I leptir Ilje Prigožina. Još jedan dobar razlog za ulazak u EU

Sve do skoro, svoju ideju i predlog, da Crna Gora formira koncentracionu vladu, za ulazak u EU, najvećim delom, temeljio sam, na činjenici da je upravo ulazak Crne Gore u EU, jedan od retkih, uz to još i dvotrećinskih, i već godinama dosta stabilnih, unutrašnjih konsenzusa u našoj maloj i jedinoj. Od početka drugog mandata predsednika SAD Donalda Trampa 2025., međutim, ovom, pre svega, unutrašnjem, dodajem još jedan, vanjski razlog.

Reč je o ekstremnoj i vrtoglavoj destabilizaciji i haotizaciji svetskog sistema, koja je sa ovim mandatom usledila. Što mene, u načelu, spoznajno i intelektualno, nije iznenadilo, jer sam, kao učenik Imanuela Volerstina i Ilje Prigožina, za mogućnost odnosno verovatnoću njenog nastupanja, već dugo znao, ali me je njena spektakularna trampistička premijera, psihološki, ipak, iznenadila.

Što mi se već dešavalo. Na primer i sa raspadom Jugoslavije 1989-1991. Sećam se, i taj raspad sam, u tekstovima koji su mu prethodili, čak i nekoliko godina pre njegovog nastupanja, analitički, bio predvideo, ali me je samo njegovo nastupanje, isto tako, psihološki, iznenadilo. Valjda, ovo sam sebi kasnije tako tumačio, zbog neke neobične razlike, koja postoji između intelektualne spoznaje i životne psihologije.

Ali, da se vratim aktuelnom, trampističkom raspadu, osamdesetogodišnjeg međunarodnog sistema, uspostavljenog odmah posle Drugog svetskog rata. Za njegovo razumevanje, zainteresovane moram još jednom da uputim na teoriju haosa Ilje Prigožina. Koja polazi od krucijalne razlike između ravnotežnih stanja sistema, u kojima važe zakoni njutnovske fizike, i stanja sistema koja su daleko od ravnoteže, u kojima važe zakoni nove, postnjutnovske fizike.

Po Ilji Prigožinu, naš svet već živi u postnjutnovskim vremenima, samo što toga još uvek nije svestan, pa zbog toga još uvek pluta u haosu. U borislavpekićevskim vremenima čuda. Ili, kako to slikovito kaže, čuvena metafora pokreta leptirovih krila samog Ilje Prigožina, u vremenima i stanjima sistema koja su daleko od ravnoteže, u kojima čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelesu.

A ovakva haotična i poluhaotična stanja sveta, trajaće još najmanje nekoliko decenija. Kao takva, ona će sve više biti izazov, kako se to danas eufemistički kaže, čak i za najveće entitete i sile ovog sveta. O onim drugim, pa i o našoj maloj i jedinoj, da i ne govorimo. Zbog toga će, posebno za ove druge, pa i za nas, integrisanje u veće, demokratske i prijateljske entitete, biti od najveće moguće važnosti. Čak i za puki opstanak. I to je glavni vanjski razlog za ulazak Crne Gore u EU.

Da li sve ovo znači da je EU megaentitet bez nedostatka i mane? Naravno da ne. Ovi nedostaci i mane dovoljno su poznati, pa ih ovde neću ponavljati. A da li to znači da EU, za sve svoje, pa i za Crnu Goru, obezbeđuje apsolutnu zaštitu i bezbednost? Naravno da ne ni to. Zbog čega? Pa pre svega zbog toga što se ona postnjutnovska pretnja haotičnih i poluhaotičnih stanja sistema, koja su daleko od ravnoteže, nadvija i nad najvećim, a ne samo nad malim i nejakim entitetima. Pa se nadvija i nad EU. Tako da, u narednih par decenija, može da dođe u pitanje, ne samo demokratija, nego i sam opstanak EU.

Pa zbog čega onda uopšte ulazak Crne Gore u EU? Odgovor je sasvim jednostavan. Zbog toga što je, od svih spoljnopolitičkih, globalnih i civilizacijskih opcija, koje su danas pred nama, EU, za našu malu i jedinu, najbolja. Ili, to može i tako da se kaže, sa najmanje loših i najviše dobrih strana. I sa najviše izgleda za dalji pozitivni razvoj. I za najbolji mogući izlazak iz opasnih haotičnih i poluhaotičnih stanja.

