Povežite se sa nama

INTERVJU

Ogoljeno beštijanje vlasti

Objavljeno prije

na

„Model privatizacije koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih uveo Ante Marković bio je zasnovan na nastojanju da se u prethodnom periodu uspostavljena netransparentna i netransferibilna prava vlasništva učine transparentnim i transferibilnim. Ne remeteći previše uspostavljene interese pojedinih društvenih slojeva i gotovo instantnim menjanjem upravljačke i motivacione strukture u privredi ovaj model je obećavao da na zaista uspešan način preoblikuje ne samo privredni sistem već i sve ostale sfere života i jugoslovensko društvo u celini. Nažalost, onaj drugi tok događanja koji je nastao kao rezultat ustavne krize ojačao je nacionalističke snage u manje više svim republikama bivše SFRJ. Ovako stečena moć nacionalističkih političkih elita i ratni metež koji je neminovno usledio poslužili su da se negde sredinom devedesetih godina gotovo u svim republikama, pa i kod nas u Crnoj Gori, gotovo neprimetno izvede prava „revolucija” svojinskih prava. Prebacivanjem odluka o privatizaciji sa nivoa preduzeća na nivo države uveden je pravno vlasnički režim koje je najbolje definisati kao državno preduzeće u fazi privatizacije. To je nešto najgore što možete imati. To je daleko gore ne samo od ranijeg samoupravnog režima vlasništva već i od državnog režima vlasništva sovjetskog tipa”, kaže dr Milenko Popović, profesor Univerziteta Mediteran, na početku razgovora za Monitor komentarišući dosadašnji tok privatizacije u Crnoj Gori.

MONITOR: Zašto je to gore i od našeg samoupravnog i od sovjetskog tipa?
POPOVIĆ
: Ovime je stvorena scena za pljačku neviđenih razmera. Mnoštvo je modela pljačke koji su se tu primenjivali kako u fazi „pripreme” preduzeća za privatizaciju, tako u samom momentu privatizacije. Priča o ovoj pljački zajedno sa pričom o švercu duvana i organizovanom kriminalu je, zapravo, genezis odnosno priča postanja sadašnje crnogorske poslovne, političke i kulturne elite. Očito, ovde nedostaje dobar pisac koji bi napisao dramu o crnogorskim Glembajevima. Umesto toga servira nam se priča o novom početku Njegoševe nagrade. Ma ‘ajte molim vas.

MONITOR: Kako ocjenjujete dokapitalizaciju Elektroprivrede Crne Gore? Posebno, šta mislite o tome da je ova transakcija obavljena preko jedne banke i jedne brokerske kuće u kojima značajan udio ima porodica premijera Đukanovića i on lično?
POPOVIĆ
: Privatizacija Elektroprivrede je samo jedna u nizu ovih „naših” privatizacija. Ono što je ovde novina je da je sada ceo sled operacija obavljen u nudističkom maniru. Više se ništa ne krije. Više se ne čine ni iole ozbiljni napori da se kakvim takvim saopštenjima parira optužbama za korupciju. Potpredsednik vlade daje nam objašnjenja koja su na granici komičnih. Iz Komisije za hartije od vrednosti kao da se utrkuju sa njim. I, nema sumnje, dobijaju trku. Državni tužilac mudro ćuti. Ignoriše situaciju. Ušli smo u novu fazu razvoja javnog diskursa koja belodano otkriva diktatorsku prirodu režima. Politički nudizam i bahatost, ilki jednom rečju beštijanje, su, dakle, glavno obeležje trenutne društvene i političke situacije u Crnoj Gori. Gradonačelnici idu okolo naoružani i prebijaju novinare koji rade svoj posao. Obezbeđenje predsednika parlamenta prebija dečake iz moje ulice zato što su mu se, očito, ironično obratili sa „poštovanje predsedniče”. (A kakvo drugačije poštovanje nego ironično, za ime boga.) S druge strane, predstavnici „međunarodne zajednice” još mahom ne reaguju iako su ranije znali, bogami, i avione da podignu ako se kakav diktator pojavi negde na Balkanu. Ili možda ovaj diktator treba upravo za tu „međunarodnu” zajednicu da obavi neke važne poslove u regionu. Neki članovi „međunarodne” zajednice su čak počeli i da brane vlast od nasrtaja NVO-a, medija i drugih neistomišljenika. Da se čovek prosto zapita ulazimo li mi to u fazu paraskevijanskih odnosa sa predstavnicima „međunarodne” zajednice. Obratimo pažnju na njih. Oni koji su olako podizali avione trebalo bi da nešto ozbiljno kažu o svemu što se ovde dešava. Treba ih prozvati i isterati na čistinu. Dosta je bilo domaćinske učtivosti.

MONITOR: Privatizacija Elektroprivrede je donijela više stotina miliona. Koliko to može ublažiti krizu? I šta bi trebalo uraditi sa tim novcem?
POPOVIĆ:
Nema sumnje da je glavni motiv da se Elektroprivreda baš u ovoj godini privatizuje bilo prikupljanje sredstava za upravljanje krizom. Nema, takođe, sumnje da je reč o značajnim sredstvima i da će država ceo iznos od prodaje potrošiti za pokrivanje budžetskog deficita. Ne mislim, međutim, da su ova sredstva dovoljna za pokrivanje budžetskog deficita posebno u svetlu najnovijih projekcija same Vlade da će negativna stopa rasta biti čitavih četiri odsto. Ovakva stopa rasta značiće novi rebalans budžeta i potrebu za dodatnim sredstvima za upravljanje budžetom i krizom.

Što se tiče drugog dela pitanja – šta uraditi sa novcem – moj je odgovor da ja, pre svega, ne bih privatizovao ovaj sistem, već bi se za menadžment krize oslonio na druge izvore. U najvećem broju slučajeva privatizacija ovih sistema u svetu se pokazala kao loša priča. Krajnji efekat bi mogao biti da, zahvaljujući elementima prirodnog monopola koje ovde imamo, za nekoliko godina dobijemo mnogo skuplju struju, odnosno da dođe do preraspodele društvenog viška Elektroprivrede na štetu potrošača koja bi bila takvih razmera da je ne bi mogla opravdati ni duplo veća svota novca od one koja je dobijena.

MONITOR: Prema nekim informacijama Crna Gora zbog krize i budžetskog deficita pregovara sa MMF-om oko aranžmana teškog pola milijarde dolara.
POPOVIĆ:
I pored toga što postoje očekivanja, a i izvesni znaci, da se MMF polako vraća svom prvobitnom bretonvudskom mandatu, ja još uvek imam teškoća da prihvatim uslovljavanja koja prate njihove finansijske podrške. Ipak, ako je dilema Elektroprivreda ili kredit MMF-a, ja sam za ovo potonje. Ovo tim pre što, ponavljam, izgleda da MMF nakon ove krize polako počinje da se transformiše. Primetite, međutim, da se radi o frapantno velikom iznosu novca. Dodajte tome ono što je do sada utrošeno za upravljanje krizom i videćete koliko je duboko kriza poremetila Crnu Goru. Podsećam da nije bilo dileme hoće li kriza pogoditi realni sektor ili ne, već hoće li taj udar slomiti bankarski sektor i koliko će upravljanje krizom koštati. Bankarski sektor je izgleda sačuvan i to je dobra stvar. Cijena upravljanja krizom je, nažalost, pogotovu ako se uđe u taj aranžman od pola milijarde, enormno velika.

MONITOR: Iz Vlade najavljuju da će u dogledno vrijeme strane investicije u Crnu Goru dostići tri milijarde eura. Je li to realno i da li je u ovom trenutku Crna Gora povoljna destinacija za velika ulaganja?
POPOVIĆ:
Pa, za one investitore koji vole da nose oružje okolo po Crnoj Gori i da po plažama bičuju ljude mi smo zaista izuzetna destinacija. Mi smo to njima, uostalom, jasno signalizirali ovih dana. Izgleda da nam takvi investitori i dolaze. Međutim, čak i ako se naviknemo na ovakve naoružane biznismene a oni zaista donesu tri milijarde u Crnu Goru, ja i dalje ne vidim neki napredak u tim stranim investicijama. To neće biti razvoj crnogorske ekonomije, već razvoj tuđih ekonomija na teritoriji Crne Gore. Naš udeo u tim ekonomijama bi se, uglavnom, svodio na konobarske plate koje bi mi zarađivali u njima. To zaista nije neka perspektiva, čak i ako prođemo bez batina kod tih stranih poslodavaca.

MONITOR: Na nedavnom forumu ekonomista u Miločeru čula se ideja da bi jedno od rješenja krize moglo biti radikalno kresanje administracije. Čini se da je model Veselina Vukotića o tzv. mikro državi i dalje u igri.
POPOVIĆ:
Crna Gora ima zaista neprimereno veliku javnu administraciju. Nema sumnje da bi je trebalo kresati i da bi to moglo značajno relaksirati naš budžet, smanjiti poreska opterećenja i time povećati pozitivne poticaje na strani privrede. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da javna administracija u maloj državi poput naše mora biti relativno veća od one koju imaju veće zemlje. S jedne strane, to je zbog takozvane ekonomije obima: svaka funkcija javne administracije zahteva određenu kritičnu masu upošljenih koja se ne može smanjivati zato što je država manja. S druge strane, u maloj zemlji poput naše veći je broj imperfekcija tržišta, što neminovno čini tražnju za uslugama javnog sektora većom nego što je to slučaj sa velikim ekonomijama. Odgovor na ova dva pitanja nam ne daje profesor dr Veselin Napoleonov Vukotić. Naš makro ideje o mikro državi se, međutim, ne zadržava samo na kresanju administracije. Njegova mikro država je, navodno, prezidencijalnog tipa, a ovaj je, pokušava da nam podvali naš Korzikanac, upravo takav da ne zahteva ništa do Vladara i par njegovih savetnika. Priča o mikro državi je, dakle, groteskan pokušaj da se stabilizuje postojeći diktatorski režim u Crnoj Gori.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo