Povežite se sa nama

INTERVJU

Rušenje iluzija

Objavljeno prije

na

goran-markovic-2

Goran Marković, čiji su roditelji Rade i Olivera Marković poznati srpski glumci, režirao je pedesetak dokumentarnih i 11 cjelovečernjih filmova, napisao desetak scenarija, šest pozorišnih predstava, režirao tri pozorišne predstave i napisao tri knjige. Dobitnik je više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja. Najpoznatiji filmovi su mu Specijalno vaspitanje (1976), Nacionalna klasa (1979), Majstori, majstori (1980), Variola vera (1982), Tajvanska kanasta (1986), Sabirni centar (1989), Tito i ja (1992), Srbija, godine nulte (2000), Kordon (2002), Turneja (2008). Na ovogodišnjem 23. Filmskom festivalu Herceg Novi – Montenegro film festival, Goranu Markoviću je uručena nagrada za doprinos festivalu. Završetak projekcije njegovog filma Turneja hercegnovska publika je ispratila ,,na nogama” s gromkim aplauzom. Tim povodom autor ove antiratne komedije sa svojim autentičnim ,,rukopisom” postao je i naš sagovornik. MONITOR: Kako je nastala ,,Turneja” i šta vas je natjeralo da nakon uspješne pozorišne predstave i Sterijine nagrade za najbolji savremeni dramski tekst, zaokrenete cijelu stvar u film?
MARKOVIĆ: Dolazeći po jednu od svojih nagrada u Herceg Novi na Festival filma i režije 1995. susreo sam se s kolonama izbeglica. Tada sam se, iskren da budem, zgadio na svoju profesiju. Dok sam ,,morao” da održavam neku svečarsku formu u tom trenutku se u našem okruženju dešavala kataklizma. Sledeće godine napisao sam Turneju. Dakle, posle tog hercegnovskog festivala i suočenja s ratom u susedstvu, pao sam u neku vrstu depresije i bukvalno sam napisao komad na osnovu jedne istinite anegdote. Priča je bazirana na sudbini glumaca koji su pošli u Bosnu da igraju komad za šaku maraka. Tako da sam preformulisao scenario u dramski tekst i za njega čak dobio Sterijinu nagradu. Ovaj komad se igrao gotovo sto puta u Ateljeu 212.
Pošto nisam želeo da sarađujem sa režimom Slobodana Miloševića i sa tadašnjim RTS-om, (što je bio uslov da bi čovek snimio film) odlučio sam da filmski posao zamenim pozorišnim, i ta okolnost me je načinila piscem. U trenutku kada sam, dakle, debitovao u pozorištu bio sam već u svojoj pedesetoj godini, što je vrlo lako moglo da se završi katastrofalno.
Nakon 13 godina ,,odležanog” scenarija Turneje vratio sam se filmu. Turneja je za svog filmskog veka od godine dana, bila na 40 festivala, stalno je kandidat za neke ,,grdne” nagrade, i ispao je zaista dobar film.

MONITOR: Međunarodnim pozorišnim projektom ,,Posle pada” dokazujete da ste jedan od učesnika rušenja ,,međaša” balkanskog zida na berlinski način. Kako objašnjavate vrstu emocije koja je stvorila komad ,,Falsifikator”?
MARKOVIĆ: Rušenje iluzija ‘68, koja je bila veoma značajna godina u svetu, poznata je po tome da su tada rođene i umrle iluzije o boljem svetu. Mladi ljudi iz celokupne planete su se pobunili tražeći da žive u skladu sa idealima čovečnosti i to je ugušeno. Kada su sovjetski tenkovi ušli u Prag, koje sam lično video, zarekao sam se sebi da ću ceo život posvetiti borbi protiv mračne sile, protiv represije. Da ću se boriti protiv mehanizma koji ne dozvoljava ljudima da žive u skladu sa svojim željama i idealima.
I nakon toga, tokom života, dok sam radio filmove, nastojao sam da budem subverzivan prema toj mračnoj sili. U to vreme to je bio socijalizam. Trudio sam da vadim po jednu ciglu iz tog monolitnog zida. I onda kada je taj zid stvarno pao, u jednom trenutku pomislio sam da nemam više šta da radim. Da nemam više neprijatelja protiv koga se borim i koji me određuje. Ispostavilo se da je sledeća forma mračne sile nacionalizam, ratovi, i da je nastupilo još gore vreme od prethodnog tako da sam nastavio. I dalje postoji ta mračna silu koja menja oblike, i koja menja formu delovanja, kao nešto što je neuništivo, ali protiv čega se čovek mora boriti celog života, makar koliko to iluzorno bilo. Makar to bilo beznadežno. Ako se ne borite protiv toga, onda nemate šansu da budete čovek. To je moja filozofija.
Narudžbinu za Falsifikatora sam dobio od Nemačke, koja je svim evropskim zemljama poslala predlog i propozicije za učestvovanje u projektu Posle pada. Pad koji je mene najviše intrigirao i uzbudio je pad moje domovine – raspad Jugoslavije. Smatrao sam da je to moja tema i da je ona u vezi sa padom berlinskog zida, jer se upravo u tom tajmingu naša zemlje počela raspadati, kao i ceo socijalizam u svetu. Priču o početku pada Jugoslavije locirao sam u već pomenutu ‘68. godinu. Po meni se upravo te godine desilo prvo ,,ljuljanje” bratstva i jedinstva, a tumačim je i kao paradigmatičnu godinu i po drugim osnovama.
Moju priču prati i individulani pad jednog falsifikatora, koji je altruista i koji jedini veruje u opstanak te zemlje. Dakle, te dve paralele, taj lični pad i pad države, tema je drame koja se zove Falsifikator. Na jesen idemo u Drezden da pokažemo kako mi vidimo Pad, njihove zadate teme.

MONITOR: Kakvo je Vaše mišljenje o transformaciji hercegnovskog festivala. Imate li recept preživljavanja i na koji način je to realno za očekivati?
MARKOVIĆ: Svedok sam razvoja hercegnovskog festivala i on je kao i sve što se dešavalo na ruševinama Jugoslavije tražio formu preživljavanja. Počeo je kao festival režije, što je u to vreme u onoj velikoj Jugoslaviji bilo interesantno. Festival je ostao u Crnoj Gori, koja na žalost proizvodi ,,pola” filma godišnje, i zaista nije mogao da opstane kao lokalni festival, pa mislim da je današnja koncepcija iznuđena i zapravo jedino moguća. On okuplja filmove iz regiona, samo što se nameće pitanje, šta je to region? Jako je bitno da se taj fokus, na koji se festival pikira – izoštri. Imamo stotine festivala na svetu. Najvažnije je da festival ima potpuno jasnu koncepciju i fokus na koji ide. Na svakom festivalu se zna šta je šta. Hercegnovski festival je ,,napipao” neku vokaciju i potrebno je, po meni, da je se slepo toga drži inače će zaista prestati da postoji. Ako sledeće godine bude druga koncepcija, druge zemlje učesnice, druge nagrade, s tim će biti sve gotovo.

MONITOR: Šta mislite o crnogorskom kulturnoj klimi, kako je doživljavate i šta je to na šta treba posebno obratiti pažnju?
MARKOVIĆ: Vrlo je bitno da ova država stvori kulturnu klimu. Mislim da se za nju moraju stvoriti potrebni uslovi, da ne bi bila ,,banana” republika. Jedino tako izdignut nivo može da je učini važnom i da identitet crnogorske države učini stvarnim. To što postoji cetinjska Akademija je veoma pozitivno. Veliki broj odličnih glumaca je izašao odande. Vidim da rade i katedre za dramaturgiju i režiju, pa mislim da to ,,seme” treba negovati. Čak ako ne da odmah rezultate, ako sutra ne da vidljivu dimenziju uspeha, to ne treba da obeshrabruje, jer u pitanju je misija dugoročne investicije i to treba napokon razumeti.
Na ovom festivalu sam video projekciju studentskih filmova Branka Baletića. Jako je važno da i ti filmovi izađu na svetlost dana. Inače, šta sve to vredi. Ovo je dobro mesto da se takvo što organizuje. U okviru hercegnovskog festivala bi morala da postoji tradicionalna prezenatacija svega što je u vezi s crnogorskom kinematografijom. Ove godine je to održano, bilo je jako skromno, ali je to zaista veliki pomak za umetnike, škole umetnosti i samu zemlju.

MONITOR: Da li se filmskom umjetnošću može poslati konkretnija poruka u svijet?
MARKOVIĆ: Film je najbrži način da jedna zemlja uspostavi kulturni dodir sa svetom. Dok napravite simfonijski orkestar, pa dok se on pročuje, dok dođe dirigent, to traje decenijama. Dok odnegujete balet, potrebne su i godine i novac da bi to nešto spojilo i prikazalo u umetničkom smislu. A danas finansirate scenario i za pet ili deset meseci film je već u svetu, titlovan prikazuje vašu zemlju, takmiči se i odjednom ste kulturno prisutni. Film je najbrži način kulturne komunikacije. Na primer, neka se snime tri grozna filma, četvrti će napraviti čudo. Ne možete finansirati remek dela, koja će unapred davati tu garanciju uspeha. Iz jednog sasvim razumljivog razloga, jer je to prosto nemoguće.


