Ugovaram nove početke, nove nade, ali i porodičnu grobnicu svojih nada, šteta da ih posthumno razdvajam

Pretpraznički dani se nekako vuku po gradu, a ja ne mogu da povežem ruke prepune kesa i paketa, sa istrošenim licima ljudi koji ih nose. Zove me neki čovek, već tri puta, zbog oglasa za prodaju Škode, koju nemam i ne prodajem, ali zvuči kao da ga više zanima moj glas, nego auto. Kaže: „Baš mi je prijao razgovor, imate lep glas“.

Negde usput u životu, svet svojom negativnošću i pritiskom uspe da nam ubije prirodnu znatiželju o svetu koji nas okružuje. Stoga, bitno je povremeno izdvojiti koji trenutak za postepeni povratak prvobitne, dečije znatiželje. Kažem dečije, jer je to ona prava, prirodna, neiskvarena. Odrasli, ako je ne izgube, nekako odlutaju nezdravoj, ponekad malicioznoj. Nema nas, celu večnost već. A nismo ni primetili. Nema nam druge nego da progledamo.

Ugovaram nove početke, nove nade, ali i porodičnu grobnicu svojih nada, šteta da ih posthumno razdvajam. Ne prolazi nam sa godinama vreme brže, nego naš mozak nema šta da zapamti, zbog jednoličnog načina života. Dani se ponavljaju, stapaju u mesece, a vreme leti. Lek je promena dnevne rutine. Promeni navike, vrstu kafe, skoči u hladan potok, pa da vidiš šta je život!

Volim da slušam bešumne priče. One su pisane na posebnoj frekvenciji milozvučnog tonaliteta, koji mi blaži nervne receptore. Oživela sam u pedeset i nekoj. Nisam namerno. Neko je umesto mene otvorio prozor, a ja sam videla koliko je sunce zaista daleko. Prestala sam i da sanjam duge snove. Dvaput sam se umila i obukla novu pidžamu. Pred ogledalom sam potražila osmeh i rekla sam sebi da je vreme da pođem dalje. Što dalje. Tamo kuda nikada nisam išla. Jer, svet je golem i nikoga ne čeka…

Od razmatranja, prikladnih za hladno zimsko veče, izdvojila bih ova: svaka čast onome ko je smislio babu sa tri dinara, koja jedan ulaže da uđe u kolo, a onda joj, valjda, dosadi, ali je kolovođe ne puštaju, pa ona, kud će, šta će, doturi im preostala dva dinara, da iz kola izađe. Zatim: da li se narandža zove narandža zato što je narandžaste boje, ili se narandžasta boja zove narandžasta, jer je narandža narandžaste boje? Lepo je Džej govorio: „Cigu-ligu-ligu-ligu-li, migu-migu-migu-li, laj, rajke-ta, rake-take-take…”

Nekad tako samo zažmurim i nestanu sve gluposti kojima sam sklona.

P.S. Ako jednog dana prošlost dođe da vas traži, setite se da tamo više ne živite.

Nataša ANDRIĆ

Kako je krenulo sve da se urušava, kada to prođe i slegne se prašina, prvo će morati da se izmisli točak

Izašla sam iz kuće totalno nespremna za vremenske uslove koji traju već mesec dana. Teško se privikavam na duge rukave i još duže noći. Nije ni tako strašno, neke stvari traju mnogo duže, a strahotne su. Evo, na primer: živimo u državi u kojoj je predsednik toliko ležeran prema konceptu poštovanja Ustava, da najhladnije izađe i objavi kako neće, eto, menjati Ustav da bi mogao da vlada još jedan mandat, koji mu isti taj Ustav trenutno, vrlo neuviđavno, ne dozvoljava. Mogao bi al’, eto, neće. Kao.

Posle dužeg razmišljanja o nekim nepravdama shvatila sam da je najpametnije da odem da skuvam kafu. Narod se probudio, no je još uvek krmeljav. Kako je krenulo sve da se urušava, kada to prođe i slegne se prašina, prvo će morati da se izmisli točak.

Vreme se sasvim promenilo, vidim po reakcijama koleginice koju je neko BLOKIRAO NA INSTAGRAMU i to je kukanje do neba, pomešano sa kletvama i pozivanjem na više sile da mu sude bez milosti. Postoji kontekst, iza svega. A on se ne dobija tako što se popuni nekim svojim projekcijama. Obeshrabrujuće je, kada shvatiš dimenziju daljine koju je potrebno premostiti. Pa odlažeš taj put, a zvezde prolaze… A onda jednog dana samo pomisliš, možda bi već bio na pola puta… U još nekoj avanturi usput. Pa se uputiš, sa glavnim ciljem negde u daljini, korak po korak. Jednu po jednu avanturu.

Spremila sam za ručak boraniju i znam da će biti ono: „Ako ti se sviđa jedi, ako ti se ne sviđa jedi i ćuti“. Tako nam je govorila još vaspitačica u vrtiću. Žena koja nam je brisala ruke od voštanih bojica (da ne isprljamo kaputiće), proveravala da li smo dobro vezali pertle i čuvala leđa dok smo na ljuljašci. Ljuštila pomorandže i seckala jabuke. I grlila kad krenemo kući.

Sa odlaskom bliskih i dragih ljudi nestaje i deo nas u ovom svetu. Koliko će nas biti u nekom drugom, zavisi od toga koliko smo se dali i koliko zaslužujemo. Izvor naklonosti treba sačuvati za sebe, nikada ne otkriti. Tako je sve ono što proistekne iz nje više dopadljivo, manje smeta. I ne opterećuje.

Još petnaest dana i dani postaju duži, to je sve što treba da znamo danas.

P.S. Jedan mudar čovek jednom je rekao: „Idem malo da prilegnem“.

Nataša ANDRIĆ

Nisu to bile ni svinje moravke, ni mangulice, landras ili resavke AŠTE. Bile su to neke gadne sorte. Bahate, podmukle, zle… Izgledale su kao svinje više od samih svinja

Tog dana sam se probudila i započela rutinski dan ispodprosečnog čoveka. Nesvesna da mi je univerzum već pola posla završio. Od zlonamernog je gore samo ono naizgled dobro. Izostaviću potpuno patetičnu priču o životu, možete da zamislite bilo kakvu. Dan sam provela radeći u bašti, poslepodne u razgovoru sa decom, veče me je dočekalo sa gomilom prljavih sudova. Bilo je leto i život je izgledao podnošljivo.

Interesantno je da mi se, skoro svake večeri, čim prođe ponoć, javlja glas: „Gladna sam!“ Kažem mu da odjebe, on opet: „Ma šta se mučiš, jedi“, i tako se prepiremo do zore, a onda posustanem i pojedem više nego da sam jela u ponoć, ogladnela od borbe sa unutrašnjim glasom…  E večeras nećeš!

U potrazi za namirnicama, otvorila sam veliki zamrzivač – sandučar. U njemu džinovska, debela svinjska tela. Zaprepašteno gledam, u mom zamrzivaču obično ima samo nešto kukuruza šećerca, povrća… od toga najviše blanširane boranije, ali do toga se nije moglo doći od odvratnih masnih telesa.

Pružila sam ruku sa nadom da će se ta slika raspršiti u paramparčad i da ću se dokopati sataraša spremnog za podgrevanje. Al’ ’oćeš vraga!

Te su spodobe oživele i počele da izlaze iz sandučara. Bile su neprijateljski raspoložene.

Otrčala sam po decu, ni kuća više nije bila moja. Sve je bila jedna klanica sa prljavim, belim pločicama od poda do plafona.

Jedino što mi je bilo na pameti je da moram da sačuvam decu. Pokušavala sam da ih sakrijem ispod jednog sanduka. Sanduk je nedovoljno velik da ispod njega stane svih petoro, ali nekako mi je uspelo. Decu vam ne dam!

Nisu to bile ni svinje moravke, ni mangulice, landras ili resavke. Bile su to neke gadne sorte. Bahate, podmukle, zle… Izgledale su kao svinje više od samih svinja. Mnogo ih je i kreću se u grupama. Navaljuju čak i posle neuspelog napada, provociraju…

Setih se kako mi je baba govorila da uvek vodim računa da na sebi imam čiste gaće, za nedajbože…. Danas je došao taj dan! Kad su govorili da će doći dan kada će izaći i iz mog zamrzivača, nisam verovala. Došle su. Svinje. Jedu i uništavaju sve pred sobom, ostavljajući pustoš.

Na podu je bila izgrižena knjiga koju mi je za osamnaesti rođendan poklonio tata. Bila je sa posvetom.

Jedna zadrigla svinjska glava mi je preteći prilazila. Iz usta joj je virila šarena, novogodišnja dečija čarapica. Podigla sam ruku, htela sam i da viknem…

Sve je bio samo san. Razmišljala sam o tome kako su mi snovi strava i užas, ali onda sam ustala i sve se nastavilo…

Najviše se plašim da se ne okamenimo od svog ovog užasa, a treba ostati osetljiv na poeziju, na nežnosti, treba ostati čovek u ovom svinjskom svetu pohlepe i gordosti. Najskuplja, najvrednija stvar, a kupiti se ne može, na žalost svinja, je – Spasenje.

Nataša ANDRIĆ