Konspiracija i netransparentnost caruju oko „ruskog NIS-a“, tačno kao oko cjeline energetskih odnosa sa RF

MONITOR: Vučić i Vlada Srbije nisu pominjali pravo preče kupovine koje je Srbiji garantovano međudržavnim ugovorom sa Rusijom. Iz vlasti se tvrdilo da je Srbija nudila da otkupi ruski dio NISA-a. Vučić je „neprijateljsko“ preuzimanje NIS-a dugo odbacivao. Da li je unaprijed sa Rusima sve bilo dogovoreno ili je Srbija tek žrtva geopolitike moćnih?

ĐUKIĆ: Kao na dlanu vidno je da Rusi sa Vučićem ne razgovaraju. On opet nema hrabrosti za hrabre odluke, ako se nacionalizacija na svojoj suverenoj, nezavisnoj i slobodnoj teritoriji smatra hrabrom odlukom. Svi oblici svojine i svi titulari svojine su jednaki. Kada srpska država  bez pardona nacionalizuje privatnu svojinu svojih gradjana, na primer u Hercegovačkoj ulici radi javnog interesa (Beograda na vodi),  zašto ne nacionalizuje imovinu stranaca radi zaštite nacionalnih interesa, da gradjani i privreda imaju benzina? Ruska imovina je u Srbiji zaštićenija nego imovina srpskih titulara. Ali Rusi se nisu dvoumili da prisvoje stranu imovinu nakon 24. februara 2022.

Energetski, Srbija se predala Rusima i priznala zavisnost. Ta činjenica čuva ruske aktive od  nacionalizacije. Jer, nad Srbijom visi Damoklov mač ruskog gasa. Gasne slavine Rusi -po oprobanom receptu, za čas  zavrnu.

Pred nama stoji žalosna činjenica, kao i iza nas: vlasna srpska elita nikada nije razumela pad Berlinskog zida, danas ne razume uzdizanje nove stene na Istoku Evrope. Ako Srbija sebe predstavlja kao žrtvu, onda je ona  žrtva svoje nerazumne politike.

MONITOR: Na javnom sastanku Vlade kojem je predsjedavao Predsjednik Srbije, uz apokaliptične prognoze, pominjana je i nekakva „specijalna operacija“, a Vučić je pomenuo i spremnost da „preplati“ NIS. Čemu služi toliko protivrječnih informacija i netransparentnih odluka u vrhu vlasti?

ĐUKIĆ: Svakodnevne javne i druge sednice vlade i „paravlade“ nisu ništa drugo nego izraz  nemoći Aleksandra Vučića. On nema šta da kaže gradjanima, jer slučaj sa NIS-om, nije unikum. Ruski kapital u drugim zemljama je mnogo prisutniji nego u Srbiji (ona je na repu ruskih investicija), ispred su Madjarska, Rumunija, Bugarska, Austrija, Nemačka, itd. Zašto ne primeni oprobani model? Strah, ili šta?

Bombastične izjave kao: evo samo što NIS nije rešen u Americi, potvrdjuju dezorijentaciju i nesposobnost Vučića. Djavo je došao po svoje, došao da se plati ceh za pogrešnu energetsku politiku apsolutne vezanosti za RF. Vučić ni za jotu državu nije učinio energetski bezbednijom, za razliku od naših suseda.

MONITOR: Društvena pobuna u Srbiji prerasla je u političku krizu. Kako ocjenjujete način na koji „nenadležni“ Vučić upravlja političkim nezadovoljstvom i ekonomskim nevoljama zemlje?

ĐUKIĆ: Neoradikalska vlast sa svojim anarholiberalnim i narodnjačkim ideološkim korenima nikada nije imala smisla i sposobnosti da razrešava  društvene krize i sukobe. Ona ih generiše. Danas svedočimo o kumulativnom vrhuncu krize koji ugrožava same temelje srpskog društva. Mi živimo prelomno vreme kada se kuju ključne odluke, kada se trasira izlazak iz krize. Naši susedi su to znali i brže i bolje. Izlaz se nudi u posredništvu-koga ako ne EU, u restartu  devastiranog  demokratskog poretka.

Vučić vuče poteze na drugu stranu, i potčinjava svu vlast pod sebe, vlast koja mu po Ustavu ne pripada. Odlazeći vladar nesit je vlasti. Vučić je dokazao da je čovek monologa, nikako dijaloga, zato oko sebe konsoliduje silu. On hoće da zaokruži četiri decenije apsolutne duhovne, materijalne, moralne i krize ljudskih resursa srpskog društva. Mi nemamo državnike koji u zvezdanim časovima vlasti i slave odlaze i pri nedužnom okrznuću. Naši se bore za poslednji atom vlasti!

MONITOR: Težnje antirežimskih ličnosti iz Srbije da ubijede lidere EU da bi Vučića i njegov režim trebalo sankcionisati, nisu dobile pozitivnu reakciju. Da li je Vučić neophodan liderima EU?

ĐUKIĆ: Godinama srpska opozicija dokazuje svoju irelevantnost, olakšava režimu posao, a i režim se svojski trudi da oblikuje opoziciju. Zato vlast ima široko polje za destrukciju uključujući totalnu kompromitaciju evropskog puta -do te mere, da je nepopravljiv. I kada bi hteo, Vučić nema kapacitet da revitalizuje evrointregracije. Njih može restartovati samo nova vlast.

Greše oni koji misle da je EU još na Vučićevoj strani. Neka uzmu i pročitaju najnoviji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije na evropskom putu. Nikada gori, nikada jači sublimat nepobitnih činjenica. Ali Vučić se ne predaje, ne napušta briselski bankomat. To govori i privatna poseta Makronu i večera u Jelisejskoj palati dva davljenika. Vučić je postao smetnja spoljnim sponzorima, slute brzi pad. Uostalom, on je svoja „dela“ završio, obećanja ispunio, rešio Kosovo, detronizirao Dodika, kupio Rafale, obećao litijum, uveo strane   investitore, rasprodao zemlju učinivši je kolonijom, raspalio nevidjenu korupciju i kriminal u kojima se gušimo.

MONITOR: Po inicijalnom mirovnom prijedlogu Predsjednika SAD, Rusija bi mogla da zadrži osvojene teritorije. Post festum, sa prijedlogom su upoznati Ukrajina, EU i UK. Organizovan je zajednički sastanak u Ženevi. Šta su planovi Donalda Trampa?

ĐUKIĆ: Tramp je čovek instikta, konflikta, transakcija, nikako plana. Navodno je pripadnik tradicionalnih, konzervativnih moralnih vrednosti (a Epštajn?). Predvidivo je nepredvidiv, menja pravila, razara institucije, izaziva potrese, iznad svega ceni pare. On nema viziju šta gradi kao neprolazno američko delo.

Tako je i sa ruskom agresijom na Ukrajinu. A u Ukrajini se prelama svevropska i svesvetska politika poimanja države, nacije, medjunarodnog prava, odnosa izmedju velikih i slabijih. Ako se rat u Ukrajini pravilno i pravedno reši, za Evropu i svet ima nade. Ako se reši po pravu jačeg  onda se možemo zapitati: ko je sledeća Ukrajina?

Kuću mira u Ukrajini Tramp gradi od krova. Ruska sila se ne može zaustaviti apelima, telefonskim pozivima, nametnutim mirovnim planom od 28 tačaka. Agresor je još sposoban za rat. Putin je poveo rat da bi dobio sve, bez ostatka. On ne misli da se vraća na Ukrajinu. Čekaju ga nove Ukrajine i granice ruske imperije. Onaj ko nije shvatio za četvrt veka Putinov način mišljenja i delovanja nema mu pomoći. Tramp shvata?