U Srbiji su svi desničari

MONITOR: Šta se dogodilo u Srbiji poslije 5. oktobra, a šta je trebalo da se desi?
MARKOVIĆ: Oduvek sam bio borac protiv realnog socijalizma. Posle ‘68. godine, mrzeo sam taj svet, takozvane socijalističke zajednice, više nego išta. Danas shvatam, kako je nedostatak levih ideja u Srbiji poguban. U Srbiji su svi desničari. Manje ili više gledano, a najleviji su oni u centru, kao npr. Demokratska stranka. Defacto, na sceni postoji samo desnica. Meni prvi put pada na pamet da bi trebao da budem levičar. Najlevlje partije u Srbiji su anarhisti, a pošto mi to zaista ne odgovara, nemam mogućnost izbora neke leve struje u koju bi želeo da se učlanim. Zapravo, jedino ti ljudi, govorim o programima, jedino ti anarhisti pokušavaju da skrenu tok u levo.
Nije takav problem samo u Srbiji. Svuda su desničari na vlasti. I odjednom je taj pejzaž, koji se stvorio posle pada berlinskog zida, postao desničarski. Sada je Amerika s Obamom levlja od Evrope, što je zaprao paradoksalno. Miloševićeva diktatura, pored mnogobrojnih zala, koje je učinila, najveću šteta je nanela kada je uništila levicu. Zaista se nalazim u dilemi za koga bi glasao u Srbiji kada su svi – desno.

MONITOR: Kakva su Vaša predviđanja šta će biti posljedica recesije, represije i tranzicije današnje Srbije?
MARKOVIĆ: Ovaj talas socijalnih nemira u Srbiji, dobiće još veću radikalizaciju. Pretpostavljam da će te iste desne snage ,,najzad” pobediti na izborima i da ćemo postati prava profašistička država. Ja se već spremam da nađem način da preživim u tome. Nas očekuju još gori trenuci nego što su bili za vreme Slobodana Miloševića. Nadam se da se to neće završiti sa ,,Noći dugih noževa”, ali bojim se da je to jako opasno i da je blizu.

Marija ČOLPA

Komentari

INTERVJU

JELKA JOVANOVIĆ, NOVNARKA BEOGRADSKOG DANASA I NOVOG MAGAZINA: Atmosfera linča

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rječnik koji su sebi dopustili predsjednik i premijreka nije primjeren ni autobuskoj stanici u sitne sate, a za salve tabloidnih uvreda nije dovoljna samo verbalna osuda

 

 

MONITOR: Prije nekoliko dana održan je u Beogradu po 43. put protest ,,Jedan od pet miliona”. Šta očekujete od tih protesta?

JOVANOVIĆ: Uskoro se bliži godišnjica protesta otpočetih pod sloganom ,,Stop krvavim košuljama” zbog brutalnog fizičkog napada na jednog od opozicionih prvaka Borka Stefanovića. Sloganu koji pominjete kumovao je predsednik lično tvrdnjom da neće činiti ustupke demonstrantima makar ih bilo pet miliona na ulicama.

Ocene učinka protesta su različite, od potpunog osporavanja, pa do nezaslužene glorifikacije, što je opet deo te nezdrave društvene atmosfere o kojoj smo govorili. Ja sam, međutim, uverena da su, bez obzira na to što je broj učesnika protesta znantno opao u odnosu na one s kraja prošle i do proleća ove godine, upravo upornost građana doveli do toga da vlast počne da razmišlja o nekim ustupcima, ovo molim vas pod navodom, jer nije reč o stvarnom udovoljavanju nerazumnim težnjama nego povratku dela oduzetim demokratskim i građanskim pravima i mehanizama. Takođe, nema sumnje, da su protesti rodno mesto bojkota parlamenta i izbora, premda organizatori i učesnici nemaju baš mnogo pohvala za političke stranke opozicije

MONITOR: Kako je uspjelo Aleksandru Vučiću da skromnim ovlašćenjima šefa države samovoljno doda i kompletnu moć Vlade, tako da on sada umjesto Vlade utvrđuje i vodi politiku zemlje, a zalazi i u ovlašćenja parlamenta  i pravosudnih organa, kontroliše većinu medija?

JOVANOVIĆ: Mogla bih ja vas isto da pitam za Crnu Goru i u tome leži deo odgovora. Očito je, ne samo na ovim prostorima, jačanje autoritarnih poimanja vlasti i ličnosti koje se uklapaju u tu sliku. No, to je samo deo objašnjenja, a i uprkos mojoj žaoki između Đukanovića i Vučića postoji niz razlika, većinom u korist vašeg predsednika. Podsetili ste me pitanjem na naslovnu stranu našeg Novog magazina sredinom 2012. posle izbora na kojima je izgubio Boris Tadić – to je preciznije reći nego da je pobedio Tomislav Nikolić – kada je i krenuo uspon SNS. ,,Novi najmoćniji čovek Srbije”, bila je naša ocena, iako je Vučić bio tek potpredsednik, istina ,,prvi”, Vlade kojom je rukovodio Ivica Dačić kao manjinski koalicioni partner, a Nikolić bio izabrani predsednik.  Nesumnjivo da Vučićeva moć ne izvire iz njegovog predsedničkog položaja, niti može jer su mu ovlašćenja zaista skromna. Njegova se moć temelji na najvažnijem činiocu političkog sistema Srbije – stranci, koja zemlju tako premrežuje da malo toga izmiče kontroli prvog na vrhu njene piramide. I nema sumnje da je tokom godina politčkog šegrtovanja kod Šešelja Vučić ovladao populizmom i lažima kao moćnim političkim oružjem, a kao neko ko je već decenijama u ili blizu vlasti mogao je da vidi kako funkcioniše koja poluga sistema, uključujući medije kao njihov produžetak. I, naravno, riznice tajnih službi koje svakom političaru na tom nivou vlasti omogućava manipulaciju. S tim, dabome, što ih mnogi nisu koristili, jer se to protivi svakom ne samo demokratskom uverenju i ponašanju, već i ljudskom poštenju.

Napokon, ne treba zamenariti, blago rečeno, ambiciju Alaksandra Vučića da uđe u istoriju po svaku cenu i okruženje u Srbiji koje mahom voli čvrstu ruku i pater familiasa na čelu, vođu, a ne reprezenta interesa građana.

MONITOR: Šta očekujete od predstojećih parlamentarnih izbora, s obzirom na to da je malo vjerovatno da će Vučić dozvoliti da budu slobodni i fer ?

JOVANOVIĆ: Teško je proceniti bilo šta izuzev još jedne Vučićeve pobede, bez obzira na broj učesnika, odnosno da li će deo opozicije ostati pri bojkotu ili ne.

Nesimnjivo da su izborni uslovi već godinama takvi da se ne može još pojaviti nijedan ozbiljniji protivkandidat, kako pojedinac, tako stranka.Kontrola svih državanih mehanizama angažovanih u izbornom procesu je žestoka, a mediji su često veći promoteri vlasti i protivnici opozicije nego sam Vučić i SNS.

Nisam sigurna ni da najavljeno posredovanje Mekalistera može doneti nešto više sem te činjenice da je Evropa otvorila oči i priznala da u Srbiji izborni proces zaista škripi, da ne upotrebim neku jaču i precizniju reč. Naprosto, vremena je malo da se zatečeno stanje promeni, pošto nije reč samo o zloupotrebi tih izbornih mehanizama, već o atmosferi linča koju ne možete promeniti čarobnim štapićem.

MONITOR:  Opozicija je razjedinjena. Postoji li šansa da se ujedini i zajedničkim snagama porazi Vučića na sljedećim izborima?

JOVANOVIĆ: Tačno, opozicija je razjedinjena, što je donekle logično ako se zna da postoji širok ideološki spektar među strankama i posebno ako se zna koliko je truda vlast uložila u beskrupulozno uništavanje opozicije. Do izvesnog ujedinjenja kroz Savez za Srbiju je već došlo, ali snaga stranaka i pokreta koje su u SSZ nije tolika da bi mogla da izađe na crtu vlastima, posebno pod onim uslovima. Napokon, kao svez oni nemaju jasno razrađen program koji bi predstavili kad bi mogli to da učine pod ravnopravanim uslovima.

Dakle, ako je pitanje o prolećnim izborima, odgovor mora biti negativan u smislu pobede nad Vučićem. No, ukoliko bojkot bude uspešan ti će izbori biti politička vododelnica. Meni se nekako čini da će naredni predsednički izbori 2022. biti presudni.

MONITOR: Jeste li Vi za bojkot ili za izlazak na izbore?

JOVANOVIĆ: Pošto nisam politIčarka već novinarka odgovorom ću modifikovati pitanje – bojkot treba sprovesti ukoliko stranke i pokreti koji ga zagovaraju imaju snage da to učine u punom kapacitetu. To znači i da pokrenu građane na aktivni bojkot. Nisam sigurna da je to moguće izvesti u postojećim uslovima, jer je i tu neophodna jaka kampanja, čak jača nego za izbore, a to traži mnogo vremena i mnogo novca. I, naravno, javnost, a kao neko ko ne učestvuje u izborima bojkotaši će biti potpuno eliminisani iz medija.

Lično na izbore svakako neću izaći ako ne bude u ponudi neka demokratska opcija, mislim i u smislu programa, ali i stranke ili savezi koji bi po mom mišljenju to mogao nositi.

MONITOR: Kosovo je i dalje u centru pažnje domaće i svjetske javnosti. Kako,  po Vašem  mišljenju Vučić planira da riješi problem Kosova?

JOVANOVIĆ: Još jedno pitanje od milion dolara na koje ni najupućenija javnost u Srbiji ne zna odgovor, a nisam sigurna ni da sam Vučić zna. Izvesno da on neće biti samostalni kreator, bez obzira na to što se upinje da tako prikaže svoju ulogu, kao i da će potencijalni sveobuhvatni sporazum više odslikavati stvarnost nego želje. A stvarnost je da Srbija nema ingerencija nad Kosovom.

MONITOR: Kako bi  trebalo riješiti kosovsko pitanje?

JOVANOVIĆ:  Za mene tu nema dileme, ali da ponovim, ja nisam političarka koja se nad Ustavom zaklela da će poštovati teritorijlni integritet i celovitost Srbije. Da nije propušteno vreme Ahtisarijev plan bi bio idealan, pa se u pregovorima i konačanim rešenjima valja vratiti tom papiru.  Kosovo je, bez sumnje, već nezavisno, pa ih valja obavezati na strogo poštovanje manjinskih prava i kulturnog nasleđa, uključujući i sakralno.

MONITOR: Između političara Srbije, Hrvatske i BiH traje ‘hladni rat’. Da li on može prerasti u ratni sukob između te tri države i proširiti se na naš region?

JOVANOVIĆ: Stanje jeste ratno ako se reči uzimaju kao isključiva mera, ali ne verujem da će u skorije vreme biti otvorenih sukoba. Ne zbog toga što neke nove i stare vođe to ne žele, već zbog NATO okruženja Srbije.

MONITOR: Treba li, kako su predlagali i pojedini narodni poslanici iz opozicije, zabraniti djelovanje Šešeljeve Srpske radikalne stranke?

JOVANOVIĆ: U principu sam protiv zabrana, mada nemam nimalo simpatija za SRS i njihovog lidera. No, jesam za strogu primenu postojećih propisa, među kojima je i oduzimanje mandata šalju kao osuđenom ratanom zločincu, izručivanje njegovih saradnika Haškom tribunalu, kažnjavanje za govor mržnje, paljenje zastava drugih država i niz prestupa koji čine često se pokrivajući plaštm parlamentarne stranke.

 

Srbiju je zahvatio virus za i protiv

 

MONITOR: Koji su najveći problemi sa kojima se danas suočava Srbija?

JOVANOVIĆ: Na ovo pitanje se može odgovoriti na više načina, jedan je puko, taksativno nabrajanje počev od nerešenog i čini se još nerešivog kosovskog pitanja, preko političke i ekonomske nestabilnosti, lošeg životnog standarda ljudi, pa do ugroženih političkih i medijskih sloboda. Jer, u Srbiji je sve nekako upitno, bez obzira na zvaničnu mantru o nikad boljim rezultatima na svim poljima.

Međutim, ono što mene najviše, smem slobodno reći, plaši jeste mučna atmosfera potpune podeljenosti na svim kotama po principu isključivo ,,za” ili isključivo ,,protiv” nema veze koga ili čega, bez prava na drugačiji stav. Taj virus zahvata čitavo društvo, ali nesumnjivo da podelu na ,,nas” i ,,njih” forsira vlast direktnim javnim osudama i presudama koje izgovaraju najviši državni funkcioneri na čelu sa predsednikom države i vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandrom Vučićem, a dodatno je cementiraju provladini mediji, u čemu prednjače vlastima bliske televizije sa nacionalnom frekvencijom i tabloidi.

Nije potrebno ići dalje u prošlost da bi se to dokazalo, dovoljno je posvetiti nekoliko minuta aktuelnoj kampanji uoči nedeljnih kosovskih izbora u kojima učestvuje i nekoliko srpskih lista, ali za državni vrh i te nazovi medije postoji samo jedna Srpska, ogranak SNS-a, dok su svi ostali izdajnici, ,,Tačijevi ili Ramušovi Srbi”, zlotvori, tamničari srpskog naroda. I drugi aktuelni ,,slučaj” teške paljbe protiv rektorke Beogradskog univerziteta i profesora koji su podržali student u zahtevu da se što pre razreši problem sa sumnjivim doktoratom sadašnjeg ministra finansija Siniše Malog. Rečnik koji su sebi dopustili predsednik i premijreka nije primeren ni autobuskoj stanici u sitne sate, a za salve tabloidnih uvreda nije dovoljna samo verbalna osuda.

                                                   Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Crnoj Gori prijeti haos 

Objavljeno prije

na

Objavio:

Od svih strahova u Crnoj Gori najveći su oni međusobni unutar DPS. Tu je uspostavljena  ravnoteža straha i ona, za sada, održava prividni mir. Sa sociološkog i psihološkog aspekta gledano, takvo stanje se neće moći dugo održavati. Doći će do pucanja pa će mnogi biti u nagonu osvete baš prema onim partijski najbližim

 

 

MONITOR:  Šta vama govori nova afera o korupciji u tužilaštvu i kako vidite reakciju samog tužilaštva i institucija na nju?

GRAHOVAC:  To je samo jedan od dugogodišnjih pokazatelja da je Crna Gora zarobljena država. Pokazatelji o društvenom i političkom stanju u zarobljenim državama su uvijek  identični  –  s jedne strane bahatost  i arogancija, a sa one druge su  strah i građanska utrnutost. Pri takvom stanju, te ovakvom stanju duha građana, promjene rijetko kada dolaze procesno nego, nažalost, uvijek ekscesno,  na šta godinama javno upozoravam. Tada mentalitetska violentnost  ka sklonosti za osvetom postaje razorna sila u međusobnom sukobljavanju. Potencijalne ekscese trenutno odlaže ravnoteža straha u svim dimenzijama – i po horizontali i po vertikali.

MONITOR:  Da li to uočavaju predstavnici EU?

GRAHOVAC:  Ozbiljan analitičar može unaprijed predvidjeti šta će ko od njih reći na nekom skupu. To su ustaljene i izlizane fraze i frazetine što govori o visokom stepenu birokratizovanosti kako pojedinaca tako i institucija. Po pravilu, oni ne reaguju preventivno, ali kada se eksces desi reaguju teatralno po formi, a po suštini uglavnom isprazno.

Ustaljene fraze su glavno obilježje skoro svih međunarodnih i regionalnih skupova, kojih godišnje u Crnoj Gori ima više negoli u SAD, Indiji ili Kini. Takvim jezikom govore i domaće birokrate. Ništa konkretno i ništa problemski, a inače tako govore oni s manjkom kompetentnosti i viškom birokratizovanosti i arogancije.

MONITOR:  S obzirom na to da je tužilaštvo pokazalo da je zarobljeno, šta bi trebalo učiniti u ovakvoj situaciji?

GRAHOVAC:  Svaki glas razuma treba javno da upozorava na opasnosti na koje sam ukazao. U tim glasovima razuma ne treba da se prepoznaje stranačka politika nego dobronamjerno upozorenje na svekolike  rizike u kojima se nalazimo. Treba upozoravati da Crna Gora već tri decenije nema tužilaštvo nego ono predstavlja  bunker  zavisnih, nekompetentnih, arogantnih i prepotentnih  režimlija.

MONITOR:  Na osnovu čega to tvrdite?

GRAHOVAC:  DPS godinama javno kvalifikujem kriminalnom, zločinačkom i neofašističkom organizacijom. Jedanaset parametara dokazuje ovakav kvalifikativ, ali stalno ističem da u toj partiji ima i zdravog tkiva koje je, nažalost, zarobljeno kao što je zarobljena čitava država. Prema ličnim potrebama vrh DPS najprije odabira likove za funkcije tužilaca, a zatim ih kroz njihove institucije zvanično bira i imenuje i na kraju njihove institucije ih kobajagi  kontrolišu.

U sistemima stvarne parlamentarne demokratije skupštinski odbor za odbranu i bezbijednost, te odbor za finansije i  budžet  većinski pripadaju opoziciji i opozicija rukovodi radom istih. U crnogorskoj  praksi  te odbore DPS ne prepušta nikome drugome. To je samo jedan od pokazatelja koliko je tužilaštvo „nezavisno“.

MONITOR:  Opozicija gotovo ne reaguje na novu aferu koja, kao i druge u nizu, pokazuje da je sistem do kosti bolestan. Zašto po vama ova kao i druge afere za opoziciju nijesu zamah nakon čega bi se krenulo na put boljeg društva?

GRAHOVAC:  DPS je udbaška partija koja ne analizira samo ono šta ko radi, nego je otišla dalje – analizira šta ko misli. Oni vrlo vješto među opozicione partije ubacuju crva međusobne sumnjičavosti. U tome su vrlo efikasni  pa smo došli u stanje da opozicione partije u Crnoj Gori danas imaju veći stepen međusobnog nepovjerenja (pa čak i međusobnog straha) negoli što je nepovjerenje i strah od DPS. To što se DF na posljednjim izborima nije bavio Demokratskom partijom socijalista nego je kroz čitavu kampanju napadao druge opozicione partije, pokazatelj je da je DF pretvoren u vojno krilo DPS. Na posljednjim izborima DF je u suštini obezbijedio „pobjedu“ DPS, a  što njihovim zajedničkim cirkusom u vezi takozvanog državnog udara i lagarijama na teret ostalih opozicionih partija i nije bilo tako teško. Na takvu opasnost  javno upozoravam punih šest  godina.

MONITOR:  Gdje je rješenje?

GRAHOVAC:  Rješenje vidim u pravcu da se neka od opozicionih stranaka otrgne od bilo kakvog straha, te da pozove građane da neprekidno protestuju ispred tužilaštva sve dok tu kamarilu ne istjeraju iz svojih prostorija iz razloga što tužilaštvo danas nije zaštitnik ustavno-pravnog poretka države nego je zaštitnik organizovanog kriminala i korupcije u istoj. Građanima Crne Gore je potpuno jasno da su oni vladajući moralno potpuno posrnuli, ali ti isti vladajući imaju taktiku da uvijek traže da svi oni koji otkrivaju korupciju i organizovani kriminal  to i dokazuju. A to treba dokazivati upravo preko institucija koje su oni zarobili, a oni zarobljeni su na to, zbog ličnog interesa, dobrovoljno i  pristali.

MONITOR:  Mogu li takvu situaciju iskoristiti neke druge snage, snage haosa, i kakve sve posljedice možemo očekivati?

GRAHOVAC:  Mogu! Tu opasnost može iskoristiti upravo DPS.Kada oni procijene da zbog bilo kog razloga može doći do promjene vlasti, oni to neće dozvoliti,  jer je u pitanju formula njihovog života – vlast  jednako imovina, a imovina je za njih ravna životu. Tada se neće libiti da preko njihovih jurišnika  izazovu haos i da pod plaštom zaštite ustavno-pravnog poretka upotrijebe sisteme sile u koje spada i tužilaštvo. Pod nekadašnjom sintagmom „psi  rata“ danas se podrazumijevaju kriminogeni   krugovi spregnuti sa dijelovima vlasti  koji odrađuju sve ono u vezi organizovanog kriminala i korupcije. DPS raspolaže četama takvih. Na sve ovo treba javno i na skupovima upozoravati – ne stranački nego građanski.

MONITOR:  Koliko smo daleko od fer i demokratskih izbora sljedeće godine imajući u vidu sve boljke aktuelnog trenutka?

GRAHOVAC:  Daleko smo! Zabluda je opozicije ukoliko očekuje da će neki  međunarodni faktori pomoći  u oslobađanju  zarobljene države. To treba da urade jedino i samo građani Crne Gore.

Ukoliko neko od opozicionih političkih subjekata uspostavi nekakav oblik partnerstva sa zdravim tkivom  DPS, onda se može pojaviti nada. Visoko pozicionirani likovi iz okruženja Mila Đukanovića kao i oni iz DPS trabanata su društveni i politički usud Crne Gore. Umjesto da se opozicija bavi baš tim likovima, njihova opsesivna preokupacija je Milo Đukanović. Odgovornost  Đukanovića za ono što nije uradio  dobro će doći na red tek onda kada se demontira kriminogena tvrđava u njegovom okruženju. Kako onih iz DPS tako i onih iz partija DPS trabanata.

MONITOR:  Početkom mjeseca smo dobili još jedan snimak savjetnika predsjednika Crne Gore Milana Roćena, odnosno njegov razgovor sa kontroverznim funkcionerom ANB Zoranom  Lazovićem. Šta vama ti snimci govore, izvan onoga očitog, što možemo da čujemo, da se ovdašnje elite prilično bahato odnose prema ovoj zemlji i njenim resursima?

GRAHOVAC:  Ti snimci govore o svakojakom primitivizmu visokopozicioniranih likova. Ali, problem je daleko dublji. U januaru 2012. godine u ND „Vijesti“ je objavljen moj autorski tekst s naslovom „Đavolje klupko“. U njemu je objašnjeno kako i koga je sovjetski KGB odabrao u njihovom nastojanju razbijanja SFRJ. U tekstu stoji da je nekadašnji šef KGB Jevgenij Primakov odabrao Borislava Miloševića (bio je živ u vrijeme objavljivanja teksta) za povjerenika za pravoslavne narode u SFRJ, a da je taj Milošević odabrao grupu operativaca među kojima je i Roćen. U tekstu stoji da je Roćen 1987. godine odabrao Mila, Momira i Sveta za buduće političke lidere u Crnoj Gori. Potpuno je jasno ko je kome i danas šef  i jasno je zašto Roćen neprekidno Đukanoviću diše iza vrata. Navode iz pomenutog  teksta nikada niko nije demantovao.

Sukob vrha DPS sa politikom RF je isfingiran kako bi grešnici  kupili milost zapadnih centara moći radi sopstvenog političkog preživljavanja. Jeftin je izgovor da je to bilo zbog ulaska Crne Gore u NATO. Jer, ulazak Crne Gore u NATO ne znači mnogo kako Ruskoj Federaciji  tako i NATO savezu. Iako se to u Crnoj Gori bombastično preuveličava. I dalje sam ubijeđen da je ulazak Crne Gore u NATO  savez za nju pozitivno sudbonosan.

Ovakvu opservaciju ćemo uskoro moći provjeriti jer će ubrzo, siguran sam,  doći  do „izmirenja“ vrha DPS sa političkim vrhom RF. Oni su zajedno učestvovali u spornim privatizacijama i u problematičnom biznisu u Crnoj Gori. Ne treba zaboraviti da ruski tajkuni uvijek rade u koordinaciji sa vrhom vlasti RF. U rusko-crnogorskom slučaju formula je vrlo jednostavna – ili pomirenje ili glava!

MONITOR:  Ko koga prisluškuje i zašto, ima li rata u DPS?

GRAHOVAC:  Sadašnje tehnologije omogućuju da za male pare svako svakoga može prisluškivati, a prisluškivanje i špijuniranje je odrednica nama dobro poznatih mentaliteta. Odbrana od prisluškivanja je veoma jednostavna – čovjek treba da se vlada i ponaša u skladu sa pristojnim normama morala i u skladu sa zakonskim normama. Tek tada građanin može imati potreban nivo ljudske slobode i građanske hrabrosti.

Od svih strahova u Crnoj Gori najveći su oni međusobni unutar DPS. Tu je uspostavljena  ravnoteža straha i ona, za sada, održava prividni mir. Sa sociološkog i psihološkog aspekta gledano, takvo stanje se neće moći dugo održavati. Doći će do pucanja pa će mnogi biti u nagonu osvete baš prema onim partijski najbližim. Ubistva, samoubistva, lomovi u brakovima i porodicama, te depresija, redovne su prateće pojave  stanja kakvog je generisala  DPS.

Blagotvoran lijek bi bio kada bi se u DPS pojavio glas razuma da javno uzme otklon od dosadašnje politike DPS. Jer, istrajavanje na politici kontinuiteta, tu partiju će i dalje determinisati odrednica da je ona kriminalna, zločinačka i neofašistička organizacija. Otklonom od dosadašnje politike bi se stvorili uslovi da se izbjegne mentalitetska sklonost za osvetom.

 

                                                                                 Milena Perović Korać

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BALŠA BRKOVIĆ, PISAC: Bolesno društvo je ono u kom otanja nada

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako se ne promijeni impuls, Crna Gora ide u lošem pravcu. Čak ne znam ni da li je više moguće promijeniti pravac razvoja ovoga društva. Ali, moram da vjerujem da je to moguće. To je princip nade – ono što želimo je moguće…

 

MONITOR: Komentarišuci slab odziv na posljednje građanske proteste, konstatovali ste da je crnogorsko društvo izgubilo nadu, i da je protest u malom broju u stvari ono što je ostalo od te nade. Koliko je to opasno stanje, i gdje nas ono može odvesti?

BRKOVIĆ: U svijetlu činjenice o stalnom odlasku mladih ljudi iz Crne Gore, a to je proces koji traje, ali koji se intenzivira posljednjih godina, sve više, kao društvo, ličimo na ostatke… Ostatke jedne lijepe vizije, ostatke jednog uzbudljivog modernizma koji je Crna Gora decenijama osvajala, ostatke nade koja je godinama nadahnjivala da vjerujemo da je moguća bolja Crna Gora…

Mantra o navodnoj (i vječnoj) ugroženosti upravo ima smisao da kod ljudi pitanje o boljoj CG ne bude – prioritet. Jer ako bi to bilo pitanje koje ljudi doživljavaju kao najvažnije, ova vlast bi pukla kao balon… Ne sviđa mi se ta vrsta beznađa i apatije, ali nje je sve više, a dobrim dijelom opozicija ne uspijeva da nametne neku drugačiju paradigmu.

Kad u jednom društvu otanja nada, to je znak ozbiljne bolesti.

Oni mladi ljudi koji odu odavde, nose sa sobom i svoje znanje i svoju hrabrost i svoju pristojnost, uljudnost. Sve ono što ovdje tradicionalno – nedostaje. Nama će ostati oni kojima je sve ovo – dobro, oni koji pristaju na ovu vrstu ponižavanja, oni koji su zapravo mjera ovoga sistema – spremni na sve za Partiju i Gospodara. Takva Crna Gora bi držim bila sasvim po ukusu ove vlasti, ali, takva Crna Gora bila bi nesumnjivo osuđena na propast.

MONITOR: Kažete da će nam za oporavak trebati golema hrabrost i vraška pamet, a da mladi, pametni i hrabri mahom odlaze. Ne zvuci optimisticno. Koliko je realistična ona Dežulovićeva da će odavde svi otići a ostati samo Đukanović i njegovi da ugase svjetlo?

BRKOVIĆ: Bojim se da to nije samo štos… Radi se o tome da će takva Crna Gora biti obećana zemlja za bezvrijedne, za neznavene. Biće to idealna zemlja da vlada podmladak sadašnje tzv. elite. Sjećate se one majice sa porukom sirotinji? Ti mladi ljudi su samo rekli ono što svi oko njih misle… Tu ne treba imati iluzija. Ako se ne promijeni impuls, Crna Gora ide u lošem pravcu. Čak ne znam ni da li je više moguće promijeniti pravac razvoja ovoga društva. Ali, moram da vjerujem da je to moguće. To je princip nade – ono što želimo je moguće…

Zato je važno ne predati se čitavom tom prizemnom fatalizmu crnogorske svakodnevice.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 11. OKTOBRA

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo