Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ne bih da paničim ali avgust se završava!

Objavljeno prije

na

Dobar vam ovaj dan zvani: tri kile svinjske plećke pečene istiha, pored dosta pečenog krompira na četvrt al’ ivanjičkog, domaća supa od iskuvanih telećih kostiju sa mesom, takozvana infuzija, sezonska salata, puno hleba za umočiti i knedle sa šljivama. Domaćim. Smrt mi nije u planovima za budućnost, ako vam se to pričinilo. Uopšte neću da umirem. Umreću tek u poslednjem trenutku života. Ni sekund ranije.

Na ulici klinac (10) plače jer mu majka nešto nije kupila. Brata i mene su u tim godinama slali u selo šljive da skupljamo. Deda nam ujutru da po pola pocepane crvene novčanice, pa ako baš radimo dobro, uveče zalepi i drugu polovinu. Majka nam ih onda uzme. Bilo kako bilo, u cirkusu aktuelne situacije u društvu, nekako se najbolje isključiti i opustiti radno, u prirodnom hladu, te se zabaviti domaćim šljivama. Rakija in progres…

Ovaj moj čoek toliko pazi na svoje zdravlje, nedaobog da posle ručka legne pa da se udeblja, pa holesterol, pa… nego fino u šljivik pa opleti. Ne ONO, nego beri šljive, bem ti i šljivu, i rakiju i čoeka. On je svoje mesto pod šljivom zauzeo. Doduše, ne baš svojom voljom. U to ime da poručim: ako već mlatite tuđim, nahranite ga afričkom šljivom da izdrži siroma, a ne da padne posle pet minuta, žao mi čoveka lipsaće… Nisam zora al’ bih pukla!

„Skupljam tako šljive za rakiju, i ladno pčele pijane, teturaju se, nijedna ne može da ustane kad je otresem. Alo, i ja ću tako al’ u oktobru!” Mržnja prema kupljenju šljiva je srazmerna ljubavi prema rakiji.

Postoji nešto po čemu lako prepoznam dobrog čoveka. Ono konstantno preispitivanje samog sebe, uz zdrav strah da se duša ne ogreši. Čoveku je u životu najteže kad je star, kad je mlad i kad je srednjih godina. Ne živi ljubav od lepih sećanja na prošlost. Ljubav živi ako lepa sećanja za budućnost stvarate danas. Što se mene tiče: tri metera somota, mene nije sramota što ja ljubim moga diku, u zrelom šljiviku… A sutradan: „Boli me vrat, leđa, noga, da sam konj već bih bio u kobasicama”. Tačno zna kako ne treba i baš to radi. Gledam ga, žao mi da trepnem.Treba stati kad je najle… Saslušam, proživim, pa malo umrem sa njim. Šta mi teško da pravim društvo do kraja. Volim ljude u kojima hodam bosa.

Inače, otkupna cena šljive 6-8 dinara za kilogram (u velikim trgovinama se prodaje uvozna). Vreme je da isečemo i poslednju, jer nas ni za jednu neće ostati. Ako ovi potraju. Nešto slično kao i meso iz uvoza: „Je l’ vam sveže ovo juneće?” Mesar u sebi – kako da ne, stiglo iz vojnih rezervi Argentine, zaklano još u doba Evite Peron, mogli su da biraju da l’ će da zamrznu ili mumificiraju, a onda naglas: „Sveže gospođo, juče trčalo po Zlatiboru, vidite boju, pupoljak takoreći”.

Pokraj jednog izvora stoji natpis: „Molimo, ponašajte se poput životinja, kako bi izvor uvek ostao čist, prirodan i neoštećen!” Koliko toga ovaj natpis govori o nama!

P. S. Od života ne dobiješ ono što si hteo, nego ono što si smeo. I to ako imaš sreće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Kolateralna seta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Staviš nekog u svom životu na isto mjesto na koje je on stavio tebe u svom, i gledaš kako može da se desi da to uopšte nije mjesto koje bi želio za sebe…

 

Preturam po programu tražeći undo dugme za jedan san, dobijam error 404 poruku, reinstaliram ceo sistem. Centralni nervni. Popila kafu, pročitala vesti, posvađala se sa psima, polomila nokat i to sve još pre sedam sati ujutru, ovaj utorak obećava. Da li je danas uopšte utorak? Pojela sam malo Milke, i sada samo razmišljam o tom semantičkom kanibalizmu. Ščepam neke prideve za gušu i odvučem ih sa vrha jezika, da slučajno ne izlete.

Dugo sam pripremala neke reči za nekoga, i kada sam ih izgovorila, shvatila sam da su samo prosto strujanje vazduha. Davno, maltene u nekom drugom životu, sam prvi put rekla: „Ovo nije moja igra. Ni moj teren. Ni moja pravila. Idem ja odavde.“ Tad je bilo najteže. Sad je svaki put sve lakše. I spasava ovo malo mozga, srca i živaca što je preteklo.

Omaške u govoru i komentari kojima naizgled nije mesto u razgovoru otkrivaju mnogo više nego što bismo hteli. Ipak, naučila sam da poneke prečujem i gurnem u neki ćošak mozga, jer je prečesto bilo “poterala zeca, isterala lisicu“. Šta mi treba da se sekiram? Staviš nekog u svom životu na isto mesto na koje je on stavio tebe u svom, i gledaš kako može da se desi da to uopšte nije mesto koje bi želeo za sebe… Od pojava koje crpe energiju, izdvojila bih još i ljude koji ti ispravljaju subjektivni doživljaj nečega. Jer, zaboga, ne može nešto da ti bude najlepše i najbolje kad njima nije. Potreban mi je jedan sprat tolerancije. Pragove sam sve preskočila. Kad vam  pobegne autobus, krenete u laganu šetnjicu, e tako i u životu. Najlakše je stići, ma gde, petkom, dan pun nade, hedonističke želje i lakogazivosti.

Veče miriše na neku post punk, Blade Runner scenografiju, u kojoj PJ Harvey svira tešku melodiju, dok se kapi kiše slivaju niz masno čelo starog konobara koji mi dodaje konjak i smešnim glasom, kao u lošim filmovima, govori: „Sve će biti u redu, osim ako ne bude“. Šteta što svi nemamo šarenilo mašte i razboritost trogodišnjeg deteta, koje ulazi u crkvu, trči prema svećama i urla:  „Srećan rođendan!“ Ono kad Rundek kaže “teške se kiše spremaju” i to dvadeset i pet godina ranije, e to je prorok sa potencijalom za osnivanje verske zajednice.

Na kraju, kad se osvrneš unatrag, shvatiš da te nebo sačuvalo od svega što te nije smelo i umelo.

P.S. Život je divan… Nađite sebi jedan.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sve(t) i svašta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su dio ritma života…

 

Jutros posle kiše sve bistro, čisto, sjajno i modro se složilo i uklopilo u jedan pogled. Sad sam u kondiciji da sve bolje vidim jer se udaljim, pa ovog puta i nije trebalo da se zadržavam dugo. Od te bistrine u glavi lako pišem. Treba mi takva kondicija za još nekoliko, kako da kažem, životnih pitanja. “Živim u sadašnjem trenutku“ je moj omiljeni eufemizam za loše pamtim, a loše pamtim pa su mi raspleti koje ovde zabeležim, mrvice sadašnjih trenutaka. Vi izvinite, a ako vam nešto u redosledu ili smislu nema smisla, vi nagađajte, i ja nekad tako.

Umem tako da se zaletim, pa se vratim… delima, rečima. Svaki put imam utisak da sam malo izdala sebe. Zato sam sad našla zgodno mesto i stojim. I gledam. I svaki put kad pružim ruku, nogu da se pokrenem ili otvorim usta da kažem, reći ću sebi: „Nemoj!“. Samo ću gledati. Kad uletiš u kovitlac osećanja, nedoumica i brige, odlično je da imaš jednu pametnu glavu koja ti kaže: „Stani, povući se par koraka unazad.“

Ako nas je ljutnja nečemu naučila, to nešto ostaje. Ono što nam izmiče je samo prolaznost vremena. Sećam se kao juče da je bilo, raspust na selu, na kredencu dedin zeleni sat. Samo on je smeo da ga navija i to uveče prema tačnom vremenu sa radio aparata. Probudim se, kuhinja miriše na svež hleb, gledam kroz prozor u daljini neku tačku, a u tišini tiho otkucava tik-tak, tik-tak. I najednom, život oživi duž zidova. U škripi stare fioke. U srcima u kojima se šapuće ista muzika. U izvajanoj senci seoskog puta sa drvoredom. U svemu što nikada ne uzimamo zdravo za gotovo. Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su takođe deo ritma života…

Kad živiš u skladu sa sobom, onim stvarnim Ja, to je sreća. Sve ostalo su nekakve manipulacije, iluzije, želje, maštanja ili snovi. Važna je plemenitost. Plemenitost potiče od reči “pleme”, shodno tome označava nesebičnost koja prati tuđa htenja i potrebe i ne očekuje ništa za uzvrat. Izdvajanjem iz te grupe koja nas je nekada objedinjavala rodom, polako ali sigurno smo se udaljili od onoga što je za pripadnike plemena bilo obavezujuće i od srca. I opet moram da se setim moje babe koja je vazda čuvala nešto novca u nedrima. Kad sam se zadevojčila, kad god bih odlazila od nje, kaže: „Stan’ der“, pa zavuče ruku u nedra da mi da koji dinar. „Žensko si, valja uvek da imaš…“ Usput održi slovo o tome kako treba da se ponašam uz obavezno: „Dala bi baba i koji dinar više, ali ovo je od srca.” I to od srca mi je ostao najjači vrednosni sistem koji je ikada postojao. Pravo iz nedara.

P.S. Uprkos ili iz inata svemu, vredno mi sa godinama postaje samo ono što me obuzme bez mnogo razmišljanja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Još nisam vidjela kako priče piju vodu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Trenutak kada velika ljubav prelazi u malu ravnodušnost, kao kad voda počinje da vri za (o)čaj

 

 

Počelo proleće, pa smo i mi koji smo letnje veroispovesti malo veseliji. Još uvek ništa korisno nisam uradila ovog jutra, bojim se da ne postane hronično, ili da nedajbože postanem narodni poslanik. Neki su u jaknama i kapi, neki smo u majicama, i to je lepota ovog proleća.

Zažmuriću danas, jer sam i juče, a svakako ću morati i sutra. Sad živim ona dva prazna lista iz sredine.

Kad razgovor počne sa “da se ne lažemo više“, tu je već bilo pukotina i provalija koje su se nekako zbog nečega zatrpale, ali je korozija i zamor materija učinila svoje. Onda samo treba otići. Ako vam je stalo do nekoga, znajte da način na koji odlazite ostavlja dublje posledice nego sama činjenica da ste otišli. Možda, eto, nekome zatreba ovo. Ljudi ili (od)nose ili ne (od)nose radost sa sobom. Nema tu puno filozofije. Mnogo je vremena prošlo i uvek mi se čini da mi je drago kada idem, a onda shvatim da mi je draže kada se vraćam. Zašto je ljudima prirodno da grle nepoznate životinje, a ustručavaju se da zagrle poznate ljude? Delimo intimnost i svako svoju odnese sa sobom. Konačno mi istina izleti na sto, bez ukrasnog papira i mašnice, onako.. iskežena kao zver. – Jeste, kaže, tako je! Trenutak kada velika ljubav prelazi u malu ravnodušnost, kao kad voda počinje da vri za (o)čaj.

Što više razmišljamo, dublje tonemo… A grešimo neizostavno… Umeće je prihvatati ono što nam dolazi sa lakoćom… I menjati sa lakoćom, što se može promeniti.. Još uvek se bojim da ću biti otkrivena, a ponekad sanjam da ću biti pronađena. Eto mi sad što sam razmišljala i sve što sad imam da kažem je da mi se prispavalo. Da na jastuku čeka spisak reči korištenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude.

Ovaj dan me drži u šaci, a ja nikako da prestanem da razmišljam kada je poslednji put oprao ruke.

P.S. Izvešću se sama po ovako lepom danu

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo