Kao i voda, život nađe put. Gužva prostor, prolazi kao zmija kroz travu… gleda u mene, pa mi iz očiju poteče voda. Život uvijek nađe put. I prođe

Rano je jutro. U ovom fragilnom trenutku kada se sve, još uvek nejasno, prelama čas na stranu leta, čas jeseni, presudno je važno odabrati pravu odevnu kombinaciju u kojoj ćete se osećati ušuškano i stabilno. Opet sam sanjala kaldrmisanu ulicu izraženog nagiba dok se spušta u centar, ulicu sa kućama obojenim u žuto, prisno priljubljenih u zlatastom nizu. Stojim u njoj sama, a nisam sama jer osećam prisustvo. A onda babina kuća. Kuća koja s ljubavlju miluje, ostavljam sebe u svakom elementu, sa verande posmatram kišu i onu lesku što jedva čekam da sazri, pa da krckam plodove komadom cigle…

Koračam ka stanici, a neki deda mi dolazi u susret glavnom ulicom i izrevoltiran sopstvenim kijanjem koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se selo polako budi. Već je upeklo, a vatrica u srcima lokalnih pijanaca pred prodavnicom se rasplamsava, jedan sa razbijenom glavom nateže iz flaše, a ja, ko šta radi, samo odlazim i dolazim sa puteva manje ili više gospodnjih. Svi bauljaju ulicama i gledaju u mobilne telefone, niko da pogleda gore i zavapi ka bogu. Malo je žalosno gledati jutrom sva ta lica čija se krhka egzistencija održava na nitima obligacija iz radnog odosa, a da pritom nikoga ne zanima šta sneva njihova glava.

Prošlo je pedeset i kusur septembara, a jedan narodnjak i dalje vrlo sveže odzvanja u slušnoj memoriji kad se spomene početak školske godine, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Moji baba i deda su imali jedan ogroman lampaški radio, ne sećam se da li je imao cifre na tjuneru, ali sećam se imena evropskih gradova umesto frekvencija na širokopojasnoj skali. E taj, kad se odvrne (stajao je u kući), čuo se i na njivi. Njemu i emisiji „Čestitke i želje slušalaca“ dugujem svoju nevoljnu, a vanrednu potkovanost ciklusom srpske lirsko-epske-svrsishodno-pozdravne folk muzike. Ipak, kadgod slučajno čujem Brubekov Take fave kako spušta carstvo nebesko u sumornu svakodnevicu, setim se Hofmanstalovih reči: „Samo muzika može strgnuti parče neba i uvući ga u sebe…“.

Sve me je stiglo od čega sam bežala. Planiram da nabavim dobar par trkačkih patika za bežaniju, jer biće još tih saznanja, slutim. Kao i voda, život nađe put. Gužva prostor, prolazi kao zmija kroz travu… gleda u mene, pa mi iz očiju poteče voda. Život uvek nađe put. I prođe.

Evo me u malom baru u primorskom gradiću na obali Francuske, slušam italijanske šansone… Dobro, nisam baš u baru, a ni gradić nije na primorju, niti sam u Francuskoj, a ni šansone nisu italijanske, ali život teče i u nadi je sve.

P.S. Sve mi je teže da budem na više mesta u isto vreme.

Nataša ANDRIĆ

Kažu da dok se jedna vrata ne zatvore, druga se ne otvore. U mom slučaju su, bogami, sva vrata otvorena, čak i poneki prozor – znači, promaja

Ustala sam ranije nego obično i posmatrala kako se selo budi… Kako šum koraka i žamor kratkih razmena postaju sve glasniji, a miris kafe i laganog doručka postaje intenzivniji. Neka mi melodija sa radija zaliči na jedan zagrljaj koji nosim iz detinjstva, a da nisam ni znala da ga nosim. Volim da vezujem muziku za situacije, ljude, događaje, osećanja… Čitav život je muzika. Simfonija bola. Rapsodija osmeha. Pa, kome se kako zalomi…

Kažu da dok se jedna vrata ne zatvore, druga se ne otvore. U mom slučaju su, bogami, sva vrata otvorena, čak i poneki prozor – znači, promaja. A promaja na našim prostorima je glavni neprijatelj. Ne zaboravimo i još jednu najmoćniju balkansku osobinu, da se na pitanje: „Kako si? Šta ima?“, odgovara sa: „EVO!“

Evo, šorom prolazi deda Laza, zaprega sa konjima, na dnu slama, poređane dinje i lubenice i ori se: „Evo dinja, evo lubenica, ko med slatke, kore tanke, vreže još sveže…!“ Naravno da ću uzeti dve, jer svi znamo da je lubenica moje omiljeno voće, omiljeno povrće, omiljeni doručak, omiljeni ručak, omiljena večera, omiljeni branč, omiljena užina, omiljeni desert, omiljeni zdrav slatkiš, omiljen nezdrav slatkiš, omiljeno osveženje i omiljena pesma. Mada, volim i šljive. Još sanjam babin šljivik. Sećam se uflekane majice pune zrelih modrih plodova, oko Preobraženja. Sećam se popodneva u dvorištu ispod viševekovnih šimšira, zrikavaca skrivenih u divlje kupine i toplih starih ljudi, koji mašu u znak pozdrava: „’Oćel’ to ćeroo!“ Baba je govorila malo. Nekad vrlo kratko i jasno. Nekad oštro, a ponekad kao slatka vuna sa vašara. Zavisi od čeljadeta, zavisi od auditorijuma, ali ne pamtim da je ikad govorila, a da to slušalac nije mogao da sažme u tri reči i ponese kao pouku ili bar osećaj.

Odlasci iz nekih mesta i rastanci sa nekim ljudima su tako tihi da možeš čuti zvuk duše koja se cepa. Nestanu ljubavi, snovi, prijatelji, voljeni. Toliko toga umre oko nas i u nama, a mi preživimo. I ne znam da li je to snaga ili prokletstvo. Nekad su malo i četiri strane sveta da pobegnemo, da se sakrijemo. Progonjeni mislima. Osećanjima. Uspomenama. Ponekad, učini ti se da tu postoji nešto više. Da je vreme učinilo svoje. Ali nema toga više, samo ono što je i prethodno bilo ponuđeno i preskočeno. Nedostajanja imaju najslađe boje. Na kraju, nisi nikada star za šarenilo jer, kao što Kafka kaže: „Mladost je srećna jer je sposobna da vidi lepotu, a svako ko ima sposobnost da vidi lepotu, ne može da ostari“.

P. S. Gori pod nogama. Svima nama. U svakom smislu.

Nataša ANDRIĆ

Mirno i tiho jutro je neophodno da bi čovjek imao priliku da se oporavi od snova

Jutro. Mir ujutru je čist i neotpakovan. Sve kasnije se ne može poredit sa jutrom. Jutra tišinama vraćaju život. Poželela sam dan od tempere, žut, crven, plav, ali poklonu se u zube ne gleda, pa prihvatam i ovaj tih, razliven poput akvarela, spor i lenj kao ravnica kad je februar stisne butinama za vrat, dok sneg kopni po kanalima. Neko nema dan, mi ga imamo, hej!

Pitam sina kad se sinoć vratio: „Imaš li ti kuću?“ Ne zato što mi nešto smeta što je čitav dan van nje, nego čisto da ne budem generacija koja je pitana, a nije pitala. To što sam sposobna da napravim u sebi crnu rupu u koju trpam emocije i uspomene, ne znači da se nikad ne otvori i ne proguta me. Živim biološkim sistemima vlada zakon opstanka, ali snaga nije uvek u veličini, jer često mali savlada velikog. Prava moć preživljavanja ne leži u sirovoj sili, već u adaptaciji, mimikriji i sposobnosti prilagođavanja. I slobodi.

Ima li svaka sloboda svoje sidro? Sloboda bez sidra retko ostaje čista sloboda. Najčešće neosetno preraste u plutanje, rasipanje energije ili nekakvu bestežinsku prazninu. Sidro u odnosu na slobodu nije lanac koji sputava, već unutrašnja tačka oslonca koja pokretu daje smer i težinu. Bez te fiksne tačke, beskrajne mogućnosti ne donose osećaj širine, već zamor od neprekidnog izbora. Sidro je upravo ono što nam omogućava da otplovimo daleko, znajući da imamo gde da se vratimo.

Čudnovat je melanholija drug. Gurneš je u dno ormara, otrgneš joj se iz plišanih dodira, a onda posežeš za njom, hrliš u poznati miris kedrovine, obojen modro zelenom, kao u sigurno mesto, kao u spas. Svi oni izvori inspiracije: knjige, misli mudraca… su početnički koraci neophodni za rani razvoj ličnosti. Zrelost ipak zahteva građenje sopstvenih vetrenjača kojima ćemo napajati izvore kreativnosti. Najteže klackalica preživimo slušajući instinkt, upravo onaj primarni odjek koji nam je u kostima, a koji surovo ignorišemo tražeći odgovore tamo gde ih nema. Možemo da pročitamo milion knjiga, raščivijati nećemo, jer ono što nas zove je u nama, to u knjigama ne piše.

Mirno i tiho jutro je neophodno da bi čovek imao priliku da se oporavi od snova, a sad nek dan uhvati zalet…

Koliko ste vi prepreka uklonili, krčili ih kao buldožer, dok niste shvatili da problem nisu prepreke, nego nedostatak želje? Ne mogu više da pišem, žurim, moram još da krčim… I prioriteti sa dna liste imaju dušu. Isto nebitni, al’ mora nešto da se dešava.

P.S. Jutro. Ja već ostavila nešto za sutra. Ne budite kao ja.

Nataša ANDRIĆ