Posle zahtevnih perioda u životu, kad nastupi oseka adrenalina, vrlo često dođe do unutrašnjeg raspada sistema

Onima koje voliš samo što više i što češće govoriti (i pokazivati) da ih voliš, koliko god da negoduju, cokću i prevrću očima. Stalno. I kad si ljut i bolan, i umoran, i razočaran, i srećan, i euforičan. Uvek. I ne opterećivati se da li je važno ili ne, i da li je možda poslednji put. Noć je izrodila saznanje da tačno znam šta hoću. I šta neću. To uopšte nisam očekivala. Posle zahtevnih perioda u životu, kad nastupi oseka adrenalina, vrlo često dođe do unutrašnjeg raspada sistema. Ne razumeš zašto ti se koji đavo sad non-stop plače kad je napokon sve dobro i skroz kako treba.

Bude i onih dana (koji su stvarno retki) kad sve završimo bez mnogo muke, pomislim da se uvek bezveze nerviram kad je sve prosto. Kako se lako zaboravi loše, čak iako je češće..

Od današnjih vesti izdvajam: Karfiol je petsto dinara. Novčanica od hiljadu dinara ima vrednost novčanice od sto dinara, subjektivni osećaj. Hrana je precenjena.

Kad će više da prođu američki izbori, kao neki rijaliti koji je ceo svet primoran da prati, i bukvalno ni za koga ne navijaš, nego kao i s ovim našima, krstiš se i pitaš što nisu negde na posmatranju svi zajedno, tako ludi, pokvareni i zli. Uzdahnem duboko, naizgled bez nekog vidnog razloga… A u stvari to se moja duša preslišava, od iskona naovamo priseća se svega što je pregurala kroz eone. Pamti duša, a telo, trošno, ne može da izdrži teret tolikog pamćenja, pa se protrese iz dubine, iz sebe izbaci uzdah… Sve smo dirali i upropastili kao dete igračku.

U svom odrazu ponekad i vidim i čujem kako se glasno smejem i uvijam nogama od radosti, kao kakav leptir, napuštajući svoju čauru u ekstazi metamorfoze, dok sa druge strane ogledala to je ipak samo ruka preko usta sa svojom tišinom. Jasno mi je sve, ali šta ću sa tolikom jasnoćom da radim!?

Imam teoriju da snovi mogu da nam odrede celokupno raspoloženje za predstojeći dan, čak i ako ih se ne sećamo, i ovaj dan je čist primer toga, i zato pozdrav do nekog boljeg dana, a današnji dan šaljem dovraga, tamo gde se već šalju takve stvari po potrebi.

P.S. Meni tek sad počinje odmor i u to ime, evo rime, nazdravila bih, ali nemam čime.

Nataša ANDRIĆ

Normalan čovjek se izvini kad pogriješi, ako ima fizičke predispozicije može i da se izvine ili ako je nepismen

Pijem čaj i razmišljam gde sam pogrešila, idem  prema zaključku da je to bio momenat kada sam na spisak za kupovinu zaboravila da dodam kafu. Odskačem dva metra, neverovatnom lakoćom, zbog smrdibube koja mi izlazi iz rukava i razmišljam petnaest minuta o uticaju adrenalina na akrobatske sposobnosti koje tek otkrivam. Svako začini dan, pa i život po sopstvenom ukusu. Lepotom, dobrotom, jedom, ljutnjom, sarkazmom, razumevanjem, besom, razočaranjem… iznenadnim skokom.

Što zamesiš, to i kusaš. Sve je otišlo dođavola kada su obični netragom nestali i svi smo postali posebni i izuzetni. Ko je nas  ovako temeljno ubedio da životna radost mora da nestaje s godinama? Imala bih da mu kažem par reči. (I polomim nešto, ali to sad nije tema.) Kad te jednom ubede da nisi dovoljno dobar, pogotovo u ranom detinjstvu, mogu slobodno da se povuku. Posao je obavljen. Nadalje ćeš sam sebe kinjiti celog života.

„Ili ćemo raditi kako treba ili nećemo ni da radimo.“ Tek kad sam izgovorila ovo, shvatila sam šta sam rekla. Baba, ti li si? Još da počnem da govorim za sve što hoće da me iznervira: „Ma, ko mu  šmirgla uši“, kao ona i to je to! Kad hoću da ispadnem pametna, pa samo ispadnem.

Jeste li se nekad odvikavali od očekivanja? Dan prvi: kriza se da naslutiti. Iznenadilo me je šta mi je najviše zasmetalo u toku procesa. Ne to što su moja očekivanja bezvezna, nerealna, nepotrebna, nego saznanje da se od mene ništa ne očekuje. Pouka: ne igrati se. Ovo je jedna mnogo zeznuta oblast. Normalan čovek se izvini kad pogreši, ako ima fizičke predispozicije može i da se izvine ili ako je nepismen.

Noć je u mom selu. Koračam između mrtvih kuća, a one su tihe, obrasle u lišaj i beskrajne, smrt im je spora. Noć kao da neće nikada proći. Svet je ogroman i šupalj.

U vreme našeg vojevanja devedesetih, sećam se poplave vidovnjaka i proroka u medijima. Mislila sam, baš lepo, služba piše bajke da narod ne poludi. Jedan naslov iz žute štampe dobro pamtim: „Biće tumbanje po celom svetu!“ Kad ono, vidi ga sad. U ratu navijam za običnog malog čoveka, da izdrži i pretekne.

Ako je zapisano, sve će biti dobro, ako nije zapisano, napisaću sama, šta mi teško.

P.S. Sa godinama garantovano dolazi sporiji metabolizam i bore, mudrost nije deo obavezne opreme.

Nataša ANDRIĆ

Svijete, postižemo ravnotežu. Ti mene nikad nisi razumio, a ja tebe iz dana u dan sve manje i manje

Diži se! ‘Ajde! Ustaj! Ne možeš tako sklupčano da ležiš tu i da pokušavaš da se zavučeš u mišju rupu. Ustaj! (Šutira samopouzdanje u zadnjicu.)

Sećaš li se priče o kutiji? …zaboravila si je. Zatvori oči. Zamisli je. Onako kako želiš. Drvena. Intarzija. Oseti pod prstima. Otvori. Sad… svaka tvoja misao, želja, strast, nešto samo tvoje, pretvori u čvrst grumenčić. Kamičak. Neke boje. I spusti unutra. Zadrži za sebe. Iluzija da izbor postoji. Pogrešan koordinatni sistem. Posledično, sve je pogrešno. Prečesto i prerano saterivana u ugao i osoba i životinja će se samo braniti, radiće instinkti i borba za samoodržanjem. Ne razum. A prelaz iz defanzive u ofanzivu je furiozan. Vremenom, to postaje obrazac ponašanja, čak i kad se situacija promeni. Nestalo snage i za čuđenje.

Vidi, intuicijo, šta god to želiš da mi poručiš, odbij! Jednom si me prevarila ko tuđeg. Za tri života ti to neću oprostiti i zaboraviti. Podsvesti, đubre jedno! Svete, postižemo ravnotežu. Ti mene nikad nisi razumeo, a ja tebe iz dana u dan sve manje i manje. Pomiriti se sa sopstvenom prirodom. Teško je, ali se isplati.

U snove došli znani i neznani, zvani i nezvani, živi i mrtvi. Svi sa jednim ciljem, izgleda. Da mi objasne kako zapravo izgleda ono što radim, iako ni trunčice zle namere nemam u svemu tome. Malo je reći da je bilo teško, tužno i otrežnjujuće. Jednog dana ću se umoriti. I sve ovo što radim, a sada je smešno, nervira i povod je za razgovor, će nestati i ostaće prazna ljuštura u kojoj će se tek ponekad čuti eho te nekadašnje životne sile. Neću odgovarati na pitanje šta se desilo, jer to više neću biti ja. Otišla. Zauvek.

Zbog onih koji nisu savladali veštinu prepričavanja u nižim razredima osnovne škole, pa raspredaju od Kulina bana i naprosto ih moraš prekinuti, počela sam da upadam u reč i onima koji sasvim normalno govore. Ljuta sam na sebe.

Još nešto bih vas obavestila: san je podjednako važan, kao i java. Čak važniji. Jer, snovi su temelji na kojima stvaramo javu. I to uopšte ne znači da moramo da spavamo. Na kraju svih krajeva, za život biva važno samo ono što nismo dovršili, ono što iz nekog razloga ne možemo ispuniti. Od Života tako ostaje samo ono što On neće biti. Još jedan od mnogih životnih paradoksa.

P.S. Ovaj dan ne prolazi dovoljno brzo.

Nataša ANDRIĆ