Sjećam se kako je i po najvećim vrućinama moja baba ložila smederevac, da kuva ručak i peče štrudlu, boljelo je uvo za vrućinu, jer djeca moraju da jedu!!! Tako je bilo onomad

I dalje žeže. Nije toliko vruće koliko nismo ogoljeni gde treba. I opet se setim moje babe koja čitavo leto nosi vuneni prsluk. Govorila je: „Kad čeljade zađe u ozbiljne godine, važno je da ne manita i da prebaci neki gunj preko krsta.“

Već je prošlo više od mesec dana otkako sam se preselila. Vreme prolazi, propisi su umarajući i opterećujući, a život i dalje smislen. U ponedeljak ću opet brinuti zbog nevažnih stvari, birokratiije i zaposlenih u javnim ustanovama, o tome kako šaltersko staklo deli svetove. Danas ću slušati neku muziku, biti grešna i čekati kišu. Komarci napadaju iz trave, ne sa drveća. Jutarnje rose uvek ima, čak i u sušnom periodu, jajašca sa novim naraštajem polažu u travu. Teritorijalno su organizovani i ne vole vetar ni promaju. Pored komaraca upravo ratujem i protiv mrava, ničim izazvani su počeli da mi opsedaju dvore, pojavili se niotkuda kao Huni i od sve hemije najefikasnija se pokazala kineska kreda.

Sada sledi pitanje kako je malenim Špancima uspelo da zavladaju sportovima sa loptom? Sijesta, braćo moja i sestre, sijesta, popodnevna dremka. Odmoran čovek i život bez stresa, osnova da se gradi sistem u kome kvalitet ispliva na površinu. Primer sijeste iz našeg naroda, kad smo cara imali tj. ženili:

„…zlu nauku Miloš naučio

Kod ovaca u Šari planini,

Pospavati svagda oko podne…“

Naravno, svi znaju da dremka nije zla nauka, već je trenutak bio loš, Miloš je zaspao na leđima kulaša koji se umešao među careve konje. Kada vratimo popodnevnu dremku, vratiće se i carstvo. Kod mene došlo neko vreme da svake noći sve ranije ležem da ne spavam. Učili su  me da je svaka šala pola istine. A ja sam sama naučila da neke šale (i pola istine u njima) ignorišem zarad sopstvenog mira i čvrstog uverenja da su pogrešne. Slušam te, da. Ali tvoje oči pričaju drugu priču. Kao i uzdah u pola reči. Topliju. Krhkiju. Izvesniju. I ja ću rečima potvrditi  tvoje reči. A uzdah u mraku će potvrditi onu drugu priču. Jer…hteli, ne hteli, razumemo se na tako mnogo načina.

Sećam se kako je i po najvećim vrućinama moja baba ložila smederevac, da kuva ručak i peče štrudlu, bolelo je uvo za vrućinu, jer deca moraju da jedu!!! Tako je bilo onomad. Najjača reč iz starina srpskog jezika – onomad, kažeš to, pa nit znaš da li je juče ili je pre dve nedelje, ili dve godine, ali ne moraš ni da razmišljaš ni da objašnjavaš. Dakle, odoh da pravim štrudlu. Sa makom.

P.S. Hodanje po tankom ledu kao beg od vrućine.

Nataša ANDRIĆ

Kad se proderem nekad, žao mi, jer na trenutak zaboravim sve lijepe riječi koje su ljudi zaslužili da im kažem. Kad viknem, osjećam se kao sunce koje je slomilo vitraž

Txt. Ovih dana, što bi rekao Branko Radičević:

„Sunce žeže, zapara je ljuta.

Svaka biljka stoji zabrinuta.

Cvetak jedan klonuo je žedan –

na toj suši oće da s’ osuši.”

Neverovatna vremena…

Dovoljno je da samo vrlo ubedljivo kažeš da nešto umeš, da si u nečemu neprikosnoven, ljudi su spremni pre da poveruju rečima nego svojim očima i realnosti koja uporno pobija te pompezno iznete tvrdnje. Srećom, većina ljudi, koja prolazi kroz moj život, ne uspeva ni da nasluti koliko me neke stvari pogode, koliko mogu mnogo i snažno da volim, koliko je moj bes ogroman i užasan, koliko su sva moja osećanja prenaglašena i duboka. Za njih ću uvek biti hladna ku*ka i veštica. Srećom. Kad se proderem nekad, žao mi, jer na trenutak zaboravim sve lepe reči koje su ljudi zaslužili da im kažem. Kad viknem, osećam se kao sunce koje je slomilo vitraž. Neverovatno koliku štetu može da izazove samo jedna reč, koja je pre nego što je izašla iz usta, zaboravila da prođe kroz ono malo mozga što je ostalo.

Volela bih da mogu da sebe ubedim kako o meni brine Univerzum, Bog, Proviđenje, Viša sila ili šta već. Realnost pokazuje da o sebi brinem ja i nekoliko divnih ljudi koje volim. Društvo s početka, izgleda, ima pametnija posla.

Zaboravih da vam kažem, kod mene nema ništa novo. Samo na momenat okrunila se svest, pobrkala redosled reči, slika i događaja. Jedan mali, odsudni tren. A onda se sve opet mirno vratilo na svoje mesto. I moj svet se opet ogrnuo tišinom. Plima i oseka duše. I uz to neprestano talasanje i valjanje misli. Kao kad voda polira i glača kamenje. Nije isto kad ti padne na pamet i kad ti se sruči na glavu. Lutala sam, dugo i duboko kroz zečiju rupu, Alisa. I zalutala u nekakav svet, u kome su najbanalnije obične stvari postale posebne. A onih, posebnih, ima toliko da to više nisu. Ne bi ti se dopalo. Razmišljam, neko će morati da izađe iz mog života da bih ja mogla da uđem…

A lepo je meni govorila moja baba. Udaj se, rodi decu, skrati jezik, progutaj knedlu (u prevodu izbroj do deset) , ćuti i smej se kad ti se ne smeje. Poslušala sam je. Udala se i rodila decu. Za ostalo – baba, izvini…

Tražili smo leto. Dobili smo leto. Hvala predsedniku. Živela Srbija!

P.S. Ovom danu nedostaje jedna sočna, zrela dinja.

Nataša ANDRIĆ

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i tjeram babu da mi priča strašne priče

Pljušti. Ali nisu ni kiše iste. Postoje ljudi koji rominjaju i ljudi – letnji pljuskovi. I oni što samo beskorisno grme i sevači munja. Posle nekih duga, a posle nekih ne ostaje ništa. Sve je stvar perspektive. Otud gomila nesporazuma. Umalo se sapletoh. Srećom, matora sam, pa sam naučila da pogledam stvari i iz tuđeg ugla, koliko god je to moguće. Iznenađujuće često ljudi nemaju lošu nameru, samo stvari gledaju iz svog ugla.

Najplodnije se čitalo između redova kad zapovede: „Ti mala hvataj prva tri reda, ti Biserka tri u sredini, Milijana do tebe, ja ću ostalo, da razbacimo ovu prikolicu do mraka, snago moja.“ Kovertirala sam sećanja, grupisala, označila etiketama, da ne dođe do zabune. Pa tako, ima ih raznih: sećanja za vraćanje osmeha na lice, sećanja za lakše uspavljivanje, sećanja za izdržati nastupajući dan. A ima i onih na kojima piše: Ne otvarati ni za živu glavu. Opasno po život!

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i teram babu da mi priča strašne priče. Sad samo mogu da se okrenem. Uvek se i okrenem, to je postao spontani pokret. I uvek mi se osmehne isti zid, ili namršti, zavisi od stepena (ne)uračunljivosti.

Primiti k znanju: ljudski mentalni i emocionalni kapaciteti su ograničeni. Danas sam shvatila zašto su moja životna postignuća pa, recimo, takva kakva su. Rasprave mi odavno nisu podsticaj da po svaku cenu dokažem da sam u pravu (desi se i posle toga mrzim sebe), nego sistem za selekciju: koga se treba rešiti, a sa kim promeniti način komunikacije. Sujeta je zeznuta stvar. Ako nisi spreman da svoju zver držiš na kratkom povocu, ne čačkaj tuđu. Svašta se dogodi. Kada dođeš do svojih ili tuđih granica, ako to ne može da se naglasi normalnim razgovorom, neka prođe u tišini. Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova, briga i njihovog mišljenja o svemu na svetu. Svejednost je slabost, bolest i nepostojanje. Ništa ni u čemu. I svejedno je, što je sve baš tako.

Na početku beše zabluda, kajanje je došlo spontano. Vreme je najveći neprijatelj zabluda, ništa mu ne mogu. Zato uvek u džepu nositi malo vremena, zlu ne trebalo.

P. S. Sniziću kriterijume. Ne mora da bude srodan. Samo nek je duša.

Nataša ANDRIĆ