Obično je suprotno, ali ovih dana imam osjećaj kao da vrijeme ne prolazi brzo, nego šeta uporedo sa mnom, a to mi se sviđa

Ogrejalo sunce, još samo da otopli. Osunčano polje deteline preko puta moje kuće i navre sećanje kako sam jednom davno želela da mi pokaže polje suncokreta, negde između Inđije i Beške, ali gde god smo naišli rasla je samo repa, soja, krmno bilje. Dosta odgovora leži u istoriji, zato se prošlost ne sme zanemariti, ali za danas, juče je manje bitno. Jutro je takvo da laka srca pomislim: „Neka svaka kletva bude obećanje“. Obično je suprotno, ali ovih dana imam osećaj kao da vreme ne prolazi brzo, nego šeta uporedo sa mnom, a to mi se sviđa…

Nepropisno prelazim ulicu, dovoljno udaljena od policijskih kola da ih mrzi da me opominju, ali dovoljno blizu da možemo da održavamo kontakt očima. Ne dogodi se ništa, stignem do trafike.  Kaže prodavačica da su svi otišli, samo stari ljudi i psi ostali. Klimnem glavom njoj i svojoj relativnoj mladosti. Nikada nećemo isto misliti i isto raditi, zato je čovečanstvo i postavilo neke sisteme vrednosti koje moramo da čuvamo i branimo, svako u svoje ime i do svojih granica mogućnosti, što nas je više nada je veća. Možda bi se bolje pripremila da znam šta me čeka u životu. Biti spreman, često vidim i kao biti umoran, to je ta klopka za dobronamerne. Sva nagađanja, pretpostavke su samo moguć ili željeni scenario, a šta će sutra zaista doneti, sutra će i pokazati. Život me stalno ocenjuje, o nekim ocenama ćutim. One dobre uokvirim i čuvam na zidu i neke i javno prezentujem, a neke proglasim za falš ili trenutak slabosti. Danas proglašavam svoju kuću propaganda-free prostorom i sigurnom kućom za pobeći od strave dnevne politike.

E, i ovo da vam kažem, niste svesni koliko se GUTANJE uzima kao neka automatska i zdravo za gotovo stvar, dok ti se ne upali grlo toliko, da kao da žilete da gutaš, pa meriš svaki gutljaj, pa da li je prevruća kafa, pa da li da pasiram hranu kao bebi, pa da li da uopšte pokušam da uzmem koji zalogaj ili se jednostavno ugušim&umrem.

Podsetnik: „Ono što mora da bude, nije nesreća. Nesreća je ono što ne mora biti, a ipak se dogodi:“ Pekić. Zaboravim ponekad, ali što više zaboravljam to sam manje prisutna. A prisutnost je obavezna.

Možda je ostalo još malo vremena, ali ću da ga trošim natenane. Srećno nam sunce, cvetajmo gde god smo posađeni!

P.S. Nisam ni za ovde, ni za poneti.

Nataša ANDRIĆ

Biva mi se vjeverica, neka mala, da letim preko krošnji i živim u šupljini debla, a ne da vučem ove ruke i noge za sobom kao da su silom zavarene

Kad rečenice počnu da mi liče na nešto što se može pročitati u kakvom saopštenju (uzdržane i bez jasnih emocija), zabrinem se. S razlogom. Izmaštani svetovi su zdrava ravnoteža ograničenjima svakodnevice. Zato knjige, filmovi, muzika, priče… Zato daydreaming… Tamo je sve moguće.

U silnom trudu da mi jednog dana ne bude žao što nisam pokušala sve što mislim da se uraditi može, ugnjetavam i sebe i one oko sebe. Jedna sam od  onih “sad i odmah“ osoba i to je veoma iritantno. Ubacim u ler i nogu držim lagano na kočnici, kad već ide nizbrdo.

Šta ćeš… Prestaneš da pretačeš sebe u nešto i, ako brzo izbledi, jasno ti je od čega je živelo.

Biva mi se veverica, neka mala, da letim preko krošnji i živim u šupljini debla, a ne da vučem ove ruke i noge za sobom kao da su silom zavarene. Jedna sreća inspiriše drugu, poziva je, ali najčešće se ne uvećava. Ostaje usamljena. Za zlo i naopako je malo drugačija priča. Kad krene nizbrdo pridruže joj se i spavači nesreće, ujedinjuju se, zlo podržava zlo, bezrezervno.  lz negativnog energetskog polja ne izlazi se neokrznutog razuma. Lako je zagaziti u ludilo, izlaz se posle traži kroz lavirint. Pa, ko nađe-nađe. Normalno je, ponekad, imati taj “optužujem te“ scenario. Gde si sam sudija, svedok i optuženi. Gde podjednako napadaš i braniš, argumentima. Nenormalno je ne napuštati tu sudnicu, ostavi danak sebi.

Od strahova imam dve vrste: one što direktnim krošeom udaraju pravo u želudac, pa u kolena, takozvani prepad-strahovi, akutni i kratkoročni. A imam i one spore, mileće strahove koji puze uz kičmu i ostavljaju dugoročni pritisak ispod rebara i, ponekad samo, kad se naljute, to su graške znoja iznad gornje usne i na čelu. To su oni hronični strahovi, sa njima živim, evo već godinama, kao sa dobrim i starim prijateljima.

„Opet sam sâm. Možda je i najbolje tako, ne očekuješ pomoć i ne bojiš se izdaje. Sâm. Učiniću sve što mogu, ne uzdajući se u podršku koje nema, i onda je moje sve što postignem, i zlo i dobro.“ (Derviš i smrt)

Svakome treba neki ćošak u kom će da mrmlja u svetome miru.

P.S. Praštajte, ali meni ova hladnoća odgovara.

Nataša ANDRIĆ

Kad bi se trenutak misaone kadence mogao zapisati, zalediti, sačuvati… jer kad izda sjećanje nestaće i njena topla harmonija

Ovaj dan započinjem optimistično, uz kafu i sok od zove, dok na radiju peva Bilja Krstić i pita: „Gde ima drvo visoko, Radule, da idem da se obesim, Radule?“ Biljo, javi i meni, ako ti odgovori Radule, taman i ja da iskoristim informaciju.

Svakog prvog u mesecu okrenem novi list da bih već drugog videla da je sve isto kao i pre. Toliko toga zadržavam za sebe i premećem po glavi da mi jedan zlobni glasić u glavi kaže: „Dobro, bre, ženo, imaš li ti neke prijatelje? Idi davi nekog drugog!“ Izgleda da ljudi međusobno prepričavaju svakodnevne trice da bi stvorili paučinaste veze međusobno. Nit po nit. Svaka kaže: nisi bio/la tu, ali te pričom uključujem u svaki trenutak svog života. To je lepo. Ili naporno. Zavisi kako se gleda. I ko gleda. Kad bi se trenutak misaone kadence mogao zapisati, zalediti, sačuvati… jer kad izda sećanje nestaće i njena topla harmonija. Trenutak, jednom ubijen, više nikad ne oživi. A ljudi ko ljudi, žure da ubiju… Pa se osvrću, sa setom…

Sad razmišljam, Bože, koliko volim onu pesmu od Goblina – Negde pred zoru. Nisam je dugo slušala, ali sam je sanjala. U stvari, san mi je bio u toj pesmi. Ne pesma  u snu, ne! San u njoj. Istrčiš desetak kilometara, posle hodaš teško, kao da nosiš prošlost u nogama. Nekad mi je tegobno i fali mi neko usidrenje, ali i kad se usidrim imam osećaj da me put tera dalje. To je i prokletstvo i blagoslov.

Juče je nezapaženo prošla vest da je u parku na Konjarniku na opštini Zvezdara usred bela dana posle rasprave grupa nasilnika ubila čoveka. Društvo u kojem živimo je do srži zatrovano mržnjom i nasiljem, pa “obična nesuglasica“ u parku može dovesti do toga da vas izbodu na smrt. Uhapšen maloletnik (17). “Obična nesuglasica u parku”, Molim?

„Pogledaj!“, uzviknula je moja Raduša. „Zvezda koja pada!“ Pa mi je prstom pokazala i ja sam je videla, žućkastu tačkicu koja mili nebeskim mrakom. „Šta li nam donosi?“, zapitala se. Nisam mogla da znam. Niko nije mogao. Ta je zvezda padala i padaće, a kada konačno tresne na zemlju, mi ćemo biti matori i zaboravni, i verovatno za nju uopšte nećemo mariti. 

P.S. Ukoliko do sada niste, nemojte!

Nataša ANDRIĆ