MONITOR:. Koliko su se SAD sa Trampovom administracijom odmakle od „zapadnih vrijednosti“ i približile spoljnopolitičkom stilu Rusije i Kine?

ĐUKIĆ: Tramp je pre svega pripadnik i predstavnik oligarhijskog kapitala i kao takav govori da zavidi današnjim velikim diktatorima, Putinu, Siju. Ali to ne ide u Americi. U medjunarodnim odnosima on izigrava „crnu ovcu“. Ali  SAD ne stoji ni ta boja ni to mesto. Nije američki negirati sve ono što su generacije Amerikanaca pre njega stvarale u svetu i za svet. Probudio je levičarske i demokratske snage u Americi. I talas tu neće stati. Tramp bi menjao ono šta se ne menja, dovodi u pitanje  zapadne vrednosti koje nisu samo zapadne nego univerzalne (prava čoveka, klimatske promene). Iskliznulo američko klatno vrednosti  će se povratiti.

Srbija je ruska potkusurna moneta

MONITOR: U vezi sa sudbinom NIS-a mnogo se govori o pogoršanju odnosa između Rusije i Srbije. Djelovalo je da su ciljevi i interesi Vladimira Putina i Aleksandra Vučića odjednom postali dijametralno suprotni. Šta je Rusija htjela da postigne zatezanjem oko prodaje svog većinskog udjela u NIS-u?

ĐUKIĆ: Zatezanje ruske strane se nastavlja sve dok ne postigne ono šta je naumila i s kim je naumila, a to nije „bratska“ Srbija. Rusija cilja  maksimalni politički i ekonomski efekat, ne žuri, iako nama gori pod nogama. Na njenoj teritoriji je skoro četrdeset rafinerija, malih i velikih (pet puta većih od NIS-a), i stotinu „džepnih“. NIS je mala rafinerija (preradjuje četiri miliona tona nafte). Aktive NIS-a beskrajno su male za ruske  naftne bilanse. Ali lokacija je vrlo osetljiva i cenjena i jedina je rafinerija u Srbiji.

Kriza oko rafinerije traje mesecima. Srpska vlast sedi skrštenih ruku. Vlada Srbije (čitajte Aleksandar Vučić), ništa ne čini-čeka Godoa, rešenje da „padne s neba“, da „braća“ Rusi završe posao za sebe, ne za nas. Rafinerija se tiče isključivo naše kože: imaćemo ili ne benzina, po kojoj ceni, sledi li repriza devedesetih?

NIS pod američkim sankcijama, ruska strana rešava iza naših ledja i preko naših ledja. Istinska luka spasa za male narode i male države-pred samovoljom velikog, jeste okrilje Evropske unije i NATO-a. Srbija nema sidro spasa, i poslednji je zarobljenik ruske nafte i gasa u Evropi. Vučić  ništa nije radio da Srbiju učini energetski bezbednom zemljom. On  je gajio rusko bratstvo i vešao ordenja Vladimira Putina, nije ispravljao „krive Drine“ tokova nafte i gasa.

(Neo)radikalska politika, kao pupčanom vrpcom, vezana je za „majčicu Rusiju“. I danas veruje u ruska čuda, tajne, blago koje će deliti sa srpskom braćom. Ali, avaj! Oni ni glavu da  okrenu: rusko je sveto i neupitno rusko i na suverenoj srpskoj zemlji. Ruski interesi su iznad svih srpskih interesa, ne smeju se ugroziti, stariji su, i nema nacionalizacije, poručuje svevlasni Vučić, makar Srbija ostala i bez kapi nafte! Srbija je tako ruska potkusurna moneta, a izlaz iz bezizlaza prepušten je Rusima. Vučić ostaje na repu dogadjaja i nesuvislih razmišljanja. Konspiracija i netransparentnost caruju oko „ruskog NIS-a“, tačno kao oko celine energetskih odnosa sa RF.

