Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Život je (l)ep

Objavljeno prije

na

Ubijeđena sam da kvalitet života zavisi od toga šta jedemo, ko je uz nas kad nismo dobro i na šta nam gleda prozor

 

Opet sam sanjala pokojnu majku. Preplavi me negde između svete tišine i sna. Roditelji zaista ne umiru, njihovi glasovi ostaju u glavi i to su dijalozi koje vodiš sa sobom i javljaju se tačno kada treba, sa samo njima osobenim rečima, samo se sada manje posvađaš, a više slušaš. Valjda sad kada su unutar tebe, misliš da vide i ono što ti vidiš.

„Patrijarhalna porodica i muškarci su izvor svakog zla koje se dešava ženama u ovom društvu“, pročitah našte srca. Kad pročitam neku glupost, prvo izbrojim do deset da se smirim.Patrijarhalna porodica nije ona gde neko lupa rukom o sto, nego porodica gde se poštuju godine, mišljenje, dogovori. Gde mlađi članovi polako preuzimaju posao i odgovornost. Porodica koja ima svoje planove i do njih stiže zajedničkim snagama svih članova. Svi za jednog, jedan za sve. Izabrala sam da verujem ljudima i njihovim istinama, kakve god da su, njihove su.

Postoje te neke tajne, koje, kao najteži prtljag od svih, nosimo sami do kraja. Nosimo ga, samotni, dobro znajući da je pretežak za svakog drugog osim nas, i da bi bio još teži onome koji nas voli. S kojim pravom da ti taj balast dajem? Ubeđena sam da kvalitet života zavisi od toga šta jedemo, ko je uz nas kad nismo dobro i na šta nam gleda prozor.

„Nikad neje bilo da nas neje bilo. U Levovik je Bog stvorio svet. I tuj si je turio nas, da ga čuvamo”, govorila je moja baba. Umela je najbolje da grli. Nije zagrljaj, ako iz njega ne izađeš srećan što postojiš. Kad sagledam ovaj moj život iz nekog drugog ugla, imam toliko razloga da budem najsrećnija osoba na svetu i jezivo je koliko to ne umem. A moj drug Slobodan Obradović, peva ptici. „Hej, čovjek pjeva ptici!!!”  i uči decu da čuju kako lišće raste i koliko lepo priroda peva, uči ih kako da se smeju. Kako da počnu prvo stidljivo da se osmehuju, a onda jako i široko, i divnije od divnosti prirode,kako da nauče da uživaju u nesavršenosti života. Dakle, pozor – stigla lektira! Moj drug Slobodan Zoran Obradović, iz Bijelog Polja, je objavio knjigu za decu – BEZ ČUĐENJA, MOLIM. I da znate knjiga je divna i otvorena za svakodnevnu upotrebu. Klinci mogu da izmaštaju nešto svoje… a to je odlika odlične knjige za decu! Mašta. Jer pesme i priče ne mogu da žive bez dece koja će ih slušati, kažu. Ne mogu ni deca da stignu u pravi život ako ih ne upoznate sa bajkovitim svetom. Dovedite ih do Putokaza, dalje će lako i sama.

Moramo da verujemo da će sve biti u redu, pa makar i na silu.

P.S. Čekam priliku samo da bih prošla pored nje.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Slova da mi se predaju… čekam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovih dana neću da budem, a svako neću, ima i svojih posljedica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem

 

U snu sam upala u šaht i posle par dana razgledanja dopala mi se mreža podzemlja, i znam da se ne bih ja vraćala u svoj svet, da me nisu oterali oni sami. I krtica i neke čudne živuljke, kažu: „Navući ćeš nam ljudski rod na vrat, a oskudna je letina“. Sreda je ujutru, šta se čuje: cvrkut ptica – ljuti lavež nekog malog psića, crkvena zvona, motorna testera, sekire iz više pravaca, šuštanje lišća pod nogama, ali, nekako, uklopljena u jesenju tonsku kartu: kao kreštanje svraka i dodir kontejnera i kamiona za odnošenje smeća. Ne smeta. U rukama vetra svaki se ćošak pretvara u grlo i sviralu. Moguće je da su ptice o pevanju više od vetrova učile, nego od potoka. Zvizne pa se sakrije. Ptica gleda, ne vidi. Ma ko li to, zaboga, tamo peva?! Ovih dana neću da budem, a svako neću ima i svojih posledica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem.

Čitam nešto o globalizaciji, svađam se s autorom ko da mi sedi u dnevnoj sobi. (Čitanje s uživljavanjem). Dominik Mojsi, GEOPOLITIKA EMOCIJA. „Po mišljenju Zapada, dojučerašnji nezapadnjaci mogu da uspeju samo ako slede zapadni model; ako se drže sopstvene tradicije, propašće. Kada danas, mi zapadnjaci, gledamo ka istoku, s nelagodom postajemo svesni da možda vidimo sopstvenu budućnost koja nam izmiče kontroli.“ Duboka kriza Evrope ili, bolje, EU, je u tome što zahvaljujući svojoj staroj nadobudnosti i interesima koje natura kao principe, nije u stanju da razume ništa i nikoga ko nije ona. Morate, katkad, dozvoliti svojim predubeđenjima da se raspadnu, tako što ćete malo pažljivije slušati nekoga o kome imate predubeđenja. Ali, za to je potrebna hrabrost. Svi imamo neslućenu rezervu unutrašnje snage, koja se pojavljuje kada nas život stavi na iskušenje. Pravi opis slovenske autodestrukcije nalazi se u romanu Azazel od B. Akunjina. Dva mlada, prebogata Rusa umesto dvoboja odlučili se za ruski rulet. Bacaju kocku, slabiji puca prvi sebi u glavu. Jedan metak u burencetu. Na javnom mestu. Idu tako kroz grad i dokazuju se jedan drugom. „Otvorim oči – živ! A jedan jurodivi mi kaže: Duša te svrbi – Bog će oprostiti.“

Trebalo je da budem muško, fino uzmem pušku, konja, lulu, podbodem zekana i kažem: „'Ajmo, majkane, put luga, otpuhnem koji kolut dima iz lule, i Bog te veselio.’ A ovako, klinac ću.

Kada se razmišlja (i govori) o bilo čemu, jako se potcenjuje dostizanje ličnog mira. A radi se o najvećoj zamislivoj dobiti.

Idem na spavanje govoreći neospornu istinu: sveže je.

P.S. Vaspitanje nije ne prosuti sos po stolnjaku, nego ne primetiti kad to uradi neko drugi, reče Čehov i uzdahnu, a mi ga pitamo – do koje veličine fleke pričamo?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Biće kako ja kažem, a ćutim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni riječ

 

Slon lepotan Dondolan i slonica Micaaa… dok se pet malih umova lepo i zdravo razvije, moj se pretvorio u kašicu… Dečija pesmica me je jutros prepala, odjednom je iznikla kao da je nešto novo, kao da je neću prepoznati; smeši mi se nejasno kroz maglu, a ja… Zagubih proverene putokaze. I ovaj će dan, znam, biti još jedno lutanje. Spustim loptu tako što je probušim i bacim. Ne znam kada je Beznad postao ovako nepatvoreno surov, nikada ga nisam videla ovakvog, a opet on ide na ta putovanja i sada, kako smo sve stariji, vidim da ide kako bi se menjao, jer ostajanje uz mene za njega je prezimljavanje, miran san hibernacije. Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni reč. I danas smo se smejali i pevali, to je sva naša ušteđevina.

Pokazujem da mi nešto treba tek kad postane radikalno neizbežno. I imam sve veću toleranciju na to šta je, zapravo, neophodno. „Mogu i bez toga“, obuhvata sve više toga. Kad mi kažu da stavim tačku na to, zamislim kako uzimam događaj, stavljam mu kapu i šal oko vrata, poljubim ga u čelo i pošaljem u Sibir. Kad me obuzmu strahovi setim se da moja baba, s nekog oblaka, i dalje kruni kukuruze i hrani me iz ruke.

Podseti me nešto na emisiju „Moja dedovina“, sve lepo, ali ovo: Zlatar, selo u planini, voditelj naleteo na neku bakicu. Ima sedamdeset i kusur godina, vitalna, kao zmaj. Raspričali se, a ona oštroumna, otresita, iako je selo napustila samo jednom kada je išla sinu na polaganje zakletve u vojsci. Nismo mi svesni kakve gene nosimo. Pitao je da li je nekad srela medveda. „Jesam“, kaže. „I?“ „Pa ništa, prođem dalje, za mene je sve to domaće: medved, krava, vuk…“

Kad danju maštaš, ljudi pomisle da si šarlatan, onda moraš krišom, u tajnosti, i ne smeš nikom o tome kazivati jer će klobuci lepote pobeći kroz odžak, i dalje, dalje… čak iza nevidljivog meseca. Ima onih povrataka koji nas ne vrate sebi, nego nas još više udalje od nas samih. Nekad ih biramo, nekad nas zateknu ili nemamo izbora, a nekad nas odvedu putevima koje ne možemo ni da sagledamo. Potražimo reči nade da nas prate u vremenima ispred nas. Poklonimo se radosti i darujmo je drugima. Ne mora misao da bude sažvakana i jasno prezentovana. Ponekad je dovoljna jedna reč da te povuče magija i nadograđivanje ide prirodno i spontano.

Prošao je još jedan dan, hirovit i neodlučan. Malo hteo da bude jesen, malo zima. Do samog kraja, nije se odlučio. Jesenji mrak moraš da osetiš, on je najtamnija dubina vode koja te gustinom tera iz sebe.

P.S. Prema zakonu očuvanja energije, svaku tugu treba pretvoriti u snagu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Stranputicu pod noge

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovo je slobodna država. Niko vas ne može natjerati da mislite svojom glavom ako vi to ne želite

 

Došla je jesen… tmurna i hladna. Godišnje doba u boji vremena u kojem živimo. Lišće polako odustaje i predaje se pristiglom novembru. Magla simboliše nejasna granična stanja, onaj momenat dok čekate Harona da vas preveze na drugu stranu (možete ga zavrnuti za kartu ako ste u komediji). Kad je vidljivost smanjena, pojačajte druga čula, recimo čulo opreza pomaže na ulici, kad već nemamo ugrađen sonar. Velika reka, velika magluština. Još gore ako je ravno. U meni ključaju gorštački geni, baždarena sam za uzvišenje i pogled u daljinu.

Sreća da me je danas zabolela glava, i to posle duže vremena. Već sam se zabrinula da nema šta da me boli. Sanjala sam čudan san, čudniji od svih baljezgarija koje inače budna znam da izgovorim. Evo drveta, eto stvarno šume u meni, tu je bezdan i bunar i, nek oprosti svet što sam ga niz uže spuštala kao žrtvu, da izbegnem ni sama ne znam šta. Ne volim te čudne snove nikako, idu za tobom danima i samo te vuku za rukav. Kad umirujem sebe, tiho se ljuljuškam rečima. Ništa nije stvarno. Golgota nije tvoja. Sve si umislila. Nisi bila ti i nije ti se desilo. Ni kolanje krvi ni jauk. Ni gutanje vazduha. Izmislila si! Odmisli sada. Ljuljuškajući. Zakopajte svoje loše uspomene i nikada im ne donosite cveće.

Malodušnost nije za čoveka, ali ga u poslednje vreme sve češće viđamo u njenom zagrljaju. Nikad to ne traje dugo, uguraju se anđeli utehe, kao deca kad oca odvajaju od švalerke. Tako je bar nekad bilo. Dok se nije umešao ponos.

Što ne volim kad me zasvrbi taban, pa ne mogu da izdržim da se ne počešem, pa se onda ne dešava ništa, kao da češem tuđu nogu, pa se nerviram, a najviše zato jer me je moja baba naučila da kad te svrbi taban, to znači da ćeš negde putovati, a ja vrlo dobro znam da… neću ja niđe, baba! Premalo ja imam strpljenja za osobu koja je živela u vremenu kad si omiljenu pesmu mogao da čuješ jedino ako čitav bogovetni dan provedeš čekajući je na radiju. Život je jedno večito skupljanje kestenja po parkovima svake jeseni… prvo za vrtić, onda za školu, onda zbog jednog deteta kad krene u vrtić pa u školu, pa drugog, pa trećeg, četvrtog i petog… i onda umreš.

I da ne zaboravim najnovije vesti: „Jedinice Vojske Srbije su danas u popodnevnim časovima, nakon pravovremenog otkrivanja i praćenja, neutralisale komercijalni dron koji se kretao iz pravca Kopaonika ka Raški.“ Ovo je slobodna država. Niko vas ne može naterati da mislite svojom glavom ako vi to ne želite.

Kakvo je vreme došlo pitaš ljude: „Kad ćemo da se ubijemo?“, i niko ne misli na alkohol.

Kada će ova magla da se raziđe? Pitam za život.

P.S. Narodu je potrebno jedno kolektivno al’ kvalitetno salivanje strave.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo