Dobar vam ovaj dan zvani: tri kile svinjske plećke pečene istiha, pored dosta pečenog krompira na četvrt al’ ivanjičkog, domaća supa od iskuvanih telećih kostiju sa mesom, takozvana infuzija, sezonska salata, puno hleba za umočiti i knedle sa šljivama. Domaćim. Smrt mi nije u planovima za budućnost, ako vam se to pričinilo. Uopšte neću da umirem. Umreću tek u poslednjem trenutku života. Ni sekund ranije.

Na ulici klinac (10) plače jer mu majka nešto nije kupila. Brata i mene su u tim godinama slali u selo šljive da skupljamo. Deda nam ujutru da po pola pocepane crvene novčanice, pa ako baš radimo dobro, uveče zalepi i drugu polovinu. Majka nam ih onda uzme. Bilo kako bilo, u cirkusu aktuelne situacije u društvu, nekako se najbolje isključiti i opustiti radno, u prirodnom hladu, te se zabaviti domaćim šljivama. Rakija in progres…

Ovaj moj čoek toliko pazi na svoje zdravlje, nedaobog da posle ručka legne pa da se udeblja, pa holesterol, pa… nego fino u šljivik pa opleti. Ne ONO, nego beri šljive, bem ti i šljivu, i rakiju i čoeka. On je svoje mesto pod šljivom zauzeo. Doduše, ne baš svojom voljom. U to ime da poručim: ako već mlatite tuđim, nahranite ga afričkom šljivom da izdrži siroma, a ne da padne posle pet minuta, žao mi čoveka lipsaće… Nisam zora al’ bih pukla!

„Skupljam tako šljive za rakiju, i ladno pčele pijane, teturaju se, nijedna ne može da ustane kad je otresem. Alo, i ja ću tako al’ u oktobru!” Mržnja prema kupljenju šljiva je srazmerna ljubavi prema rakiji.

Postoji nešto po čemu lako prepoznam dobrog čoveka. Ono konstantno preispitivanje samog sebe, uz zdrav strah da se duša ne ogreši. Čoveku je u životu najteže kad je star, kad je mlad i kad je srednjih godina. Ne živi ljubav od lepih sećanja na prošlost. Ljubav živi ako lepa sećanja za budućnost stvarate danas. Što se mene tiče: tri metera somota, mene nije sramota što ja ljubim moga diku, u zrelom šljiviku… A sutradan: „Boli me vrat, leđa, noga, da sam konj već bih bio u kobasicama”. Tačno zna kako ne treba i baš to radi. Gledam ga, žao mi da trepnem.Treba stati kad je najle… Saslušam, proživim, pa malo umrem sa njim. Šta mi teško da pravim društvo do kraja. Volim ljude u kojima hodam bosa.

Inače, otkupna cena šljive 6-8 dinara za kilogram (u velikim trgovinama se prodaje uvozna). Vreme je da isečemo i poslednju, jer nas ni za jednu neće ostati. Ako ovi potraju. Nešto slično kao i meso iz uvoza: „Je l’ vam sveže ovo juneće?” Mesar u sebi – kako da ne, stiglo iz vojnih rezervi Argentine, zaklano još u doba Evite Peron, mogli su da biraju da l’ će da zamrznu ili mumificiraju, a onda naglas: „Sveže gospođo, juče trčalo po Zlatiboru, vidite boju, pupoljak takoreći”.

Pokraj jednog izvora stoji natpis: „Molimo, ponašajte se poput životinja, kako bi izvor uvek ostao čist, prirodan i neoštećen!” Koliko toga ovaj natpis govori o nama!

P. S. Od života ne dobiješ ono što si hteo, nego ono što si smeo. I to ako imaš sreće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari