I lumpenrasizam u našoj maloj i jedinoj kao njegov najvulgarniji oblik
Opravdavajuće, mrzilačke i ubilačke ideologije postoje od kada je čoveka i čovekovog sveta a to je unazad sto do dvesta hiljada godina. (U tom pogledu više nam govori odličan film Apokalipto Mela Gibsona nego sve naivne utopije našeg vremena.) Ipak, svaka od ovih ideologija, uvek je konkretno istorijski oblikovana, konkretnim istorijskim sistemom kojem pripada. Tako i moderni rasizam. U njemu sigurno ima recikliranih komponenti iz predmodernih vremena i sistema, ali je njegov glavni izvor, snaga i funkcija, kapitalizam kao moderni polumilenijumski istorijski sistem. I Zapad kao njegov polumilenijumski, globalni i geopolitički domen.
Istorijska, strukturalna i funkcionalna sraslost modernog kapitalizma, rasizma i Zapada, ubrzano se razgolićuje u poslednjih sto godina, u kojima ovaj istorijski sistem prolazi svoju istorijsku krizu, opadanje i kraj. Po Imanuelu Volerstinu, ocu teorije svetskog sistema, to je period od početka Prvog svetskog rata početkom dvadesetog veka do sredine dvadeset prvog veka. To jasno pokazuje i ubrzana mutacija i smenjivanje rasističkih patogena ovog sistema. Tako, samo u ovih oko sto potonjih godina, ovaj patogen promenio je najmanje tri svoja glavna ubilačka soja.
Prvi je bio onaj stari, prastari, biološki rasizam ili soj, koji je, udružen sa najnaprednijim tehnologijama prve polovine dvadesetog veka, kulminirao u obliku starog fašizma. Nakon teškog poraza i kompromitacije, biološki rasizam je zamenjen drugim, socijalnim rasizmom takozvane neoliberalne ekonomije i kapitalizma u poslednjih četrdeset godina. Iako i on već prilično kompromitovan, ovaj patogen je među nama i dalje. To je ono naizgled benigno, „pobednici“ i „gubitnici“, ili, u našoj lokalnoj varijanti, „oni koji su se snašli“ i „oni koji se nisu snašli“ u takozvanoj tranziciji, što permanentno opravdava odnosno nastoji da opravda, opasno rastuću nepravednu ekonomsku i klasnu polarizaciju.
Treći je kulturni rasizam Zapada. Dok socijalni rasizam vlada kao vladajuća ideologija unutar zapadnih ali i ostalih pojedinačnih društava savremenog sveta, kulturni rasizam Zapada je vladajuća ideologija u globalnim razmerama. Opravdavajuća a kada zatreba i ubilačka funkcija socijalnog i kulturnog rasizma, to je ono što je ovim dvema vrstama rasizma zajedničko. Što, naravno, ne znači da su ova dva današnja patogena, ekskluzivni patogeni Zapada. Autor ove kolumne dugo je imao neku vrstu pozitivne predrasude o Istoku a posebno budizmu. Posle etničkih progona i nasilja nad muslimanskom manjinom Rohinja u Mijanmaru pre pet godina, neretko predvođenih i od strane lokalnih budističkih sveštenika, postao je oprezniji.
Kako god, poenta je u tome da ono što važi za Zapad, važi i za sve druge istorijske i globalne entitete, pa i za čoveka kao vrstu u celini. A to je njihova izrazita dvostrukost, ambivalencija i kontradikcija. Čovek, Zapad, Istok, to su vrhovi svetlosti i ponori tame. Pravi džekilihajdovski potencijal. I realizacija koju pokazuje i dokazuje celokupna čovekova istorija. Koja je uvek i do kraja multifaktorska i neizvesna.
Tek nakon ove uvodne, opšte i istorijske konceptualizacije, moguće je razumeti i današnju dramu Ukrajine, Evrope i sveta. Koja je i sama samo najava moguće nuklearne apokalipse čitavog sveta. Pri čemu najviše zabrinjava nedovoljna svest o samoj ovoj mogućnosti. U glavi poluludog Putina i njegovih sledbenika u Rusiji i šire, pa i u Crnoj Gori, plamti fantazija o obnovi Ruskog sveta, srednjovekovnog carstva i cara, kao alternative mrskom Zapadu. U realnosti, Putinova Rusija je nezadovoljna i usplamtela državnokapitalistička poluperiferija jednog jedinstvenog svetskog kapitalističkog sistema. To najbolje znaju sami ruski oligarsi i silnici. Imena dovoljno govore. Ekonomska i svaka druga zavisnost od Zapada još više. Zbog toga su NATO i Putinova Rusija deo jednog jedinstvenog smrtonosnog međunarodnog političkog mehanizma. Koji funkcioniše kao negativna hemija. U kojoj dva neprijatelja podižu i hrane jedan drugog.
Odgovornost Putinove Rusije za rat i ratne zločine u Ukrajini danas je najveća i najočiglednija, ali ne treba zaboraviti ni odgovarajući doprinos i odgovornost Zapada, posebno SAD, za ovakav razvoj u Ukrajini i drugim delovima sveta, u poslednjih trideset, a posebno u poslednjih deset godina. A posebno ne treba dopustiti kulturnim rasistima na obe strane da svoje zločine opravdavaju zločinima druge strane. I to je, nedavno, odmah nakon napada Putinove Rusije na Ukrajinu, najbolje sažeo Noam Čomski, inače poreklom Jevrej iz Ukrajine, kada je ponovio i aktualizovao ono o čemu je pisao i govorio decenijama, naime da su ratovi i ratni zločini vladajućeg Zapada u poslednjih nekoliko decenija i vekova poznati, nesporni, i, najvećim delom, nažalost, nekažnjeni, ali da oni nikako ne mogu da opravdaju isto takve ratove i ratne zločine Putinove Rusije danas u Ukrajini.
A sve prethodno, opet, bilo je samo približavanje stanju naše teme, kulturnog rasizma i kapitalizma, u našoj maloj i jedinoj. Crna Gora jeste samo jedna mala tačka na (polu)periferiji svetskog kapitalističkog sistema, ali se aktuelna ukrajinska drama tog sistema, i njoj odnosno nama, veoma približila. Pa se zbog toga i naša tema, u našoj maloj i jedinoj, baš rasplamsala. U ovoj kolumni, o ovom našem plamu, još samo dva kratka komentara.
Prvi od ova dva komentara prosto primećuje kako kulturni rasizam Zapada, u Crnoj Gori ovih dana, ima najogoljeniji oblik ispoljavanja. Kao još jedan, treći oblik onog lumpenstva, o kojem je u relevantnoj literaturi već dosta pisano. Prvi oblik ovog lumpenstva bio je „lumpenproletarijat“ Karla Marksa i drugih marksista još pre oko sto pedeset godina. Drugi je bila „lumpenburžoazija“ Andre Gunder Franka, koju je ovaj razvio na odgovarajućem iskustvu Južne Amerike druge polovine dvadesetog veka. Treći je ovaj naš, u poslednjih trideset godina. „Lumpenrasizam“, da ga ovde tako nazovemo. Zaista, asocijacija odnosno analogija je neizbežna i jaka. Kada čujete naše (bez)brojne mafiokrate, od vrhovnika do poslednjeg oligarha, o mladim partijskim kadrovima i bojovnicima da i ne govorimo, kako, u vezi sa aktuelnom ukrajinskom tragedijom, patetično i lažljivo liju suze, i govore o „vrednostima Zapada“, sve vam je jasno. Da to nisu nikakve vrednosti, ni Zapada, ni bilo koga, ni bilo čega drugog, nego samo njihove beskonačne oligarhijske maske. Propagande, narativi i alati. Putem kojih oni samo skrivaju stvarno stanje stvari.
Naš drugi kratki komentar baca nešto jaču svetlost upravo na ovo stvarno stanje stvari (i ono njegovo najogoljenije ispoljavanje). To je kapitalizam, realkapitalizam, svetski kapitalistički sistem. U njegovoj poznoj, veoma poznoj, ultramonopolističkoj, oligarhijskoj i apokaliptičkoj fazi. I to na njegovoj uvek, a posebno danas, usplamteloj (polu)periferiji, na kojoj se, oduvek, pa i danas, najogoljenije, pa onda i najvidljivije, ispoljavaju sve njegove glavne patogene karakteristike. Posebno dve takve. Njegovo ekstremno nasilje, „permanentna prvobitna akumulacija kapitala“, kako je ovu, u jednoj od najinteligentnijih parafraza našeg vremena, nazvao Samir Amin. I njegova ekstremna, opravdavajuća, a kada zatreba i ubilačka ideologija kulturnog rasizma Zapada, kako je ova ideologija nazvana u ovom kratkom tekstu.
Milan POPOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice