Povežite se sa nama

INTERVJU

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ, NOVINAR IZ BEOGRADA: Vučić nije ničiji favorit

Objavljeno prije

na

MONITOR: Srbija je ovih dana u fokusu političke javnosti regiona, a i svijeta zbog tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji je inicirao predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, i povlačenja kompletnog osoblja Ambasade Srbije iz Skoplja. Kako Vi gledate na pokretanje unutrašnjeg dijaloga i kakvi mogu biti njegovi rezultati?
STOJADINOVIĆ: Ovde je jako teško mirno razgovarati o bilo čemu. Ne verujem u dijalog sa čovekom monologa, niti mislim da je moguć bilo kakav kreativni razgovor o tako teškoj temi kao što je Kosovo. Ključna je dilema kako sačuvati ono što ne posedujemo, osim ako platforma za razgovor ne bude apsolutno ignorisanje stvarnosti. Dijalog o Kosovu će biti bez smisla ako iz njegove suštine ne proizađu ideje o rešenju. Meni se čini da su sve moguće ideje već potrošene, jer su one zasnovane na kultu teritorije, uz ignorisanje činjenice da tu postoje ljudi. I srpska i albanska strana se drže inercije sukoba, svuda je više nasilnih atavizama nego civilizacijskih kompromisa. Tobožnji srpski dijalog bi mogao da bude razlog za odgađanje rešenja, koje inače u ovom času nije moguće. Bojim se da je duboko zamrznuti konflikt najrealnija opcija, ako je duboko zamrzavanje vruće krize uopšte moguće.

MONITOR: Treba li Srbija da prizna Kosovo kao nezavisnu državu?
STOJADINOVIĆ: Nije moje da sudim o tako teškoj temi. Ona kao vodenični kamen pritiska Srbiju, i tu nije lako razlučiti odnos razuma i emocija. Mislim da bi priznanje Kosova iz Beograda izazvalo političku dramu velikih razmera u Srbiji, uz moguće nasilne incidente, i povećane aspiracije Albanaca na jug Srbije. Garnitura koja bi stavila paraf na takav akt, bila bi neposredno politički mrtva. U tom okviru, bili bi verovatni sukobi na jugu Srbije slični onima iz 2001. jer u političkom iskustvu Albanaca nasilje donosi teritorijalni profit.

Odnos između Srba i Albanaca mora da bude zasnovan na stvaranju ambijenta za civilizacijsku evoluciju, uz kreiranje bogatije socijalne zajednice, uz visoku zaposlenost i odgovarajuće standarde ljudskih sloboda, sve to uz posredovanje najrazvijenijih zemalja Zapada. Taj će proces neizbežno biti veoma dug i u njegovom zenitu čin priznanja Kosova bio bi potpuno nevažan.

MONITOR: A kako komentarišete presedan u bilateralnim diplomatskim odnosima – povlačenje cjelokupnog osoblja iz Ambasade Srbije u Skoplju?
STOJADINOVIĆ: Bio je to nepotrebni i veoma štetni, nediplomtski nonsens, koji je režim u Beogradu obrazložio nespretno i neubedljivo. Rekao bih da je u opticaju nadripatriotska vežba i izazivanje drame tamo gde je to bilo apsolutno besmisleno.

MONITOR: Da li je razlog za to zaista pojačano ofanzivno obavještajno djelovanje Republike Makedonije protiv organa i institucija Srbije u koje je uključen i strani faktor?
STOJADINOVIĆ: Formulacija o „obaveštajnom delovanju”, pripada teoriji špijunskog arhaizma. To je opšte mesto, optužba kojom se može zataškati svaka besmislica ili činovnička brljotina. Svi podaci se danas mogu dobiti u udobnom elektronskom izviđanju, ili nekompromitovanom ćaskanju sa „neprijateljem”. Ili u bezazlenom flertu. Klasična špijunaža je samo deo uzbudljive nostalgije, a tajne se čuvaju iz principa, a ne da bi bile sačuvane. Mit o „stranom faktoru” pripada realsocijalističkoj varijanti ksenofobije. Sintagma, koja je toliko prazna, da je niko više ne shvata ozbiljno.

MONITOR: Koga će Srbija izabrati između Rusije i EU?
STOJADINOVIĆ: Uveren sam da Srbija nije ta koja bira, niti će biti izabrana. Rusija ne želi Srbiju suviše blizu sebe, ali nastoji da je udalji od zapadne influence. Pri tom, Rusija ne nudi ništa, a Zapad traži ustupke za sasvim male, skoro simbolične naknade. Ne vidim dan ili godinu kada će Srbija postati član EU. Ali, njeno je da teži Zapadu, svako odustajanje vodi u izolaciju. Ne smemo prestati da želimo ono što možda nikada nećemo dostići.

MONITOR: Je li zaista Vučić favorit Brisela i ima li podršku kancelarke Angele Merkel i Njemačke, kako to on često tvrdi, i zašto Brisel žmuri na haos koji provodi režim u Srbiji?
STOJADINOVIĆ: Ne verujem da je Vučić bilo čiji favorit, mada on želi da svima stavi do znanja kako jeste. Nisam pristalica hipoteze da ga „još podržavaju” jer očekuju da završi „neke poslove”. Sve je više primedbi na njegov model vladanja i neprijatne autoritarne ekscese. Uslovnu podršku Nemačke dobija zbog tamošnjeg razumevanja stabilnosti Balkana, ali i povodom striktne pauperizacije srpskih radnika u korist mnogih nemačkih firmi.

Nisam sklon da mislim da opstanak Vučića na vlasti u Srbiji zavisi od podrške Zapada. Energija za promene svakako dolazi iz snage opozicije, ali ne političke, nego građanske. Sve što se ima menjati, promeniće ljudi u Srbiji, a ne Brisel ili Merkel.

MONITOR: Jednom ste rekli da Vučića još nikada niste uhvatili u istini i da u svojim nastupima potcjenjuje pamet i inteligenciju ljudi u Srbiji. Na čemu bazirate takave stavove?
STOJADINOVIĆ: To je bila parafraza analize relacije između njegovih obećanja i ostvarenja. Teško je za bilo koga u Srbiji da se snađe u njenom vrednosnom sistemu, ako predsednik bezobzirno ignoriše čak i onu stvarnost koju kreira i podstiče svoj podanički korpus da bez provere veruje u njegov paralelni univerzum. Srbija je puna umnog i kreativnog sveta, onih ljudi koji umeju da misle i svoju percepciju zasnivaju na poimanju realnog kvaliteta svojih života. Nisu zadovoljni i imaju razloga da ne budu, a predsednik ih svakodnevno ubeđuje da im je daleko bolje nego što oni osećaju i da nemaju pojma kako, u stvari, žive.

MONITOR: Zašto na sve to intelektualci uglavnom ćute?
STOJADINOVIĆ: Postoji kolonija korumpiranih intelektualaca, koji svoje usluge prodaju po cenu gubitka samopoštovanja. Druga, mnogo veća grupa nije uspela da se probije do najpoželjnijih sinekura zbog očitog nadriintelektualnog statusa. Objektivno ne pripadaju inteligenciji, a imaju titule i zvanja. Oni su u većini potpisnici predizborne liste odanosti.

Grupa od pedestak pripadnika istinske elite jezgro je otpora režimu i njihov glas opiranja višestruko je vredniji od glasova pristajanja podaničke grupe.

MONITOR: Kako objašnjavate epidemiju podaništva predsjedniku Vučiću kojoj su podlegle i tako poznate ličnosti kao glumac Miki Manojlović (kazao je da nekih predstava u srpsko-albanskoj koprodukciji ne bi bilo bez Vučića), istoričar književnosti Gojko Tešić (u otvorenom pismu Vučiću nije štedio panegirične pohvale), Vuk Drašković (rekao je da je Vučić „kao apostol Pavle”), Lazar Ristovski („Samo Vučić je ozbiljan političar, svi drugi su mrsomudi”)…
STOJADINOVIĆ: Ne želim da verujem da su njihova neukusna udvaranja proizvod želje da nešto dobiju. Ako nije to, još je manje objašnjivo ushićenje i epska udvorička poema pri obraćanju. Svi ti ljudi jesu bili pripadnici umetničke, književne ili političke elite. Teško je to razumeti. Čak je i Osip Mandeljštam, veliki buntovni pesnik, pred progon u smrt napisao odu Staljinu. Ali Isak Babelj nikada, po cenu glave.

Ovde glave ne padaju, ali ipak valja stati pred ogledalo.

Nema potencijala za sukobe na Balkanu

MONITOR: Vi ste više godina proveli u jugoslovenskoj armiji i kasnije bili vojni analitičar. Da li je moguć novi ratni sukob u našem regionu s obzirom na loše odnose između Srbije i Hrvatske, Srbije i Kosova, na jačanje desnice, rehabilitovanje četništva i ustaštva, nacionalističkih i profašističkih snaga…
STOJADINOVIĆ: Nema realnih potencijala za nove sukobe na Balkanu. Bar ih neće biti u narednim godinama. Političke elite balkanskih država sklone su da podignu ton, ili čak da naprave dramatičnu predstavu, pre svega za unutrašnje potrebe. Tako se stvaraju hegemoni, rulje i gomile, koji se ne libe ni profašističke verbalne ili likovne simbolike, uz primitivne ratne pokliče i nesmetano sejanje mržnje. Možda bi se mali gospodari i potukli da nije istinskih vlasnika krize, njihova moć je veća od balkanskih nacionalističkih impulsa. Ne žele nasilje ovde, imaju druga posla, mi smo ipak periferija sveta.

Sve je manje slobodnih medija

MONITOR: Kako biste kao dugogodišnji novinar opisali medijsku scenu u Srbiji. Ima li u njoj slobodnih medija i novinara?
STOJADINOVIĆ: Slobodnih medija je sve manje, a slobodnih novinara sasvim dovoljno za razumevanje slobode uma i javnog govora. Režim se trudi da kontroliše sve u javnoj sferi, ali to, naravno, ne može. Svi znaju da se u ovakvom ambijentu slobode osvajaju a ne dobijaju. Imamo ovde dva slobodna nedeljnika i jedan dnevni list. Neka se ne naljute moje kolege, ali u osvajanju i čuvanju slobode govora i nezavisnog javnog stava dobar i moćan glas se čuje i čita od Teofila Pančića iz Vremena, Slaviše Lekića, kolumniste Danasa, i pozorišnog reditelja Zlatka Pakovića, čija je kolumnistička misija arhetip superiornog obračuna sa neofašizmom, vladajućim nepočinstvima u kulturi i životu. Društvene mreže su sasvim slobodne, ne mogu se kontrolisati, i one su istinska metastaza režima. Inače, sebe smatram slobodnim čovekom, u svakom pogledu. Niko me nije pritiskao, niti to može.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo