„Model privatizacije koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih uveo Ante Marković bio je zasnovan na nastojanju da se u prethodnom periodu uspostavljena netransparentna i netransferibilna prava vlasništva učine transparentnim i transferibilnim. Ne remeteći previše uspostavljene interese pojedinih društvenih slojeva i gotovo instantnim menjanjem upravljačke i motivacione strukture u privredi ovaj model je obećavao da na zaista uspešan način preoblikuje ne samo privredni sistem već i sve ostale sfere života i jugoslovensko društvo u celini. Nažalost, onaj drugi tok događanja koji je nastao kao rezultat ustavne krize ojačao je nacionalističke snage u manje više svim republikama bivše SFRJ. Ovako stečena moć nacionalističkih političkih elita i ratni metež koji je neminovno usledio poslužili su da se negde sredinom devedesetih godina gotovo u svim republikama, pa i kod nas u Crnoj Gori, gotovo neprimetno izvede prava „revolucija” svojinskih prava. Prebacivanjem odluka o privatizaciji sa nivoa preduzeća na nivo države uveden je pravno vlasnički režim koje je najbolje definisati kao državno preduzeće u fazi privatizacije. To je nešto najgore što možete imati. To je daleko gore ne samo od ranijeg samoupravnog režima vlasništva već i od državnog režima vlasništva sovjetskog tipa”, kaže dr Milenko Popović, profesor Univerziteta Mediteran, na početku razgovora za Monitor komentarišući dosadašnji tok privatizacije u Crnoj Gori.
MONITOR: Zašto je to gore i od našeg samoupravnog i od sovjetskog tipa? POPOVIĆ: Ovime je stvorena scena za pljačku neviđenih razmera. Mnoštvo je modela pljačke koji su se tu primenjivali kako u fazi „pripreme” preduzeća za privatizaciju, tako u samom momentu privatizacije. Priča o ovoj pljački zajedno sa pričom o švercu duvana i organizovanom kriminalu je, zapravo, genezis odnosno priča postanja sadašnje crnogorske poslovne, političke i kulturne elite. Očito, ovde nedostaje dobar pisac koji bi napisao dramu o crnogorskim Glembajevima. Umesto toga servira nam se priča o novom početku Njegoševe nagrade. Ma ‘ajte molim vas.
MONITOR: Kako ocjenjujete dokapitalizaciju Elektroprivrede Crne Gore? Posebno, šta mislite o tome da je ova transakcija obavljena preko jedne banke i jedne brokerske kuće u kojima značajan udio ima porodica premijera Đukanovića i on lično? POPOVIĆ: Privatizacija Elektroprivrede je samo jedna u nizu ovih „naših” privatizacija. Ono što je ovde novina je da je sada ceo sled operacija obavljen u nudističkom maniru. Više se ništa ne krije. Više se ne čine ni iole ozbiljni napori da se kakvim takvim saopštenjima parira optužbama za korupciju. Potpredsednik vlade daje nam objašnjenja koja su na granici komičnih. Iz Komisije za hartije od vrednosti kao da se utrkuju sa njim. I, nema sumnje, dobijaju trku. Državni tužilac mudro ćuti. Ignoriše situaciju. Ušli smo u novu fazu razvoja javnog diskursa koja belodano otkriva diktatorsku prirodu režima. Politički nudizam i bahatost, ilki jednom rečju beštijanje, su, dakle, glavno obeležje trenutne društvene i političke situacije u Crnoj Gori. Gradonačelnici idu okolo naoružani i prebijaju novinare koji rade svoj posao. Obezbeđenje predsednika parlamenta prebija dečake iz moje ulice zato što su mu se, očito, ironično obratili sa „poštovanje predsedniče”. (A kakvo drugačije poštovanje nego ironično, za ime boga.) S druge strane, predstavnici „međunarodne zajednice” još mahom ne reaguju iako su ranije znali, bogami, i avione da podignu ako se kakav diktator pojavi negde na Balkanu. Ili možda ovaj diktator treba upravo za tu „međunarodnu” zajednicu da obavi neke važne poslove u regionu. Neki članovi „međunarodne” zajednice su čak počeli i da brane vlast od nasrtaja NVO-a, medija i drugih neistomišljenika. Da se čovek prosto zapita ulazimo li mi to u fazu paraskevijanskih odnosa sa predstavnicima „međunarodne” zajednice. Obratimo pažnju na njih. Oni koji su olako podizali avione trebalo bi da nešto ozbiljno kažu o svemu što se ovde dešava. Treba ih prozvati i isterati na čistinu. Dosta je bilo domaćinske učtivosti.
MONITOR: Privatizacija Elektroprivrede je donijela više stotina miliona. Koliko to može ublažiti krizu? I šta bi trebalo uraditi sa tim novcem? POPOVIĆ: Nema sumnje da je glavni motiv da se Elektroprivreda baš u ovoj godini privatizuje bilo prikupljanje sredstava za upravljanje krizom. Nema, takođe, sumnje da je reč o značajnim sredstvima i da će država ceo iznos od prodaje potrošiti za pokrivanje budžetskog deficita. Ne mislim, međutim, da su ova sredstva dovoljna za pokrivanje budžetskog deficita posebno u svetlu najnovijih projekcija same Vlade da će negativna stopa rasta biti čitavih četiri odsto. Ovakva stopa rasta značiće novi rebalans budžeta i potrebu za dodatnim sredstvima za upravljanje budžetom i krizom.
Što se tiče drugog dela pitanja – šta uraditi sa novcem – moj je odgovor da ja, pre svega, ne bih privatizovao ovaj sistem, već bi se za menadžment krize oslonio na druge izvore. U najvećem broju slučajeva privatizacija ovih sistema u svetu se pokazala kao loša priča. Krajnji efekat bi mogao biti da, zahvaljujući elementima prirodnog monopola koje ovde imamo, za nekoliko godina dobijemo mnogo skuplju struju, odnosno da dođe do preraspodele društvenog viška Elektroprivrede na štetu potrošača koja bi bila takvih razmera da je ne bi mogla opravdati ni duplo veća svota novca od one koja je dobijena.
MONITOR: Prema nekim informacijama Crna Gora zbog krize i budžetskog deficita pregovara sa MMF-om oko aranžmana teškog pola milijarde dolara. POPOVIĆ: I pored toga što postoje očekivanja, a i izvesni znaci, da se MMF polako vraća svom prvobitnom bretonvudskom mandatu, ja još uvek imam teškoća da prihvatim uslovljavanja koja prate njihove finansijske podrške. Ipak, ako je dilema Elektroprivreda ili kredit MMF-a, ja sam za ovo potonje. Ovo tim pre što, ponavljam, izgleda da MMF nakon ove krize polako počinje da se transformiše. Primetite, međutim, da se radi o frapantno velikom iznosu novca. Dodajte tome ono što je do sada utrošeno za upravljanje krizom i videćete koliko je duboko kriza poremetila Crnu Goru. Podsećam da nije bilo dileme hoće li kriza pogoditi realni sektor ili ne, već hoće li taj udar slomiti bankarski sektor i koliko će upravljanje krizom koštati. Bankarski sektor je izgleda sačuvan i to je dobra stvar. Cijena upravljanja krizom je, nažalost, pogotovu ako se uđe u taj aranžman od pola milijarde, enormno velika.
MONITOR: Iz Vlade najavljuju da će u dogledno vrijeme strane investicije u Crnu Goru dostići tri milijarde eura. Je li to realno i da li je u ovom trenutku Crna Gora povoljna destinacija za velika ulaganja? POPOVIĆ: Pa, za one investitore koji vole da nose oružje okolo po Crnoj Gori i da po plažama bičuju ljude mi smo zaista izuzetna destinacija. Mi smo to njima, uostalom, jasno signalizirali ovih dana. Izgleda da nam takvi investitori i dolaze. Međutim, čak i ako se naviknemo na ovakve naoružane biznismene a oni zaista donesu tri milijarde u Crnu Goru, ja i dalje ne vidim neki napredak u tim stranim investicijama. To neće biti razvoj crnogorske ekonomije, već razvoj tuđih ekonomija na teritoriji Crne Gore. Naš udeo u tim ekonomijama bi se, uglavnom, svodio na konobarske plate koje bi mi zarađivali u njima. To zaista nije neka perspektiva, čak i ako prođemo bez batina kod tih stranih poslodavaca.
MONITOR: Na nedavnom forumu ekonomista u Miločeru čula se ideja da bi jedno od rješenja krize moglo biti radikalno kresanje administracije. Čini se da je model Veselina Vukotića o tzv. mikro državi i dalje u igri. POPOVIĆ: Crna Gora ima zaista neprimereno veliku javnu administraciju. Nema sumnje da bi je trebalo kresati i da bi to moglo značajno relaksirati naš budžet, smanjiti poreska opterećenja i time povećati pozitivne poticaje na strani privrede. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da javna administracija u maloj državi poput naše mora biti relativno veća od one koju imaju veće zemlje. S jedne strane, to je zbog takozvane ekonomije obima: svaka funkcija javne administracije zahteva određenu kritičnu masu upošljenih koja se ne može smanjivati zato što je država manja. S druge strane, u maloj zemlji poput naše veći je broj imperfekcija tržišta, što neminovno čini tražnju za uslugama javnog sektora većom nego što je to slučaj sa velikim ekonomijama. Odgovor na ova dva pitanja nam ne daje profesor dr Veselin Napoleonov Vukotić. Naš makro ideje o mikro državi se, međutim, ne zadržava samo na kresanju administracije. Njegova mikro država je, navodno, prezidencijalnog tipa, a ovaj je, pokušava da nam podvali naš Korzikanac, upravo takav da ne zahteva ništa do Vladara i par njegovih savetnika. Priča o mikro državi je, dakle, groteskan pokušaj da se stabilizuje postojeći diktatorski režim u Crnoj Gori.
Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika
MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak zbog kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?
MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.
Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.
MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja slobodi govora, državne institucije se stavljaju u zaštitu profesora koji je u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?
MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.
Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.
Milena PEROVIĆ Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net
DR DUŠKO LOPANDIĆ, PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE I POTPREDSJEDNIK PARTIJE SRBIJA CENTAR: Režim se ljulja, postoji jedna vrsta predustaničkog stanja u Srbiji
Podjele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prijete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast
14
MONITOR: Za 15. mart se očekuje veliki skup studenata i građana koji bi trebalo da dođu iz čitave Srbije. Vučić najavljuje-za isti datum, „kraj obojene revolucije“. Da li bi taj dan mogao da znači i kraj dosadašnjih vidova otpora?
LOPANDIĆ: Treba razlikovati Vučićevu propagandu od realne situacije. Srbija je u dubokoj političkoj krizi, režim se ljulja, postoji jedna vrsta predustaničkog stanja sa desetinama protesta koji se dešavaju svaki dan i koji su do sada obuhvatili preko 400 gradova i sela. Neki od njih, poput skupova u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu okupili su i više stotina hiljada građana. Svo nezadovoljstvo stanovnišva nepočinstvima režima sada se izlilo na ulice. Ono ne bi dostiglo ovolike razmere da već duže ne postoji proširen osećaj nezadovoljstva i nepravde u narodu na koje „šef“ i grupa na vrhu nisu u stanju niti imaju nameru da odgovore. Vučić je u toku četiri protekla meseca pokušao potpuno bezuspešno sve moguće taktike kako bi zaustavio studentski i narodni bunt, od represije, laži, pretnji i kontramitinga do pomirljivosti, kampanje „borbe“ protiv korupcije, uzaludnih pokušaja da podmiti studente… U poslednje vreme intenzivirao je neuverljivu priču o „obojenoj revoluciji“ koja će se završiti 15. marta. Ali to je samo njegova pusta želja. Podele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast. Studenti su najavili, „dugoročnu borbu radi sistemskih promena“ kao i trodnevni generalni štrajk nakon 15. marta, uključujući i blokade nekih od ključnih državnih kompanija, poput EPS-a i dr.
MONITOR: Kako gledate na dinamiku u odnosima studenata u blokadi i ostalih društvenih aktera, posebno opozicionih političkih partija?
LOPANDIĆ: Podržavamo sve studenstke zahteve ali istovremeno smatramo da oni ne mogu sami (u ovom herkulovskom poduhvatu promena), i u kome bi – kao uostalom i građani u protestima – trebalo da učestvuju i svi drugi organizovani politički subjekti. „Netransparentnost“ studentskog pokreta kada se radi o načinu da se stigne do krajnjeg cilja, široj ideologiji ili kontaktima sa drugim društvenim grupama koje se već godinama zalažu za promenu sistema (od opozicije do organizacija civilnog društva) do sada je bila najveća originalnost, ali potencijalno i moguća slabost protesta. Studenti se zalažu za ispravne ciljeve, poput jadnakosti i pravde, borbe protiv korupcije, vladavine prava, primene zakona itd., ali nije baš sasvim jasno kako će do tog cilja i doći nasuprot žilavom i ukorenjenom režimu koji se svom snagom i na svaki način opire promenama. Zahtev da „institucije rade svoj posao“ je nerealan u uslovima zarobljene države koju je zgrabila kleptokriminalna hobotnica.
Nastasja RADOVIĆ Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net
U Crnoj Gori se većinski prema istoriji ponaša kao prema samoposluzi. Iz nje se uzima samo što kome odgovara
MONITOR: Prošle sedmice obilježene su 32 godine od zločina u Štrpcima. Da li primjećujete kod nove vlasti drugačiji odnos prema zločinima iz devedesetih ili se na njih samo podsjeti prilikom sličnih obilježavanja?
PEPIĆ: O strašnim i veoma teškim 90-im se puno priča. Mnogi se tog perioda i prisjećamo i podsjećamo. Uglavnom, osuđujemo takvo zlo. I oni koji su u tom periodu dizali glas i osuđivali te zločine, a bogami sada i oni koji su ćutali. Mnogo je onih koji su u tom zlu na direktan ili indirektan način učestvovali. Na žalost, dobro je poznato da je u tom periodu, većinska Crna Gora bila na strani onih ,,Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva” u odnosu na one ,,Sa Lovćena Vila kliče, oprosti nam Dubrovniče”.
Prošle sedmice smo obilježili tužan, tragičan i sraman događaj otmice putnika iz voza 671 na pruzi Beograd – Bar. Kada su zločinci u ,,ime srpstva” 27.02.1993. oteli u mjestu Štrpci 20 putnika, koji su imali ,,pogrešna imena ” i odveli ih u smrt. Od tih otetih i ubijenih, većini ni kosti nijesu pronađene. Rekao bi neko, pa ,,šta se tu moglo uraditi”, to se desilo na drugoj teritoriji. Moglo se.
Što reći i o tome što je ondašnja crnogorska vlast, u maju 1992. izvela monstruoznu akciju, hvatanja i deportacije bosansko hercegovačkih izbjeglica, Bošnjaka,koji su poslati u smrt. Tada je bio premijer isti ovaj čovjek koji je sada Počasni predsjednik DPS- a.
Ne mogu da ne pomenem ime sada pokojnog Slobodana Pejovića, koji je kao ondašnji policijski inspektor, prvi javno o tome progovorio. I šta je taj ČOVJEK, u pravom i punom smislu te riječi, doživio nakon toga, naročito od ,,zaštitnika lika i djela” i ,,perača” biografije Đukanovića. Na sve i svakakve načine su pokušavali i pokušavaju da ocrne Slobodana Pejovića. A Slobodan Pejović je heroj.
O tim i takvim devedesetim nije odgovaralo mnogima koji su bili na vlasti do 30.08.2020. da se priča i ,,razjasni” uloga nekih od kojih su u tom periodu zla u tome saučestvovali. Ni kod ovih ,,novih” ne vidim iskrenu želju, da se time na pravi način bave. Podsjećanja i obilježavanja tragičnih događaja iz 90-ih, više služe za ,,dekor”.
Predrag NIKOLIĆ Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 7. marta iil na www.novinarnica.net
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
SVIJET3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice