji. Nekada imam osećaj da je moj život samo onaj uvodni deo iz starih filmova, gde se ništa važno ne dešava, i da tek treba nešto da se dogodi da bi sve počelo.

Ne presecam čvor. Pustim da ga kiša i sunce pojedu strpljivo, dosledno, jer ko sam ja da raspetljavam čudesa što ih je neka sila uvezala…

P.S. Vreme je nestabilno, ali važno da mi nismo.

Nataša ANDRIĆ

Ako nešto ne možeš da zaboraviš, ne pokušavaj. Sjedi kraj rijeke i dozvoli vodi da zaboravi umjesto tebe. Liturgija kamena i vode

Prvi topli zraci sunca, život koji ponovo počinje u magičnoj tišini, miris kafe. Trebalo bi da mirno uživamo u ovim trenucima koji, često, ostaju najbolji u celom danu. Od jutros šećerom hranim neku dozlaboga gladnu neman u sebi. Ne znam o čemu se radi, nisam se jedila. Treba joj to.

Ako potisneš neprijatne emocije, i sve druge će se sakriti. Niko ti ne kaže da u nekim godinama postaješ težak. Ne fizički. Pa ni karakterom. Nego da gde god kreneš, šta god da radiš nosiš sa sobom teret iskustava, odluka, izbora, saznanja i da to te čini inertnim. Ostalo odradi Njutn. U magnovenju i disbalansu uspostavljaš logiku i red dok vreme nestaje. U potrazi za stalnim izvorom nezadovoljstva i ogorčenosti. Tu se plamen radosti ne prima. Obradiće to na svoj način mozak, grudi, kosti. Ali, šta će naposletku ostati? Moraš da kažeš šta imaš i da te neko čuje i pokuša da razume. Sve ostalo su priče za decu. Kad se sve uznemiri i uskovitla, bitno je naći žišku. Tu jednu tačku koja će biti nepokretna šta god se dešava i na koju će biti usmerena pažnja.

Radoje Domanović nas je toliko dobro poznavao da se od takve spoznaje propio i umro. Petar Kočić, koji nas je isto tako dobro poznavao, život je završio u duševnoj bolnici. I sad se nameće zaključak da smo toliko teški, da poštenom i pametnom čoveku ostaje da se propije ili poludi među nama!

Tako se preživljavaju bure. Opet učim da hodam, u sebi. Svet je prepun ivica, ali ruke koje su nekad pomagale nikad nisu nestale. Lako je hodati kad je vreme pobeđeno. Ponekad i hod u najtoplijoj obući učini noge hladnim kao led. Toplini ne doprinosi okruženje i okolnosti, već damar u nama. Samo mu ne dozvoliti da se ugasi. Samo to, a to je najteže.

Ako nešto ne možeš da zaboraviš, ne pokušavaj. Sedi kraj reke i dozvoli vodi da zaboravi umesto tebe. Liturgija kamena i vode. U svetu koji juri da sačuva, da zadrži, da pobedi vreme, važno je podsetiti se da se lepota nalazi u propadanju listova, u poslednjem gutljaju čaja, u ćutanju posle poslednje rečenice… Ne treba bežati od prolaznosti. Treba joj se nakloniti. Jer dok prolazi… mi postojimo.

P.S. Samo tiha mesta… bez naglih pokreta, suviše priče i praznog hoda.

Nataša ANDRIĆ

Postoje te dobre namjere koje te malo guraju preko granice zone udobnosti. Te su od najbolje sorte

Dobar dan dugodnevici i početku leta. Sedim u jednom lokalu pre podne, uz gusti sok i najgorču crnu, bukvalno kao treća za stolom, za kojim su dva starija, fina gospodina. Takoreći prisluškujem zanimljiv razgovor, što nije ok, al’ ipak to ponekad radim. Njima je prijalo. Odlazim uz srdačan pozdrav. Malo mi je falilo da pitam kad nastavljamo. Postoje te dobre namere koje te malo guraju preko granice zone udobnosti. Te su od najbolje sorte. Mislim se, još je Aristotel pisao da postoje tri vrste ljudi: živi, mrtvi i oni koji su na moru. Dobro, pisao je i o prirodnom, telesnom i duhovnom čoveku, ali to sada nije tema.

Volim rutinu. Daje mi sigurnost. Znam da se ona mora povremeno razbijati, da me ne bi pojela. Ti pokušaji uglavnom propadaju, ali ne odustajem. Budala je budala.

Progutane reči goje. Provereno. Zato što su gorke i traže nešto slatko da bi se preživele. Zato ih valja reći u vetar, jer vetar leti duva kroz tebe, kao da krade tajne i nosi komšiji.

Isprobavala sam danas neke stare šešire. U ogledalu sam videla sve one moje pretke gegule kojima su uši držale šajkaču da im ne padne na oči. Nije krv voda. Nije mozak pozaboravljao ono što je znao i zašao u tamni vilajet stalne brige, preračunavanja i bavljenja svakodnevnom rutinom zato što ne ume bolje, nego zato što sam ga pustila. Odrasle godine su mi proletele kao brzi voz u noći, bljesne samo poneki prozor. Detinjstvo je bilo putovanje po jasnom danu, prepuno slika i boja. Dovoljno sam hrabra da izgubim ono što me neće.

Preplavi me strah uvek kad naše reči narastu do ćutanja. Nisam od onih spokojnih, sigurnih, pa da znam da ovog puta to možda neće postati muk. Nisam od onih kojima su ćutanja na listi životnih potrepština. Mirnija sam nekako kad koristimo reč. Zato nam je i data, zar ne?

Volim kasne noćne i rane jutarnje sate, jer mi pružaju neprocenjiv osećaj staloženosti, bistrine i mira. Moje bezbedno mesto. Nisu meni mrak i tama isto. Mrak je logičan i prirodan, tama u meni budi slutnju, strepnju. Mrak podrazumeva svetlo. Tama je neopoziva i konačna.

Eto tako, ponekad umem da pretvorim misli u ptičice, pa ih okupam u baricama i zasitim ih najsitnijim mrvicama.

P.S. Skupili mi se razni mrakovi, valjda je zbog pranja.

Nataša ANDRIĆ