Kada je ovako tmurno i hladno bitno je da imate svoje sunce ili makar rakiju

Autobus me je ispljunuo u centru sela nepun sat pre ponoći, a onda je odjurio dalje u hladnu novembarsku noć i maglu. Odnekud je ljutiti pas lavežom uzvratio na tandrkanje motora. Tom psu se pridružio drugi, onda i treći, da bi se javili i svi ostali. Nekoliko ih je zvučalo poprilično sablasno, kao da se svađaju sa avetima.

Koračala sam prema kući ušorenim sremačkim ulicama. Gole grane su se preplitale u slabašnoj svetlosti malobrojnih bandera. Krošnje su delovale preteće, golemo… Nisam mogla da odredim gde one prestaju, a počinju senke nalik grabljivim kandžama. Šaka duboko gurnutih u džepove i pogurena, žurila sam kući. Neki prozor je u daljini zažmirkao. Jedva sam čekala da stignem, da se zaključam i popalim sve sijalice.

Ah, sad mi je samo smešno koliko sam visoka očekivanja imala. Čim sam ušla u kuću, nestao je strah… Saznala sam da nisam dobila nešto što sam JAKO želela i sada bih samo da se pokrijem ćebetom i gledam u jednu tačku, ali moram da budem odrasla osoba i to je užasno. Mada, nije baš da se ništa nije ostvarilo, ali nedovoljno. Još je smešnije što se ja i dalje nadam nekom preokretu do kraja decembra. Kad propadam, propadam kao ponornica. Nikad se ne zna da li ću se ponovo pojaviti na površini, bistrija i jača, ili ću se zadržati u lavirintima podzemlja. Nije svaki mrak moj mrak.. čovek često luta tuđim senkama misleći da su njegove. Mrakovi se ne dele.

Ovih dana tražim motivaciju u svemu što vidim ili radim, pa tako možete od mene očekivati neke motivacione poruke na koje sam u prethodnom životu prevrtala očima. Sastavljam se i pozajmljujem delove sebe iz drugih vremena i nekih drugih mesta. U mislima mi je mnogo neželjene pošte. Kada je ovako tmurno i hladno bitno je da imate svoje sunce ili makar rakiju…

Sezona je slava i vreme je da se upale odbrambeni mehanizmi. Pored poznavanja običaja, na slavama je važno i poznavanje Platonove filozofske dijalektike. U suprotnom, nemoguće je doći do univerzalne istine, pogotovo kad sediš sa pripitim gostima. Vrh jezika i kraj pameti su kod mene usko povezani. Ne znam kako je kod vas?

Čitam nešto o mogućim sankcijama. Hej, gledajte to sa vedrije strane, neko proživi ceo život bez sankcija, a mi, boc, dva puta!

Magla se i dalje po sremačkim njivama razliva u beskraj…

P.S. Srbima možeš sve da odneseš, ako šalu ne diraš, đavole.

Nataša ANDRIĆ

Ne volim da kažem kako su lijepi dani proletjeli kad su veoma tu i u svemu, maženi paženi, jer kako bi se inače moglo?

Svaki dan najavljuju da će sutra biti kijamet, sneg, mraz, a ono ništa. Neozbiljno skroz. Umesto najavljene kiše, danas sunčano. Da sam ja neko svima bih odobrila dva sata dnevno, kad je sunčan dan, da idete da se igrate. Sebi tri.

Nešto razmišljam, mnogi moji problemi bi bili sasečeni u korenu, samo da su moji roditelji umeli određene knjige da drže na najvišim policama, van mog domašaja, makar dok ne krenem u srednju.

Obrazovanje obezvređeno, osnovna životna umeća isto, kritičko mišljenje ubijeno, empatija nerazvijena, ambicije nadilaze sopstvenu vrednost, radne navike nepostojeće, omalovažavanje bilo kakvog napora, rada i truda sveprisutno, slobodnog vremena u izobilju… Kompost za budale.

Počela sam da živim u potpunom spokoju tek kad sam shvatila da se i praznina mene plaši, jer ako zakoračim u nju, prestaće da postoji. Nekim životnim ulogama nismo dorasli, neke smo prerasli, nekih se bojimo, a neke baš idu uz nas! Priznajte sebi. Ljudi recikliraju, i to je dobro. Materije malo slabije, ali ideje, misli… Sa stoprocentnom efikasnošću. To je jedna od retkih osobina koje volim u njima.

E, da vam kažem nešto važno. Ukoliko vam se ćerke motaju oko glave, može se desiti da ceo dan idete sa cvetnom šnalicom po selu. Za više saveta… potražite me u mom selu, prepoznaćete me po cvetnoj šnalici. Tako vam je to, kad u igru ne ulazite širom otvorenih očiju. Sad je kasno za reklamacije, ni za pošten bakšiš nije ostalo. Ali, pohabala sam ga slatko, kao da sam baš takav tražila.

Pretvorila sam se u moju babu jer sam htela da pozovem sina, ali sam izgovorila ime srednjeg deteta, pa najstarijeg i iz trećeg puta pogodila. A onda onda mu održim neko predavanje i završim sa: „Nemam reči!“, da bi gospodin rekao: „Pa našla si ih“. Svi mi imamo neke više ciljeve. I ja ih imam, samo što su malo prilegli…

Kakav lep novembarski dan, šteta ga upropastiti brigama. Ne volim da kažem kako su lepi dani proleteli kad su veoma tu i u svemu, maženi paženi, jer kako bi se inače moglo? „Neki žive samo zato što su se rodili, drugih razloga nemaju. I umreće samo zato što su živeli, ni za to neće imati drugih razloga“, lepo je govorio Duško Radović.

Ko bi rekao… Sve što mi je trebalo, stvarno jeste da se dobro odmorim i usporim, bar nekoliko dana.

P. S. Ne dirajte ništa! Rekao razum da sačekamo, dok se on ne vrne!

Nataša ANDRIĆ

Živim udobno u krajnjem lijevom dijelu svoje skale: tiče me se – ne tiče me se. Udobno, ali i  Naoružano

Utorak nije dan. Utorak je koncept. Zla, dosadna, besmislena ideja koja postoji samo da bi nas podsetila da ponedeljak nije bio najgora stvar, već samo zagrevanje. Da je utorak osoba, bio bi ona što ti ukrade poslasticu iz frižidera. Evo, gledam kako bezvoljno pada kiša, kao reda radi, liči mi na neiskrenu podršku.

Danas me samo zanima podvarak sa dimljenom slaninom i butkicom i, naravno, da dođe moje proleće i otera kišu. Znam gde živi moje proleće. Ali skrivam svoje namere kao čelične klopke u mekoj travi. Oštrice se presijavaju u mirno popodne, presijavaju se upadljivo, kao osmeh ispao iz konteksta.

U velikom opskurnom Mediusu, na svojoj puš-pauzi, nekoliko prodavačica, tvrdokornih gospođetina grubih dlanova… samo su se grohotom nasmejale rečima pesme sa radija: „…slobodno me rani, to sam i zaslužila…“, dok sam tiho stavljala tri kilograma jabuka u kesu. Živim udobno u krajnjem levom delu svoje skale: tiče me se – ne tiče me se. Udobno, ali i naoružano. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Dani tamnog vilajeta. Ako nešto prozboriš, kajaćeš se, ako ne kažeš ništa, kajaćeš se jopet. Samo da je pameti, a meni misao u glavi kao beskućnik. Operem i kosu pre nego što počnem da mislim. I opet ništa.

Gde su mi moji aršini? Imala sam aršine! Nije fer da ih sad više nemam, a neki imaju dvostruke, pa čak i trostruke. Dajte, sestre i braćo, da podelimo sa gomile, pa da svi imamo jednake hrpe. Predrasude ćemo da rešavamo kad podela zaživi u punom obimu. Kada vidim da samo jedna kap fali da bi prelila čašu, ja nalijem iz flaše, pa neka se vidi raskoš.

Veče je poodmaklo i približava se gluvi sat, a gluvi sat bira uspomene kako se njemu ćefne. A ćefne mu se vazda da mi izabere pokojnu babu, iznenađujuće žilavu i neumornu. Evo je, pere mast u devet voda, dobro je protiv kašlja.

Ne mogu da prestanem da razmišljam o propuštenoj prilici da kupim čvarke danas.

„Dan je okrugao kao Zemlja. Iznenadićete se kad na kraju današnjeg puta ponovo ugledate krevet iz koga ste jutros krenuli, ili tek treba da krenete“. Duško Radović

P.S. Ide mi se u tri lepe, ali zapuco red za tu destinaciju pa se plašim da neću uspeti da se ukrcam.

Nataša ANDRIĆ