Najdublja istina i najveća žrtva „neoliberalnog“ kapitalizma

Kosmos je hteo, da baš u ovoj, to jest pretposlednjoj godini prve četvrtine dvadesetiprvog veka,  prvi put u ovom veku, padnu sve maske sa lica globalnog kapitalizma, koji sebe još uvek zove milozvučnim ali lažnim imenom „neoliberalizma“. Najpre su, početkom juna, došli upozoravajući rezultati izbora za Evropski parlament, a onda, lančano, samo mesec dana posle toga, još više upozoravajući, pa i dramatični rezultati prvog i drugog kruga parlamementarnih izbora u Francuskoj, uz Nemačku, po mnogo čemu, i najznačajnijoj zemlji EU. Terminologija koja uporno izbegava, da ove rezultate nazove njihovim pravim imenom fašizma, nego ih ublažava imenima radikalne, ekstremne ili ultradesnice, ništa ne rešava. Stvar je ono što jeste, a ne ono što mi želimo. Fašizam nije psovka nego najozbiljnija pojava našeg vremena.

Poznato je, fašizam se prvi put podigao u prvoj polovini prošlog veka. A kada su retki kritički orijentisani i alternativni intelektualci sa Balkana, u poslednjoj deceniji toga veka, upozoravali da postjugoslovenske fašizme hiljadudevetstodevedesetih, treba shvatiti i kao najavu mogućih novih fašizama u EU, SAD i na Zapadu, malo ko je ta upozorenja ozbiljno shvatao. Danas je snažan i masovan trend novih fašizama u samim centrima svetskog kapitalističkog sistema, o produžavanju ove vrste agonije u našoj maloj i jedinoj i u regionu da i ne govorimo, belodana činjenica.

Ali, ni novi fašizam o kojem je reč, nije pao sa neba. Njegov najdublji i najsnažniji izvor je puzajuća „neoliberalna ekonomija“ odnosno „neoliberalizam“ u poslednjih trideset godina. Ispod kojeg se celo vreme pa i danas krije sama suprotnost liberalnoj ekonomiji i liberalizmu, to jest pozni i ultramonopolistički kapitalizam u dubokoj i opasnoj krizi. Iz koje se evo podiže cunami novog fašizma.

A najveća i najtragičnija žrtva starog i novog kapitalizma-fašizma, bio je i ostao lumpenproletarijat, kojeg čine najniži i najsiromašniji slojevi današnjih radnih klasa, nezaposleni, pauperi i ostali. I to zbog nepodnošljive težine i siline siromaštva, bede i očaja, koje na ove klase i slojeve, u ovoj fazi kapitalizma, sve više i više padaju. Zbog čega su te klase i slojevi odnosno lumpenproletarijat ne samo najveća, nego i najtragičnija, dvostruka žrtva kapitalizma kao sistema. Prvi put, u brutalnoj ekonomsko-socijalnoj eksploataciji i nepravdi ultrakapitalizma. Drugi put, kada, zbog onog klasnog očaja i ne-svesti, svoje stvarne dželate, krupne kapitaliste, tajkune i oligarhe, kao Donalda Trampa i slične, a znamo takve i kod nas, prihvati kao svoje idole i spasioce.

U ovom veoma specifičnom kontekstu, i u ovom još specifičnijem momentu, poznati ali još uvek nedovršeni odnosno nerealizovani rezultati prvog i drugog kruga parlamentarnih izbora u Francuskoj, na tešku, ekstremno tešku temu iz naslova i podnaslova ove kolumne, istovremeno bacaju najveću svetlost, ali zadržavaju i ne malu i produženu ambivalenciju i neizvesnost. Tako, najveća svetlost značajno osvetjava pre svega tri glavne političke snage i bloka potonjih francuskih parlamentarnih izbora, levicu, centar i ultradesnicu (da ovde upotrebimo mejnstrimerski eufemizam za neofašizam).

Najprijatnije iznenađenje ovih izbora svakako je francuska levica. Ne samo zbog toga što je, za samo nedelju dana, od prvog do drugog kruga izbora, uspela da sa drugog pređe na prvo mesto, nego još više zbog toga što je u tome uspela, pre svega, savladavanjem sopstvenih tradicionalnih slabosti, političkog dogmatizma, doktrinerstva i sektaštva. Ove njene slabosti, u izvesnoj meri, ostaju i dalje, ali je njen uspeh s početka juna 2024., u najmanju ruku, ohrabrujući i obećavajući.

Fudbalskim žargonom rečeno, lopta je sada u dvorištu centrista. Ili, kako bi to rekao Tarik Ali, u dvorištu ekstremnih odnosno lažnih centrista, koji su najodgovorniji za uspon ultradesnice odnosno neofašizma u Francuskoj ali i na Zapadu uopšte u poslednjih par decenija. Da li će njihov vođa, aktuelni francuski predsednik, koji je, za razliku od unutrašnje, posebno ekonomske politike, u spoljnoj i međunarodnoj politici svoje zemlje pokazao zavidan nivo dalekovidosti, progresivnosti i borbenosti, sada biti dovoljno samokritičan, dalekovid i progresivan, i u unutrašnjoj politici Francuske, od toga, kao i od odgovarajućeg ponašanja levice, odlučujuće zavisi formiranje velikog progresivnog bloka centra (ali ovog puta stvarnog centra) i levice, koji je jedina snaga koja može da zaustavi i preokrene šokantni uspon ultradesnice.

U protivnom, ostvariće se predviđanje liderke francuske ultradesnice, kojim je ona tešila i ohrabrivala svoje sledbenike, nakon njihovog velikog i (ne)očekivanog pada sa prvog mesta nakon prvog kruga, na treće mesto nakon drugog kruga poslednjih parlamentarnih izbora. Govoreći im kako je njihova konačna pobeda samo „privremeno odložena“. Liderka francuske ultradesnice verovatno nije imala na umu naše argumente odnosno one naše produžene ambivalencije i neizvesnosti, ali se svejedno sa njenim obećanjem odnosno pretnjom, u potpunosti slažemo.

Uz samo još jedno važno odnosno najvažnije upozorenje. Najpre, da je ishod aktuelne francuske neizvesnosti, veoma značajan ne samo za Francusku, nego i za EU, SAD i čitav svet, a unutar ovoga, naravno, i za našu malu i jedinu. A onda, i ono naj-naj-naj upozorenje. Da je, nakon poraza starog fašizma, odmah nakon Drugog svetskog rata, po prvi put od kada postoji, čovek proizveo i upotrebio nuklearnu bombu i druga oružja za masovno uništavanje, zahvaljujući kojem je on danas u stanju da uništi i samog sebe kao vrstu i verovatno celokupni život na planeti. A valjda ne treba posebno objašnjavati, kako bi verovatnoća ovakvog, apokaliptičkog i samoubilačkog scenarija čoveka kao vrste, u slučaju pobede „samo privremeno odložene pobede“ francuske ultradesnice, a uskoro i one Donalda Trampa u SAD, i sličnih snaga na Zapadu i u čitavom svetu, kako bi ova verovatnoća, dakle, bila značajno veća, ako ne i apsolutna odnosno stopostotna.

Milan POPOVIĆ