Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ne bih da paničim ali avgust se završava!

Objavljeno prije

na

Dobar vam ovaj dan zvani: tri kile svinjske plećke pečene istiha, pored dosta pečenog krompira na četvrt al’ ivanjičkog, domaća supa od iskuvanih telećih kostiju sa mesom, takozvana infuzija, sezonska salata, puno hleba za umočiti i knedle sa šljivama. Domaćim. Smrt mi nije u planovima za budućnost, ako vam se to pričinilo. Uopšte neću da umirem. Umreću tek u poslednjem trenutku života. Ni sekund ranije.

Na ulici klinac (10) plače jer mu majka nešto nije kupila. Brata i mene su u tim godinama slali u selo šljive da skupljamo. Deda nam ujutru da po pola pocepane crvene novčanice, pa ako baš radimo dobro, uveče zalepi i drugu polovinu. Majka nam ih onda uzme. Bilo kako bilo, u cirkusu aktuelne situacije u društvu, nekako se najbolje isključiti i opustiti radno, u prirodnom hladu, te se zabaviti domaćim šljivama. Rakija in progres…

Ovaj moj čoek toliko pazi na svoje zdravlje, nedaobog da posle ručka legne pa da se udeblja, pa holesterol, pa… nego fino u šljivik pa opleti. Ne ONO, nego beri šljive, bem ti i šljivu, i rakiju i čoeka. On je svoje mesto pod šljivom zauzeo. Doduše, ne baš svojom voljom. U to ime da poručim: ako već mlatite tuđim, nahranite ga afričkom šljivom da izdrži siroma, a ne da padne posle pet minuta, žao mi čoveka lipsaće… Nisam zora al’ bih pukla!

„Skupljam tako šljive za rakiju, i ladno pčele pijane, teturaju se, nijedna ne može da ustane kad je otresem. Alo, i ja ću tako al’ u oktobru!” Mržnja prema kupljenju šljiva je srazmerna ljubavi prema rakiji.

Postoji nešto po čemu lako prepoznam dobrog čoveka. Ono konstantno preispitivanje samog sebe, uz zdrav strah da se duša ne ogreši. Čoveku je u životu najteže kad je star, kad je mlad i kad je srednjih godina. Ne živi ljubav od lepih sećanja na prošlost. Ljubav živi ako lepa sećanja za budućnost stvarate danas. Što se mene tiče: tri metera somota, mene nije sramota što ja ljubim moga diku, u zrelom šljiviku… A sutradan: „Boli me vrat, leđa, noga, da sam konj već bih bio u kobasicama”. Tačno zna kako ne treba i baš to radi. Gledam ga, žao mi da trepnem.Treba stati kad je najle… Saslušam, proživim, pa malo umrem sa njim. Šta mi teško da pravim društvo do kraja. Volim ljude u kojima hodam bosa.

Inače, otkupna cena šljive 6-8 dinara za kilogram (u velikim trgovinama se prodaje uvozna). Vreme je da isečemo i poslednju, jer nas ni za jednu neće ostati. Ako ovi potraju. Nešto slično kao i meso iz uvoza: „Je l’ vam sveže ovo juneće?” Mesar u sebi – kako da ne, stiglo iz vojnih rezervi Argentine, zaklano još u doba Evite Peron, mogli su da biraju da l’ će da zamrznu ili mumificiraju, a onda naglas: „Sveže gospođo, juče trčalo po Zlatiboru, vidite boju, pupoljak takoreći”.

Pokraj jednog izvora stoji natpis: „Molimo, ponašajte se poput životinja, kako bi izvor uvek ostao čist, prirodan i neoštećen!” Koliko toga ovaj natpis govori o nama!

P. S. Od života ne dobiješ ono što si hteo, nego ono što si smeo. I to ako imaš sreće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nema razloga za nebrigu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Smisao je postao klaustrofobičan od naše neprekidne želje da sve bude između redova

 

Još jedna suvišna kiša i mnoštvo želja pod tremom s koga se pogled preliva u sivilo. Novembar je. U glavi mi je samo Margitova slika Umetnost razgovora, tako želim uvek da se osećam sa nekim ko je moj, kao da lebdim(o). Smisao je postao klaustrofobičan od naše neprekidne želje da sve bude između redova.

Dođu mi ponekad te moje, kažu neki žute, a nisu sigurno žute, nego od crnog mraka crnje – crne minute; i čini mi se, ne mere se minutama, nego beskrajem. Pa ipak, prođu. Nije ni svaki beskraj  beskrajan.

Tačno ću da na mobilni nasnimim poruku pa kad me zovu moja deca, lepo da mogu da biraju:

– Za podršku vezano za školu, dostupno 24/7, pritisnite taster 1

– Za psihološku podršku, pritisnite taster 2 (opcija trenutno nije moguća, ja zovem vas).

– Za „Mama, budi me ujutru!“, pritisnite taster 3 (tarifira se trostruka cena poziva).

– Za „Mama, ostavi mi neku siću“, pritisnite taster 4 (dostupno samo početkom meseca).

U poslednjih nekoliko meseci, umor mi je dosegao takve dubine, da se dešava, noću, kada radim, da misli doslovno počinju da mi se koče. Prost misaoni tok nisam u stanju da, snagom volje, poteram, već mi se telo zgrči, kao kakve napade da imam, međutim, drugo je stanje zanimljivije. Ono nalikuje preuzimanju uzdi mojih misli, od strane nekog drugog entiteta, koji ima svoje misli i volju, te ja krećem da pišem stvari koje veze sa temom kojom se bavim nemaju! To nisu nikakve strašne stvari, posve su dosadne i profane, ali nisu produkt moje svesnosti. Kao da neka druga ja, unutar mene, izranja i počinje da piše. Prva ja je svesna šta se dešava, ali joj je potreban određeni period kako bi uspostavila kontrolu nad misaonim tokom. Postoje reči zbog kojih se zgužva papir. Šta li je sa prećutanim rečima i dušom? Nisu ovo nemi razgovori već bešumna putovanja.

Ne znam zašto me je ovo podsetilo na jednu davnu epizodu sa mojim, tada malim, sinom.

„Hteo sam noćas da te probudim kad je bila grmljavinam da ti kažem da ne brineš i da će proći, ali mi je bilo hladno po nogama, pa nisam“.

„Nisam brinula jer nisam čula, spavala sam“.

„Bez obzira“.

Ispustim trenutak. Padne na tlo. Ja se sapletem o njega, sagnem se, pa ga vratim u džep. Ali, on je već prošao. Trenutak.

Kažu da su poslednje reči Marije Antoanete bile: „Izvinite, gospodine“, i bile su upućene dželatu kome je slučajno stala na nogu dok je hodala ka giljotini. E sad, nemam pojma da li je ovo istina. Volela bih da jeste. Biti vaspitan, tih i pomiren je važno. Realno, giljotina je uvek ispred.

P.S. Možda jesam malo odsutna, ali plaćeno.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Slova da mi se predaju… čekam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovih dana neću da budem, a svako neću, ima i svojih posljedica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem

 

U snu sam upala u šaht i posle par dana razgledanja dopala mi se mreža podzemlja, i znam da se ne bih ja vraćala u svoj svet, da me nisu oterali oni sami. I krtica i neke čudne živuljke, kažu: „Navući ćeš nam ljudski rod na vrat, a oskudna je letina“. Sreda je ujutru, šta se čuje: cvrkut ptica – ljuti lavež nekog malog psića, crkvena zvona, motorna testera, sekire iz više pravaca, šuštanje lišća pod nogama, ali, nekako, uklopljena u jesenju tonsku kartu: kao kreštanje svraka i dodir kontejnera i kamiona za odnošenje smeća. Ne smeta. U rukama vetra svaki se ćošak pretvara u grlo i sviralu. Moguće je da su ptice o pevanju više od vetrova učile, nego od potoka. Zvizne pa se sakrije. Ptica gleda, ne vidi. Ma ko li to, zaboga, tamo peva?! Ovih dana neću da budem, a svako neću ima i svojih posledica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem.

Čitam nešto o globalizaciji, svađam se s autorom ko da mi sedi u dnevnoj sobi. (Čitanje s uživljavanjem). Dominik Mojsi, GEOPOLITIKA EMOCIJA. „Po mišljenju Zapada, dojučerašnji nezapadnjaci mogu da uspeju samo ako slede zapadni model; ako se drže sopstvene tradicije, propašće. Kada danas, mi zapadnjaci, gledamo ka istoku, s nelagodom postajemo svesni da možda vidimo sopstvenu budućnost koja nam izmiče kontroli.“ Duboka kriza Evrope ili, bolje, EU, je u tome što zahvaljujući svojoj staroj nadobudnosti i interesima koje natura kao principe, nije u stanju da razume ništa i nikoga ko nije ona. Morate, katkad, dozvoliti svojim predubeđenjima da se raspadnu, tako što ćete malo pažljivije slušati nekoga o kome imate predubeđenja. Ali, za to je potrebna hrabrost. Svi imamo neslućenu rezervu unutrašnje snage, koja se pojavljuje kada nas život stavi na iskušenje. Pravi opis slovenske autodestrukcije nalazi se u romanu Azazel od B. Akunjina. Dva mlada, prebogata Rusa umesto dvoboja odlučili se za ruski rulet. Bacaju kocku, slabiji puca prvi sebi u glavu. Jedan metak u burencetu. Na javnom mestu. Idu tako kroz grad i dokazuju se jedan drugom. „Otvorim oči – živ! A jedan jurodivi mi kaže: Duša te svrbi – Bog će oprostiti.“

Trebalo je da budem muško, fino uzmem pušku, konja, lulu, podbodem zekana i kažem: „'Ajmo, majkane, put luga, otpuhnem koji kolut dima iz lule, i Bog te veselio.’ A ovako, klinac ću.

Kada se razmišlja (i govori) o bilo čemu, jako se potcenjuje dostizanje ličnog mira. A radi se o najvećoj zamislivoj dobiti.

Idem na spavanje govoreći neospornu istinu: sveže je.

P.S. Vaspitanje nije ne prosuti sos po stolnjaku, nego ne primetiti kad to uradi neko drugi, reče Čehov i uzdahnu, a mi ga pitamo – do koje veličine fleke pričamo?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Biće kako ja kažem, a ćutim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni riječ

 

Slon lepotan Dondolan i slonica Micaaa… dok se pet malih umova lepo i zdravo razvije, moj se pretvorio u kašicu… Dečija pesmica me je jutros prepala, odjednom je iznikla kao da je nešto novo, kao da je neću prepoznati; smeši mi se nejasno kroz maglu, a ja… Zagubih proverene putokaze. I ovaj će dan, znam, biti još jedno lutanje. Spustim loptu tako što je probušim i bacim. Ne znam kada je Beznad postao ovako nepatvoreno surov, nikada ga nisam videla ovakvog, a opet on ide na ta putovanja i sada, kako smo sve stariji, vidim da ide kako bi se menjao, jer ostajanje uz mene za njega je prezimljavanje, miran san hibernacije. Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni reč. I danas smo se smejali i pevali, to je sva naša ušteđevina.

Pokazujem da mi nešto treba tek kad postane radikalno neizbežno. I imam sve veću toleranciju na to šta je, zapravo, neophodno. „Mogu i bez toga“, obuhvata sve više toga. Kad mi kažu da stavim tačku na to, zamislim kako uzimam događaj, stavljam mu kapu i šal oko vrata, poljubim ga u čelo i pošaljem u Sibir. Kad me obuzmu strahovi setim se da moja baba, s nekog oblaka, i dalje kruni kukuruze i hrani me iz ruke.

Podseti me nešto na emisiju „Moja dedovina“, sve lepo, ali ovo: Zlatar, selo u planini, voditelj naleteo na neku bakicu. Ima sedamdeset i kusur godina, vitalna, kao zmaj. Raspričali se, a ona oštroumna, otresita, iako je selo napustila samo jednom kada je išla sinu na polaganje zakletve u vojsci. Nismo mi svesni kakve gene nosimo. Pitao je da li je nekad srela medveda. „Jesam“, kaže. „I?“ „Pa ništa, prođem dalje, za mene je sve to domaće: medved, krava, vuk…“

Kad danju maštaš, ljudi pomisle da si šarlatan, onda moraš krišom, u tajnosti, i ne smeš nikom o tome kazivati jer će klobuci lepote pobeći kroz odžak, i dalje, dalje… čak iza nevidljivog meseca. Ima onih povrataka koji nas ne vrate sebi, nego nas još više udalje od nas samih. Nekad ih biramo, nekad nas zateknu ili nemamo izbora, a nekad nas odvedu putevima koje ne možemo ni da sagledamo. Potražimo reči nade da nas prate u vremenima ispred nas. Poklonimo se radosti i darujmo je drugima. Ne mora misao da bude sažvakana i jasno prezentovana. Ponekad je dovoljna jedna reč da te povuče magija i nadograđivanje ide prirodno i spontano.

Prošao je još jedan dan, hirovit i neodlučan. Malo hteo da bude jesen, malo zima. Do samog kraja, nije se odlučio. Jesenji mrak moraš da osetiš, on je najtamnija dubina vode koja te gustinom tera iz sebe.

P.S. Prema zakonu očuvanja energije, svaku tugu treba pretvoriti u snagu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo