Kad dođe dan i shvatiš da ne živiš kako si želio, nego kako si navikao, tek onda vidiš koliko navike umiju da potroše život. Navika je lukava stvar

 Prva jutarnja kafa u dvorištu. To što mi se ptica istovarila tik pored šoljice kafe, shvatiću bukvalno: sreća je nadomak moje šolje čaja. Stvorena sam za maštanje o sreći, dok pišem o nesreći. S druge strane, da mi se ptica istovarila direktno u kafu, bila bih jedna veoma besna srećna žena. Bolje ovako.

Zdravo za gotovo je uvek gotovo, i tu nema ništa zdravo. Uvek se ispolji ono naše čudotvorno balkansko burgijanje i rovokopanje, smireno i domaćinski, koje reši problem čak i kad su svi mogući resursi iscrpljeni. Kad najiskusniji počnu da gube strpljenje i živci im tarlahaju kao poderane gaće na štriku, kad dođe do zida, rešenje postoji. Volela bih da sam dirigent i da u transu dirigujem simfonijskim orkestrom i horom koji izvodi Hendriksovu verziju „All along the watchtower“. Bilo bi nas svukuda.

Čitav dan mi nisu sve ovce na broju, nekoliko njih mi je pobeglo… Radim i odjednom zaboravim i šta radim, o čemu treba da razmislim i šta rešavam. Nula memorije. Kao da nikada nije ni postojalo. Čista magija. Bar sam svesna da sam zaboravila, dakle, nije demencija, ali jeste ozbiljno preopterećenje sistema. Htela sam i vreme da vratim, ali nisam znala čije je. Kad dođe dan i shvatiš da ne živiš kako si želeo, nego kako si navikao, tek onda vidiš koliko navike umeju da potroše život. Navika je lukava stvar. Kad je čovek mlad, sve je vedro, i ono što je oblačno, samo, kad je mlad, on to ne zna, a kad ostari, sa tom zakasnelom spoznajom više ne može ništa. Danas i ovde, ni moja radoznalost nije više vedra. Puna je straha i slutnje, strepnje i iščekivanja. Potrošite mladost dok je vreme…

Procvetao je đurđevak u dvorištu. Najviše od svog cveća volim đurđevak. Diskretan je i kada se zagledaš, uočiš lepotu i savršenstvo snežno-belih, ljupkih zvončića i vitkih listova. Miris mu je nezaboravno opijajući i omamljujući, sladunjav, verujte mi na reč, ostaje utisnut u podsvesti. Jedinstven, jer u vazi mora da bude sam. Otrovan je. Zaustih da kažem sreći da je đurđevak procvetao, al’ san se rasu, kao šleper šljunka, po Milenkovoj ćupriji.

P.S. Sarmice od zelja (sa kiselim mlekom) , a ne zvona i praporci.

Nataša ANDRIĆ

Najveća zabluda je da je zlo nešto što je upadljivo odvratno i odbojno i da privlači loše ljude. Naprotiv, i zlo i izdaja su primamljivi, logični i pragmatični, dok je za dobro potreban napor koji iziskuje podvig i nadvladavanje lične udobnosti i slabosti

Jutro je. Razmišljam o ceni mladih krompirića, uz drugu šolju blagodatne kafe i onda, pročitavši vesti, presamitim se od jada i potvrdim sebi da ovom društvu, ne da nema spasa, već da je ključ psihičkog zdravlja da iznajmiš Artemidu i vrtiš se po orbitama dok ne skončaš.

Najveća zabluda je da je zlo nešto što je upadljivo odvratno i odbojno i da privlači loše ljude. Naprotiv, i zlo i izdaja su primamljivi, logični i pragmatični, dok je za dobro potreban napor koji iziskuje podvig i nadvladavanje lične udobnosti i slabosti. Poslednjih nekoliko nedelja toliko razgovaram i kako te razgovore ne ostavljam nedovršene, nego ih nosim dalje, vrtim, razlažem i dovodim do kraja, usput sam neke stvari o sebi preispitala, neke ostavila negde usput, a na nekima sam, prvi put bez odlaganja, zapravo i radila. Sporazumevanje nemuštim jezikom mi je najdraže. Nemate vi pojma šta ja sve umem da sakrijem u sebi… od sebe.

U svetu koji je kolektivno prskao, normalnost je postala čin otpora. Praviš je sam, sa ljudima koji ne žive za publiku i koji se smeju bez filtera. Mir je novi statusni simbol. Kažu nije sve crno-belo, a, u stvari, jeste. Ulazak u sivo je komplikacija, nagađanje, odlaganje, opravdanje i odugovlačenje pre nego što izabereš crno ili belo. Zatvaranje vrata dupetom nije moj manir, ali… kad jednom odem, ne vraćam se nikad, nigde i nikome. Ako me neko potraži, pod utiskom sam.

Vreme me je danas iskoristilo da prođe. Samo to. Da prođe. A ja, koja više ne mogu da ga vratim, počinjem da razmišljam kako ovaj ostatak što bolje da iskoristim. Uložim sebe kao ono kad kockar pomisli: „Evo sad će!“.

Postoji neki tok. Liči na život, moram samo da potvrdim da li je moj. Jesu li to misli bitnije, pa dolaze pre mene? Naravno da jesu, a ja ako uopšte dođem, dođem kasnije. Jer se sve ponavlja. Znam da je istina da posle kiše uvek dođe sunce, ali ako je padala dugo, ostavlja gomilu kaljuge. Tako je i u životu.

Jedna dobra pita makovnjača bi popunila prazninu koju trenutno osećam.

P.S. Istupile mi se makaze za krojenje sudbine, a izgleda da mi je i šablon loš.

Nataša ANDRIĆ

Sakupila sam sve komplimente koje sam danas, a i juče dobila, i poučena pogrešnim izborima iz prošlosti, ovog puta ih pomiješala sa posnim zemljištem svog bića

To što sam odlučila da je došlo toplo proleće, ne znači da me vreme sluša. Toliko prelepo duva vetar da je to nešto najpametnije što sam danas slušala. Smrzla sam se juče, smrzla se sinoć, smrzavam se sada.

Komšija parkirao auto ispred moje kuće, četiri puta otvorio i zalupio vratima… „Komšija, pokvariće ti se brava!“. Čovek šokiran mojom brigom za njegov auto. Dobro je što se zadržao na retorici.  Sakupila sam sve komplimente koje sam danas, a i juče dobila i poučena pogrešnim izborima iz prošlosti, ovog puta ih pomešala sa posnim zemljištem svog bića. Čak i loše stvari mogu biti dobro đubrivo. Skupi se tako neka muka u stomaku, pa onda gutaš radost ko lud da zatrpaš muku. Al’ nekad i uspeš.

Na pijaci jutros neka nenormalna cena paprika. Čovek do mene pita: „Može li cenkanje?“. Kad god čujem reč cenkanje setim se kako sam jednom bila sa tatom na buvljoj pijaci, gde se cenkao za neki stari šah i spustio cenu deset puta, a meni bilo toliko žao prodavca da sam samo počela da plačem. Utihnula sam čekajući ono što mi sleduje… Bez borbe, samo sam pustila. I lepo je. Ono što je moje, ne dam nikome, tuđe ne diram. Mi u godinama mnogo bolje podnosimo razočaranja. I ne, nije zato što smo navikli, nemamo veru u ljude i slično, nego zato što već posle pola sata razmišljanja zadremamo, a kad se probudimo ni ne sećamo se.

Promiče još jedan lep aprilski dan. Neradni. Vaskršnji praznici ne bi trebalo da traju ovoliko koliko je država odredila, nego dok se ne pojedu sva jaja.

Dok materijali komuniciraju teksturama i dok sunce pravi samo jednu svetlosnu traku preko stola u dnevnom boravku, prostor prestaje da bude statičan i postaje živa kompozicija jednog popodneva. Momo Kapor je znao. „Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”.

I opet kiša…  Šetnja se otkazuje od strane više sile i manjka motivacije.

P.S. Postoje peroni za bolje sutra al’ ne stižu vozovi.

Nataša ANDRIĆ