Ubijeđena sam da kvalitet života zavisi od toga šta jedemo, ko je uz nas kad nismo dobro i na šta nam gleda prozor

Opet sam sanjala pokojnu majku. Preplavi me negde između svete tišine i sna. Roditelji zaista ne umiru, njihovi glasovi ostaju u glavi i to su dijalozi koje vodiš sa sobom i javljaju se tačno kada treba, sa samo njima osobenim rečima, samo se sada manje posvađaš, a više slušaš. Valjda sad kada su unutar tebe, misliš da vide i ono što ti vidiš.

„Patrijarhalna porodica i muškarci su izvor svakog zla koje se dešava ženama u ovom društvu“, pročitah našte srca. Kad pročitam neku glupost, prvo izbrojim do deset da se smirim.Patrijarhalna porodica nije ona gde neko lupa rukom o sto, nego porodica gde se poštuju godine, mišljenje, dogovori. Gde mlađi članovi polako preuzimaju posao i odgovornost. Porodica koja ima svoje planove i do njih stiže zajedničkim snagama svih članova. Svi za jednog, jedan za sve. Izabrala sam da verujem ljudima i njihovim istinama, kakve god da su, njihove su.

Postoje te neke tajne, koje, kao najteži prtljag od svih, nosimo sami do kraja. Nosimo ga, samotni, dobro znajući da je pretežak za svakog drugog osim nas, i da bi bio još teži onome koji nas voli. S kojim pravom da ti taj balast dajem? Ubeđena sam da kvalitet života zavisi od toga šta jedemo, ko je uz nas kad nismo dobro i na šta nam gleda prozor.

„Nikad neje bilo da nas neje bilo. U Levovik je Bog stvorio svet. I tuj si je turio nas, da ga čuvamo”, govorila je moja baba. Umela je najbolje da grli. Nije zagrljaj, ako iz njega ne izađeš srećan što postojiš. Kad sagledam ovaj moj život iz nekog drugog ugla, imam toliko razloga da budem najsrećnija osoba na svetu i jezivo je koliko to ne umem. A moj drug Slobodan Obradović, peva ptici. „Hej, čovjek pjeva ptici!!!”  i uči decu da čuju kako lišće raste i koliko lepo priroda peva, uči ih kako da se smeju. Kako da počnu prvo stidljivo da se osmehuju, a onda jako i široko, i divnije od divnosti prirode,kako da nauče da uživaju u nesavršenosti života. Dakle, pozor – stigla lektira! Moj drug Slobodan Zoran Obradović, iz Bijelog Polja, je objavio knjigu za decu – BEZ ČUĐENJA, MOLIM. I da znate knjiga je divna i otvorena za svakodnevnu upotrebu. Klinci mogu da izmaštaju nešto svoje… a to je odlika odlične knjige za decu! Mašta. Jer pesme i priče ne mogu da žive bez dece koja će ih slušati, kažu. Ne mogu ni deca da stignu u pravi život ako ih ne upoznate sa bajkovitim svetom. Dovedite ih do Putokaza, dalje će lako i sama.

Moramo da verujemo da će sve biti u redu, pa makar i na silu.

P.S. Čekam priliku samo da bih prošla pored nje.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Preterano samopouzdanje u sopstvenu zrelost je prvi simptom truljenja

Spavala sam dva sata, a usnila sam san iz kojeg se može izvući energije i informacija, kao da je trajao deset sati. Čista efikasnost u odnosu na to da sam ta dva sata provela u budnom stanju. Lako je meni sa nesanicama, navikla sam. Noćne more su meni problem. A spustila se noć, približava se gluvi sat. Na raskršćima odluka, veštice nam na uzglavlja namerno šapuću zagonetne odgovore. Opet ćemo se probuditi u istom neznanju, neće ni iduće jutro biti pametnije od večeri.

Ne ide mi u životu kako sam planirala. Srećom, maštovitiji je od mene. Zato je interesantan.

Sedim, pijuckam kafu u dvorištu i posmatram nekog puža mučenika kako se vuče s kućicom preko travnjaka. Toliko mi je to bilo umirujuće da sam ga, kad je došao blizu ograde, vratila na početak. Eto, nekom je život majka, a nekome zapadne moje dvorište. U blizini ugledah kako kulja odnekud gusti dim. Podsetilo me na detinjstvo kad smo brat i ja, babi, jednom prilikom uoči Nove godine, ubacili dve petarde u smederevac i crnog dima koji se nadvio nad našom sudbinom, kad nam je otac Savo došao sa posla i gajtanom usisivača Sloboda Čačak, otvorio sve čakre i pročistio aure. Na dnu sećanja sedi nešto trajno. Za tim tragamo kad se sećamo. Neki to zovu izgubljeno vreme. Neki mit. U tom mitu je istina. U toj istini postoji večnost, žrtva i spasenje. Preterano samopouzdanje u sopstvenu zrelost je prvi simptom truljenja.