Pobjeda Dodikovog favorita u RS, rezultat je bratske pomoći sa ove strane Drine

MONITOR: Dosta se spekulisalo da je poslije oslobađanja od sankcija SAD, odnos Milorada Dodika i Vučića zahladnio. Oni su se ovih dana ponovo sastali uoči vanrednih predsjedničkih izbora u RS.  Kako ocjenjujete slabu izlaznost i tijesnu razliku između dvojice prvoplasiranih kandidata, Srđana Karana i Branka Blanuše?

ĐUKIĆ: Oni čine dvojac sa kormilarom, stalno veslaju i najtešnje koordiniraju politike. Pročitani su, medjutim. Sastanak dva pretendenta na „srpski svet“ uoči vanrednih predsedničkih izbora u Srpskoj, nije mogao ignorisati redovno slanje glasača sa jedne na drugu stranu Drine. Dodik pre izbora, Dodik posle izbora.

Dodik je „hrabar“ da svašta kaže, i da sve povuče. Takva je i politika. Republika Srpska se tetura pod vibracijama lidera. A on je u sporu i  svadji sa ključnim činiocima medjunarodne zajednice koji su spašavali i utemeljivali manji bosanski entitet. Konfrontacija umesto saradnje ništa dobro nije i neće doneti Republici Srpskoj. Medjtim, to je postao modus opstanka na vlasti, uz obilatu političku i finansijsku podršku Srbije. A dokle?

Pobeda Dodikovog favorita, rezultat je bratske pomoći sa ove strane Drine. Sve je udešeno da smenjeni Dodik ostaje alfa i omega u Republici Srpskoj. Sve se čini da Srpska tone sve dublje u beskraj problema.

Nastasja RADOVIĆ

Pozitivni komentari iz Izvještaja EK i pomaci koji postoje u radu tužilaštva ne treba da zavaravaju. Slične komentare čitamo već 12 godina u više izvještaja. Da smo zaista uradili prave stvari  po pitanju reforme pravosuđa, do sada bi imali pravnosnažne osuđujuće presude za organizovani kriminal i visoku korupciju, a  Crna Gora bi već odavno bila članica EU

MONITOR: Premijer Milojko Spajić kazao je ove sedmice u Briselu da ćemo sva poglavlja zatvoriti do kraja sledeće godine, a da kvalitet reformi ostaje “neupitan”.  Posljednji Izvještaj EK govori da je ostalo poprilično posla kad je u pitanju vladavina prava i borba protiv korupcije. Je li premijer previše optimističan?

RADULOVIĆ: Premijer Spajić je previše puta davao izjave koje su se ubrzo pokazivale kao nerealne, neobjektivne, a nekada i  svjesno obmanjujuće. Sjetimo se samo najava da će Vlada 2026. godine graditi više od deset dionica auto-puteva, da će čitavu Crnu Goru da premreže auto-putevi,  priče o milijardama stranih investicija, obećanja porodicama stradalih u masakrima na Cetinju, obećanja odmah kada je izabran o ubrzanju reformi u pravosuđu, o formiranju specijalnog suda i specijalne policijske agencije u koju bi se transformisalo Specijalno policijsko odjeljenje, o donošenju zakona o vetingu i mnogih drugih.

Od izgradnje auto-puteva još nema ništa, milijarde stranih investicija niko još nije vidio, porodice stradalih na Cetinju i dalje čekaju pravdu i odgovore na pitanja ko će odgovarati za brojne propuste koji su doveli do ubistva 23 osobe, od čega je četvoro djece, reforma pravosuđa nedopustivo kasni, od specijalnog suda i specijalne policijske agencije nema ništa, propise o vetingu nemamo. Ali imamo političke progone i čistke koje, pod izgovorom vetinga, grubim zloupotrebama i kršenjem ljudskih prava i osnovnih sloboda sprovode Demokrate u bezbjednosnom sektoru, a premijer sve to nijemo posmatra. Zato premijerove izjave o broju poglavlja koje ćemo zatvoriti i o kvalitetu reformi treba u najmanju ruku uzeti sa rezervom jer broj i karakter neispunjenih obećanja ukazuje da se ne radi o pretjeranom optimizmu premijera, već o nečemu drugom što bi u svakoj uređenoj državi osobu diskvalifovalo od vršenja bilo koje javne funkcije.

MONITOR: Gdje je crnogorsko pravosuđe danas?

RADULOVIĆ: Nažalost, nije mnogo odmaklo od pozicije na kojoj je bilo kada je Crna Gora počela pregovore sa EU. Određeni pozitivni komentari iz Izvještaja EK i pomaci koji postoje u radu tužilaštva ne treba da zavaravaju jer, da budemo iskreni, slične komentare čitamo već 12 godina u više izvještaja. Da smo zaista uradili prave stvari po pitanju reforme pravosuđa, do sada bi imali pravnosnažne osuđujuće presude za organizovani kriminal i visoku korupciju i Crna Gora bi već odavno bila članica EU jer je za to bilo dovoljno vremena. Povremeni pozitivni iskoraci u radu pravosuđa nijesu dovoljni,  jer očigledno još uvijek ne postoji dovoljno političke volje da Crna Gora dobije nezavisno i profesionalno pravosuđe. Takvo pravosuđe nije interes onih koji u Crnoj Gori imalu političku moć i koji odlučuju.

MONITOR: Brisel nas opet opominje da nemamo presuda za visoku korupciju. Ko je odgovoran ?

RADULOVIĆ: Razlozi za nedostatak pravnosnažnih presuda, odnosno neefikasnost pravosuđa su brojni. Počev od nedovoljnih kadrovskih, tehničkih i prostornih kapaciteta u kojima pravosuđe fukcioniše, neadekvatne primjene zakona od strane sudija,  tolerisanje procesnih zloupotreba i nepoštovanje suda u nekim predmetima, loše i nepotpuno sprovedene istrage koje često dovode do toga da se glavni pretres pretvori u istragu, potvrđivanje optužnica koje su zasnovane na tako nepotpunim istragama bez valjane kontrole, neadekvatan pravni okvir koji je odavno trebalo unaprijediti. U najkraćem, odgovornost je na političarima kod kojih ne postoji stvarna politička volja da se obezbijede uslovi za profesionalno i nezavisno pravosuđe, ali i u pravosuđu koje nije spremno da u potpunosti i neselektivno primijeni zakon na te političare, posebno na one koji vrše vlast.

MONITOR: Ni nakon tri godine nije okončan proces protiv bivše predsjednice Vrhovnog suda Vesne Medenice i njenog sina Miloša. Predsjednik Viseg suda Zoran Radović smatra da nema prostora za ogovornost sutkinje koja je duze od dvije godine vodila slučaj. Vi  mislite drugačije?

RADULOVIĆ: Mislim da je neprihvatljiv stav da nema prostora za utvrđivanje odgovornosti u slučaju u kome sud dvije i po godine nije preduzeo ništa da počne sa glavnim pretresom i u kome su se tolerisale brojne procesne zloupotrebe koje je javnost prepoznala kao svojevrsno izrugivanje pravosuđu. Činjenica da je nakon promjene sutkinje u ovom predmetu postupak počeo da se odvija u skladu sa zakonom, da je nova sutkinja počela da preduzima radnje koje su prvostepeni postupak za nešto više od pola godine dovele do samog kraja, upravo pokazuje da se mora provjeriti da li postoji odgovornost za potpunu pasivnost suda u prethodne dvije i po godine. Pri tome ne mislim samo na odgovornost tadašnje sutkinje u ovom predmetu jer teško je zamisliti da su se onakav intenzitet i trajanje zloupotreba mogle realizivati bez dogovora i sinhronizovanog djelovanja više aktera.

MONITOR: Odgovornost je izostala i nakon nasilja i izliva mržnje prema turskim državljanima na podgoričkim ulicama. Kako vidite postupanje policije i tužilaštva u tom slučaju?

RADULOVIĆ: Kao i u brojnim ranijim slučajevima, policija je napravila užasne propuste u ovom slučaju.  A sujeta  i nezaježljiva potreba da se sačuvaju funkcije bile se prepreka da se greške priznaju i odgovornost prihvati. Policija je u saradnji sa tužilaštvom morala da odmah obavi uviđaj i izuzme tragove koji bi bili predmet vještačenja i koji bi pomogli u pravilnom utvrđivanju činjeničnog stanja u događaju koji je prethodio nasilju i mržnji prema državljanima Turske. Umjesto toga, policija se pouzdala isključivo u izjavu oštećenog koji je bio jedan od aktera fizičkog obračuna, pa je onda video snimak sa lica mjesta pokazao da je policija lišila slobode lica koja u tom događaju nijesu ni učestvovala.

Ministar unutrašnjih poslova pošao je da „umiri“ okupljene građane sa navodima da u Crnoj Gori nema toliko državljana Turske koliko su neki političari mjesecima tvrdili da ih ima i tako „spremali teren“ za ono šta se desilo, iako je takve lažne izjave ministar više puta ranije prećutao. Na kraju, policija je obezbjeđivala nasilna okupljanja na kojima su se čuli govor mržnje i pozivi na nasilje, umjesto da takva okupljanje prekine i procesuira odgovorne. Takođe, brojni slučajevi napada na imovinu državljana Turske ostali su nerasvijetljeni i nakon svega slušamo za zdravi razum uvredljive i nepristojne izjave rukovodilaca u bezbjednosnom sektoru da propusta nije bilo.

MONITOR: A to što policija još nije oduzela od SPC spomenik Pavlu Đurišiću?

RADULOVIĆ: I to je jedan od niza slučajeva u kojima je policija napravila propuste. Umjesto da odmah oduzme predmet krivičnog djela, policija to nije uradila već je i u ovom slučaju obezbjeđivala izvršenje krivičnog djela. Ono što je uslijedilo kasnije sa pokušajima oduzimanja spomenika ratnom zločincu Pavlu Đurišiću, njegovo skrivanje i otvoreno ponižavanje države i njenih institucija, pokazuje svu nefunkcionalnost policije i pravosuđa.

Uspostavljanje profesionalnih institucija podrazumijeva utvrđivanje odgovornosti prvenstveno kod rukovodstva bezbjednosnog sektora za propuste u ovom, ali i u drugim slučajevima, jer pored očigledne nesposobnosti, dovoljno je razloga za sumnju da se u nekim slučajevima radi i o zloupotrebi službenog položaja.

MONITOR: Tri specijalne izvjestiteljke UN uputile su pismo Vladi zbog medijskih napada Demokrata na vas i Teu Gorjanc Prelević, direktoricu HRA. Vlada nije odgovorila na to pismo u predvidjenom roku. Kako to komentarišete?

RADULOVIĆ: Mislim da je ovo prvi slučaj da su čak tri specijalne izvjestiteljke UN pisale Vladi i tražile objašnjenja za napade od strane Demokrata koji rukovode bezbjednosnim sektorom na Teu Gorjanc Prelević i mene i informacije o tome šta je Vlada preduzela. Vlada ne samo da nije regovala na te napade i prijetnje, već je ignorisala i pismo specijalnih izvjestiteljki UN. Zabrinutost zbog takvih napada prethodno je saopštena dva puta i iz Delegacije EU u Podgorici i dva puta od strane predstavnika UN, ali i to je ostalo bez bilo kakve reakcije od strane Vlade.

Predstavnici Demokrata su u javnosti nastavili da svakoga ko im uputi bilo kakvu kritiku pokušaju javno da diskredituju, omalovaže i predstave kao saradnika kriminalnih klanova i bivšeg režima. Pravna država će jednom morati da reaguje na te napade. . Što prije dođe do te reakcije, to će biti bolje za sve građane i za državu Crnu Goru, a sigurno i za funkcionere Demokrata koji  svakim danom sve više tonu u kriminalnu zonu.

Milena PEROVIĆ

Glumci su ugroženi. Brutalnim napadom sa svih strana.  Taj napad je toliko jak, ali i sa druge strane toliko besmislen, da neće proći. Ne može se ni protiv mladosti, a neće moći ni protiv kulture. Borićemo se. Nema nam druge.

Glumačka profesija često je više od posla – ona je odgovornost, istraživanje i oblik društvenog angažmana. To naročito važi kada oživljavate istorijske ličnosti čije ime i djelo i danas bude dileme i pitanja. Dragan Mićanović, jedan od najprepoznatljivijih glumaca regiona, koji je za ulogu u TV seriji Sablja nagrađen prestižnom AFA nagradom, upravo je takvu odgovornost preuzeo u seriji Sablja, tumačeći lik premijera, Zorana Đinđića.

U razgovoru za MONITOR, Mićanović otkriva koliko je to bio zahtjevan proces, kako doživljava odgovornost umjetnika u vremenu kada je kultura na ispitu i koliko ga inspiriše nova generacija mladih koja ne pristaje na kompromise starijih.

MONITOR: Kada živimo u svijetu u kojem je lako manipulisati istinom, kako doživljavate ovu priču i da li je ovakvo stvaralaštvo zadatak opomene za društvo?

MIĆANOVIĆ: Mislim da smo od starta znali da radimo jednu značajnu seriju.

Ne samo za nas u Beogradu i u Srbiji, nego i za ceo region. Iz razloga što je taj tragičan događaj 2003. godine promenio dosta stvari, ne samo kod nas, nego, moje duboko uverenje, i ceo region. Nažalost, usmerio ga u jednom pogrešnom pravcu. Neko mi je rekao da je  istraživanje na Googlu, Zorana Đinđića, Sablje, uopšte tog perioda, za vreme emitovanja naše serije poraslo ne zna se koliko puta. Tako da je interesovanje bilo ogromno.

Meni je jako značajno što su mladi ljudi prepoznali značaj ove serije i ove teme. Čak i mladi ljudi koji nisu bili ni rođeni kada je Zoran Đinđić ubijen. Možda smo ih, ne razbudili, dosta su oni budni, i jako pametni i zreli za svoje godine, nego potakli  da razmisle o tome zašto žive tako, zašto su njihovi životi i u ovoj sredini ovakvi kakvi jesu. Posledica ubistva Zorana Đinđića se oseća dan-danas i to jako puno. Sada možda čak i više nego kada smo snimali seriju.

MONITOR: Serija kao da je predosjetila da će nešto da se desi, da se promijeni. I kada pominjete mlade ljude, koliko je Vama značajno da oni reaguju, da ne pristaju na nešto na šta su starije generacije pristajale?

MIĆANOVIĆ: Ne mogu da dajem značaj seriji, da je sad pretvaram u nešto što nije imala ni nameru da bude. Ali neke stvari su činjenica. Činjenice da su nakon izbijanja studentskih demonstracija i blokada fakulteta, studenti osetili potrebu da zovu ne samo mene, nego još neke moje kolege, da dođu da pričaju. Oni su, na primer, organizovali gledanje dve epizode Sablje serije i da porazgovaramo malo sa svima. To su deca koja nisu rođena kada je ubijen Zoran Đinđić.  Dakle, ta njihova potreba da razmenjuju iskustva, da saznaju možda nešto više o tom periodu, ja mislim, jako je značajna. I oni su toga svesni. Tako da, eto, serija je otišla mnogo dalje nego što smo mi očekivali.

MONITOR: Koja je bila vaša najveća dilema tokom građenja lika premijera Đinđića?

MIĆANOVIĆ: Kada imate sreću da radite sa hrabrim, mladim, rediteljima i pouzdanim partnerima, mnogo je lakše. Dileme moje su bile svakodnevne, ali uz dobru pripremu i probe, svaki sloj nesigurnosti je nestajao. Dan po dan, bio sam sve opušteniji i siguran da radimo nešto značajno

MONITOR: Kako vi danas doživljavate ulogu umjetnosti, kulture, posebno kada vidimo šta se dešava i sa Narodnim pozorištem. Koliko je važno da glumci govore?

MIĆANOVIĆ: Glumci su ugroženi. Brutalnim napadom sa svih strana. Toliko sam tužan i nemam reči šta se događa. Kako tretiraju kulturu i umetnost u Beogradu i u Srbiji. Taj napad je toliko jak, ali i sa druge strane toliko besmislen, da neće proći. Neće im proći. Narodno pozorište još nije otvoreno. Zatvorili su Narodno pozorište u Beogradu. S kojim pravom? Zašto? Na neku lažnu temu ugroženosti požara itd. Ne može se ni protiv mladosti, a neće moći ni protiv kulture. Nadam se. Borićemo se. Nema nam druge.

MONITOR: Kad vidite onda studente i tu mladost, da li ulivaju nadu?

MIĆANOVIĆ: Da, apsolutno. To je nešto što nisam ni očekivao da će se desiti. Jer mi smo svi mislili da je to generacija koja je zadubljena u svoje telefone, tablete, u nekom virtuelnom svetu i da ih ne zanima nešto  preterano ni gde žive, ni kakvo je to društvo u kome žive, onda su nas sve tako iznenadili, kao kofu hladne vode su polili po nama i razbudili nas potpuno. Ne samo da su svesni toga gde žive, nego su svesni toga da ne žele da žive u takvim društvima. Žele jednostavno, žele bolje društvo za sebe, ali žele da ostanu ovde.

Da ovde stvaraju. A znaju da je to ugroženo. Vide da im je budućnost ugrožena. Imali smo i studentske demonstracije 90-ih. Tako se to ciklično ponavlja, ali koga ćemo podržati ako ne mladost ove zemlje?

MONITOR: Kada vi sada vidite sebe sa početka karijere, kada ste tek počinjali odnosno sanjali da budete glumci, šta biste poručili sebi iz ovih cipela i iz ove kože tom dječaku sa nekih desetak godina?

MIĆANOVIĆ: Da ne brine. Mislim, biće i uspona i padova, biće sreće i tuge i sve to je jednostavno život što nosi sa sobom, ali da se opusti i da uživa i da se bori za svoje mišljenje, svoje pravo da misli svojom glavom.

MONITOR: Gdje  pronalazite motivaciju i inspiraciju, posebno kada je teško?

MIĆANOVIĆ: Mene priče zanimaju. Dobro napisana priča je meni uvek velika inspiracija da to ili postavim na scenu ili pred kameru, bilo serija, bilo film, ali to je ono što me ne popušta otkako sam počeo da se bavim svojim poslom. Dobra priča je osnova.

MONITOR: Koju priču priželjkujete da Vam se desi na sceni, na filmu?

MIĆANOVIĆ: Malo bi bilo bezobrazno s moje strane da pričam o željama, sad više dosta toga je prošlo, šta znači, ispunjene su mi razne želje, ali ja volim da pričam priče koje nas se tiču. I evo, imao sam sreće da prošle godine radim dva projekta koje ne samo da su me se ticala, i da su se ticala celog našeg regiona, nego su uspele da odu mnogo dalje u svet, a to je serija “Sablja” i kratki film “Čovek koji nije mogao da ćuti”. Takve priče i dalje mi donose radost i želju da ih delim sa publikom.

Nina MARKOVIĆ