Milan POPOVIĆ

I leptir Ilje Prigožina

Osoba iz naslova ove kolumne, svakoga dana, na sebi svojstven, spektakularan način, pokreće i jedno staro, čak prastaro pitanje. O ulozi pojedinca/ličnosti u istoriji/sistemu. Pre nego ovo pitanje stavimo u jedan relativno novi okvir, međutim, podsetimo još i na ona dva para starih i poznatih odgovora na to pitanje, naime da ta uloga, u načelu govoreći, može biti velika ili mala, kao i pozitivna ili negativna.

Relativno novi okvir je onaj, na koji nas je, još pre oko pola veka, uputio Ilja Prigožin, jedan od najvećih naučnika našeg vremena, dobitnik Nobelove nagrade za fizičku hemiju 1977. I to tako, što je uveo razlikovanje između ravnotežnih stanja sistema i stanja sistema koja su daleko od ravnoteže. I dok u onim prvim važe poznati zakoni njutnovske fizike, u ovim drugim počinju da važe zakoni postnjutnovske fizike. Ali tek nakon izvesnog vremena haosa.

Ilja Prigožin je za ova vremena znao, i na njih upozoravao, još pre oko pola veka. Najveći broj dvorskih naučnika i mejnstrimera, međutim, oči je počeo da otvara, tek nakon početka drugog mandata Donalda Trampa, 2025. Sa velikim zakašnjenjem, i sporo, veoma sporo. Pa ipak, danas, čak i najveći broj njih zna, da današnji svet već živi u jednom novom, multipolarnom i opasnom međunarodnom haosu.

Ali većina dvorskih još uvek ne shvata da ovo stanje nije nimalo slučajno i kratkotrajno, nego prigožijanski uslovljeno i dugotrajno. I unikatno. O ovoj unikatnosti najslikovitije i najbolje govori, sada već proslavljena metafora leptira Ilje Prigožina. Koja kaže, da, u ovom novom, sve više haotičnom, postnjutnovskom stanju sistema, koje je daleko od ravnoteže, čak i najmanji pokret leptirovih krila u Pekingu, može da izazove zemljotres u Los Anđelesu.

Sada možemo da se vratimo našem antijunaku, Donaldu Trampu. Ona dva para starih i poznatih odgovora sa početka ovog teksta, o ulozi pojedinca/ličnosti, pa i našeg antijunaka, u istoriji/sistemu, u načelu govoreći, i dalje važe. Samo što je amplituda ovih odgovora, naime i onoga velika-mala, i onoga pozitivna-negativna, u novom, prigožijanskom stanju sveta, veoma, veoma uvećana.

A ovo potonje izlazi iz domena ovolikog ili onolikog i koliko god velikog kvantiteta, i prelazi u domen jednog sasvim novog kvaliteta. Koji može biti i onaj najgori mogući. Nuklearno-ekološki smak sveta. Zbog toga što čovek kao vrsta, od 1945,  prvi put u svojoj istoriji, ima i tu mogućnost. Pa se o toj mogućnosti mora voditi računa. I to na prvom mestu i najviše. Dakle, upravo suprotno, onome kako se to radi odnosno ne radi danas.

Pre početka prvog mandata Donalda Trampa 2017, više od dvadeset najrenomiranijih neuropsihijatara SAD, obratilo se političkoj i ukupnoj javnosti te zemlje i sveta, sa jednim, malo je reći, dramatičnim upozorenjem. Da je Donald Tramp, tada još uvek kandidat za predsednika SAD, osoba koja je psihički teško obolela, od „ekstremnog narcisizma“, i da je zbog toga, za SAD i svet, opasno, da bude izabran za presednika.

Posle samo polovine njegovog drugog mandata, ovo je danas očigledno, čak i običnim ljudima i laicima. Ali je ova osoba, upravo kao takva, veoma upotrebljiva kao alat, za sistem beskrupuloznog ultrakapitalizma, koji danas vlada.

I, samo još jedna značajna stvar. Veoma se varaju, još uvek vladajući dvorski mejnstrimeri, da treba izdržati samo još polovinu drugog mandata Donalda Trampa. I to zbog najmanje dva ozbiljna razloga. Prvo, zbog toga što je, za poslednji bljesak, onaj sveuništavajuće nuklearno-ekološke apokalipse, dovoljna jedna jedina sekunda, a kamoli dve godine, preostale druge polovine drugog mandata našeg antijunaka. I drugo, ne manje značajno, što postnjutnovska fizika, poluhaotičnog stanja sistema koje je daleko od ravnoteže, i onaj metaforički leptir Ilje Prigožina, produžavaju svoj život, i posle eventualnog mirnog odlaska sa vlasti Donalda Trampa.