Ponekad na ivici tišine čujem zveckanje reči koje pokušavaju da se urede. A ja ćutim i nije mi ništa. Čujem: „Otvorite um!“ Ja kad otvorim um, upadne stotinu gluposti i jedna polupana ideja.

Prednost je što će sve ovo, jednog dana, postati: „Dobro jutrooo, kako smo danas? Evo ga vaš lekić, aajde sad lepo… taako!“  Nekad se prednost daje samo da bi se povećala distanca.

Nešto razmišljam, Bože, oprosti, kada bismo se mi ljudi, na ulici, upoznavali kao psi, pa ideš, šetaš, gledaš svoja posla, priđe ti slučajni prolaznik, stanete pa se gledate, obiđete se sa svih strana, pronjuška te, pa stane ispred tebe, pa ti njemu njušneš, ajd da ne kažem šta, ljutiće se Esad…. i nastavite dalje: „Gde si, komšija?“ „Evo ništa, komšinice“. Napokon je stanje čovečanstva postalo toliko loše, da je socijalno prihvatljivo biti bezvoljan, mogu da nosim svoju energiju svuda i ne moram da se opravdavam pred ljudima naviknutim na lažni komfor.

„Ništa živ čovek ne može izgubiti, što mu jedno proleće neće vratiti i niko nije večno nesrećan, dok mu Bog daje zaborav kao lek“. Ivo Andrić

P.S. Može meni dupla kafa i jedan zaborav s lakoćom.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Toliko je divnih mjesta na svijetu koja mene nikad neće vidjeti. A šteta! Mogli smo se zaljubljivati na prvi pogled

Od neprijatnih iznenađenja izdvojila bih da sam se opet probudila bez milion evra i karte za Portugal. U stvari, ima još neprijatnosti, u centru Beograda je oštećen spomenik Branku Ćopiću. Uništitelji spomenika nisu nikad čitali Ježevu kućicu.

Od Bačke ka Banatu promiču uzorane njive, ravne kao pleh. I kao što u plehu u vrućoj rerni nabubri i zažuti štrudla, tako će i iz ove crne strpljivice da nikne nabujalo seme. Preko noći, eksplozivno, naprasno, samo dok dobro ugreje. Vučem neke zapise u genima, kroz crnogorske planine i kotline. Vučem ih kao i kofere, ali mi ono zemlje i prašine, što se uvuklo pod kožu bosih nogu, uvek šapuće: „Na svome si, naša si“. Gubimo pribranost i čistu svest o tome šta je zapravo istinska sreća i sloboda. Pre svega, beži nam jedina tačna definicija mesta odakle sreća i sloboda polaze, a to su naše glave i naša srca. Nema tog okruženja koje nas može pomeriti sa pravog mesta, ukoliko razumemo da nam je sve u životu taman, onoliko koliko smo se mi zaista potrudili i učinili. Nekome malo, nekome mnogo, a, u stvari, je taman. Toliko je divnih mesta na svetu koja mene nikad neće videti. A šteta! Mogli smo se zaljubljivati na prvi pogled.

Nemam više luksuz mladosti da po kalendaru iščekujem i slavim praznike. Meni su praznik sada svi oni časi u kojima osetim tračak radosti, setim se kako se mašta, zdrava ustanem i sebi ugodim.

Kažu valja uraditi i neki izdržaj tokom dana. Izdržaj sve manje zvuči kao vežba, sve više kao sinonim za život. Praznici su iznišljeni samo da ti još više nedostaju, oni što ti već nedostaju.

Lica i naličja. Nepodudaranja vremena, mesta i radnje. I to je, uglavnom, to. Životi i sudbine. Nalete prošle nepravde, pa te odalame onako pošteno. I nisu to oluje, samo njihove senke nekad protutnje kroz tvoje dane. Čisto da podsete kako izgleda tren, kada je ceo svet zajedno s tobom, stajao nasuprot tebe. I bićeš dobro kad shvatiš da svet samo radi sve ono što i ti. Potmuli osećaj se lagano intenzivira i dobija jasan rečenični oblik: „Želja se razbija o potrebe kȏ more o mramorje“.

Pročitala sam nečiju sjajnu misao: „Ako je problem rešiv, nema razloga za brigu. Ako je problem nerešiv, tek onda nema razloga za brigu“. Moja baba bi govorila: „Bole me snaga“, i to sad razumem. Jedino nikada neću razumeti ono babino: „Znaš onog od Kekine prije kuma, e pa od njenog zeta snaje pašenog“.

U dobra, stara vremena… sva pisma počinjala su: Nadam se da će te ovo pismo zateći u dobrom zdravlju…ili… da ti kažem da sam dobro, koje i tebi želim. Eto, želim vam sve sa početaka nekadašnjih pisama.

P.S. „Čitav život proveo sam u bedi, ali srećom, to se samo jednom dešava“, Milan Beštić

Nataša ANDRIĆ

Komentari