Želim i da vas obavijestim da su neke planete ušle negdje gdje ne treba. Moraćete da me volite više od mnogo i to je prosto tako

Za sve one, kojima to nešto znači, imam informaciju: danas nam je stiglo proleće. Nadajmo se da će nam više dobra doneti, nego odneti. Kao dete sam umela vetru da okrenem leđa, raširim ruke i prste, zatvorim oči dok me on divlje šiba i miluje u isto vreme. Činilo mi se kao da pokušava da se umetne između zemlje i mojih stopala, i da želi da me nauči da letim. A onda sam izgubila umeće. Mogu da izgubim deo tela, da mi se pogube misli, čula, smer života, čak i sam život, ali da mislim da sam izgubila nekog… pa, nisam ja robovlasnik, o stvarima i ne razmišljam, nebitne su u suštini.

Imam još jednu vest: SINIŠI MALOM VRAĆAJU DIPLOMU I DOKTORAT: Upravni sud poništio odluku Senata Univerziteta u Beogradu. Ako su mogli Siniši Malom da vrate doktorat, što ne bi mogli i nama Kosovo?

Niko više ne želi zaista da deli i dobro i loše sa nekim. Želi samo dobro. I to ne da deli. Da uzme. Idem ulicom i onda te samo opiči sećanje i onda jauknem ili ispustim neki neartikulisani zvuk pa mi bude neprijatno i onda se kao zakašljem i opsujem: „'Bem ti cigare!“, a kad pogledam uokolo, u stvari, nikoga i nije briga, možeš da njištiš ulicom i ništa. Uhvatim se za ništa i ne puštam. U teškim okolnostima sam tražila trag svetlosti, kopala goloruka dok me je sa svih strana zatrpavalo, od mrvica postavljala trpezu, u neznanju tražila motiv za dalje i uvek se iznova pitala hoću li to moći? Jesam li dostojna tog poduhvata? Bez samoanalize nema putešestvija. Želim i da vas obavestim da su neke planete ušle negde gde ne treba. Moraćete da me volite više od mnogo i to je prosto tako.

Hoće li se Prvorođeni obratiti i danas???

„Kad ti dođe da nešto laneš, ti zamisli da držiš vodu u ustima i da ne smeš da je ispustiš.“ Moja baba.

Prvorođenom bih toplo preporučila da angažuje nekog kao što je bila moja baba, da ga gazi ispod stola kad zastrani sa pričom, pošto PR očigledno ne daje rezultate. Moja je baba u CV mogla da stavi četiri razreda osnovne škole i 52 godine gaženja dede ispod stola na slavama.

„Vođa je trebao stalnu pretnju. Morao je ljude držati u stalnom strahu kako bi mu oni dali svu vlast koju želi. Ljudi hoće živeti, pa su se zato odrekli svojih prava i slobode. To je moguće ako se ubede da je neprijatelj svuda i da svakog trena mogu poginuti.“ Orvel, 1984

Brišu se dani… sve je manji razmak između nas, i to što je na kraju, u stvari, nije kraj već ponovni susret, večnost… znam. Uvek znam kada treba da odem – tu nikada ne kasnim.

P.S. Oče, gde se pale sveće za polužive?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Trudim se da svoju tešku narav držim na povocu. Kratkom. Ipak, ponekad moram malo da je pustim da se istrči

Idem trotoarom i ako ugazim pravilno u ovu ciglu nešto lepo će se desiti, a ako ne ugazim isto će se nešto lepo desiti, jer ja sam ta koja određuje ovde pravila. Neće mene više prepadati opsesivno kompulzivne misli, nego ću ja njih! Ja sam kralj svog dvorca, ja sam građevinski inženjer svog gradilišta, ja sam magacioner svog magacina, ja sam vozač svog vozila, ja sam operater svojih operacija, ja sam direktor svoje firme, ja sam…

Ubija me ovo sivilo. Neka grudva nepoznatog porekla, žilavo, uporno i polako raste u  mom stomaku, tu, baš tu ispod dijafragme, oduzima mi dah. Predigra za bol… Trudim se da svoju tešku narav držim na povocu. Kratkom. Ipak, ponekad moram malo da je pustim da se istrči. Osećam nedodirljivo, blizinu, prisustvo, i nije mi žao godina, iščekivanja, pritajenih osmeha, skrivanja, potrošenih dana kad sam poslednji put bila mlada. Možda je to, u stvari, bila predigra za konačno. Uloge i oblici se menjaju, kad nekog osećaš, onda znaš… život se igra. I svi pokušaji da se duša sa  telom sastavi se na kraju odvijaju po principu ćorave kokoši, koja se trudi da udene konac u iglu, a uz to ne ume ni da šije. Deca su bezbrižna zato što je njihov mozak neopterećen informacijama. Starenjem gomilamo iskustvo, posledično nam se čini da se vreme ubrzava, da nam je dan sve kraći. Mentalna higijena podrazumeva da mozak ne okupiramo nepotrebnim glupostima.

U ovoj kući se ne psuje, ali postoji predivna tradicija među ženama u našoj porodici da kad započneš neki kućni posao koji ti se ne radi, a ćerka te pita šta radiš, ti je ljubazno upozoriš da te ne dira jednim – jedem g. Hoćeš ti? Odlično funkcioniše i među sestrama. Mir u duši sam tako jako obgrlila s obe ruke i ne ispuštam ga ni zbog čega na ovom svetu. Nikad više.

A onda čitam kako je jedan (poznata ličnost) „…sasvim neplanirano pipnuo ili pljesnuo po dupetu ili pak štipnuo, pojma nemam sad“. A ona se potom iznervirala. Jer je glupača. I za sve je sama kriva jer se njemu nije svidela ta emisija. Već ga brane, on je Rambo, sme da te udara gde god. I  nije mu motiv seksualna želja, nego prinuda, demonstracija moći, dominacija. Novi dan nova prilika da obesmislim osnovne kognitivne ljudske sposobnosti i funkcije preteranom racionalizacijom svega, od svih mojih želja i potreba, do preispitivanja čak i sposobnosti da dišem. Može li neko zameniti ovu podivljalu masu u mojoj glavi činijom čvaraka, da odmorim?

Miriše proleće. Vreme je pobeći od stvarnosti u kojoj zanos prelazi u ravnodušnost.

P.S. Smrkava se, kao da je uopšte i svitalo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Danas ne kuvam, ne radim ništa, primam poklone i trepćem. Žene, nazdravlje vam

Txt. Obrisala sam ivice ambisa prstima i pogledala duboko u tamu, koja je uzvratila pogled. I sada pijemo kafu, u miru. Bar neko vreme. Dubok, neplanirani kontakt očima sa životom, tokom kojeg osetiš drhtavicu i nalet adrenalina koji zavarniči, od unutrašnjosti ka periferiji tela. I shvatiš, još uvek jesi…  Danas ne kuvam, ne radim ništa, primam poklone i trepćem. Žene, nazdravlje vam!

Čitam… Biznismen iz Australije živi u svojoj kući sa ženom i još trideset ljubavnica. Jedini uslov da te žene žive sa njima je da se lepo slažu sa njegovom ženom. Ko kaže da je teško sa ženama? Sve se može kad se hoće.

Velike strasti žive od nedostatka istinske bliskosti. Svet je surov. Hladan. Stalno to ponavljamo. A onda neprijatna spoznaja… toj surovosti doprinose i ljudi poput mene. Mogu ja to sama. Nema razmene. Nema topline. Svako za sebe, da bi se po svaku cenu izbegao osećaj „da nekome nešto dugujem“. Tužno. Bolno. Poražavajuće. Strašne su razmere poraza koji smo doživeli u Srbiji i sve mislim ničija nije do zore gorela, ali deluje da će nas klošari sve ispratiti i sahraniti uz pićence na terasi svojih dvoraca koje su izgradili gazeći preko mrtvih. Veoma je važno da kada uzmeš život u svoje ruke, vodiš računa da se ne sapleteš, pa da ti ispadne.

Vreme te nauči da ćutiš. Da ne bi uvredio. Da se ne odaš. Da se ne izložiš kritici. Da ne bi povredio. Da te ne povrede. Jer je „bolje tako“. Tako se zida kula tišine. Blok po blok. Ćutanje po ćutanje. Tamo si siguran. Zaštićen. Nepovređen. I sam. Gušeći se neizrečenim. Ni hleba, ni igara. Samo spokoja.

U ovim godinama neminovno se suočavam sa sobom, prošlošću i posledicama. Sve je više nekih „aha“ momenata kada uviđam međusobnu povezanost koje, do nedavno, uopšte nisam bila svesna. Sad mi ostaje da se nadam i verujem da ću zbog toga postati bolja. Sebi. I onima koji su mi važni. A šta kad ti neko poveri sebe? Stavi ti u ruke sve svoje: srce, želje, nadanja… Osećaj je prelep i zastrašujuć u isto vreme. A odgovornost ogromna. Ali se ne da porediti ni sa čim na svetu. Neke tuge su dar, putovanje na koje nas život vodi dok nas suptilno sprema za sreću skrivenu iza jedne breze, što čeka da nas zagrli. Setim se šta sve moram i onda skuvam kafu, zavalim se i čekam da prođe.

Danas se u vazduhu oseća miris proleća. Bolje od ovoga može samo ako se proleće u vazduhu meša sa mirisom mora.

P.S. Stigȏ mladi luk.

Nataša ANDRIĆ

Komentari