Milan POPOVIĆ

I koncentracija. A ne lažno pomirenje

Ne slažem se sa onima koji smatraju da naši najveći problemi u društvu i politici proizilaze iz činjenice, da u svetu, pa i kod nas, uvek ima više, čak mnogo više, budala nego pametnih. Ne, ja smatram da naši najveći problemi u društvu i politici, proizilaze iz činjenice, da u svetu, pa i kod nas, uvek ima više, čak mnogo više, laži nego istine. I to ne one obične, nego sistemske laži. Koja radi za najbogatije i najmoćnije.

Deo rečene sistemske laži je i lažno pomirenje. Toliko prisutno i rašireno u našoj maloj i jedinoj, posebno od avgusta 2025. Koje je, od strane istog kruga subjekata, najgorih delova jedne crkve, krenulo, najpre, sa onom grozomornom aferom i skandalom oko spomenika Pavlu Đurišiću, nastavilo sa zagovaranjem potrebe revizije istorije, a završilo sa umilnim pojem o pomirenju.

Grozomorna afera i skandal govore sami za sebe. Ali je ista stvar i sa revizijom istorije. Naravno da je revizija istorije legitimna. Ali je ono, što o tome slušamo, od strane onog istog kruga subjekata, u poslednjih nekoliko meseci, sve samo ne to. Neka vrsta najave produžetka ili ponavljanja onog najstrašnijeg, unutrašnjeg odnosno građanskog rata.

A da bi bilo materijala, i za jednu stvarnu, naučnu, odnosno istorijsku reviziju, kada bi bilo iskrene volje za njom, evo samo jednog, ali dobrog primera. Potencijal za jednu takvu reviziju, mogao bi da bude kritični period, od kraja marta do druge polovine novembra, plus od druge polovine novembra 1941., do marta 1942. Zbog čega? Zbog toga što je od kraja marta do druge polovine novembra 1941., na teritorijama tadašnje Jugoslavije, na delu bio opštenarodni otpor, a onda i opštenarodni ustanak protiv fašističkih okupatora, u kojem su učestvovali jednako i zajedno partizani i komunisti, sa jedne, i oficiri i lojalisti stare Jugoslavije, sa druge strane.

A onda je, od druge polovine novembra 1941., do marta 1942., došlo, najpre, do prekida zajedničke antifašističke borbe, a onda i do najstrašnijeg unutrašnjeg, građanskog i bratoubilačkog rata. Ako se izuzme nešto malo (mada i to uglavnom prilično pristrasne) literature o takozvanim levim greškama, nije mi poznato da je o ovoj sudbinskoj promeni, u samo nekoliko kritičnih meseci, napisano koliko je neophodno i dovoljno. I to ne radi utvrđivanja ko je za to bio više ili uopšte kriv, mada ni to nije sasvim nevažno, nego da se nešto tako nikada više ne bi ponovilo.

Umilni poj o lažnom pomirenju, došao je kao loša završnica. Umesto lažnog, Crnoj Gori je danas neophodno stvarno i iskreno pomirenje. Ali subjekata za ovo, u našoj maloj i jedinoj, u ovom momentu, nakon svih pustošenja, još uvek nema. A i sama reč pomirenje se, usled ove duge zloupotrebe, potrošila i iskompromitovala. Pa je zbog toga ovde i danas bolje govoriti o potrebi smirivanja. Koje u sebi sadrži i izvesnu dozu medicine.

Pa ipak, u mom fokusu nije medicina, kada kažem smirivanje, imam na umu, pre svega i najviše, formiranje koncentracione vlade i vlasti uopšte, oko evropske integracije kao vrhunskog zajedničkog prioriteta. A o tome sam, u poslednjih nekoliko godina, u ovoj kolumni, već objavio nekoliko tekstova. Zbog toga, argumente, modalitete i varijante ove vlade i vlasti, ovde neću ponavljati.

Umesto toga, izneću još samo jedno upozorenje. Nakon svih neuspeha poslednje tri vlade, koje su došle posle 30. avgusta 2020., krajnje je vreme da se prestane sa beskonačnim, opsesivnim i sebičnim ponavljanjem, tipa Samo da ja dođem. Spas je u koncentraciji, koja je teška ali moguća, a ne u bilo kom pojedinačnom subjektu ili vođi, koji mogu da budu samo neka nova iluzija i razočarenje.

Milan POPOVIĆ