Čudesno je kako neke naizgled sporedne slike iz djetinjstva ostanu s nama zauvijek, nadžive mnoge važnije i pamtljivije stvari koje smo vidjeli i iskusili

Koliko god dugo i neometano živela u ovom selu, ipak sam došljak, skoro kao podstanar, i izostaće taj ključni trenutak slobode. Šta mogu, tako je kako je, u redu je. Problem je što je to prilično dobra metafora i za način na koji vodim svoj život. Nemojte biti podstanari u sopstvenom životu. Znam, sve u životu možeš sam, ali kad imaš nekog sa kim prolaziš svim tim putevima, onda te baš zabole da li si na pravom putu ili si zalutao i gde taj put uopšte vodi.

Vrućina je. Nije što je vrućina, nego što je neki nespokoj. Negde nakon te tačke, skrenuli smo pogrešno… Kao čovečanstvo. Nekako me plaši stepen ravnodušnosti za neke stvari, koji je počeo da mi se dešava, nekako kao da je samo neki slučajni momenat, ključan da aktivira sve moguće vulkane i nakon te erupcije vlada apsolutna tišina i sve postaje svejedno. Znala sam da tamo negde postoji okrutnost, ali nisam dozvoljavala da mi ta spoznaja prođe kroz sistem, da ga otruje, uprlja, ošteti. Postavila sam sve moguće zidove i ne zanimaju me moderna rešenja. Bedeme niko nikad srušiti neće.

Ličnost je uvek usamljena. Praznina je uvek deo grupe. Odsustvo sadržaja i duhovnog centra podrazumeva fluidnost, prelivanje, vodenkastu strukturu bez forme. Praznina ne može da razume princip, istinu i vrednost. To su dva nepomirljiva sveta. Od postanja. Rat protiv praznine je nemoguć, jer ne postoji sadržaj koji možeš da ugroziš ili mu zadaš udarac. Alternativni oblik ratovanja podrazumeva paralelni prostor, van zjapeće praznine. To bi mogla da bude kombinacija Jingerovog Šumskog odmetnika i Dimitrija Karamazova.

Šetam po dvorištu i razmišljam šta će biti sutra. I sutra ću isto. Danas je samo raskorak. Kao u pauzi za odmor, sa rukama na bokovima. I život sada je raskorak, a to što uporno nastavljam da hodam, predstava je učitelja života. I još nešto, smokva pred kućom, koja se jede sa drveta, je nešto najbliže raju u ovom turobnom svetu. Čudesno je kako neke naizgled sporedne slike iz detinjstva ostanu s nama zauvek, nadžive mnoge važnije i pamtljivije stvari koje smo videli i iskusili.

Ne idem u dan, dan ide u susret meni. Kad ustaneš naspavan i nasmejan onda upališ opciju save i ne daš da ti to ma ko pokvari. Na radost, lipa još divlja selom, dolazi u goste jutarnjim povetarcem, prozori pootvarani, dozvoljavam joj da zaviri u svaki kutak ove kuće, volela bih da ostane što duže. Ne slutimo koliko smo  zapravo srećni. Tek tako. Jer nas ima. Jer imamo još jedno novo leto.

P. S. Zahlađujem odnose kad postane nepodnošljivo vruće.

Nataša ANDRIĆ

Onog trenutka kada se na samog sebe osloniš, oslonio si se na najjači oslonac u životu, i to je tako

Nabrala čelo, slušam vesti, rešavam ukrštenicu, još da prenosim generacijsku traumu na svoju decu i ista moj otac. Uglavnom pažljivo slušam vesti, prve dve rečenice, posle toga prelazim na polja lavande u mislima i ostajem dugo tamo. Lažem, polja maka su u pitanju, nego mi je lavanda nekako više poetski markirana, ali verovatno je to nešto u mojoj glavi. Kako god. „Budite lepi i vedri kao ovo jutro. Izdržite tako koliko možete. Smračite se, ako morate, tek kad se dan smrači. Budite logični: bolje je da vam bude lepo nego ružno“, preporučuje nam čika Duško Radović.

Čudan osećaj samopouzdanja kada pogledam noge, stopala, da su moja, da stojim, hodam, nešto radim, mrdam, pa osvestim: živim, čoveče! Kad se u tu misao udubim, prikaz nogu bude i više nego stvarnost. Lako je zimi prihvatiti sudbinu, ’ajde budi mangup, pa je prihvati u proleće, leto, kada te sunce spuca direkt u čelo…  telo teži pokretu, slobodi misli, kada prizori nabujale prirode u svojim najsjajnijim bojama dosežu do praiskonske dubine duše i prosto zahtevaju da se pitaš. Postoje mesta koja ne prizivaju glasom, nego tišinom… Mesta gde koraci prestanu da budu žurba, a postanu mir. Gde se čovek raspe po pejzažu kao da mu je oduvek pripadao. Pomalo vetar, pomalo senka starog drveta, pomalo svetlost koja treperi među granama.

Da bi neke stvari trajale, moraju da se održavaju. I gorka pilula koju moraš da progutaš je ta, da ćeš u životu uvek ti biti ta osoba koja održava. Nikad neko drugi. Sve što održavaš, trajaće. Sve što napustiš… Napustiće te. Prihvati, ili nemoj. Tako je. Onog trenutka kada se na samog sebe osloniš, oslonio si se na najjači oslonac u životu, i to je tako.

Slušam pažljivo ptičice, moje selo u Sremu je stecište stotinama vrsta ptica, trenutno detlić dominira komšilukom i crnoglava grmuša. Neverovatan je taj glasovni mehanizam koji poseduju, verujem da bi se svaki ton-inženjer složio sa ovim utiskom: iako ne pevaju u dvoranskom ambijentu, glas se ne rasipa pod svodom neba, nego, kao kad se gitara ušteka u pojačalo i doda se reverb (efekat ambijentalnog odjeka), tako i to malo stvorenjce BEZ pojačala i efekat-procesora ljulja čitav prostor BEZ ZIDOVA (koji bi izazvali odjek), dakle efekat dolazi pravo iz te male rezonatorske kutijice. Čarolija.

I večeras opijanje. Čekam vas kod moje lipe – samo pratite nos. Ili srce. Isto vam se piše.

P.S. Upamtite moje reči. Ja ću ih sigurno zaboraviti.

Nataša ANDRIĆ

Hvala meni što sam bila „sa mnom“ u najtežim trenucima

Dobar je život na selu. Smiruje me posmatranje primarnog ponašanja živog sveta. I kad sam bila dete, umela bih da se podbočim na zidić svinjca i gledam prasiće dok jedu. Veče zamiriše na smokve i osoku, čuje se zvuk prskalice, neko se zakašlje u susednom dvorištu, odnekud zamirišu tek prženi uštipci, u senu nešto šušne… Veče polako pada.

„Ko ste vi i šta radite u mojoj kući?“

„Prvo, to se ne pita, a drugo, vi ste nas pozvali.“

„Ja vas pozvala? Pa ja vas i ne poznajem.“

„To tako i ide, mi smo vam potrebni, vi ste nas pozvali.“

„Ta pogledajte šta vas je, nemoguće da ste mi svi potrebni.“

„Ne brinite, umemo mi da se smestimo.“

„Ma odlazite, pobogu, preglasni ste, svi pričate u glas, ništa ne razumem, ovaj peva, ova igra, ovaj udara glavom u zid, ovaj vrišti… Hej ti, izlazi iz kuhinje! A ti mali, ne šutiraj loptu po kući, pa na šta ovo liči?“

„Ni na šta, to ste i tražili.“

„Ja tražiola?! Šta će mi?“

„Eh, šta će vam, treba vam, svima vama treba i tražite, stalno tražite, ta nismo mi tek tako nastali, mi smo zbog vas tu. Neki misle da smo vam baš mi stvorili potrebu za nama, ali ko je onda nas stvorio? Glupost. Podigli smo i efikasnost na najveći mogući nivo. Tu, odmah i jako!“

„Ne shvatam ništa, kako nekome ovo može biti potrebno?“

„Dajte vremena, sve će se složiti, sva će se ova zbrka urediti, onako kako vama najviše odgovara, vaš uređeni haos. Sve što treba da radite je da trepćete, ostalo prepustite nama. Podsetićemo vas povremeno na hranu i vodu.“

„Molim?“

„Pa vi ste od takve vrste, kako nam se čini, da se lako zanesete i prepustite, u tolikoj meri da imate tendenciju da zaboravite na hranu i piće, ali bez brige, tu smo mi.“

„O čemu vi pričate, odlazite već jednom!“

„U redu, sve što je potrebno je da zatvorite oči.“

„A kad ih otvorim?“

„A kad ih otvorite čekaće vas sve ono što niste uspeli da ostavite u mraku. Tako da će to morati da potraje.“

„I na kraju?“

„Na kraju nas nema.“

„A mene? Šta je sa mnom?“

Hvala meni što sam bila „sa mnom“ u najtežim trenucima.

P. S. Ne držim ništa u sebi, pustim sve da se istrči po livadi, pa šta se vrati, moje je.

Nataša ANDRIĆ