Nikad ne znaš iz kojeg će budžaka da iskoči sreća, kao haljina iz ormara, možda bijela, možda crvena

Pozvala me drugarica na, kaže, zdrav doručak. Napravila je piticu od ovsenih pahuljica, bruskete sa spanaćem, avokado… I uporno mi govori: „Vidiš kako može bez tradicionalnih namirnica, a da bude ukusno“. A meni u glavi samo babina popara.

Malo se priča o popari. Narodno jelo, domaćinsko. I ne, nije jeftino, kako kaže moja kona. Truda je vredno. Drži sitim i telo i dušu. A ona se gnuša popare… Mene podseća na babine vredne ruke, na polja blagorodne pšenice, na cik zore u štali… Ona to ne može da zna. Džaba joj svih avokada i smutija. Rad na sebi ume da bude težak i prljav. Ali drži obraz čistim.

Čaša je na ivici stola, koja prelama svetlost, a oko nje se igraju unuci moje druge. Čaša je nepomična, prepuštena slučaju. Kako se oseća dok poskakuje od dečijeg nemira, ne znam, ali slutim dok držim lepu reč u grlu. I, naravno da se desilo. Ko sam ja da ne oprostim i šta uopšte da opraštam? Svima nam je sve već oprošteno. Pa i Đura je oprostio što je tukao.

Mnoge patnje u životu mogu da se ponove, jer teške situacije se često događaju… Jedino patnja zbog ljubavi, ne ponavlja se nikad. To kad jednom preboliš, ostaje nauk i imunitet za sva vremena.

Kad se umorim od dešifrovanja, uzmem žicu, a žica je čudo živo. Ko pronađe žicu, našao je i začkoljicu. Žica spaja dva uveta kad nemaš mozga, prati gudalo, žica je i licna od osigurača, žica provodi struju, a gde je provod tu su i zvezdice i žurka, a gde je žurka … ja sam u uglu kod šanka.

Nikad ne znaš iz kojeg će budžaka da iskoči sreća, kao haljina iz ormara, možda bela, možda crvena. Ako ste mrtvi, samo malo vaskrsnite.

Evo sad ću kao moja baba, prebrojati novce, odvojiti za decu i unuka, pa ostatak presaviti, metnuti gumicu, pa u brushalter… e tako.

Kažu da treba pisati bar petnaest minuta dnevno. Papir i olovka, nikakvo kuckanje. Pisani tekst. Tada se mozak aktivira, jer istovremeno kontroliše motoričke sposobnosti, prostorno rezonovanje i kodira memoriju. Pišite nešto i sačuvajte mozak, trebaće vam.

I tako, ode još jedna godina, niko ne zna gde a svi je ispraćamo, čekamo neku novu koja uvek obeća da će biti bolja.

Mmmm, kakvu sam poparu spremila, sa kajmakom i prevrelim sirom… ’Ajte ovamo!

P.S. Želim da se vratim sebi. Tiho. Bez buke. Bez analize. Bez krivice.

Nataša ANDRIĆ

Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega

Kako najavljuju, dolazi “strašna“ zima, čak će i sneg da pada. Kao da se zima desila u nevreme. Najave su takve kao da ćemo svi da pomremo. Čuje se fijukanje vetra kojem ne mogu da se posvetim koliko zaslužuje. Jutro prolazi bez objašnjenja. I ja s njim.

Šta je trebalo, a šta nije, moja omiljena tema za razmišljanje u pet ujutru. Postalo je malo mučno, koliko u ovom ludom vremenu  imamo životnih učitelja, psihologa, belih magova, vidovnjaka… I kojeg god da odabereš, reći će ti da imaš problem i da samo oni mogu da ti pomognu da ga rešiš. Polako s tim, ponešto prođe i samo… Čuvajte se. Pričamo, ali ono najvažnije sedi među nama i ćuti. Plakala bih da imam vremena.

Sedim, pijem kafu i gledam kako jedna vrana preleće sa krova na krov. Izgleda da meditiram. I to radim vrlo strpljivo. Strpljenje nije samo čekanje da se nešto desi, već sposobnost da ostaneš smiren dok gradiš ono što još nije vidljivo. Ćutim i zaboli me grlo, a ne boli me nešto što koristim, trepavice ili ramena o koja kačim torbe i prazne dane, i uspomene koje sam izmislila.

Sve što vredi traži vreme, tišinu i dosledan trud bez publike. Sećate li se kako je bilo nekada. U jednu posudu odvojite žumanca i dvesta grama šećera, polako dodajte mleko, brašno, vilinski prah star  milion godina i mutite dok ne vidite pokojnu babu… i tako ispecite dvadeset i pet kora. A ne kao danas: u trista grama mlevenog keksa ubacite jedan margarin…

Nova godina je nadomak, pa u skladu sa tim i vreme da se piše Deda Mrazu. Među podsetnicima zimskih obaveza ponegde sebi, blago i bez pritiska, dodam: „Ako hoćeš“. Kažu da Deda Mraz živi u Laponiji i to nije samo priča za decu. U finskom gradu Rovaniemi nalazi se njegovo zvanično selo smešteno u Arktičkom krugu. Laponija izgleda kao bajka. Zimi tamo vlada polarna noć, a nebo osvetljava Aurora Borealis. I da ne zaboravim, poštanski broj Deda Mraza je 96930.

Mrkli je dan. Najteži deo decembra je prošao. Kraj godine, a ja negde u sredini… Do kraja, ostalo je samo hodočašće. Dugo nisam mogla da se otrgnem od pomisli, da je nekad ranije čak i tuga bila lepša. Sada motrim i senkom prekrivam prostor, zaklanjam komadić pod suncem. Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega.

Pazim šta pišem, možda oživi.

P. S. Opustite se, sve ide po planu… Samo ne po našem.

Nataša ANDRIĆ

Ugovaram nove početke, nove nade, ali i porodičnu grobnicu svojih nada, šteta da ih posthumno razdvajam

Pretpraznički dani se nekako vuku po gradu, a ja ne mogu da povežem ruke prepune kesa i paketa, sa istrošenim licima ljudi koji ih nose. Zove me neki čovek, već tri puta, zbog oglasa za prodaju Škode, koju nemam i ne prodajem, ali zvuči kao da ga više zanima moj glas, nego auto. Kaže: „Baš mi je prijao razgovor, imate lep glas“.

Negde usput u životu, svet svojom negativnošću i pritiskom uspe da nam ubije prirodnu znatiželju o svetu koji nas okružuje. Stoga, bitno je povremeno izdvojiti koji trenutak za postepeni povratak prvobitne, dečije znatiželje. Kažem dečije, jer je to ona prava, prirodna, neiskvarena. Odrasli, ako je ne izgube, nekako odlutaju nezdravoj, ponekad malicioznoj. Nema nas, celu večnost već. A nismo ni primetili. Nema nam druge nego da progledamo.

Ugovaram nove početke, nove nade, ali i porodičnu grobnicu svojih nada, šteta da ih posthumno razdvajam. Ne prolazi nam sa godinama vreme brže, nego naš mozak nema šta da zapamti, zbog jednoličnog načina života. Dani se ponavljaju, stapaju u mesece, a vreme leti. Lek je promena dnevne rutine. Promeni navike, vrstu kafe, skoči u hladan potok, pa da vidiš šta je život!

Volim da slušam bešumne priče. One su pisane na posebnoj frekvenciji milozvučnog tonaliteta, koji mi blaži nervne receptore. Oživela sam u pedeset i nekoj. Nisam namerno. Neko je umesto mene otvorio prozor, a ja sam videla koliko je sunce zaista daleko. Prestala sam i da sanjam duge snove. Dvaput sam se umila i obukla novu pidžamu. Pred ogledalom sam potražila osmeh i rekla sam sebi da je vreme da pođem dalje. Što dalje. Tamo kuda nikada nisam išla. Jer, svet je golem i nikoga ne čeka…

Od razmatranja, prikladnih za hladno zimsko veče, izdvojila bih ova: svaka čast onome ko je smislio babu sa tri dinara, koja jedan ulaže da uđe u kolo, a onda joj, valjda, dosadi, ali je kolovođe ne puštaju, pa ona, kud će, šta će, doturi im preostala dva dinara, da iz kola izađe. Zatim: da li se narandža zove narandža zato što je narandžaste boje, ili se narandžasta boja zove narandžasta, jer je narandža narandžaste boje? Lepo je Džej govorio: „Cigu-ligu-ligu-ligu-li, migu-migu-migu-li, laj, rajke-ta, rake-take-take…”

Nekad tako samo zažmurim i nestanu sve gluposti kojima sam sklona.

P.S. Ako jednog dana prošlost dođe da vas traži, setite se da tamo više ne živite.

Nataša ANDRIĆ