Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ne bih da paničim ali avgust se završava!

Objavljeno prije

na

Dobar vam ovaj dan zvani: tri kile svinjske plećke pečene istiha, pored dosta pečenog krompira na četvrt al’ ivanjičkog, domaća supa od iskuvanih telećih kostiju sa mesom, takozvana infuzija, sezonska salata, puno hleba za umočiti i knedle sa šljivama. Domaćim. Smrt mi nije u planovima za budućnost, ako vam se to pričinilo. Uopšte neću da umirem. Umreću tek u poslednjem trenutku života. Ni sekund ranije.

Na ulici klinac (10) plače jer mu majka nešto nije kupila. Brata i mene su u tim godinama slali u selo šljive da skupljamo. Deda nam ujutru da po pola pocepane crvene novčanice, pa ako baš radimo dobro, uveče zalepi i drugu polovinu. Majka nam ih onda uzme. Bilo kako bilo, u cirkusu aktuelne situacije u društvu, nekako se najbolje isključiti i opustiti radno, u prirodnom hladu, te se zabaviti domaćim šljivama. Rakija in progres…

Ovaj moj čoek toliko pazi na svoje zdravlje, nedaobog da posle ručka legne pa da se udeblja, pa holesterol, pa… nego fino u šljivik pa opleti. Ne ONO, nego beri šljive, bem ti i šljivu, i rakiju i čoeka. On je svoje mesto pod šljivom zauzeo. Doduše, ne baš svojom voljom. U to ime da poručim: ako već mlatite tuđim, nahranite ga afričkom šljivom da izdrži siroma, a ne da padne posle pet minuta, žao mi čoveka lipsaće… Nisam zora al’ bih pukla!

„Skupljam tako šljive za rakiju, i ladno pčele pijane, teturaju se, nijedna ne može da ustane kad je otresem. Alo, i ja ću tako al’ u oktobru!” Mržnja prema kupljenju šljiva je srazmerna ljubavi prema rakiji.

Postoji nešto po čemu lako prepoznam dobrog čoveka. Ono konstantno preispitivanje samog sebe, uz zdrav strah da se duša ne ogreši. Čoveku je u životu najteže kad je star, kad je mlad i kad je srednjih godina. Ne živi ljubav od lepih sećanja na prošlost. Ljubav živi ako lepa sećanja za budućnost stvarate danas. Što se mene tiče: tri metera somota, mene nije sramota što ja ljubim moga diku, u zrelom šljiviku… A sutradan: „Boli me vrat, leđa, noga, da sam konj već bih bio u kobasicama”. Tačno zna kako ne treba i baš to radi. Gledam ga, žao mi da trepnem.Treba stati kad je najle… Saslušam, proživim, pa malo umrem sa njim. Šta mi teško da pravim društvo do kraja. Volim ljude u kojima hodam bosa.

Inače, otkupna cena šljive 6-8 dinara za kilogram (u velikim trgovinama se prodaje uvozna). Vreme je da isečemo i poslednju, jer nas ni za jednu neće ostati. Ako ovi potraju. Nešto slično kao i meso iz uvoza: „Je l’ vam sveže ovo juneće?” Mesar u sebi – kako da ne, stiglo iz vojnih rezervi Argentine, zaklano još u doba Evite Peron, mogli su da biraju da l’ će da zamrznu ili mumificiraju, a onda naglas: „Sveže gospođo, juče trčalo po Zlatiboru, vidite boju, pupoljak takoreći”.

Pokraj jednog izvora stoji natpis: „Molimo, ponašajte se poput životinja, kako bi izvor uvek ostao čist, prirodan i neoštećen!” Koliko toga ovaj natpis govori o nama!

P. S. Od života ne dobiješ ono što si hteo, nego ono što si smeo. I to ako imaš sreće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Suprotnosti, privuci me!

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pod kožom ostaju samo oni ljudi koji kroz dušu uđu

 

Jutro. Kroz jutra prolazim sva od svile, laka i puna nadanja, a onda me noć zarobi, šapće strašne stvari, i ja joj verujem… i dalje kao dete ne umem da pobegnem od tog straha. Kada misao krene, podelim samo poneki zračak, šum, talas, i pustim je da lebdi tako nezauzdana… Ne stavljam tačku na nezavršenu misao. Greh je presecati je tamo nekim konvencionalnim, interpunkcijskim okovima. Uvod u svojoj blagosti stopljen sa setom, prelazi u more osmeha melodija koja se obavija oko mene, prvo mi se zaveže oko očiju, pa otvori srce i onda tišina kao misao. Sa koje strane tišine ćeš doći?

Ponekad se zatvorim u sebe i ne znam da se otključam.Tamo si ocrtan u onom nevidelu koje je bespuće. Tu sam te i ostavila. Koja god reč te dotakla, ustuknula je. Međa si, usečena provalija. Molitvama reči u snu zapisujem. Izjutra, zidovi su išarani linijama čije ugibanje odgonetava svetlost po vasceli dan. Sjure se strasti niz bok, bez najave, kao čopor gladnih vukova, prateći neki zaostali trag tvojih dlanova. Ne ispratim i ne brinem. Samo im se učinilo da je još topao… Pod kožom ostaju samo oni koji kroz dušu uđu.

Zaljubim se u neke snove jer me mogućnosti u njima podsećaju da i život može biti takav.

Nekad mi se čini da razumem ljude bolje nego oni sami sebe, ali ne dajem na to ni pet para, jer to i tako nije neko posebno korisno znanje za nekog ko na tome ne planira da zaradi. Čekam čitavog života nekoga ko nikada nije došao, ali to je za očekivati, toliko bar znam.

Slanina, grožđe i duvan, ništa od toga samo po sebi ne radi posao, ali u određenom trenutku i u dovoljnoj količini, tom se formulom otvaraju vrata kroz koja provejava taman toliko smisla da život učini izdržljivim, a pamet stabilnom. Ne želim nikud da idem i ništa novo da radim, sav život i zbivanja dolaze meni. Ljude možeš da izbrišeš iz života jedino ako si puki konzument nečije energije, vremena, misli, emocija. Ako ti je neko utkan u dušu, u krvotok istinski, nikada ne može da nestane, i nema tog nesporazuma, tih reči i postupaka koji te strune mogu da pokidaju.

Ima taj jedan momenat u komunikaciji sa ljudima kad pomislim: „Da li je moguće da stvarno misli to što govori?, od kojeg počinje moje uzmicanje, dok se potpuno ne zatvorim i onda je sasvim svejedno šta će taj neko još reći, jer me apsolutno ne dotiče. Tek kad te svi ostave na miru, shvatiš koliko si zatrpan u paučinu i prašinu i koliki ti je nered u fiokama.

Sunce na dah i korak kroz šapat. Zašiću i ove šavove, magičnim koncem otpora. Još mi srce čuva glavu.

P.S. Ništa kao „Samo opušteno” ne poziva na oprez.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Tuga više ne lupa vratima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad udahneš vjetar i zagrliš kišu, oktobar već odavno zna ko ga jedva čeka i ko mu je tajno švrljao ime između redova u pjesmama

 

Radni dan, pa još i jutro, pa još i kiša. Tri jaka razloga za zapitati se zašto se ne odseliti na more i biti šank ili palma? Po ovakvom vremenu treba samo čitati „Itaku i komentare“ od Crnjanskog i u pauzama egzegeze maziti psa, razmišljati o uzvišenoj prolaznosti ovozemaljskog i drugom Iskupiteljevom dolasku. Kad udahneš vetar i zagrliš kišu, oktobar već odavno zna ko ga jedva čeka i ko mu je tajno švrljao ime između redova u pesmama. Kad je ovakav dan, dobro dođe da te nešto boli, da se ne osećaš loše bez razloga.

Gledala sam danas, nad mokrim našim selom, svraku. Polomljeni treptaj…  „Nisi, nisi izašla iz selendre godinama.“  Nisam. Nije teret težak kad imaš gde da povratiš snagu, pređeš sopstvene granice, a tamo te dočeka ništa. Ako su me vakcinom čipovali, zvaće me, uverena sam, da izvade čip, pošto su se do sad sigurno smorili koliko zanimljiv život vodim. Moja bačenost u telo ogleda se, između ostalog i u tome što kupim cipele skoro tri broja veće, a da to u prodavnici i ne primetim. „Udobne“, kažem.

O nekim smrtima, nestancima, odsutnostima neću moći nikada da govorim. Neka stanja u duši se ne mogu pretvoriti u reči. Neke želje se ne mogu ispuniti, ali ih je lepo dodirnuti… Misao koju smo delili ti i ja, i koja uvek izmami osmeh na lice, misao, koja je satkana od emocija, koja nas sa srcem upozna. Misao, savršeno ućutana. Izrečena, bila bi grozna. A ja ih držim okupljene, pod istim srcem, kao familiju koja sedi za trpezarijskim stolom, ali samo o praznicima. To što je list pao na zemlju sa visine, to nam ne govori ništa. Da je imao više vremena možda bi se ukorenio u vazduhu i ispunio podnebesje. Uprizoriti i ozvučuti svoje misli, svet unutar i izvan sebe samoga. Mozak, kao i svaka druga divlja zver.

Išla sam toliko daleko, tamo gde se u najudaljenijem kutku zalazi zatvorenih očiju. I tamo sam dodirnula mrak. Vraćala sam se istim putem širom otvorenih očiju. Ponekad sa osećajem da sam bila glupa, a ponekad, da nisam imala kud. Sve one reči kojima nije bilo ni vreme ni mesto, ostanu zaglavljene, kao kost u grlu da te podsećaju na to mesto i to vreme. Što bi rekla pokojna Ljiljana Petrović Batler „teško je umreti kad ništa ne boli, a još je teže ljubiti što srce ne voli“, dok je za to vreme prati ciganski primordijalni bluz.

Ključne nedelje, a i godine su odavno prošle. Uredno pogledam levo i desno, ali šta sam videla, ubijte me ako znam.

P.S. I na kraju, sve je posledica izbora koje nisi napravio.

Nataša ANDRIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život prođe i kad ga štediš

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uzmimo dobre riječi. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe

 

Već dve godine na bilo šta da se požalim, ljudi kažu: „Možda ulaziš u menopauzu“. Pa koliko se ulazi u nju, nije kuća slavnih da moram da zaslužim, hoću li više ući! Noć laže da donosi mir, sa njom stižu bujice najtežih misli. Neki se snovi preliju na jutro i onda ih tako vučeš ceo dan. Preslabo smo mi oklopljeni za ovoliko borbe. Meni su godine izvajale grubost i osamu. A maštala sam, priznajem.

Samoća nije udar sveta na mene. Niti treba da bude moj odgovor na svet. Samoća nije čuvstvo. Ona je ovaploćenje nutrine. Suočenje. Promišljen put. I nikada nije imala išta sa onim van mene. Hodam unatraške ne skidajući pogled sa vrtloga koji izmeštam iz sebe. Teško je prebirati po mraku. Ima nekakvih pokleka i kad ih u sebi načinimo, teško se ratosiljamo… izmirenja. Jer… Mirili bismo se sa sobom, samo da više ne moramo da se mirimo sa svetom. Sve te sitnice koje treba pamtiti – oružje protiv uroka, a svet je urokljiv. Ne zato što to svet želi da bude, već zato što ga učinimo takvim. Uhvatim sebe kako razmišljam šta sam sve u životu mogla drugačije i shvatim… da treba da prestanem da razmišljam.

Treba otići. Ako niste poneli sve, nije strašno. Nikada ne možete poneti sve. Zamislite koliko praznih, brisanih prostora bi ostalo iza svih nas koji idemo i nosimo sve. Urušili bismo svet. Svako živi kako mora, mudri odluče da baš tako hoće. Zagrli i ćuti. Jesen je.

Previše otvaranja nikome nije dobro donelo. Ako se izuzme da postoji neko ko ume da primi, prihvati i zadrži sve što prospemo iz sebe. Uzmimo dobre reči. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe.

Ja sam svoje reči izgubila u brzacima sete. Sve što prećutim, noću me budi i govori da je život samo ovaj jedan. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Uzalud od života pokušavam da napravim dugu šetnju praznim ulicama nakon kiše. Prepustiš se životu, on te umesto na more odvede duboko u noć. Najgore mesto za čekanje svetla je mrak. I noć nema veze s tim.

Kad se samo setim kako sam bila živa!

Svet je ponekad tako igra senki na zidu, razigrane dece koja uz svetlost sveće kradu minute pre sna, a katkad marvena pijaca, gde misli svoje ne čuješ od dreke pijanih trgovaca i rike uplašene stoke, a onda posle, ovo je ona farma iz Bokačovog Dekamerona gde smo se sakrili od života i nižemo priče dok opasnost ne prođe… mnogo je slika i svaka je prava, a možda i nije. Vetar lomi napolju, duva, i neka duva, kamo sreće da nas sve odnese u neki Oz u tri… ovaj lepe, Esade, u tri lepe, više.

P. S. Ko preživi, ćuti, samo se nekad budi u znoju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo