U svijetu i u Crnoj Gori
Pandorini papiri Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara, objavljeni 3. oktobra 2021, predstavljaju ne samo najveće, nego i najznačajnije otkriće ekstremne patologije i krimena vrhova vladajućeg oligarhijskog kapitalizma. Ovom otkriću prethodila su otkrića sve veće i sve opasnije ekonomsko-socijalne polarizacije i jaza između ovih vrhova to jest između 1– 10 posto najbogatijih i 90 posto srednjih i nižih klasa u svim pa i u najrazvijenijim zemljama Zapada u poslednjih trideset godina, obelodanjena u poslednjih desetak godina, u naučnim studijama Tome Piketija, Džozefa Stiglica, Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da pomenemo ovde samo neke najpoznatije. A i prvima i drugima, prethodile su najlucidnije teorijske analize i upozorenja, od Karla Marksa pre oko sto pedeset, do Imanuela Volerstina pre oko pedeset godina, da i ovde pomenemo samo dvojicu najpoznatijih.
Ostavimo Karla Marksa za neku drugu priliku. Knjige Imanuela Volerstina su mnogo bliže, njihov nemali broj preveden je i na naš jezik, i kao takve poznate su i kod nas u Crnoj Gori. Za temu ove kolumne, pokrenutu Pandorinim papirima, poseban značaj imaju njegove ideje o kapitalizmu kao polumilenijumskom svetskom i istorijskom sistemu, o strukturnoj i terminalnoj krizi ovog sistema od početka prvog svetskog rata, i o rađanju nekog novog, boljeg ali moguće i lošijeg istorijskog sistema, sredinom XXI veka. Uz potvrdu ove krize putem one ekstremne patologije i krimena, Pandorini papiri potvrđuju, ali i dalje razvijaju i konkretizuju, navedene i druge ideje Imanuela Volerstina.
Dva ovakva razvoja i konkretizacije već sada privlače najveću pažnju. Prvi je negativna integracija centra i (polu)periferije svetskog kapitalističkog sistema, u sada već dobro poznatom ofšor obliku, koji integriše najopskurnije vladare (polu)periferije, Azerbejdžana, Crne Gore i slične, na jednoj, i najrazvijenije i najsofisticiranije adrese i profesije, nekih od najdemokratskijih zemalja centra, Ujedinjenog kraljevstva i Švajcarske, na drugoj strani. Drugi se nadovezuje na ovaj prvi, i pokazuje kako se u vremenu terminalne krize i dekadencije poznog kapitalizma, pojavljuju i neke sasvim nove, do juče nepostojeće, a u ovom vremenu zahuktale i naravno takođe dekadentne supspecijalizacije, ovde mislimo pre svega na one advokatske kancelarije, specijalizovane za eksploataciju sive zone.
Gde je mrak, tu je i svetlost. Srećom. Tako je i ovde. Pored mraka poznog realkapitalizma, na koji bacaju snažnu svetlost, Pandorini papiri svedoče i o tome da je u svetu sve više onih koji ovaj mrak više ne žele ni po koju cenu da trpe. Nakon velikih mislilaca i teoretičara, od Karla Marksa do Imanuela Volerstina, i posvećenih naučnika, od Tome Piketija i Džozefa Stiglica, do Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da još jednom pomenemo samo neke od najpoznatijih, sa Pandorinim papirima to postaju i hiljade novih, mladih, inteligentnih i hrabrih istraživačkih novinara i njima bliskih nevladinih aktivista i aktivistkinja, kakvi su i Vanja Ćalović, Dejan Milovac i drugi iz MANS-a i nevladinog sveta. Hvala Bogu, da pored srpskog i crnogorskog, postoji i nevladin i novinarski svet.
A sve prethodno, kao uvod u ono što sledi, može da se rezimira i ovako. Crna Gora nije svet za sebe, nego samo deo, egzotičan, osoben, specifičan, ali, ipak, samo deo savremenog sveta, to jest savremenog svetskog kapitalističkog sistema, u njegovoj strukturnoj i terminalnoj krizi, da i to istaknemo još jednom. Više nego uverljivo, to potvrđuju i prve reakcije na Pandorine papire. Koje su mešavina jedna teška. U kojoj ima i one egzotike, ali i nekakve logike; i velikih očekivanja, ali i zebnje od razočarenja; i izvesnog ubrzavanja, ali i produžene neizvesnosti; i nade za novi početak, ali i straha od starih i novih opasnosti. Manje ili više razvijeni, različiti sastojci ove mešavine, mogu da se uoče u sva tri naša glavna domena – u mafiokratiji koja je izgubila vlast ali ne i moć, u novoj vlasti koja se još uvek traži, i na Zapadu koji je bio i ostao moćan a možda i najmoćniji faktor u našoj maloj i jedinoj.
Najpre, prvi domen. Jedne vrste logike možda najviše ima upravo u reakcijama vladajuće mafiokratije. Od samog vrha odnosno vrhovnika pa naniže. Reč je o logici ili pre biologiji progonjene zveri. Koja zbog toga sada postaje najveća opasnost za građanski mir u Crnoj Gori. Obrazac je poznat. Na ugrožavanje svog opstanka, mafiokratija odgovara pokušajem izazivanja građanskog rata, naravno krijući se pri tome ispod silikonske maske tobožnje odbrane države. Ovaj obrazac videli smo već dva ili tri puta. Prvi put, početkom septembra 2020, samo nekoliko dana nakon izgubljenih izbora, kada je u zaustavljanju ovog pokušaja, čak i ambasada SAD morala da bude eksplicitna. Drugi put, početkom septembra 2021, samo nekoliko dana nakon one rekordne zaplene kokaina, u vezi sa onim ustoličenjem, kada je u zaustavljanje ovog pokušaja morala da se uključi čak i cela Kvinta.
Treći put, ovaj obrazac startuje ovih dana, sa objavljivanjem Pandorinih papira, do sada možda i najvećim ugrožavanjem vrhovnika i mafiokratije. Obrazac nas uči, velika je verovatnoća da će ugroženi, u odbrani tridesetogodišnje pljačke i plena, još jednom da posegne za pokušajem izazivanja građanskog rata, ispod one iste silikonske maske. To je ono na što sve demokratske snage u Crnoj Gori, i njihovi prijatelji iz okruženja i sveta, moraju da se spreme. I da spreče. Sve ostalo je manje značajno, kolikogod egzotično i koloritno. U ovo potonje spadaju i očekivani demanti samog vrhovnika, i ipak iznenađujući entuzijazam njegovih mladih sledbenika u odbrani nebranjivog, i uobičajena mešavina lažnog jurizma i vašarskog performansa GSDT-a, koja još jednom snažno indicira da on ne samo da ne radi svoj posao, nego da je i deo, i to deo samog vrha mafiokratije. Zar je iko ozbiljan od svih ovih i mogao da očekuje nešto drugo ili drugačije?
Zatim, drugi domen. Posle svih „čuda neviđenih“ novih vlasti, posebno nove parlamentarne većine, u poslednjih godinu dana, njihove prve reakcije na Pandorine papire bile su ohrabrujuće. Jer su nagoveštavale povratak superheterogene koalicije tri koalicije, svom jedinom integrativnom prioritetu i najmanjem zajedničkom sadržaocu, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala na visokom odnosno najvišem nivou, naravno uz istovremeno rešavanje svih drugih pa i otvorenih identitetskih pitanja. Ali nagoveštaj nije potrajao ni par dana. Najveći deo nove parlamenatarne većine (pre)brzo se vratio svojim omiljenim identitetskim temama, vatrama i strastima, koje zakonito rade protiv onog sopstvenog najmanjeg zajedničkog, i, objektivno, čak i ukoliko to ne žele, za opstanak odnosno povratak mafiokratije.
Na kraju, i onaj potonji, treći domen. U opisanoj situaciji, jedne vrste produženog i sve nepodnošljivijeg dvovlašća, sa sve opasnijim elementima bezvlašća, pa i pada u otvoreni građanski rat, uloga Zapada u Crnoj Gori mogla bi da bude presudna. Nabolje ili na gore, u ovom momentu reklo bi se nabolje, ali nikakve garancije unapred nema, jer je ovaj isti faktor u postjugoslovenskim ratovima 1990-ih znao da napravi i ne male doprinose u suprotnom smeru. U tom smislu, Pandorini papiri predstavljaju samo najnoviji ohrabrujući znak. I to ne samo zbog najnovijih otkrića o našem vrhovniku, nego, još više, zbog najnovijih i najeksplicitnijih stavova Zapada, posebno Brisela u vezi sa tim. I bila bi zaslužena pravda da ovaj isti Zapad, koji je našeg vrhovnika toliko dugo koristio kao svoj glavni geopolitički, posebno NATO alat, sada Crnoj Gori pomogne da se od ovoga mirno oslobodi. To je najmanje što Zapad Crnoj Gori nakon svega duguje.
Milan POPOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice