Mašta je ispunila svoju konačnu svrhu kada ti omogući da se bez ostatka preseliš u ono što si izmislio

Toliko sam snažno, maločas, naletela na ćošak od stola, da kome god da sam načinila nešto nažao u životu, smatram da smo sada kvit. I još sam shvatila da umem da odigram ples za prizivanje kiše i da sve zvezde vasione i nisu  tako daleko.Više puta provereno! A samo sam krenula da na miru popijem kafu. Ne ostavljajte kafu predugo, pa se posle čudite kada se ohladi, ne pitajte kako znam. Ovo nema nikakve veze sa kafom.

Nemate pojma koliko su sitnice zeznute. Vezuju, odaju, daju smisao, boju, ton, zamute, odbiju… a tako se olako odbace. Postoji razlika između vući nekoga za rukav i spustiti ruku na nečije rame. Ljudska razlika. I šteta je što to ljudi retko umeju da prepoznaju. Još ređe znaju da praktikuju.

Čistimo orahe svi u kući, cilj je kilogram, došli smo do četiristo grama, ostavili Necu samog na deset minuta i sad smo opet nekako na početku. Što bi rekao Duško Radović: „Krajevi se potroše, počeci uvek traju, početak, eto šta je na kraju“.

Iskustvo te nauči da se ne zalećeš na nedoumice. Sve se to svakako vremenom razjasni. Reči probude nadu, dela ih potvrde. U suprotnom ostanu u folderu obećanja i neispunjenih želja. Sve je u fiokama života, a većina ih je vidljiva na licu i čelu. O tome kako gajim strpljenje, neću reći svaki dan nego, ipak, dan po dan… uvek mi je važan taj sitan međuprostor predaha.

I dalje nosim zimsku jaknu koju sam kupila bogzna kad. Nosim je, sigurno, deceniju i više. I ovde se ne radi o kvalitetu odeće, fizionomiji ili siromaštvu. Ne puštam stvari, ne mogu. Možda zato stagniram i ne shvatam ništa. Možda bi trebalo da je bacim. Možda je problem i što ću noćas da razmišljam o ovoj jakni na čiviluku i o tome kuda sam sve prošla u njoj, ko me je sve video u njoj i ko više nikada neće. I možda je problem što razmišljam o ovakvim stvarima. Mašta je ispunila svoju konačnu svrhu kada ti omogući da se bez ostatka preseliš u ono što si izmislio.

Izvinjavam se što kasnim, zaglavila sam se između vrha jezika i kraja pameti. Odoh malo da ušetam u svoj život, da vidim dešava li se nešto. Da se uključim u zbivanja.

P. S. Pucketanje šporeta je pola zdravlja.

Nataša ANDRIĆ

Sve prolazi, ali ono što najprije treba da prođe, baš u inat prilegne

Sedim na terasi u majici kratkih rukava i vežbam hladnoću. Kad mi je zima, i ja sam njoj! Juče sam vežbala kišu. Jutros sam se probudila nesposobna, kao tek rođena, prvu kafu sam jedva skuvala, a posle je prosula po sebi. Dan obećava. Iz stomaka su mi, poput talasa, odleteli leptirići, ostavivši za sobom rupu veličine večnosti. Sada lete sa lažnom jeseni. Imaju oblik, ukus i pastelne boje pufnastih bombona. Konzumacija rezervisana samo za sladokusce!

Ma koliko da sam okretala nove listove u životu i menjala olovke, rukopis je uvek ostajao isti. I danas mi je drago što je tako. Ovo je stranica na kojoj želim da se zadržim. Pisaću sporo i temeljno… i znaću, jednom kad se vratim, gde je zaista počelo.

Ne znam jesam li vam pričala kako mi, najmlađa ćerka Rada, uporno traži da joj vratim njen duks, koji sam ja sebi kupila pre par godina. Ljudi koji vole da komplikuju kažu nije sve crno-belo, a, u stvari, jeste. Ulazak u sivo je komplikacija, nagađanje, odlaganje, opravdanje i odugovlačenje, pre nego što izabereš crno ili belo.

Tanku opnu koja čini granicu između mog svesnog (donekle normalnog) i nesvesnog (potpuno nenormalnog) realnost pritiska kao ogroman teg i deformiše je. Otpor je iznenađujuće veliki, ali znam da nije beskonačan. Kad god pogrešim, proglasim to generalnom probom. A sve lepote dana ušuškam pod jastuk. Čovek biva razapet stotinu puta dnevno ili štono kažu – u raljama sopstva.

U narodu važi neko mišljenje da ako nešto ne probaš/ne pokušaš, nećeš ni znati ili ćeš se kajati. Mnogo toga nisam pokušala, jer me ne interesuje, a ne moram, niti mogu da znam, sve i da hoću.

Mi smo kao priredba jasnih predstava o tome šta mislimo jedni o drugima, samo sa giljotinom umesto spuštenih zavesa za kraj, glava proturenih na pogrešnu stranu. Nekad sam maštala  o super moćima. Nevidljivost mi je bila dobra. Pretvaranje, promena oblika, takođe. Sada sam nevidljiva i menjam oblik u kompromisne praznine. Grickam semenke i pitam se kako je došlo do toga… Sve prolazi, ali ono što najpre treba da prođe, baš u inat prilegne.

Prvo mi je bilo hladno do kostiju, onda je duvalo ludački, sad pada kiša, još samo zemljotres da grune i večna vatra zaplamti… I još samo da vas podsetim: san je podjednako važan, kao i java. Čak važniji. Jer, snovi su temelji na kojima stvaramo javu. I to uopšte ne znači da moramo da spavamo.

P.S. Vodim svoj život, evo, samo što nismo stigli.

Nataša ANDRIĆ

Natašte, govorila je moja baba, se valja meda uz frišku vodu sa bunara, šoljica kafe i čokanjčić šljive ili zrele jabuke, ali nikako natašte umarati glavu teškim mislima

Tog nekog septembra čvrsto sam stisnula zube da zagrizem reč, da ne utekne. Bila sam ljuta i na svet i na vreme, na svet što mu manjka boja, na vreme što prolazi suviše sporo, suviše brzo. Skuvala sam sebi drugu kafu, osetila sam da mi treba. U mislima mi je bila pokojna majka, zamišljala sam kako je nekad bilo, šta je radila, kako je lako pravila punđu na vrh glave… „Dobro je. Sve je dobro“, nehotice je izašlo iz mojih usta, a onda sam vrelom kafom spržila jezik.

Dominantan osećaj otkad sam se doselila ovde samo se nastavlja i usložnjava – kako sam baš tu gde treba da budem. Pa da, gde bih drugo i mogla biti kad je to baš tako trebalo, na stranu sad emotivni potresi koje imam, ovo je između mene i ovog sela i života.

Sedela sam na terasi i razgovarala sa sobom.

„Mnogo mi je lepo ovde.“

„Mhm.“

„Ima baš puno biljaka, valja to sve spremiti za zimu, ali baš je lepo…“

„Mhm.“

„I ova bodljikava je baš ovde gde se prolazi…“

„Mhm.“

„I malo su ove stolice neudobne.“

„Mhm.“

„I malo su preblizu stolu…“

„Jesi li ti sigurna da ti je lepo?“

„Da! Mnogo mi je lepo!“

Da bi se rekle lepe i nežne stvari bira se i odlaže trenutak. Za grubosti se uopšte ne gubi vreme. Sad i odmah! Malo naopako, zar ne? Šteta… Nekad sam to zvala “problem“, sad “novo stanje stvari“. Problem zahteva rešavanje, stanje zahteva prihvatanje. To je promenilo sve. Važno je da postoji raspored kad će ko da pukne, potone, digne ruke, da podržava, bodri i podstiče kako bi se održala ravnoteža. Skockaš u glavi, prihvatiš u duši, umiriš srce i lagano prođe.

Kvalitetna analiza podrazumeva uzorke, više puta u različitim situacijama. Stekneš sliku, ali još uvek ima prostora za obradu i nadogradnju. Za izbor i odluku koristimo sopstvene vage znanja, iskustava, intuicije i one su kalibrisane u skladu sa tim. Ne postoje dve iste vage. Dok smo bili mladi kretali smo se po azimutu spram zvezda, meseca, mahovine, a sad držim spravu i merim korake po koordinatama, a šta ću kad sprava izneveri? Hoće li srce da prepozna pravac – kod fontane levo, kod penjalice desno, preko potoka kroz suncokrete…?

Natašte, govorila je moja baba, se valja meda uz frišku vodu sa bunara, šoljica kafe i čokanjčić šljive ili zrele jabuke, ali nikako natašte umarati glavu teškim mislima. Kako je divno slovio Milan Rakić: „Kad srce zapišti, misao je kriva“.

Jesen je, konačno pripadam sebi.

P.S. Okupaciona radna terapija u stilu jeseni: kupila sam divnu vunicu, isplešću džemper.

Nataša ANDRIĆ