Povežite se sa nama

INTERVJU

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ, NOVINAR IZ BEOGRADA: Vučić nije ničiji favorit

Objavljeno prije

na

MONITOR: Srbija je ovih dana u fokusu političke javnosti regiona, a i svijeta zbog tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji je inicirao predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, i povlačenja kompletnog osoblja Ambasade Srbije iz Skoplja. Kako Vi gledate na pokretanje unutrašnjeg dijaloga i kakvi mogu biti njegovi rezultati?
STOJADINOVIĆ: Ovde je jako teško mirno razgovarati o bilo čemu. Ne verujem u dijalog sa čovekom monologa, niti mislim da je moguć bilo kakav kreativni razgovor o tako teškoj temi kao što je Kosovo. Ključna je dilema kako sačuvati ono što ne posedujemo, osim ako platforma za razgovor ne bude apsolutno ignorisanje stvarnosti. Dijalog o Kosovu će biti bez smisla ako iz njegove suštine ne proizađu ideje o rešenju. Meni se čini da su sve moguće ideje već potrošene, jer su one zasnovane na kultu teritorije, uz ignorisanje činjenice da tu postoje ljudi. I srpska i albanska strana se drže inercije sukoba, svuda je više nasilnih atavizama nego civilizacijskih kompromisa. Tobožnji srpski dijalog bi mogao da bude razlog za odgađanje rešenja, koje inače u ovom času nije moguće. Bojim se da je duboko zamrznuti konflikt najrealnija opcija, ako je duboko zamrzavanje vruće krize uopšte moguće.

MONITOR: Treba li Srbija da prizna Kosovo kao nezavisnu državu?
STOJADINOVIĆ: Nije moje da sudim o tako teškoj temi. Ona kao vodenični kamen pritiska Srbiju, i tu nije lako razlučiti odnos razuma i emocija. Mislim da bi priznanje Kosova iz Beograda izazvalo političku dramu velikih razmera u Srbiji, uz moguće nasilne incidente, i povećane aspiracije Albanaca na jug Srbije. Garnitura koja bi stavila paraf na takav akt, bila bi neposredno politički mrtva. U tom okviru, bili bi verovatni sukobi na jugu Srbije slični onima iz 2001. jer u političkom iskustvu Albanaca nasilje donosi teritorijalni profit.

Odnos između Srba i Albanaca mora da bude zasnovan na stvaranju ambijenta za civilizacijsku evoluciju, uz kreiranje bogatije socijalne zajednice, uz visoku zaposlenost i odgovarajuće standarde ljudskih sloboda, sve to uz posredovanje najrazvijenijih zemalja Zapada. Taj će proces neizbežno biti veoma dug i u njegovom zenitu čin priznanja Kosova bio bi potpuno nevažan.

MONITOR: A kako komentarišete presedan u bilateralnim diplomatskim odnosima – povlačenje cjelokupnog osoblja iz Ambasade Srbije u Skoplju?
STOJADINOVIĆ: Bio je to nepotrebni i veoma štetni, nediplomtski nonsens, koji je režim u Beogradu obrazložio nespretno i neubedljivo. Rekao bih da je u opticaju nadripatriotska vežba i izazivanje drame tamo gde je to bilo apsolutno besmisleno.

MONITOR: Da li je razlog za to zaista pojačano ofanzivno obavještajno djelovanje Republike Makedonije protiv organa i institucija Srbije u koje je uključen i strani faktor?
STOJADINOVIĆ: Formulacija o „obaveštajnom delovanju”, pripada teoriji špijunskog arhaizma. To je opšte mesto, optužba kojom se može zataškati svaka besmislica ili činovnička brljotina. Svi podaci se danas mogu dobiti u udobnom elektronskom izviđanju, ili nekompromitovanom ćaskanju sa „neprijateljem”. Ili u bezazlenom flertu. Klasična špijunaža je samo deo uzbudljive nostalgije, a tajne se čuvaju iz principa, a ne da bi bile sačuvane. Mit o „stranom faktoru” pripada realsocijalističkoj varijanti ksenofobije. Sintagma, koja je toliko prazna, da je niko više ne shvata ozbiljno.

MONITOR: Koga će Srbija izabrati između Rusije i EU?
STOJADINOVIĆ: Uveren sam da Srbija nije ta koja bira, niti će biti izabrana. Rusija ne želi Srbiju suviše blizu sebe, ali nastoji da je udalji od zapadne influence. Pri tom, Rusija ne nudi ništa, a Zapad traži ustupke za sasvim male, skoro simbolične naknade. Ne vidim dan ili godinu kada će Srbija postati član EU. Ali, njeno je da teži Zapadu, svako odustajanje vodi u izolaciju. Ne smemo prestati da želimo ono što možda nikada nećemo dostići.

MONITOR: Je li zaista Vučić favorit Brisela i ima li podršku kancelarke Angele Merkel i Njemačke, kako to on često tvrdi, i zašto Brisel žmuri na haos koji provodi režim u Srbiji?
STOJADINOVIĆ: Ne verujem da je Vučić bilo čiji favorit, mada on želi da svima stavi do znanja kako jeste. Nisam pristalica hipoteze da ga „još podržavaju” jer očekuju da završi „neke poslove”. Sve je više primedbi na njegov model vladanja i neprijatne autoritarne ekscese. Uslovnu podršku Nemačke dobija zbog tamošnjeg razumevanja stabilnosti Balkana, ali i povodom striktne pauperizacije srpskih radnika u korist mnogih nemačkih firmi.

Nisam sklon da mislim da opstanak Vučića na vlasti u Srbiji zavisi od podrške Zapada. Energija za promene svakako dolazi iz snage opozicije, ali ne političke, nego građanske. Sve što se ima menjati, promeniće ljudi u Srbiji, a ne Brisel ili Merkel.

MONITOR: Jednom ste rekli da Vučića još nikada niste uhvatili u istini i da u svojim nastupima potcjenjuje pamet i inteligenciju ljudi u Srbiji. Na čemu bazirate takave stavove?
STOJADINOVIĆ: To je bila parafraza analize relacije između njegovih obećanja i ostvarenja. Teško je za bilo koga u Srbiji da se snađe u njenom vrednosnom sistemu, ako predsednik bezobzirno ignoriše čak i onu stvarnost koju kreira i podstiče svoj podanički korpus da bez provere veruje u njegov paralelni univerzum. Srbija je puna umnog i kreativnog sveta, onih ljudi koji umeju da misle i svoju percepciju zasnivaju na poimanju realnog kvaliteta svojih života. Nisu zadovoljni i imaju razloga da ne budu, a predsednik ih svakodnevno ubeđuje da im je daleko bolje nego što oni osećaju i da nemaju pojma kako, u stvari, žive.

MONITOR: Zašto na sve to intelektualci uglavnom ćute?
STOJADINOVIĆ: Postoji kolonija korumpiranih intelektualaca, koji svoje usluge prodaju po cenu gubitka samopoštovanja. Druga, mnogo veća grupa nije uspela da se probije do najpoželjnijih sinekura zbog očitog nadriintelektualnog statusa. Objektivno ne pripadaju inteligenciji, a imaju titule i zvanja. Oni su u većini potpisnici predizborne liste odanosti.

Grupa od pedestak pripadnika istinske elite jezgro je otpora režimu i njihov glas opiranja višestruko je vredniji od glasova pristajanja podaničke grupe.

MONITOR: Kako objašnjavate epidemiju podaništva predsjedniku Vučiću kojoj su podlegle i tako poznate ličnosti kao glumac Miki Manojlović (kazao je da nekih predstava u srpsko-albanskoj koprodukciji ne bi bilo bez Vučića), istoričar književnosti Gojko Tešić (u otvorenom pismu Vučiću nije štedio panegirične pohvale), Vuk Drašković (rekao je da je Vučić „kao apostol Pavle”), Lazar Ristovski („Samo Vučić je ozbiljan političar, svi drugi su mrsomudi”)…
STOJADINOVIĆ: Ne želim da verujem da su njihova neukusna udvaranja proizvod želje da nešto dobiju. Ako nije to, još je manje objašnjivo ushićenje i epska udvorička poema pri obraćanju. Svi ti ljudi jesu bili pripadnici umetničke, književne ili političke elite. Teško je to razumeti. Čak je i Osip Mandeljštam, veliki buntovni pesnik, pred progon u smrt napisao odu Staljinu. Ali Isak Babelj nikada, po cenu glave.

Ovde glave ne padaju, ali ipak valja stati pred ogledalo.

Nema potencijala za sukobe na Balkanu

MONITOR: Vi ste više godina proveli u jugoslovenskoj armiji i kasnije bili vojni analitičar. Da li je moguć novi ratni sukob u našem regionu s obzirom na loše odnose između Srbije i Hrvatske, Srbije i Kosova, na jačanje desnice, rehabilitovanje četništva i ustaštva, nacionalističkih i profašističkih snaga…
STOJADINOVIĆ: Nema realnih potencijala za nove sukobe na Balkanu. Bar ih neće biti u narednim godinama. Političke elite balkanskih država sklone su da podignu ton, ili čak da naprave dramatičnu predstavu, pre svega za unutrašnje potrebe. Tako se stvaraju hegemoni, rulje i gomile, koji se ne libe ni profašističke verbalne ili likovne simbolike, uz primitivne ratne pokliče i nesmetano sejanje mržnje. Možda bi se mali gospodari i potukli da nije istinskih vlasnika krize, njihova moć je veća od balkanskih nacionalističkih impulsa. Ne žele nasilje ovde, imaju druga posla, mi smo ipak periferija sveta.

Sve je manje slobodnih medija

MONITOR: Kako biste kao dugogodišnji novinar opisali medijsku scenu u Srbiji. Ima li u njoj slobodnih medija i novinara?
STOJADINOVIĆ: Slobodnih medija je sve manje, a slobodnih novinara sasvim dovoljno za razumevanje slobode uma i javnog govora. Režim se trudi da kontroliše sve u javnoj sferi, ali to, naravno, ne može. Svi znaju da se u ovakvom ambijentu slobode osvajaju a ne dobijaju. Imamo ovde dva slobodna nedeljnika i jedan dnevni list. Neka se ne naljute moje kolege, ali u osvajanju i čuvanju slobode govora i nezavisnog javnog stava dobar i moćan glas se čuje i čita od Teofila Pančića iz Vremena, Slaviše Lekića, kolumniste Danasa, i pozorišnog reditelja Zlatka Pakovića, čija je kolumnistička misija arhetip superiornog obračuna sa neofašizmom, vladajućim nepočinstvima u kulturi i životu. Društvene mreže su sasvim slobodne, ne mogu se kontrolisati, i one su istinska metastaza režima. Inače, sebe smatram slobodnim čovekom, u svakom pogledu. Niko me nije pritiskao, niti to može.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo