Prvi dio. Unutrašnji i vanjski aspekt

Nakon velikih očekivanja 2020., i isto tako velikih razočarenja 2020-2023., u našoj maloj i jedinoj su se, u poslednje dve-tri godine, pojavile i dve relativno nove političke ideje, za dugoročnu ili makar srednjoročnu normalizaciju i stabilizaciju Crne Gore. Ideja formiranja takozvane koncentracione vlade. I ideja formiranja nove parlamentarne većine i vlade takozvanog političkog centra.

Institucionalne razlike između ove dve političke ideje su poznate. Koncentraciona vlada bi se formirala nakon još jedne rekonstrukcije aktuelne vlade, od strane svih parlamentarnih stranaka sa poslednjih parlamentarnih izbora 2023., dakle i uz učešće DPS, naravno uz onaj prethodni Lex Specialis koji bi morao da obezbedi minimalnu nekompromitovanost svih njenih konstituenata. Vlada političkog centra, formirala bi se nakon prvih sledećih parlamentarnih izbora 2027., uz izričito neučešće u njoj DPS i DF, i, naravno, pod uslovom da ostali odnosno snage političkog centra, osvoje neophodnu parlamentarnu većinu.

Institucionalne razlike, međutim, ne bi smele da potisnu i sakriju  dubinsku i suštinsku bliskost između ove dve ideje. A to je pre svega njihova zajednička spoznaja o negativnoj hemiji i koprodukciji koja, evo, i posle 2020., funkcioniše između DPS i DF, kao dva glavna politička eksponenta i instrumenta, dve najsnažnije i najdestruktivnije mafiokratije u ovom delu sveta, one Mila Đukanovića u Crnoj Gori, i one Aleksandra Vučića u Srbiji.

Ali, ukoliko saglasnost o ovoj negativnoj hemiji, između zastupnika dve ideje, nije sporna, zbog čega onda i otkuda među njima onolika institucionalna razlika? U najkraćem, zbog različite procene dubine, težine i trajnosti poremećaja. Zastupnici političkog centra su preoptimistični. Po mišljenju onih drugih, među njima i autora ove kolumne, međutim, aktuelni poremećaj je mnogo, mnogo dublji, teži i trajniji, pa je verovatnoća da će snage političkog centra, do 2027., ojačati do nove većine, relativno mala. Pa je zbog toga bolje držati se koncentracione vlade. I to ne samo do 2027. nego i posle, najmanje do kraja ove teške decenije.

Ili, nešto konkretnije i razvijenije, o realizmu i dugotrajnosti potrebe koncentracione vlade u slučaju naše male i jedine, govore i naš unutrašnji, i naš vanjski aspekt, kako se to uobičajeno i kolokvijalno kaže. Unutrašnji aspekt: težina patologije, dinamika ništavila, beskonačna, ili, makar, 70-90-procentna istost novih, post-2020-ih vlasti. Vanjski aspekt: uspon trampizma, koji ima potencijala da nadmaši čak i takozvani stari fašizam iz XX veka, (samo)raspadanje Zapada, te posledična iskušenja za EU, a sve ovo u senci nuklearno-ekološke apokalipse. Sve ono o čemu je, još početkom ovog veka i milenijuma, kao o strukturnoj krizi svetskog kapitalističkog sistema 1914-2050., pisao Imanuel Volerstin.

Na kraju, još samo jedan skromni ali, može se pokazati, i dragoceni savet, za zastupnike dve političke ideje iz ove kolumne. A to je preporuka da, uprkos svim međusobnim razlikama, čuvaju i svest o svom zajedničkom političkom jezgru. Zbog toga što su kompleksnost i haotičnost današnjeg sveta, o našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo, toliko velike, da su i promene ovih i drugih ideja, ne samo moguće i verovatne, nego i neizbežne. Pa su zbog toga i prateće ljudske sujete i fiksacije, više nego štetne.

Svoje preferiranje ideje koncentracione vlade, u ovom momentu, pa i sve do 2030., autor ove kolumne je jasno izneo, ali to ne znači da će pri ovoj ideji tvrdoglavo ostati, ukoliko se pokaže da je ideja političkog centra bila adekvatnija i bolja. Dobro bi bilo da i zastupnici ideje političkog centra, i drugih bliskih ideja, u dolazećim godinama, budu spremni na slična prilagođavanja, ukoliko se ona pokažu kao neophodna. Za normalnu Crnu Goru, EU i svet, naravno.

Milan POPOVIĆ

Prije i poslije

Za čitaoca koji to možda nije primetio, jedna kratka uvodna informacija. Altervizija koja upravo počinje, Ulazak u EU, i dve prethodne Altervizije, Crna Gora među vihorove i Teška terapija, predstavljaju jednu malu ali povezanu i trodelnu celinu za sebe. U kojoj je glavna upravo koncentracija naše male i jedine na ulazak u EU. I to ne bilo kada, i bilo kako, nego u narednih pola godine, godinu, odnosno 2028. U prethodne dve Altervizije, izložene su odgovarajuće istorijske i savremene formule i elementi za ovu koncentraciju i ulazak, u ovoj biće nešto više reči o samoj EU, kao izabranoj i privilegovanoj tački atrakcije.

Tako, na samom početku, valja istaći, kako ova atrakcija i koncentracija, nikako nije božanska ili dogmatska, kakva je, u najvećem delu, i za najveći broj ljudi, bila sve do skoro. Naprotiv, ona sve više postaje sasvim konkretna i pragmatska, u najboljem i najozbiljnijem smislu te reči. A i sama ova, relativno nova atrakcija EU, ima najmanje dva aspekta, onaj unutrašnji, crnogorski, i onaj vanjski, evropski i svetski.

Krenimo redom. Unutrašnji aspekt rečene atrakcije, dosta dobro je poznat, ali, uprkos tome, nedovoljno shvaćen i priznat. Poznato je, već skoro dvadeset godina, u Crnoj Gori je broj građana koji se zalažu za ulazak u EU, relativno visok, stabilan i dugotrajan. Dostiže, pa i prestiže dve trećine. Što u ovom istom vremenu nije zabeleženo ni u jednoj drugoj državi kandidatu odnosno kandidatkinji za ulazak u EU. I što je jedan od retkih ako ne i jedini takav konsenzus u samoj Crnoj Gori. U kojoj, poznato je i to, već vekovima, pa i danas, vladaju, a povremeno i pustoše, istorijske, etničke, verske i slične polarizacije, destrukcije i šizme.

Vanjski, evropski i svetski aspekt atraktivnosti EU, posebnu težinu i značaj dobija danas, u vreme velike, istorijske i strukturne krize svetskog kapitalističkog sistema, pa i Evrope i Zapada, unutar ovoga. Ni ovde, naravno, nije reč o dogmatskoj ili božanskoj privlačnosti, kakva je ova bila sve do skoro, nego, opet, o njenoj konkretnoj i pragmatskoj atrakciji, u najozbiljnijem i najboljem smislu te reči. U najkraćem, reč je o još uvek bogatom i snažnom nasleđu socijaldemokratskog kapitalizma druge polovine dvadesetog veka, posebno onog u skandinavskim zemljama. Koje je i u EU, i u ovim zemljama, počelo da slabi, ali je, u poređenju sa drugim delovima svetskog kapitalističkog sistema, na primer i onim u SAD, još uvek, a posebno u „naših“ narednih pola godine, godinu, pa i 2028., i još najmanje par decenija koje dolaze, u relativno dobrom i očuvanom stanju.

U prethodne dve Altervizije, naglasak naše teme, bio je na onome što se može očekivati pre ulaska u EU. Ali to ne znači da treba zapostaviti ono što možemo očekivati nakon tog ulaska. I to najviše zbog toga da bi se na vreme predupredila nerealna očekivanja i neizbežna posledična razočarenja. A kako mučna i razorna mogu biti ova druga, malo je reći, bolno smo osetili i mi sami, u našoj maloj i jedinoj, u poslednjih pet godina.

Slična razočarenja u EU zaista nam nisu potrebna. Zbog toga treba odmah reći. Uz sve relativne prednosti koje su gore upravo istaknute, EU će, i u bliskoj, i u daljoj budućnosti, ostati realna, ranjiva i problematična zajednica. U isto tako realnom, ranjivom i problematičnom svetu. U apokaliptičkom kapitalizmu. Na ivici nuklearno-ekološke apokalipse. O našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo. Pa ipak, i to je bila i ostala glavna poenta ovog teksta, u ovom realnom vremenu i prostoru, EU je, za Crnu Gori, i za sve njene unutrašnje probleme, polarizacije i šizme, bila i ostala, najbolji izbor.

Milan POPOVIĆ

Koncentraciona vlada. Uz pomoć istorijske formule Vinstona Čerčila. I jednog izuzetnog Lex Specialisa

Krajem 2022., početkom 2023., za vreme onog dugog i predugog tehničkog mandata prethodne, 43. vlade Crne Gore, postalo je jasno da ni najveći deo političke alternative iz 2020., nije mnogo bolji od prethodne, nesmenjive, tridesetogodišnje vlasti DPS. Da je od teške bolesti mafiokratije, klijentelizma i partitokratije, obolelo čitavo crnogorsko političko društvo, a ne samo jedan njegov deo, kako smo do tada nekritički i pogrešno verovali. Pa je zbog toga, teška terapija koncentracione vlade, za ovako tešku bolest, postala jedino adekvatna.

Iako nije proklamovana kao takva, aktuelna 44. vlada je, od samog svog početka 2023., a pogotovo od njene rekonstrukcije 2024., u stvari, jedna vrsta polu-koncentracione vlade, jer je konstituišu stranke koje su pobedile na poslednjim parlamentarnim izborima i stranke manjinskih naroda. Ali se sve više pokazuje da ni ova polukoncentracija nije bila dovoljna. Da je neophodna njena puna koncentracija.

A pune koncentracije, bez DPS nema. Ali, kako biti u koncentracionoj vladi sa DPS, kada se ta partija nije odrekla čak ni svog Počasnog. Koji je vrh tridesetogodišnje nebeske Crne Gore. One iz skaj aplikacija. A borba protiv nebeske i ulazak u EU, morala bi biti glavna koncentracija ove vlade. Pa tako sve postaje kao neka vrsta začaranog kruga. Koncentracione vlade ne može biti bez DPS, ali ove vlade ne može biti ni sa ovakvim, mafiokratijom pre-kompromitovanim DPS. Pa umesto pozitivne koncentracije najboljih, dobijamo negativnu hemiju i koprodukciju najgorih. Iz vlasti i opozicije. Dakle upravo suprotno od onoga što nam je neophodno.

Ovde se pojavljuje i jedan novi, vanjski, geopolitički i istorijski moment. Agresija Putinove Rusije na Ukrajinu i Evropu, uz istovremeno opadanje, pa i raspadanje Zapada, posebno onog između SAD i EU. U ovom kontekstu, za samu EU, proširenje postaje geopolitički imperativ. Za Crnu Goru, prilika koja ne sme da se propusti. I to ne u sledećih pet ili deset godina, nego u sledećih pola godine, godinu, kada se ova stvar, za nas, suštinski prelama i odlučuje.

Za sve na ovoj planeti, pa i za našu malu i jedinu, VremeProstor savremenog svetskog kapitalističkog sistema kao našeg istorijskog sistema, svakodnevno i ubrzano se haotizuje. Zbog toga ne treba da čudi, što nam, i u rešavanju našeg glavnog problema, izlaska iz rečenog začaranog kruga, u pomoć dolazi, ona čuvena istorijska formula Vinstona Čerčila, od pre punih osamdeset godina. Koja je, prvu jugoslovensku vladu konstituisanu posle Drugog svetskog i Strašnog građanskog rata 1941-1945., vladu Tito-Šubašić iz 1945., sastavila od Titovih partizana-pobednika, i nekompromitovanih delova starog monarhističkog režima.

Uz ovu slavnu istorijsku formulu, još samo dva kratka i nepretenciozna komentara. Prvo, naravno da bi ovde i danas, drugi deo rečene formule, mogli i trebali da ispune nekompromitovani delovi DPS. I drugo, uz sve neizbežne razlike, koje u ovoj istorijskoj formuli postoje u njenoj realizaciji 1945. i 2025., u oba njena izdanja, jedno je zajedničko. Prevazilaženje snaga unutrašnje destrukcije i građanskog rata. I koncentracija na obnovu i izgradnju, kako se to govorilo pre osam decenija.

Ali ovde na scenu stupa specifičnost 2025. Ono što je Crnoj Gori danas neophodno, jeste i jedan Lex Specialis. Poslednja linija odbrane Ustava, građanskog mira i demokratije. Zakon koji bi, u ne više od nekoliko članova, kratko, jasno i precizno definisao, onaj minimum nekompromitovanosti, kao uslov za učešće u koncentracionoj vladi. Koji bi važio, naravno, pre svega za DPS, ali i za sve ostale.

Zbog čega ovaj zakon u ne više od nekoliko članova? Pa najpre zbog toga što više nemamo previše vremena. Suštinski prelom i odluka o ulasku u EU, dogodiće se, ili se neće dogoditi, u narednih pola godine, godinu. A zatim i zbog toga što nismo imali dovoljno volje ili kapaciteta. U poslednjih pet godina, uz stvarnu ili fingiranu pomoć Evrope i sveta, politička javnost zatrpana je beskonačnim mnoštvom zakonskih ideja, projekata i inicijativa o lustraciji, oduzimanju nezakonito stečene imovine, takozvanom antimafija zakonu, ovom ili onom vetingu, i tako dalje, i tome slično. A od svega ovoga, do današnjeg dana, ništa, ili skoro ništa.

Ali je ipak proizvedeno dovoljno upotrebljivog, pa makar i samo sirovog materijala. Od kojeg se, u ne više od mesec, dva, može doći do onih nekoliko članova. U krajnjoj liniji, u tih nekoliko članova, mogla bi da stanu najmanje tri najznačajnija indikatora one kompromitovanosti. Prvi, samo vršenje najviših javnih funkcija u vremenu nebeske Crne Gore skaj aplikacija. Drugi, vršenje konkretnih kompromitujućih poslova u tušilaštvu, sudstvu i drugim institucijama, koje je čak i najšira javnost zabeležila kao očigledno. Primera radi, zar to, u slučaju nedavne objave zastare Afere Telekom, nije sasvim očigledno, makar za one koji su za tu zastaru najzaslužniji. I treći, to je ekstremna nesrazmera između imovine kojom se raspolaže, i imovine čija se zakontost sticanja može dokazati. Zar je ovo previše?

Pri svemu ovome, mora se imati na umu, da je tridesetogodišnja mafiokratska razorenost pravosuđa i svih drugih institucija, o kojoj svedoče one strašne skaj aplikacije, toliko velika, da će, čak i u najoptimističkijoj varijanti, biti potrebno najmanje pet do deset godina, do njihove minimalne funkcionalne obnove. Ali se i za to vreme mora živeti u skladu za minimumom vladavine prava i evropske integracije. Tako da je Lex Specialis o kojem je reč zaista kao neka vrsta privremenog ali životnospasavajućeg bajpasa. Zbog toga bi ovaj zakon u parlamentu morao biti usvojen konsenzusom od najmanje dve trećine svih poslanika vlasti i opozicije.

Na kraju, još samo dve kratke napomene. Prvo, do odlučujuće koncentracije vlade u narednih nekoliko meseci, može se doći samo putem otvorenog, odgovornog i pragmatičnog dijaloga vlasti i opozicije. Vanredni izbori nisu dobar put u tom pravcu, zbog toga što bi tim putem moglo doći samo do još veće političke polarizacije i (samo)destrukcije. Umesto toga, potreban nam je novi, i, makar kod nas, sasvim atipični i kreativni politički duh. Sa minimalnim partitokratskim a maksimalnim holističkim efektom. Sa koncentracijom na ono što nam je svima u našoj maloj i jedinoj danas najznačajnije.

Druga napomena nadovezuje se na prethodnu i odnosi se na DPS. Da bi ušao u ovu koncentraciju, DPS konačno mora pokazati makar minimum samokritičnosti. Pa i kada je reč o Počasnom. Ali i o ukupnom nasleđu njihove nebeske Crne Gore skaj aplikacija. I pri tome biti skroman u zahtevima. Zadovoljiti se sa jednim ili dva direktorata, i, eventualno, jednim potpredsedničkim mestom u vladi. Posle trideset godina nesmenjive DPS skaj vlasti, za koju je, ne treba zaboraviti, predviđena i ustavna zabrana, a uz svu širinu i dubinu, koju ova partija u vlasti ima i danas, to je više nego dovoljno. O učestvovanju u jednom od najznačajnijih političkih projekata u novijoj istoriji Crne Gore, borbi protiv mafiokratije i evropskoj integraciji, da i ne govorimo. Za sve, pa i za DPS, narednih pola godine, godinu, biće odlučujuće. Hic Rhodus, hic salta!

Milan POPOVIĆ