Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ispred mene zid, iza mene provalija

Objavljeno prije

na

Preterano samopouzdanje u sopstvenu zrelost je prvi simptom truljenja

 

Spavala sam dva sata, a usnila sam san iz kojeg se može izvući energije i informacija, kao da je trajao deset sati. Čista efikasnost u odnosu na to da sam ta dva sata provela u budnom stanju. Lako je meni sa nesanicama, navikla sam. Noćne more su meni problem. A spustila se noć, približava se gluvi sat. Na raskršćima odluka, veštice nam na uzglavlja namerno šapuću zagonetne odgovore. Opet ćemo se probuditi u istom neznanju, neće ni iduće jutro biti pametnije od večeri.

Ne ide mi u životu kako sam planirala. Srećom, maštovitiji je od mene. Zato je interesantan.

Sedim, pijuckam kafu u dvorištu i posmatram nekog puža mučenika kako se vuče s kućicom preko travnjaka. Toliko mi je to bilo umirujuće da sam ga, kad je došao blizu ograde, vratila na početak. Eto, nekom je život majka, a nekome zapadne moje dvorište. U blizini ugledah kako kulja odnekud gusti dim. Podsetilo me na detinjstvo kad smo brat i ja, babi, jednom prilikom uoči Nove godine, ubacili dve petarde u smederevac i crnog dima koji se nadvio nad našom sudbinom, kad nam je otac Savo došao sa posla i gajtanom usisivača Sloboda Čačak, otvorio sve čakre i pročistio aure. Na dnu sećanja sedi nešto trajno. Za tim tragamo kad se sećamo. Neki to zovu izgubljeno vreme. Neki mit. U tom mitu je istina. U toj istini postoji večnost, žrtva i spasenje. Preterano samopouzdanje u sopstvenu zrelost je prvi simptom truljenja.

Ponekad na ivici tišine čujem zveckanje reči koje pokušavaju da se urede. A ja ćutim i nije mi ništa. Čujem: „Otvorite um!“ Ja kad otvorim um, upadne stotinu gluposti i jedna polupana ideja.

Prednost je što će sve ovo, jednog dana, postati: „Dobro jutrooo, kako smo danas? Evo ga vaš lekić, aajde sad lepo… taako!“  Nekad se prednost daje samo da bi se povećala distanca.

Nešto razmišljam, Bože, oprosti, kada bismo se mi ljudi, na ulici, upoznavali kao psi, pa ideš, šetaš, gledaš svoja posla, priđe ti slučajni prolaznik, stanete pa se gledate, obiđete se sa svih strana, pronjuška te, pa stane ispred tebe, pa ti njemu njušneš, ajd da ne kažem šta, ljutiće se Esad…. i nastavite dalje: „Gde si, komšija?“ „Evo ništa, komšinice“. Napokon je stanje čovečanstva postalo toliko loše, da je socijalno prihvatljivo biti bezvoljan, mogu da nosim svoju energiju svuda i ne moram da se opravdavam pred ljudima naviknutim na lažni komfor.

„Ništa živ čovek ne može izgubiti, što mu jedno proleće neće vratiti i niko nije večno nesrećan, dok mu Bog daje zaborav kao lek“. Ivo Andrić

P.S. Može meni dupla kafa i jedan zaborav s lakoćom.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Koješta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Riječ koja je dovoljna da otkači mnogobrojne gluposti od ideje da imaju neki tajni smisao

 

Uvek pijem kafu na prazan stomak. Jutros i na praznu glavu. Dodirnula sam saksiju sa cvećem u prolazu i rekla mu da je tu samo privremeno i da ću mu kupiti veću saksiju, toliko o potrebi da izjutra ne progovaram ni sa kim i o samačkim jutrima. I dalje mislim da nemam dovoljno vremena, da mi sve brzo izmiče, da je dan kratak, a zahvat šupalj, da neću stići, da nisam krenula. Samo sada ne gubim to malo vremena u paničnom okretanju oko sebe i nabrajanju svega što je promaklo i zamaklo i disanje mi više nije ropac.

Upozoravaju nas da će nas život postaviti na pravo mesto, ali godine prolaze, a mi nikako ne možemo da zaspimo. Možda je najrazumnije pretpostaviti da na drugoj strani nema obale. Zamirisao mi je odnekud đurđevak. Sad je u punom cvatu u dvorištu mog tate. Od svog cveća, najviše volim đurđevak. Po legendi iznikao od Bogorodičinih suza pred raspetim Hristom. Mami slavuja da pronađe srodnu dušu. Beli, savršeni zvončići satkani od emocija, opojnog mirisa. Mladost računa godine po đurđevku, a starost po zimama, kažu stari. Sam u vazi, drugo cveće ne podnosi. Otrovan je.

Da bismo životu vratili boju, miris i ukus, za sve to je potrebna izvesna doza ludosti… Kome je dva i dva uvek četiri, obračun će mu uvek biti tačan, ali, za dugu iznad svoda, moraće da uposli asimetriju, šašavost, maštu i hrabrost. Inače, sve će uvek biti tačno obračunato i… sivo. Klatim se između slobode i nužnosti. Kako bi bilo divno odmoriti malo, odmoriti, pre svega, od sebe. Ali džaba sve, gde god da se okrenem, kud god da nogom kročim, opet ja. Treba me posmatrati kroz boje. Nekad sam jednobojna, nekad na štrafte, nekad sam karirana… treba izbegavati onu mene sa cvetićima.

Svako jutro, uz kafu, pročitam dnevnu štampu. To da su novinari i političari po instinktu osetili moć genitivnih lanaca dokazuje rečenica: „Analiza strukture cena domaćeg i uvoznog gasa, radi ocene realnosti nivoa sadašnjih cena tog proizvoda“. Petnaest reči, od toga dvanaest u genitivu. U prevodu – poskupljuje gas. Logika treba da bude obavezan predmet u svim srednjim školama, u svim razredima. Pola vremena vežbanje dedukcije, a druga polovina vežbanje uočavanja pseudoargumentacije. Na odmoru ironija i humor. Ovo više nije izdrživo.

Otpih gutljaj koka-kole. Nikada neću zaboraviti kako su neke majke na dečijim rođendanima branile deci da piju koka-kolu i davali im da je piju sa dve kašike šećera?!

P.S. U ovoj kući termini za kupatilo popunjeni su do juna.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Procvjetala magnolija, proljeće više nema dilemu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Toliko je divnih mjesta na svijetu koja mene nikad neće vidjeti. A šteta! Mogli smo se zaljubljivati na prvi pogled

 

Od neprijatnih iznenađenja izdvojila bih da sam se opet probudila bez milion evra i karte za Portugal. U stvari, ima još neprijatnosti, u centru Beograda je oštećen spomenik Branku Ćopiću. Uništitelji spomenika nisu nikad čitali Ježevu kućicu.

Od Bačke ka Banatu promiču uzorane njive, ravne kao pleh. I kao što u plehu u vrućoj rerni nabubri i zažuti štrudla, tako će i iz ove crne strpljivice da nikne nabujalo seme. Preko noći, eksplozivno, naprasno, samo dok dobro ugreje. Vučem neke zapise u genima, kroz crnogorske planine i kotline. Vučem ih kao i kofere, ali mi ono zemlje i prašine, što se uvuklo pod kožu bosih nogu, uvek šapuće: „Na svome si, naša si“. Gubimo pribranost i čistu svest o tome šta je zapravo istinska sreća i sloboda. Pre svega, beži nam jedina tačna definicija mesta odakle sreća i sloboda polaze, a to su naše glave i naša srca. Nema tog okruženja koje nas može pomeriti sa pravog mesta, ukoliko razumemo da nam je sve u životu taman, onoliko koliko smo se mi zaista potrudili i učinili. Nekome malo, nekome mnogo, a, u stvari, je taman. Toliko je divnih mesta na svetu koja mene nikad neće videti. A šteta! Mogli smo se zaljubljivati na prvi pogled.

Nemam više luksuz mladosti da po kalendaru iščekujem i slavim praznike. Meni su praznik sada svi oni časi u kojima osetim tračak radosti, setim se kako se mašta, zdrava ustanem i sebi ugodim.

Kažu valja uraditi i neki izdržaj tokom dana. Izdržaj sve manje zvuči kao vežba, sve više kao sinonim za život. Praznici su iznišljeni samo da ti još više nedostaju, oni što ti već nedostaju.

Lica i naličja. Nepodudaranja vremena, mesta i radnje. I to je, uglavnom, to. Životi i sudbine. Nalete prošle nepravde, pa te odalame onako pošteno. I nisu to oluje, samo njihove senke nekad protutnje kroz tvoje dane. Čisto da podsete kako izgleda tren, kada je ceo svet zajedno s tobom, stajao nasuprot tebe. I bićeš dobro kad shvatiš da svet samo radi sve ono što i ti. Potmuli osećaj se lagano intenzivira i dobija jasan rečenični oblik: „Želja se razbija o potrebe kȏ more o mramorje“.

Pročitala sam nečiju sjajnu misao: „Ako je problem rešiv, nema razloga za brigu. Ako je problem nerešiv, tek onda nema razloga za brigu“. Moja baba bi govorila: „Bole me snaga“, i to sad razumem. Jedino nikada neću razumeti ono babino: „Znaš onog od Kekine prije kuma, e pa od njenog zeta snaje pašenog“.

U dobra, stara vremena… sva pisma počinjala su: Nadam se da će te ovo pismo zateći u dobrom zdravlju…ili… da ti kažem da sam dobro, koje i tebi želim. Eto, želim vam sve sa početaka nekadašnjih pisama.

P.S. „Čitav život proveo sam u bedi, ali srećom, to se samo jednom dešava“, Milan Beštić

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Bolje biti uži član porodice nego širi

Objavljeno prije

na

Objavio:

To što živim u ovom gradu ne znači da ga ne zaobilazim u širokom luku

 

Pokušah malom bajalicom da zadržim noćašnji san, ali, rasprišio se kao zvezdana prašina. Ipak, ostala je paučina u oku, da pomuti i zamagli dan. Da lakše ili makar brže protutnji. Dan. Ima vrlo malo stvari koje me zanimaju dovoljno da bih o njima razgovarala. U sedam ujutru, nema nijedna jedina. Nažalost, moji ukućani ne dele moje mišljenje.

Pada na mene. Nestrpljenje. Okomito, pod oštrim uglom. Pa mi razbije glavu, kao onomad cepanica De Beržeraku. Ključala krv hoće napolje iz glave. U avanturu. Ima li šta lepše nego kad te sunce uzme pod svoje?

Šta rade danas oni koji su stalno govorili: „Ne mogu ovih dana, nemam vremena“. Da li im je bila isplativa ta ušteda, to nagomilavanje pomenutog, zna li se nešto? Ili su shvatili, konačno, da će i njima, kao i nama ostalima, vreme, ipak, zadati konačni udarac? Nekako u ovo doba osećanje melanholije počinje da narasta u meni, unutrašnji glas mi se obraća mezosopranom kastrata iz Hendlovih arija. To što živim u ovom gradu ne znači da ga ne zaobilazim u širokom luku. Jedino ne zaobilazim pse. Oni, čiji smo jezik proglasili nemuštim, pokušavaju uporno i zamalo uzaludno da nas nauče tome šta je najvažnije u životu… Dozvolite im da nas nauče. Ja jesam, i od tada, zaista bolje živim.

Danima sam intenzivno pratila rat u Ukrajini i emotivno se involvirala, a onda je odjednom svanuo dan kad sam prestala da čitam i slovo. U iscrpljujućem pretužnom vremenu čovek prirodno razvija mehanizme odbrane. Ako je život na zemlji ugrožen ljudskom aktivnošću, da li to znači da je čovek greška evolucije? Ovde niko nije normalan. A to što smo ponavljači svi zajedno, to posebno. Sve iste pojave, izjave, kombinacije. I svi iznenađeni. Kao da nam Men in Black svako veče sevaju sa onom spravicom, pa se ujutru budimo obrisanih mozgova. Sad tek neću da spavam, da me ne resetuju. Da je sad ovde moja baba da mi priča priče, kao nekad, pred spavanje. Baš se setih jedne koju smo je, brat i ja, terali često da priča. Živela jednom davno neka kraljica i bila mnogo fina i gadljiva. Jednom prilikom, posle velike nužde, puče papir dok se brisala i umaže prst. Istog časa naredi slugi: „Prst seci!“ Sluga uze sekiru, ali znajući da će se posle kajati, da ne izvuče deblji kraj,  naopako okrenu oštricu i…  pljas! Fina i gadljiva kraljica, gurnu prst u usta! Kad zaboli, nestanu kraljevski principi… eto.

Ovaj dan će spasiti mladi luk, tanko seckana slaninica i prevreli sir.

P. S. Misli čovek da odlučuje o svom životu, a onda ga dodaju u viber grupu Roditelji VIII2.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo