Ne volim da kažem kako su lijepi dani proletjeli kad su veoma tu i u svemu, maženi paženi, jer kako bi se inače moglo?

Svaki dan najavljuju da će sutra biti kijamet, sneg, mraz, a ono ništa. Neozbiljno skroz. Umesto najavljene kiše, danas sunčano. Da sam ja neko svima bih odobrila dva sata dnevno, kad je sunčan dan, da idete da se igrate. Sebi tri.

Nešto razmišljam, mnogi moji problemi bi bili sasečeni u korenu, samo da su moji roditelji umeli određene knjige da drže na najvišim policama, van mog domašaja, makar dok ne krenem u srednju.

Obrazovanje obezvređeno, osnovna životna umeća isto, kritičko mišljenje ubijeno, empatija nerazvijena, ambicije nadilaze sopstvenu vrednost, radne navike nepostojeće, omalovažavanje bilo kakvog napora, rada i truda sveprisutno, slobodnog vremena u izobilju… Kompost za budale.

Počela sam da živim u potpunom spokoju tek kad sam shvatila da se i praznina mene plaši, jer ako zakoračim u nju, prestaće da postoji. Nekim životnim ulogama nismo dorasli, neke smo prerasli, nekih se bojimo, a neke baš idu uz nas! Priznajte sebi. Ljudi recikliraju, i to je dobro. Materije malo slabije, ali ideje, misli… Sa stoprocentnom efikasnošću. To je jedna od retkih osobina koje volim u njima.

E, da vam kažem nešto važno. Ukoliko vam se ćerke motaju oko glave, može se desiti da ceo dan idete sa cvetnom šnalicom po selu. Za više saveta… potražite me u mom selu, prepoznaćete me po cvetnoj šnalici. Tako vam je to, kad u igru ne ulazite širom otvorenih očiju. Sad je kasno za reklamacije, ni za pošten bakšiš nije ostalo. Ali, pohabala sam ga slatko, kao da sam baš takav tražila.

Pretvorila sam se u moju babu jer sam htela da pozovem sina, ali sam izgovorila ime srednjeg deteta, pa najstarijeg i iz trećeg puta pogodila. A onda onda mu održim neko predavanje i završim sa: „Nemam reči!“, da bi gospodin rekao: „Pa našla si ih“. Svi mi imamo neke više ciljeve. I ja ih imam, samo što su malo prilegli…

Kakav lep novembarski dan, šteta ga upropastiti brigama. Ne volim da kažem kako su lepi dani proleteli kad su veoma tu i u svemu, maženi paženi, jer kako bi se inače moglo? „Neki žive samo zato što su se rodili, drugih razloga nemaju. I umreće samo zato što su živeli, ni za to neće imati drugih razloga“, lepo je govorio Duško Radović.

Ko bi rekao… Sve što mi je trebalo, stvarno jeste da se dobro odmorim i usporim, bar nekoliko dana.

P. S. Ne dirajte ništa! Rekao razum da sačekamo, dok se on ne vrne!

Nataša ANDRIĆ

Živim udobno u krajnjem lijevom dijelu svoje skale: tiče me se – ne tiče me se. Udobno, ali i  Naoružano

Utorak nije dan. Utorak je koncept. Zla, dosadna, besmislena ideja koja postoji samo da bi nas podsetila da ponedeljak nije bio najgora stvar, već samo zagrevanje. Da je utorak osoba, bio bi ona što ti ukrade poslasticu iz frižidera. Evo, gledam kako bezvoljno pada kiša, kao reda radi, liči mi na neiskrenu podršku.

Danas me samo zanima podvarak sa dimljenom slaninom i butkicom i, naravno, da dođe moje proleće i otera kišu. Znam gde živi moje proleće. Ali skrivam svoje namere kao čelične klopke u mekoj travi. Oštrice se presijavaju u mirno popodne, presijavaju se upadljivo, kao osmeh ispao iz konteksta.

U velikom opskurnom Mediusu, na svojoj puš-pauzi, nekoliko prodavačica, tvrdokornih gospođetina grubih dlanova… samo su se grohotom nasmejale rečima pesme sa radija: „…slobodno me rani, to sam i zaslužila…“, dok sam tiho stavljala tri kilograma jabuka u kesu. Živim udobno u krajnjem levom delu svoje skale: tiče me se – ne tiče me se. Udobno, ali i naoružano. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Dani tamnog vilajeta. Ako nešto prozboriš, kajaćeš se, ako ne kažeš ništa, kajaćeš se jopet. Samo da je pameti, a meni misao u glavi kao beskućnik. Operem i kosu pre nego što počnem da mislim. I opet ništa.

Gde su mi moji aršini? Imala sam aršine! Nije fer da ih sad više nemam, a neki imaju dvostruke, pa čak i trostruke. Dajte, sestre i braćo, da podelimo sa gomile, pa da svi imamo jednake hrpe. Predrasude ćemo da rešavamo kad podela zaživi u punom obimu. Kada vidim da samo jedna kap fali da bi prelila čašu, ja nalijem iz flaše, pa neka se vidi raskoš.

Veče je poodmaklo i približava se gluvi sat, a gluvi sat bira uspomene kako se njemu ćefne. A ćefne mu se vazda da mi izabere pokojnu babu, iznenađujuće žilavu i neumornu. Evo je, pere mast u devet voda, dobro je protiv kašlja.

Ne mogu da prestanem da razmišljam o propuštenoj prilici da kupim čvarke danas.

„Dan je okrugao kao Zemlja. Iznenadićete se kad na kraju današnjeg puta ponovo ugledate krevet iz koga ste jutros krenuli, ili tek treba da krenete“. Duško Radović

P.S. Ide mi se u tri lepe, ali zapuco red za tu destinaciju pa se plašim da neću uspeti da se ukrcam.

Nataša ANDRIĆ

Izašla sam iz djetinjstva prinudno, samo zato što su mi rekli da tako treba, ali sad mogu da budem dijete doživotno i pustim sve daljine da struje kroz mene kao razvigor

txt: Sveti Luka sneg do struka, Sveti Mrata sneg do vrata. A danas, još ni lišće nije opalo. Još koliko juče bile su prolećne temperature, na moju radost. Došao strah, potukao integritet do temelja. Jutro je mirisalo na so, hleb se rasprodao. Snove odnosi jesen. Sad znam, važno je ne dozvoliti toj zveri nikad više da se raspojasa.

Taman sam došla do nekih epohalnih saznanja u vezi geopolitike, koje sam želela da podelim i ovde, pa ipak, pošto je tu sve jasno, smatranja ću da zadržim za sebe, a ovde ću da podelim to da sam pronašla smrdibubu u tastaturi, poštedela joj život i nazvala je Spasenija. Da ne bih davala više povoda za ovu nebesku komeNdiju, nema planova. Ionako se nikad nisu ni ostvarivali. Šta mora, mora. Šta bude, biće. Mali lični napredak: više ne uzdahnem glasno i ne prevrćem očima kad slušam vesti. Sad se momentalno isključim i počnem da planiram šta ću da kuvam u toku nedelje ili šta bi trebalo da se kupi od namirnica ili kad da uključim veš mašinu… Dozvolila sam da se život previše uozbilji, pa samim tim postane težak, a ja sumorna, plačljiva i zabrinuta. Eto, to se dogodilo. Pustila sam da radost bude proterana. Ona što se nalazi u malim stvarima. Sad ćemo je polako vratiti. Izašla sam iz detinjstva prinudno, samo zato što su mi rekli da tako treba, ali sad mogu da budem dete doživotno i pustim sve daljine da struje kroz mene kao razvigor.

Sve osobe u mojoj glavi imaju jednu zajedničku stvar. Mene. I sve se pitaju: „Koji nam je klinac ova trebala u životu?!“

Jeste li čuli da je izabrana najbolja nova srpska reč? Za tekuću godinu. Bezrečica – kao stanje velikog uzbuđenja kada se dogodi nešto potpuno neočekivano, lepo ili ružno, pa ne možemo da nađemo prave reči. Bezrečica… hm, značenje te reči za mene je mesto bez reke… al ’ajd, to sam samo ja.

Istina je da posle kiše uvek dođe sunce, ali ako je padala dugo ostaje brdo blata. Tako je i u životu. Jesen je da se sretneš sa sobom, suočiš, bez žurbe, polako i bez maske.

Rek’o bi čovek da se svaki dan sve ranije smrkava, a kad otvori četvore oči, vidi da se smrklo još pre trideset godina… Dotakne me taj miris noći i kaže: „Polazi na spavanje!“

P. S. Kako sam sinoć slatko prespavala film od početka do kraja, odličan, sve preporuke.

Nataša ANDRIĆ